Original subtitles

www.titlovi.com

После државног преврата 21. фебруара 2014. године на истоку Украјине

почели су масовни протести против политике новог режима која је нарушавала

права и слободе житеља тог региона. У одговор на то 13. априла 2014. г. Савет

националне безбедности и одбране Украјине донео је решење о спровођењу,

на територији Доњецке и Луганске области, анти-терористичке операције - АТО.

У суштини под видом АТО украјински државни органи су били

организовали опсежна бојева дејства повукавши за собом масовно

истребљење мирног становништва. Власти Украјине су послале на југоисток

регуларну војску и добровољачке батаљоне, такозване "добробати",

чији су већи део чинили криминалци мародери и националисти.

Фактички почео је геноцид рускоговорећег становништва на целој територији.

Ради застрашивања примењиване су казнене мере усмерене на уништење мирног становништва

међу њима и бомбардовање стамбених квартова са ваздуха и земље.

посебну популарност су уживали такозвани "лутајући минобацачи"

постављени на цивилна возила.

Као резултат бојевих дејстава на територији Донецке и Луганске народних република,

само по званичној статистици, погинуло је шест хиљада двеста педесет пет људи,

од тога 127-о деце.

По последњим подацима канцеларије верховного комесара ОУН за људска права

за цео период конфликта, од 14. априла 2014. год. до 31. марта 2020. г.

број жртава је достигао 44 хиљаде људи.

Филм је заснован на реалним дешавањима

Луганска област, мај 2014. године

Разилазимо се. Вас двоје у ту кући, ми ћемо напротив.

Не кењај. Све ће ићи као подмазано.

Здраво били.

Ето, први трофеј.

Добра чука.

Не, не, не...

Шта буљиш? Ућуткај москаљчића.

Не, не! Не!

Машо, брзо у кућу. - А шта тамо лупа?

Брзо у кућу, кад ти кажем. - Шта... - Хајде, хајде.

О, домаћине! Склони пса.

Жуљка, мирна, мирна, умири се. Умири се, Жуљка.

Мршаво нешто. - Где је остало? - Нема остало.

Ипак ћемо потражити.

Фино овде код вас. - Хоћеш ли?

Ја остатке не купим.

"у Одеси у Дому синдиката и почели да бацају на мирне грађање флаше за запаљивом смесом."

"Као резултат коришћења молотовљевих коктела од стране сепаратиста"

"избио је пожар којије био узрок погибије више од 40 ..." - Владе, искључи, молим те.

Мама, интереује ме! - Шта те интересује? Како су људи изгорели?

Зашто то? У држави се ово дешава, а ми одлазимо.

Зато и одлазимо да се нама не би то десило.

Само да у Вороњежу све буде у реду.

Ено је продавница. Девојке излазите. - Само не идите превише далеко.

Добро, Витјуша. Ноге су ми тако отекле, немам снаге у њима.

Ено је продавница. - Идемо да погледамо.

Где су људи?

Чак се ни пси не чују.

Не удаљавајте се од аута.

Газдарице!

Има ли кога кући?

Треба ићи одавде.

Шта имамо? - Ово је...

Хтео си да сакријеш?

Пацове!

Владе. Владе.

Имаш среће, момче. Разумеш?

Владе.

Господе! Владе!

Владе! Шта се овде десило? - Шта ви радите овде?

Рекао сам да останете у ауту. - Тата, само да узмем воде.

Какве воде, Иља?

К ауту, брзо! Брзо!

Шта то радите!

Кучко. - Стигни их! - Стој, кучко!

На, гађај је. - Хајде, хајде!

Тихо, тихо...

Не!

Тамо! Одмах!

Брже!

Овамо, овамо. Хајде.

Идемо овамо.

Здраво. - А, где је мама?

Мама? Мама је отишла. Дођи код мене.

Не бој се.

Идемо, идемо.

Иља! Узми је!

Одмах у ауто! Брзо!

Живи сте?! - Да.

Хајде, идемо, идемо! Хајде! - Пуцај!

Сви сте живи?! - Да. - Није никога закачило?

Лежите! Лежите!

ЖАРОПЕК

Кијев, мај 2014. године

А з то време ситуација н југоистоку Украјине наставља да се заоштрава

Како саопштавају представници пограничне службе

данас је био онемогућен покушај захвата пограничног пункта Изварно

у Луганској области.

Па, Олежа, хоћемо ли? - Хоћемо. - За познанство.

Одмах сам схватио да си момак на своме месту.

Штета што је сад таквих мало. - Сад нико неће да мрдне дупетом да бар нешто ураи.

А ви смо урадили. Ти си урадио. Дај, за тебе. - Дај. - Наискап.

Сепаратисти не престају да покушавају да заузму управу МУП-а

Штета што нећемо ускоро моћи овако да се дружимо.

Знаш, ја аутомат нисам никад држао у рукама. - Замисли, ни ја.

Немам везе, тамо ће нас нучити, а после ћемо се још боље дружити.

Момци, имате ли цигарету?

Уважени, ми овде разговарамо.

Знаш шта мислим? - Поштовани, имате ли цигарету? - Ослободимо земљу

и све ће бити добро. Путоваћемо у Европу.

Игоре, само немој сад да се увредиш.

Ви сте у Москви негде у прошлости заглавили,

а ми хоћемо у будућност. Разумеш?

Људи у Европи живе добро. Зшто ми не можемо?

Кад нам ви не би сметали ми би одавно живели као људи.

Олежа, је не негирам. И мени са мом је мука од наше Рашке, разумеш?

Људи су тамо такви. Могу нас хранити говнима,

а народе ће говорити хвала. И репете тражити.

Тамо нема ваздуха. Слободе нема!

Демократије.

Зато што су сви у страху! Робови!

Омладино, може ли тише? - Шта је, стари, сметамо ти?

А ти мање гледај вести. Уради нешто.

Можеш док седиш земљу да просереш.

Хајде!

Хајде, хајде.

Слава Украјини! - Херојима слава!

Слава Украјини! - Херојима слава!

Шефе, имаш ли цигару?

Ја мотам дуван. - Може.

Могу ли неколико?

Хвала. И ватре.

Како је јака.

Па, осећаш ли?

Слобода. Сада ћемо живети...

Шта мислиш?

Видећемо. - Видећемо. Шта има да се види?

Главно је да нам се Москаљи не мешају.

Доста је више. Натрпели смо се.

Слава Украјини! - Херојима слава!

Све најбоље. Хвала ти.

Украина! Украина!

Можда да се вратимо?

Није ти нека идеја.

Владе, ништа немамо. Ни новца, ни документа, ни ствари.

Ничега.

Кад стигнемо у град тамо ћемо нешто смислити.

Стигли смо.

Да, ђубре је тамо. Ђубре.

Иако је Украјина сад Европа, но орати се мора.

Ко ће знати? Можда возиш нешто забрањено,

а преко си покрио ђубретом.

Атомску бомбу. Хоћеш ли да провераваш? Имам лопату.

Све је чисто. - У реду. Иди, пољопривредниче.

То су колица. Страва!

Ко сте и куда сте се упутили?

Из Троицког смо. Идемо у Русију, у Вороњеж.

Јасно. Имате ли документа?

Са документима је проблем. Напали су нас бандити.

Породицу суседа су убили, а ми смо успели да одемо.

Жења, дођи.

Ови немају документа. Кажу да иду у Русију.

Хајдемо. - Где?

У Луганск, тамо ће да разјасне.

Хајдемо.

"Апарат корисника је искључен или се налави ван..."

Дања, ја сам. Ја...

Идем на службени пут.

На месец дана или дуже. Не знам, за сад.

Наравно, тешко да ћеш ме тражити,

али сам хтео да јавим.

Поздрави маму.

Надам се да је код вас све добро.

Ваљда је то све.

Ћао.

Град Луганск, штаб устаника. Мај 2014. године.

Презива се Новожилов.

Да.

Јесте. И како он изгледа?

Онда сазнај. Хајде, чекам позив.

Што сте се у Вороњеж запутили?

Тамо ми је пријатељица Василиса Токарјева.

Могу дати њену адресу. Још када је у Кијеву, када је све почело,

звала нас је код себе. - Што нисте тада отишли?

Мислили смо да ће проћи. - И није прошло, зар не?

Како се ти зовеш? - Каћа.

Волиш ли чоколаду?

И ја.

Узми.

Може ли чоколаду? - Да.

Ваљда.

Откуда је ова девојчица? - У том селу смо је узели.

Сву њену породицу... - Разумео сам.

Слушам вас пажљиво.

Хвала, братско срце. Како је тамо код вас? Још је мирно?

Јасно. Него, тамо код Северодоњецка се појавила банда.

Народ мучи. Провери.

Хајде, на вези смо.

Овако, грађани -

из Троицка су информације о вама потврдили,

у Русију не можете поћи. - Како?

Границу чувају граничари, а они се потчињавају Кијеву.

Никога не пуштају ни одавде, ни отуда.

Је ли то на дуго? - Ко зна.

Тако да ћете, за сад, морати да се задржите код нас.

Станите, а где ћемо живети?

Смислићемо нешто.

Жењка, девојчицу треба у интернат, вероватно.

Нећу у интернат, хоћу код маме! - Тихо, тихо. Дођи код мене.

Код маме? А хајде да те одвезем код моје маме?

Она има лепу кућу. Свидеће ти се тамо.

И чоколаде има тамо.

Много.

Договорили смо се.

Жека, одвези их код мојих. Ја ћу их позвати да им јавим.

Остани пар минута.

Идемо.

Нервира ме.

Покварен је, ваљда?

Треба окренути опругу.

Хајде причај, где си служио?

У 56. десантно-јуришној бригади.

Био си за реком? - Био.

Знао сам.

А ја у 22.

Добар дан.

Како се зовеш?

Што си тако недружељубива?

Могу да замислим.

Чија је та лепа дама?

Лепа девојка, извините. - Упознали смо се на Мајдану.

Могу ли? - Страјк је срање, јеси ли играо Арму?

Тамо је све озбиљно. Треба разумети тактику, стратегију.

Не, све те игре су за децу. Страјкбол је права ствар.

Исто као у рату. - Шта ви знате о рату,

балавци? Још ништа ви нисте видели.

Са сепаратистима треба жестоко. Једном главу откинеш,

другом црева проспеш.. Е, тада ће разумети.

Тако треба. Како се зовеш? - Микола.

Па, братско срце, сам видиш шта се дешава?

Мени требају искусни људи.

Долазе сасвим зелени момци. Хоће у устанике.

Чак не знају како аутомат да откоче.

Опрости, не могу. И онда ми је било довде. - Разумем.

У реду. Иди код мојих.

Када средимо границу отићи ћеш. - Хвала.

Ти возих. Недостаје ми возача за хитну.

Посао се повећао. Многи су још зимус отишли.

Можда да радиш мало?

Стигли су.

Здраво, Вера Васиљевна. - Здраво.

Довезао сам вам госте. - Већ смо вас очекивали.

Павлик је звао и све рекао. - Здраво.

Изолите, изволите. Не устручавајте се. - Здраво.

Како се зовете? - Нина. - Ја сам Вера Васиљевна.

Прођите, прођите. - Здраво. - Здраво, Жења.

Како је тамо? Павлик? - А Павлик... добро је.

Сергеј Григорич. - Владислав.

Одмах се види, озбиљан човек, а не као неки.

И још се играју тих Козака разбојника.

Здраво, Сергеје Григоричу. - Ти код нас? - Не.

Чика Жења, могу ли вас на минуту? - Може.

Хајдемо.

Владиславе, хтео сам да те питам...

Мама је замолила да ти предам.

То је мојег прадеде.

Он је стигао до Берлина.

Владиславе, ти...

Шта ти мислиш, овај хаос ће трајати дуго? - Не знам.

Мајку му!

Тата, мама те зове.

Реци да ћу сад доћи.

Луганска област. Логор украјинског добровољачког батаљона. Мај 2014. године.

Гончарено? - Шта седите? Излазите!

Алексеј. - Семјон. Драго ми је.

Здраво, брате! - Здраво!

А ми чекамо, чекамо. - Олег. Здраво. - Здраво.

Како је овде? - Кацапи - Руси - су већ замутили мало.

Пружају отпор, гадови. - Ово је наш Хитри.

Свратим на бензинску, викнем момцима: "Слава Украјини", а овај ме послао на курац.

Гад! Три пута је бежао.

Али нема везе, исекли смо му тетиве на петама.

Сад ће курац да побегне.

Шта бленеш? Ради!

Мајмуне!

Идемо.

Да одмах пређемо на ти. Ситуација је код нас сложена, Љоха.

Оружје је оно што је лежало у магацинима још од Другог светског.

Са униформама је исто срање. То што спонзори помогну, то је све.

Но, то су ситнице. Искусних војника је веома мало.

Ово није зезање на Мајдану, овде је све озбиљно.

Тако, треба их обучити, припремити.

Прихватићеш се? - Нема проблема.

А то су се моји момци прошетали суседним селом.

Ухватили су тамо сепаратисту. Шетао са георгијевском лентом, дебил.

Да није ово претерано?

Ух, ти! Нисам очекивао од тебе, Љоха.

Часна реч. Можда да га напојим, нахраним, ушушкам да спава,

као у оној бајци?

Само ово није бајка, овде се ратује. Са тим изродима се не може другачије.

Ти си дужан то да разумеш, Алексеј.

Под Москаље сте легли и ноге раширили, је ли?

А ја, Аљошенка, нећу да мене

имају како хоће.

Идемо. Још ћеш се нагледати тог смећа.

Шта гледаш, мајмуне? Сад ће ти бити фино.

Шта си се завалио? Да се не прехладиш?

Је ли ти добро? Свиђа ли ти се?

Ја...

Како ја сматрам: они ће се тамо мало глупирати

и смири ће се. Замисли, хоће у Европу.

У Европу... Живели смо ми већ у тој Европи.

Живели, скоро седам месеци.

Знаш, тада се Луганск знао Ворошиловград.

Још дам био дечак, али свега, свега се сећам.

Тада су овде били и Немци.

И Италијани, и Румуни, и сва та Европа.

И они прво бомбардују град... - Сок. - ... а потом у својим новинама пишу...

да само силе Велике Немачке могу Украјицима донети прогрес.

Тада су Немачку већ звали Великом Немачком.

Серјожа, престани. Ниночка, пробајте леће, по мојем је рецепту.

Ниночка, имаш ли? Је ли ти сипано? - Хвала.

Имам здравицу. За све добро!

Здраво, друштво. Донео сам намирнице.

Здраво.

Пријатан апетит. Идем да се пресвучем. - Не, не, не.

Хајде код нас. Седи са оцем.

Треба да разговарам са тобом. Седи.

Паша...

... ти си говорио...

... да они хоће...

... да укину руски језик. Стави, стави. - Хвала.

А ја ћу ти ово рећи: То је потпуна глупост.

Чак и при Немцима су сви разговарали на руском. На руском!

Осим оних што су хтели у Европу.

Они да. Они су брзо заборавили руски и пребацили се на мову - украјински -

Видиш, тата, све се понавља. - Паша.

Ти говориш глупост. Шта се понавља?

Тада је, Паша, овде био рат. Немци, напаст свакаква.

А сад је, Паша, мирно време. Или шта?

Кијев ће нас бомбардовати, по твојем?

Све може бити. - Шта може бити?

То сте ви, тамо у граду, пометњу направили.

Само народ плашите. - Хајде, за познанство. - Хајде. Тако треба.

За познанство.

Мама, одох ја.

Само немој касно да се враћаш.

Оруђе! Једна мина! Пали!

Пали!

Добар дан. Новожилов. Дошао сам да радим као возач.

У току смо. Роман.

Влад. - Стас.

Олга.

Први, где си? - Први је у бази. - Имамо позив.

Болничари су на лицу места, али не могу сами.

Има тешко рањених гелерима. - Већ идемо. - Примљено. - Хајде.

Идемо!

Иди! Брже! Главу више!

Оштрје!

Пажња! На линију ватре!

Пали!

Степанчук! - Шта је? - Гледај у нишан!

На мушице фокусирај очи. - Добро, разумео сам.

У чему је проблем?

Прекини паљбу!

Понављам за оне који нису разумели из првог пута!

За време обуке у гађању оружје у правцу људи не окретати!

Могли си тако рећи, а не да тучеш!

Може ли брже? Не возите јаја.

Док обилазите рупе, можемо да не стигнемо на време.

Носила.

Могу ли да помогнем некако? - Останите у ауту.

Нешто се не журите. Жена има вишеструке од гелера,

евентрација, а момка треба хитно спашавати.

Салвете и физиолошки раствор.

Тромадол? - Да. Рома, физиолошки раствор.

Подигни руке тако да их видим! - Слушај, ми возимо момка у болницу. - Видећемо!

Шта се дешава? Ко сте ви? - Мирно!

Јесте ли ви идиоти? Изгубићемо пацијента!

Извините. Ми смо из отпора.

Имамо информацију да "укропи" у возилима хитне возе оружје.

Све проверавамо. Боксере!

Наши! Спроведи возило до болнице!

За сваки случај! - Разумем!

Срећно.

Дај цигарету.

Хвала.

Цркавање, мишићи ме боле.

На овај начин ћемо за пар недеља постати киборзи.

Одустајем.

Шта има тамо?

Прошла је љубав, је ли?

Ма, не. Пише свакаве глупости.

Ма, добро је то.

Моја је док се није удала била нормална девојка.

А потом је почело:

Гриц, ово, Гриц, оно.

Ти се онда разведи.

Да...

Ма, не.

Волим је.

Сина подижемо.

Васиљок. А иначе, смара ме.

Али шта ћеш, мора се трпети, момци.

Код нас у Москви је са тим стварима једноставније.

Досадила - нађеш другу.

Нешто нисам разумео, учинило ми се, шта ли?

Слушај, момак!

Ти си Москаљ?

Да.

Слава Украјини! - Херојима слава!

Херојима слава.

Види ти несоја!

Момци, јесте ли чули?

Овда су нам само јој москаљи фалили.

Што се ви све овамо довлачите?

Је ли вам овде медом намазано или шта?

Шта буљиш? - Добро је, Гриша!

Игор је добар момак.

Он је за нас. За слободу.

Хоћеш ли чај?

ЛУГАНСК, УСТАЈ! ВРЕМЕ ЈЕ! - Све је нормално? - Нормално.

- 23 године смо веровали у илузије Запада -

Има ли новости са границе. - И нису неке новости.

Ноћас смо опет покушали да наговоримо граничаре да оду из базе.

А они, гамад, засели тамо. - Треба са њима некако убедљивије, шта ли?

Пробаћемо.

Дојавили су ми - бивши официри скупљају групу, као да нам помогну.

Кажу да је део од њих локалци. Знаш ли ко су? Чуо си нешто?

Не. - У реду. Ја одох у администрацију да рапортирам.

Намножило се шефова. У пизду материну неког послати.

Решавај питање границе. То је главни задатак. - Добро.

Луганска област, државна администрација 2. јун 2014. године

Носила! Носила!

Јесте ли ми видели сина? - Не, нисам. - Сјома!

Сјома!

Јеси ли видео Грицаја? - Хајде, за ноге! За ноге!

Сјома!

Како си?

Још сам жив.

Ко оно иде отуд?

Ко сте? - Добро вече, момци.

Залутали смо. Идемо у Луганск.

Имате ли документа? - Одмах.

Провери пртљажник. - Отворите пртљажник.

Тамо нема ништа. - Хајде.

Држи.

Не мрдај се. - Подигни.

Нема ништа,

а ви нисте веровали.

Мирно, мирно...

Узећу аутомат.

Само немој да вичеш. - Нећу. - Не волим кад се виче.

Ко сте ви? - Добровољци. - Ко?

Добровољци.

Комсомолци, матер вам.

Комсомолци, добровољци...

Слушам, друже потпуковниче. Да.

Урадићемо.

Нема проблема.

Разумем.

Сутра са војницима идите у град Счастје.

Треба видети шта тамо раде сепаратисти.

Постоји информација да тамо граде утврђење.

То јест, предлажеш ми да са зеленим момцима прошетам бојевом линијом?

Јесам ли те правилно разумео?

Још нису научили да рже аутомат. - Овако, Љоха!

То је већ твоја ствар.

Учио си их? - А ти сматраш да се за два дана може обучити војник?

У реду, не пизди. Разјаснити сутуацију и то је све.

Даћу ти минобацач, да вам тамо не би било превише страшно.

Командире, да известим.

Напали су на пункт.

Убили су све момке, узели аутомате.

Командире, нашли смо их. Гонимо их према вама.

Пуцај!

Туци! Туци!

Мајку му!

Хајде! Хајде!

Шуљга, види! Скрећи десно! Скрећи!

Доста, доста! Доста, момци! Предајем се!

Доста, момци. Предајем се.

На колена, гаде! На колена!

Кога то видим? Сења, а ти си изашао?

Ти си имао још три године да оделжиш.

Знаш га? - Помешао ме са неким.

Како је Павел Сергејевич?

Изгледа да је у реду.

Контуција и гелери га закачили.

Хоћеш ли још? - Спакуј ми да понесем.

Каћа сву ноћ није дала да спавам. Пробуди се и плаче.

Пита када ће мама и тата да дођу.

А ја не знам шта да одговорим.

Владе, морамо да одемо одавде.

Отићи ћемо чим буде могуће. - Ја све разумем,

али мора имати неких варијанти.

Колико ћемо још овде седети?

Недељу, месец, годину?

А, ако се нешто деси? - Све ће бити добро.

Уверен си?

Ускоро ћемо отићи. - Када?

Ускоро.

Тата!

Хтео сам да разговарам са тобом. - Да.

Одлучио сам. - Шта си одлучио?

Ја остајем овде.

Ми још нигде не идемо. - Отићи ћете.

Чим се граница отвори, отићи ћете.

А ја остајем.

Слушај, Иљуха... - Нећу више да те слушам.

Зашто? - Зато.

Ја сматрам да треба штитити своју земљу, а не бежати.

Још си ти млад. Не разумеш ништа.

Наравно, како бих.

Прво треба заштити оно што ти је драго.

Пре свега то је породица.

За мене је породица: ти, мама.

Разумеш? - Јасно.

За остале свеједно? Није се свима посрећило. Немају сви пријатељице у Вороњежу.

Ако умру, нека умру. Каква штета, је ли?

Хоћеш да останеш? Остани.

Ти си одрастао. Одлуке сам доносиш.

Стој!

Нагледао си се филмова о рату?

А знаш ли шта је то, у ствари?

То није романтика, нису подвизи, Иљуха!

Рат је страшан!

И није страшно што ће те убити или ранит. Ране те - болеће, али није страшно!

Убију те, ништа не схватиш, а страшно...

је када пред тобом убијају друге, а ти ничим не можеш да помогнеш!

То је страшно! На то се не може навићи!

Јасно!

Идем на смену.

Укључи се.

Едик, укључи се.

Децо, драга и вољена...

нема блеска у очима.

Ви разумете о чему певате?

Ово је песма о сањарењу, је ли?

Хајде да заборавимо на све што се дешава око нас...

и хајде да заједно сањаримо. Едик.

Глас треба испуштати. Глас треба поклањати свима нама.

Гледаоцима.

Поклони. Мрвице себи, а бисере за нас.

И... крећемо.

Владе, треба да си у ауту. - Ја...

Рома, узми Влада. - Прихвати га. - Обрадити ране!

Стас, са мном!

Куда, куда, куда? - На час. - Седите, молим вас.

Не разумете, ученици ме чекају.

Дозволите... - Седите, молим вас.

Ваши ученици...

Погинули су.

Владе, седни, молим те. - Шта? То је глупост.

Како погинули?

Едик, сине!

Не може се тамо! - Пустите ме!

Како то? Како...

Једно не могу да разумем.

Зашто гађају села?

Тамо, осим обичних становника, нема никога.

Тактика им је таква. Застрашити мирно становништво,

како би их против нас окренули.

Као у време Другог светског, спалити село како не би помагали партизанима

А још је и шљам свакакав испузао.

Некоме рат, а некоме брат.

Шта је са границом?

Радимо. Обећао сам.

Решавамо питање границе.

Здраво. Откуд ти овде, другарице?

Још сам је у Кијеву видео, тачно пре него сам овамо кренуо.

А она је за вама дотрчала овамо?

Не. Просто од Авганистана имам такво сујеверје.

Ако пред бој видиш белог пса...

све ће бити у реду.

Само обавезно белог. - Добро.

Шта је то? - Што се осмехујеш?

Извините, ви сте Павел Сергејевич? - Тачно. Шта се десило?

Хтео сам да се распитам. Хоћу да ступим у устанике.

И ја.

Ваше стремљење, наравно, изазива поштовање.

Али, опростите, колико имате година? 70? Вид негде -5, -7.

Нема везе. - А ти имаш 17 година. - 18.

Слушајте, ја заиста поштујем вашу жељу да помогнете,

али вас обојица имате све шансе да у првом боју, како се каже, паднете смрћу храбрих.

А мени не требају сувишне жртве, зато идите кући к својима.

Ја више немам никога! - Саслушајте!

Ви заиста сматрате да имате право

да одлучујете ко може да штити своју земљу, а ко не?

Аргумент.

Прими их.

Идемо. - Ја добро кувам.

Паљба!

Спремно! Једна мина, паљба!

Иде! - Паљба!

Ваља! Ваљенка!

Путите ме! Пустите ме, кад кажем!

Извините, ради Бога.

Треба ми ваша помоћ. За сина.

Овде се више никоме не може помоћи.

Тамо треба помоћ момку.

Ваља! Ваља!

Зашто нисте одмах звали хитну? - Ја...

Телефон ми се покварио.

Ко те је мучио?

Мирно!

Све је у реду. Смири се.

Шта је тако страшно, брате?

То сам ја...

Све је ово због мене.

Није га било две недеље.

Мислила сам да га више нема. Данас се врато.

Он мора у болницу у Луганск.

Држали су га у кавезу.

Испитивали га за сепаратисте. Какви овде спаратисти? Овде ми живимо.

Рекла сам ти:

"Скини ту ленту."

А он говори: "Са њом су ратовали дедови и ја ћи да идем са њом."

Нисам издржао.

Говорио сам им да ништа не знам,

а они нису веровали.

Рекао сам им само да ме пусте. - Идемо.

Ја њега нећу пустити никуд.

Он ће остати овде.

Сама ћу се бринути о њему.

Тако ћу бити спокојнија.

Град Счастје, Луганска област, јун 2014. године

Командире! Отишао је!

Нема га нигде. - Отишао је код свој девојке.

То си ти... То си ти, подлаче, крив.

Шта си се наврзао? Кажем ти, отишао сам да пишам, кад сам се вратио није га било!

Што лажеш? - Прекините!

Командире! - Стоп! - Он није наш!

Москаљ подли! Можда је послат овамо?! - Ућути!

Овде ја одлучијем ко је наш, а ко није.

За нарушавање дисциплине бићете кажњени.

Оба!

Оксана!

Здраво.

Шта радиш овде? - Дошао сам теби у госте.

Већ сам ти све написала и више нећу да разговрам са тобом. - Зашто?

Штета што сам то не схваташ.

Заједно смо стајали на Мајдану. И ти, исто.

Да, зато што сам мислила да можемо нешто променити и направити боље.

А после сам схватила да свеједно ништа нећемо постићи.

Саслушај. Сад ћемо истерати Русе,

Границе ћемо затворити да нам не долазе и све ће бити добро. - Да, да, наравно.

Здраво. - Здраво.

Нема овде никаквих Руса Олеже.

Ти просто не мрдаш из свог малог града и не знаш шта се дешава.

Оксана! Причекај!

Они су овамо пребацили армију, оружје и технику...

Оксанице, здраво. Је ли ти мама кући?

Не, на послу је. - Вечерас ћу доћи код ње.

У реду.

Бар послушај шта говоре у вестима. - А ти бар погледај кроз прозор.

Јеси ли видео тамо много руских војника?

Вас су овамо послали да им у Кијеву не би сметали.

Тим који су тамо дошли на власт ви не требате.

Готово је. Одлази одавде.

Никуда не идем. Остаћу са тобом.

Хтели сте да ме...

Ево вам курац, а не Шуљгу.

А, пшеница...

Што си тако...

Слобода... Ево вам слобода.

Срање!

Владе, станите.

Шта се десило? - Морам у болницу.

У возило! - Полако, полако.

Прострелна, кост није закачена. - Хвала Богу.

Ко је то урадио? - Срео сам лоше људе.

Добровољце из Кијева.

Матер им! Хтели су да ме убију, а ја сам побегао.

Можда имате ињекцију,

и биће ми лакше. Знам. - Одавно сте?

О чему ви?

О систематичној употреби наркотика.

А, ви о томе.

Возачу, заустави! Убићу те!

Вади ампули, кучко, знам да имаш!

Брзо, кучко!

Знаш...

Кучко!

Оља! Жива си?

Изроди!

Што нам се мешају?

Шта им смета у животу?

Ко вам се меша? Вама хоће да се помогне, а од вас хвала курац да дочекаш.

Много хвала, помоћниче усрани.

Ипак си ти москаљски Рамбо.

Чим запуца ти ћеш отрчати својој мамици.

Слушај, а да проверимо који ће први к мамици?

Рамбо.

Знаш шта мислим?

Када се све заврши остаћемо овде.

Ти си хтео у Европу.

Размислио сам, шта да радим тамо?

Ја хоћу да будем са тобом.

А и у Европи нема Шчастја - среће -.

Реците ми, јесте ли ви идиоти?

Шта је било? Пуцали мало. Је ли вам жао граната?

Жао ми је твојих родитеља,

што им је син израстао у дебила!

Мирније, мирније, командире.

Шта галамиш на нас? Седимо овде и ништа не радимо.

Дошли смо да бранимо домовину...

од свакаквог говна, јебо им пас матер.

А ми перемо возила.

Сутра се оба враћајте у Кијев.

Наратовали сте се.

Значи ти си са својим пајташима стрвинарио по мало?

Зашто стрвинарио?

Све су нам нудили: "Изволите, узмите."

Има добрих људи у свету, зар не?

Разумеш, је ли тако?

А зашто си убио болничара?

Жао ми је момка.

Био је млад.

Не знам шта да радим са тобом.

Жека, одвежи му руке.

Хајде, хајде. Видиш да је човеку лоше.

Ми нисмо звери.

Ти за сад седи, а ми ћемо да одлучимо шта да радимо са тобом.

И где се он срео са нашим кијевским пријатељима?

У Подсолночном, изгледа.

30 километара од Счастја, прикрдају се, значи.

Шта је олошу? Не умире ти се?

Сам си изабрао.

Позови погребно за то говно.

Момци, за мном!

Жека, Шахтјоре!

Узми лево крило, а ти десно и напред. - Разумем.

За мном!

Мајку му!

Противник примећен! Противник!

Гађај митраљез бацачем!

Покривам те!

Бацач граната!

Мина!

Напред! Трком!

Момци, хајде! Хајде!

Живље!

Жека, идемо!

На позицији сам, јави. - Командире, Беркут је на позицији.

Јебем ли им!

Шта ћете то? Шта?

Боље да не устајеш, момче.

Немој.

Лези, гаде! Лези!

Све вам јебем!

Дођи овамо.

Видиш циљ? - Да. - Гађај.

Откуд ти ту? - Што?

Шта то радиш? - Идем код Павела Сергејевича да се пријавим у устанике.

Јасно. Мама, наравно, ништа не зна? - Што мешаш маму?

Онда идемо. - Нигде не идем. - Павела Сергејевича си тражио?

Управо идемо код њега. - Онде идемо. - Идемо!

Ово је Иља, мој син. Провозаће се са нама.

Зовни маму! Реци да си са мном.

Извините, јесте ли видели моју књигу?

Стара будала. Изгубио сам књигу.

Сада имамо минобацач.

Са ухваћенима шта да радмо?

Потамани их.

Шалим се. У болницу са њима.

После ћемо да решимо. - Разумем.

Гледај, гледај.

Решио да нам помогне. Правилно, што да седи са мамом.

И са мном је тако било први пут. Ништа, Иљуха, навићи ћеш се.

Надам се да неће.

Командире, још једног сам нашао.

Обрадио си ране?

Води га.

Владе, идемо.

Крећи.

Јегоров, Игор Сергејевич.

Москва, Текстиљчики 31.

Дениска, био си у Москви? - Не.

А ја сам био. Да.

са супругом сам једном ишао на одмор.

Шетали смо по Црвеном тргу.

У ЦУМ ишли. - У ГУМ. - У ВДНХ, такође.

Жени се веома свидело. Е ово је, каже, живот.

Прави, а овде никакве перспективе. Да.

Што стојиш? Седи.

Да скратим, оставила ме.

Видиш како испада?

Сви паметнији одавде одлазе у Москву,

а ти напротив.

Шта ти тамо није ваљало?

Ја само хоћу да те разумем.

Дошао си у Кијев.

Скакао тамо заједно са свима.

Гуме палио.

До тог момента те некако разумем.

А што си аутомат узео у руке?

Теби се свиђа да убијаш људе?

Ја ћу ти рећи. Ти си говно од човека.

Мислиш узео си аутомат, па личиш на мушкарца?

Не. Ти си сад само говно са аутоматом.

Полина Максимовна Степанчук.

29 година, твоја супруга.

Артјом Григорич, твој син.

Стално место боравка: село Горскаја, Николајски рејон, Љвовска област.

Хтео си Кијев да видиш?

На Мајдану је веселије него са сопственом породицом?

Ниси требао тамо да их осатавиш.

Послао сам тамо своје људе.

Шта гледаш.

Нема више твоје породице. Твоју жену су силовали и заклали.

Атрјома су, такође, убили. Пререзали му грло.

Не верујеш? Хоћеш ли да ти покажем фотографију?

Ти подли...!

Гадна шала?

Седи!

Звали смо твоју супругу, распитивали се за тебе.

Тамо те жељно очекују.

Све је у реду са твојом породицом.

А са нашима није. Нисмо ми код тебе дошли, већ ти к нама.

Зашто?

Нисам могао ни да претпоставим.

Онда си био сасвим другачији.

Нећу да се тога присећам.

Вероватно имаш породицу? - Имам.

Жена и син. - Жена сигурно кува добро?

А син... много воли тату?

И све одлично.

А онда рат почео и невреме, је ли?

Рат је увек у невреме.

Ти си јуришао на градове, заузимао врхове.

Био један од најбољих.

Само, кад је то било?

А сад је боље са стране седети.

Тако ће бити спокојније.

А с ким ти ратујеш, Љоха? - Шта?

С ким ратујеш? - А, да, да...

Још ми реци да овде нема никакве руске војске.

А ње, заиста, нема.

А вас има.

Када смо се '99-е у Кијеву срели,

већ сам тада схавтио да је теби потребно да са неким ратујеш.

Толико година је прошло како смо отишли из Авганистана,

а ти си остао тамо.

Сећаш ли се под Гарадезеом? Сашка, Олег...

Паша.

Још увек их сањам.

То је рат, Владик.

У рату се тако дешава. - А ја нећу да се више тако дешава!

Схваташ? Ја хућу да моја породица никад не сазна да се тако дешава.

Није свако имао среће са породицом! - А ја сам имао!

Имао сам, Љоха. - Тата...

Идемо кући.

Идемо.

Хајде мрдај! - Не гурај се.

Па, грађани добровољци...

Што се каже, по законима ратних времена?

Жека, братско срце, молим те одвези их негде што даље.

Нека иду где их ноге воде.

И да вас више не видим.

Коте, води их у ауто. - Хајде. Крећи! Крећи!

Добар си ти, Павеле Сергејевичу.

А шта да радим са тим идиотима?

Да их стрељам?

Није то правилно, Жека.

Све је неправилно.

Па, шта радиш?

Каћуша, што ти је сунце црно? - Не знам.

Хајде обоји га жутом.

Здраво, мама. - Знаш шта... - Извини, лоше ми је.

После ћу разговарати са тобом.

А ти се не секираш? Све је у реду?

Он више није мали дечак, већ одрастао момак.

И зато си решио да му покажеш како људи умиру?

А, можда да му даш аутомат? Научиш га да пуца? Ти умеш.

И он мора да зна. - Доста је, престани! - Шта престани?!

Он је наш син, наш! Јасно! А не твој!

Тета Нина, не свађајте се, молим вас. - Каћа, затвори врата!

Каћушице, идемо, овде се воде одрасли разговори.

Идемо да цртамо.

Уморна сам. Много сам уморна.

Излази!

Последња!

Па, момци...

Немојте код нас да се довлачите.

Пренесите својима.

Немојте.

Гадови, олош ненормална!

Да се код њих не довлачимо?

Ко сте ви, уопште?

Несоји рударски!

Што си ћутао? Што им одмах ниси све рако? - Рећи ћу им!

Чим се сретнемо.

Где ћеш ти? - Кући.

Мама, да. Здраво.

Ћао, ћао. Дали су ми телефон на кратко да се јавим кући.

Јеси ли добро? Сви су добро?

Ускоро ћу бити кући. Све је у реду. Смири се.

Да. Да. Не плачи.

Ускоро ћу бити кући.

Тромадол, има ли? - Да.

Стас, остави то!

Спреми адреналин!

Колико пута сам ти говорила...

Јесте ли се уморили? Сад ћемо стати код продавнице да купимо воду.

Стаћеш? - Јесам ли ти рекао да ћемо стати.

Дижемо.

Не може се тамо! Станите!

Пажљиво. - Мама, Волођица?

Да помогнем? - Хајде.

Момци, помогните да рањеника пренесем у операциону салу.

Хајде, што стојиш? Помажи.

Један, два, три!

Брже, брже.

Дај да припалим.

Него, и ја имам сина.

Дањка.

15 година је напнио у марту.

Истина неће да разговара са мном.

са његовом мајком сам се давно развео. Није ишло.

А и после...

све некако није ишло.

Истина је.

Нисам се уклопио у цивилни живот.

Има ли много повређених?

Породица је ишла аутом. Четворо. Сви су погинули.

Пролазнике су гелери покосили. Осморо људи.

Четворо тешко.

Шта ти гадови раде. Живимо у истој земљи.

Да. Одмах ћу.

Ако буде требало, у штабу сам.

Паша.

Друг хоће да ми помаже.

Умеш да изабереш другове.

Служио сам са њим у Авганистану.

Кад хоће, нека помаже.

Боња, ти си мој најбољи. Разумеш?

Никада те нећу оставити.

Жиљка!

Где ћеш, Каћа? - Жуљка је тамо. Одмах ћу.

За шта се спремаш? - Ко зна кад може затребати.

Оружје треба да буде исправно.

Жуљка! - А мене ће, свеједно, чика Паша,

то јест Павел Сергејевич, свакако примити у устанике.

А и ускоро ћу напунити 18.

Умишљаш ти. Устаниче.

Што, мушко сам, треба да штитим друге.

И тебе, такође.

Жуљка!

Жуљка, стани!

Жуљка, стани!

Граната!

"Телефон корисника је искључен или се налази ван..."

"Дањка"

Малена...

Уплашила си се?

Заспала је.

Знаш...

Цео живот сам желео да заборавим рат.

Да га избацим из главе као да га није било.

Није успело.

Одох ја.

Хвала ти.

Остани.

Где ћеш да одеш?

Распремићу ти у другој соби.

Дај ми аутомат.

Решио си да нам се придружиш?

Касно си се освестио, братско срце.

Имам 500 бораца,

а против нас је украјинска армија.

Сам схваташ, то нису добровољачки батаљони.

То су тенкови, авијација, артиљерија.

Против тенка се може поћи са аутоматом

као голом задњицом на сабљу.

А ти неки бивши официри... Рекао си са скупљају групу.

То је глупост, гласине. Нема никаквих бивших официра,

и нико нам неће помоћи.

Павел Сергејевичу, стигла је информација...

Говори, Жека. Сви смо своји.

Кијев шаље појачања. Три транспортна авиона.

Падобранци и тешка техника.

О томе и говорим.

Тако, видимо, мораћемо да пакујемо наша знамења.

Можда да им организујемо дочек?

Предлажеш да изненада заузмемо аеродром?

Они тамо имају 200 војника из ВСУ.

Цео месец се са њима трвимо, а никако не можемо да их истерамо

Можда да пробамо некако другачије?

Дњепропетровск, 13. 06 2014. г. - Пријатељу, драго ми је што сте послушали мој савет.

Мада, ништа ново ја нисам смислио.

Ову стратегију су овде примењивали још немачки стратези '42-е.

Ми смо је већ користли у размим државама. Она је проста и ефикасна.

Зашто трошити силу и енергију

на непосредне сукобе са наоружаним устаницима,

како сте ви предлагали у почетку? То је ризично.

То је високи проценат губитака живе силе и наоружања.

То је нерационално. Много је једноставније,

верујте ми, како кажу код нас у бизнису:

све пренети максимално на аутсорсинг.

Туђим рукама.

Да. Апсолутно.

Видите, ви сте навалили ужас на локално становништво.

Они се плаше, нису спремни да се супротстављају.

То јест, ви сте решили задатак, практично, без губитака.

А са онима који нису спремни да положе оружје

радиће наши специјалци.

Уверен сам да ће ови моци решити наше задатке у најкраћем року.

Ми ћемо сад да ударимо у срце нашег непријатеља. Тамо где не очекују.

Не брините се. Помоћи ћу вам да решите овај задатак,

али за историју победник ћете бити ви.

Слећемо, одрадимо посао и губимо се одавде.

Дњепр групи 101-ог, узлећите.

На старту је ветар под 90 степени, пет м/с. 101-и, узлећи.

101-и, група узлеће.

Преузимајте. - Није лош топић.

Где си га узео. - Узео сам га тамо где га више нема.

Хамјак, донеси митраљез. - Не, но озбиљно, командире?

Озбиљно?

Из војног музеја. Верујеш ли?

Знате да рукујете са њим? - Са оваквима сам се сретао док сам служио.

Када је то било? - Руке памте.

Опусти се, мој пријатељу.

Имамо велику мисију. Заједно ћемо градити вашу земљу слободном и демократском.

Луганском торњу, 101-и прилази. Шасија је спуштена.

Све је спремно. Видим писту.

Група слеће. - Ветар под 260 степени, 4 м/с.

Дозвољавам слетање групи 101-ог. - Дозвољено је слетање групи 101-ог.

Ово је мој прадеда.

Он је учествовао у рату. - Не разумијем.

Мој прадеда је већ био ове 42-е.

Ово је он на фотографији. Натерао их је да слушају Велику Немачку.

Али није успео да уради оно што је хтео, зато сад ја то завршавам.

Не разумем.

Код нас у Канади има много Украјинаца, али ја никад нисам био овде.

Сад се можеш упознати са њима ближе. Разумеш о чему ја?

Штета што нема да се мези. - Може ли мртав Рус за мезе?

Мислим да може. - Сутра ћеш тог мезеа имати колико хоћеш.

Онда смо, бојим се, понели премало вискија.

Више вискија!

У јадно друштво смо доспели.

Тихо!

Ено, долеће!

Долеће! Седи, јели спремно код тебе?

Окрећем се. Нећу успети.

Јеби се, гаде! - Седи!

101-и, удаљеност 3, удесно 20, уочавам ватрену тачку.

По нама гађају са земље. 102-и?

Информација примљена. Прескачем.

103-и, настављам прилаз.

101-и писта је слободна.

Други долеће, момци!

Дејствујемо! - Ево га, несој!

Срање. Проклетство!

Треба хитно обавестити Вашингтон.

Браво! Можемо када хоћемо!

Долази трећи, командире.

Уочавам топ у близини прилаза. 102-и је оборен.

Одлазим десно, на полазни аеродром.

Говорио сам ја да ће на Бог казнити. Казниће нас.

Трећи долеће!

Што је оволико далеко? - Одлази, битанга!

Жека, умеш да удивиш.

Седи.

О твојим подвизима говоре у свим новостима.

Радимо. - Знаш ли да су у десетак држава

објавили дан жалости због тога?

Зашто? - Зато. Тим авионом су летели плаћеници.

Пољаки, Прибалтијци, Британци, изгледа и Американци, и Канађани.

Лепо смо дочекали те гадове.

Са ватрометом.

Денисе. Помогни ми. - Одмах.

Дижи!

Дај је овамо!

Давиде Гуревичу, хтео сам да питам.

Каква вам је то књига? - Денисе, то нија сасвим књига.

Ово је... После ћу ти дати да погледаш.

Све је одрађено одлично. Можете да идете. - Идемо!

С Богом.

Ваш бојеви задатак је да се спојите са нашом групом која брани лугански аеродром.

Сепаратисти су срушили наш авион на који смо много рачунали.

За то треба да им приредимо пакао.

А у случају ванредне ситуацуије дужни сте да евакуишете отуд веома важног човека,

генерала из пријатељске државе. - Примљено.

Дејствујемо! - Ево им музика.

Седми свима, спремите се.

Дејствујемо!

Дејствујемо!

Покривај! - Покривам!

Идем! - Покривам!

Идем! - Покривам!

Жао ми момака.

Погинули беспотребно.

Како је пуцао са таквим видом?

Учитељ, шта ли?

Спокојно.

Ко сте ви?

Спокојно, пријатељи. Ми ћемо мало да вам помогнемо.

Наравно, ако нисте против. - Ако ћете да помогнете, нећемо одбити.

Договорили смо се. - Тамо, на два километра, смо зауставили колону.

Ишла је у правцу Луганска.

Тако да сад имате оклопна возила. Узмите их.

За мном!

Слушај, братско срце. Можемо ли вама нечим помоћи?

Ми, требало би, имамо све. Узео сам књигу да је прочитам у слободно време.

Preuzeto sa www.titlovi.com