Original subtitles

Dovraga, vi ste.

On je vrlo nezadovoljan vama.

A kad je nekim nezadovoljan... -Treba mi još vremena.

Danas.

Jeste li me razumeli? Danas.

Da.

Obrada by: www.exyu-subs.com

Frenk... -Uđite.

Dobar dan! Izvinite, no intervjua danas neće biti.

Šta se desilo? -Lav je imao napad. Srce.

Sad je uglavnom dobro. No treba mu odmor.

U redu. Nadam se da će sve biti dobro.

Frenk!

Čekam vas ceo sat. Penjite se gore.

Šta ste se ukipili? Vremena ima malo.

Nataša, osećam se sjajno.

Džeksone, spavate li vi ikada?

Loše. -Zbog čega?

Košmari. Kako ste vi?

Bolje nego što misle lekari. Koliko mi je tvoj doktor dao?

Godinu? Pola godine? Manje?

Nikad ne slušajte šta lekari govore. Oni samo...

zbunjuju. -Možda da danas odmaraš?

Da odemo na jezero? -Nataša, ne brini se.

A danas i završavamo. Jel da, Frenk?

Da. -Sjajno.

Ne trošimo vreme.

Počnite.

Vaše najjasnije sećanje iz detinjstva?

Oh!

Da razmislim...

Imao sam 4 godine. Šetao sam sa dadiljom, kuvaricinom ćerkom.

Videla je u žbunju beloušku i udarila je štapom...

No ispade da je to šarka. Ona je pobegla, ja nisam mogao.

Bukvalno sam se skamenio. Paralizovan strahom.

Noge kao da su mi srasle za zemlju.

Srećom, zmija me nije ni takla. Otpuzala je.

A momenta kad je sve postalo jasno, pobeda. Sećate se?

Naravno.

Više nego jasno. Primio sam telegram od Tuhačevskog.

On je u to vreme gušio pobunu Antonova, našeg poslednjeg

ozbiljnog neprijatelja. Pamtim svaku reč:

"Pobuna likvidirana. Tačka.

Sovjetska vlast potpuno uspostavljena. Tačka."

RUSIJA, 16. jul 1921.

Ovo je istorijski momenat. Zapamtite ga.

Želim da se obratim narodu. Telegrafišite najbližoj stanici.

Neka okupe sve: stanovnike, vojnike. Sve koje mogu.

Okupili su sve koje su mogli.

Udelite mi za hranu. -Nemam ništa.

Tri dana nisam jeo. Umirem. Bilo šta...

Oprosti, no stvarno nemam ništa.

Oprostite, radi boga! -Ništa.

Hvala.

Studirate fiziku u slobodno vreme? -Ne. Zanima me.

Želim da dosegnem suštinu i kako sve funkcioniše.

To vas toliko razlikuje od sadašnje političke elite.

Oni naprotiv smatraju da sve već odavno znaju,

i kroje realnost po svome. -Vi to o nekome konkretno?

Znate li s kim sada razgovara Gorki?

Lave Davidoviču, u Rusiji

30 miliona ljudi gladuje.

Stradaju najsiromašniji. Oni zbog kojih smo

i izveli ove velike socijalne promene.

Vlada čini sve što može. -Imam u vidu građane.

Moj drug profesor Prokopovič, vrhunski ekonomista,

predlaže organizaciju donatorskog skupa za gladne.

Ne verujem da ćete uspeti da sakupite dovoljna sredstva.

Od koga ćete tražiti? U zemlji nema para.

On, izgleda, diže sebe u Boga, nada se da izmeni

socijalne i ekonomske zakone. -A što mislite da

neće uspeti? Do sad je postigao sve što je hteo.

Želite li stvarno znati kako sve funkcioniše, idite na Višu

tehnološku. -Već tamo idem. -Da? -Da, na meh-matematiku.

Ja tamo predajem. Na ekonomiji. Prokopovič Sergej Nikolajevič.

Sedov. Lav Sedov. -Drago mi je.

Mene i Prokopoviča znaju na Zapadu.

I, složićete se, sredstva koja tamo skupimo mogu biti znatna.

Kupićemo u Evropi i Americi produkte i dostaviti ih najviše

stradalim rejonima. No ne bez podrške vlade.

Razumeo sam. Šta još? -Sreo sam se sa Blokom.

Jako je bolestan. U gradu nije ostalo lekara sposobnih

da mu pomognu. Treba ga prebaciti u Finsku, no GPU

ne da dokumenta. Navodno, po ličnoj naredbi Džeržinskog.

Pokrenuću to pitanje u najskorije vreme.

Hvala, Lave Davidoviču. Nisam ni sumnjao.

Predlog profesora Prokopoviča smatram tačnim.

Amerika ima višak proizvoda. Višak pšenice pale u kotlovima

a viškom mleka hrane svinje. Rado će nam ih prodati

po najminimalnijoj ceni. -Mislite li na političke

posledice? To nas dovodi u neugodnu poziciju pred Zapadom.

Nebitno je ako rešava problem gladi. U svakom slučaju

moraćemo se s njima povezati. -Druže Lenjin, smatrate da

možemo primati dotacije od eksploatatorskih klasa Zapada?

To da bogati dele sa siromašnima je pravilno. No ako bude

donacija biće za nas poniženje. Tu je drug Staljin u pravu.

Treba da platimo. Inače ćemo u očima seljaka delovati

nedosledno. -Seljake malo zanima naša doslednost. Umiru od gladi.

Znači, možemo i treba da se koristimo njihovim raspoloženjem.

Baš sad, kad na Volgi jedu ljude, možemo iskoristiti taj bes

da uzmemo crkvene dragocenosti i prodamo ih Zapadu.

Naići ćemo na otpor. -Tome se i nadam.

Što više popova uspemo da streljamo, to bolje.

Govorim o otporu seljaka. -Ne precenjujete njihov značaj.

Selo je sad slabo, a mi jaki. Treba iskoristiti situaciju.

Drugovi, ako nema više pitanja...

Vladimire Iljiču... poslao sam vam belešku za Bloka i Gumiljova.

Upoznali ste se? -Blok je prešao na pozicije kontrarevolucije.

Opasno ga je puštati preko granice. Ne znam šta možemo da

očekujemo od njega i kakva će imati gledišta.

A čega se bojite, Felikse Edmundoviču? Epigrama?

Neosnovanim represijama protiv pesnika samo demonstriramo

sopstvenu slabost. -Neosnovanim?

Sumnjate u rad Državne političke uprave? -Ja...

Dosta! Drugovi... Oprostite, loše se osećam.

Nastavićemo sledeći put. Hvala.

Lave Davidoviču, ostanite na minut, molim vas.

Ne znam koliko mi je ostalo... -Vladimire Iljiču...

Izbavite me te žalosti, Trocki.

Nikad nismo bili prijatelji. No u poslednje vreme govorimo

jedan drugom istinu. To je po meni više od prijateljstva.

Biću otvoren. Moram biti uveren da moje životno delo

posle moje smrti prelazi u sigurne ruke. Staljin je grub i prost.

I uzdiže se. A vi ste svojim manirom oterali od sebe

sve u partiji. Kažite otvoreno, jeste li u stanju da umirite

svoj ego i ne okrećete protiv sebe Dzeržinskog?

On je realna snaga. Potreban nam je.

Ako pristanem, kako vidite moje dalje akcije?

Druže Dzeržinski, izvršite.

Svaka ekonomska teorija mora biti zasnovana na konkretnom

istorijskom istraživanju...

Profesor Prokopovič?

Pođite sa nama. -Imam čas. Dozvolićete da završim?

Neka. -Ej, šta to radite?!

Ostavite ga! -Tiho. Da ne dođem i po vas.

Oče... Nikada te ništa nisam molio. Uzeo sam prezime majke

da se ne zna da sam ti sin, da sve postignem sam.

Ako je tvoj profesor nevin, pustiće ga.

Molim te, pomozi. -Već smo to raspravili.

Zar stvarno misliš da je profesor Prokopovič neprijatelj?

Verujem u stručnost radnika GPU i ne mislim da ti išta

objašnjavam, a posebno da se opravdavam.

Ljova je u pravu.

Šta? -U našem muzeju uhapsili su arhivatora. Ima 70 godina.

Širom Moskve guše inteligenciju,

hvataju pisce, filozofe, nastavnike. Sve sami teroristi.

Dosta!

Pozdrav, Lave Davidoviču. Za slučaj da ste prezauzeti

da pratite novosti, javljam: Blok je umro pre tri nedelje,

Gumiljova su streljali prekjuče. Ne krivim vas za njihove smrti.

Krivi smo svi. Da pobedimo neprijatelja, sazdasmo čudovište

odgajismo, nahranismo krvlju žrtava. Protivnike pobedismo,

no on hoće još. Krive, nevine, neprijatelje, prijatelje.

Nevažno. Gladan je, treba mu hrana. Počeo je od pesnika

jer su slabiji, no preći će i na druge kad mu izrastu zubi.

Zaustavite ga dok ne dođete na red i vi sami.

Pokažite milost. Maksim Gorki.

Bili ste drugi čovek u zemlji. Niste to mogli zaustaviti?

Građanski rat je završio, no svetska revolucija bila je

pred nama. I glavni boj, za umove, tek je trebalo dobiti.

Rat, revolucija... Uvek opravdavate nasilje vanrednim

stanjem. Realno, vi ste osudili na smrt hiljade nevinih.

Kako to opravdavate? -U ime opšte pobede...

Ponekad se čine ustupci. Da, žrtvovao sam ih.

No kao posledicu, spasao mnogo drugih.

Kada? -Na plenumu.

Nastupićemo protiv njega zajedno i isključiti ga iz CK-a.

No Staljin se neće tek tako predati.

Da, probaće da se pobuni. No s kakvim snagama?

Narod ga ne zna. Može da računa samo na

Džeržinskog, i na ČK-a. -U tom slučaju dižem armiju.

I uništićete sve za šta smo se borili?

Drugi građanski rat opustošio bi zemlju.

Čime ćete vladati, pustinjom?

Džeržinskom je to strast. Potreba za terorom je opala,

zatvori opusteli. On bi još palio kontru, no kako je nema,

prešao je na profesore. -Prvo poete, sad profesori!

Lave, smirite se. Rešavamo sudbu zemlje i revolucije, a vi

o nekakvoj inteligenciji! -Je li vam dobro?

Nemojte me žaliti! Niti ikoga.

Morate biti jaki i nesažaljivi.

Samo tad ćete pobediti. Nađenka, dobro sam. U redu je. -Da, vidim.

Treba da odmaraš, ne da radiš. A vi ga forsirate.

Ja sam ga zvao. -A ja ću da ga ispratim.

Zaista, Lave Davidoviču, idite.

Trocki, razumeli ste me? -Da. Da.

Odmarajte.

Sekretarijat. Fotijeva. -Lidija Aleksandrovna, Staljin je.

A, dobar dan, Josife Visarionoviču.

Dobar dan. Dajte mi Iljiča. -Nije tu, u šetnji je.

Sam? -Po meni,

s Lavom Davidovičem. Treba li šta da mu prenesem?

Ne. Hvala, Lidija Aleksandrovna.

ŠTAB DRŽAVNE POLITIČKE UPRAVE (GPU), Moskva, Lubjanka 1922.

Ovako treba, druže Iljin!

Sedite... Za vašim kolegama moramo da tragamo,

a vi se sami javljate. Pokazujete odgovornost.

Ne nalazim potrebu da se krijem ako me traže. Mogu li znati

za šta me optužuju? -Zar je važno?

Ipak? -Odbijanje saradnje sa sovjetskom vlašću.

Nikad nisam odbio saradnju s vašom vlašću.

"Vašom"? Zar ona nije vaša, Ivane Aleksandroviču?

Zar vam nismo doneli slobodu od vekovnog ugnjetavanja?

Zaista ste doneli ljudima slobodu... Druge vrste.

Slobodu od savesti.

Znate li kako se ova zgrada naziva u narodu?

Brod smrti.

Idemo onda na palubu.

Kao odgovor na ograničavanje slobode govora, onemogućavanje

autonomije visokog obrazovanja, i odgovor na hapšenja,

praćenje nastavničkog kadra, objavljujemo

sveopšti i neodložni štrajk.

I predlažemo studentima, predavačima, svima

koje zanima sudbina obrazovanja u Rusiji, da se priključe.

Dole novi tirani! Dole novi carevi!

Dole novi tirani! -Dole novi tirani!

Dole novi carevi! -Dole novi carevi!

Dole novi tirani! -Dole novi tirani!

Dole novi carevi!

Hvala, komesare. -Ne treba, druže Trocki.

Sve razumem. Greške mladosti... Kome se ne događa?

Neću ga registrovati. -Hvala još jednom.

Do viđenja.

Idemo.

Šta ti, dovraga, radiš?! -Ono što bi ti trebao!

Branim slobodu i pravdu! -Šta ti znaš o pravdi,

slinavče?! -Lave! -Ne mešaj se. Daj da popričam sa sinom.

Razumeš li bar kako će ovo upotrebiti moji neprijatelji?

Udaraš me u leđa, rušiš ono što gradim.

A šta gradiš? Svetlu budućnost? S kim ćete tamo

ako uništite sve koji misle drugačije? S mutavim robovima

bez mozga? Ne želim takvu budućnost. Ti nisi revolucionar

ni prorok, već licemer, dželat i uzurpator! Gori si od svih!

Voleo sam te. Bio si mi sve.

Sad vidim da si gnjida koja strepi za svoje parče.

Mrzim te i ne želim da te vidim.

Ljova... -Ostavi ga!

Neka ide.

Ko od njih ima najveći autoritet? -Iljin, verovatno.

Zašto je uhapšen? -Ne brinite, mi ih ne dovodimo tek tako.

Postavio sam pitanje. –Učešće u kontrarevoluciji. –Kakvo?

Razjasnićemo. -Razgovaraću sa njim.

Zalud trošite vreme.

Razumem.

Znate ko sam ja? -Da.

Dobro. Neću okolišati. Rešeni smo da završimo sa unutrašnjom

kontrarevolucijom, koju vi i vama slični podržavate.

No dao bih vam šansu da izbegnete kaznu u zamenu

mi treba dokaz vaše lojalnosti.

Potpisano kolektivno pismo sa javnim

priznanjem sovjetske vlasti. Ne krijem, trebamo vaš um,

vaša znanja, da podignemo opet zemlju i učinimo je najvećom u

svetu. U zamenu dobijate pristojne uslove života...

To je za mene nemoguće. -Zašto?

Vi ste lažov, lopov i ubica.

Pod vidom slobode doneli ste neviđeno ropstvo. Ubili ste

Rusa više no i jedan rat poznat u istoriji Rusije.

I posle toga me pitate zašto?

Znate šta? Razmislite. Izgubili ste, naučite da gledate

u budućnost. -Budućnost?

Vaše budućnost je nastupila. Tu, unutar ovih kamenih zidova.

Gledajte je. Sva vaša dostignuća biće zasnovana na boli,

mučenju, strahu. Priznanje vernosti vama i vašim idejama

izvlačite mučenjem. -Vaše opservacije me

uopšte ne dotiču, iako deluje da su vaši porivi iskreni.

Ako smo takav porod pakla što nas je narod podržao?

Podržao vas je šljam, ne narod. Vaša revolucija je bunt bandita,

kriminala. Ostali su uplašeni ili vođeni idejom o zemnom materijalnom

raju. To je lukavost Satane. -Bar smo uspostavili pravdu.

Za vas je zemni raj Ruska imperija tipa one iz 1913.

Pomenite to izgladnelim seljacima,

radnicima koje ste držali uzdama pijanstva, neznanja.

Jevrejima bez prava da žive sa vama u istom susedstvu.

Svet koji ste uništili, Trocki, nije bio savršen.

Bilo je i protuva. No vi ste od svih napravili protuve.

Ili si dželat ili njegov rob.

Vaša revolucija je grubost. I to agresivna.

Držite se na strahu. To ne može dugo. Ako vas narod ne svrgne

udavićete jedni druge sami.

U redu. Pismo ćete potpisati? -Ne.

Dobro. Ako želite u smrt, vaša volja.

Da, ali i svoje drugove osuđujete.

Ne. Na smrt ih osuđujete vi.

Štrajk profesora je kao i kronštatska pobuna.

Samo sa knjigama mesto oružja i u slušaonicama.

Pa treba i postupiti isto: ugasiti bunu i ne brojati

žrtve. -Priveli smo najopasnije

zaverenike među profesorima. 63 čoveka.

Njihovo streljanje otrezniće ostale profesore i aktivno studentstvo.

Oni koji nastave deliće njihovu sudbinu.

Do kada ćemo tako?

Oprostite? -Neke sumnje.

Kritički um. Ne sumnjaju samo budale i pokvarenjaci.

Budemo li jedne za drugim uništavali one koji se s nama

ne slažu, ko će ostati? -Mislim da Lav Davidovič

zna kao i mi da je ta profesura naš ideološki neprijatelj.

Ne možemo beskonačno trpeti njihove kontrarevolucione iskaze.

Da, ali tek tako ih streljati... -Učesnici su kontrarevolucione

zavere. -Izmišljene.

Vi ste je izmislili. Sva zavera je odbijanje onoga što mi od

njih zahtevamo. Streljanjem popularne inteligencije,

odbićemo od sebe inteligenciju Zapada, a mnogi od njih nas

podržavaju. Kao posledica, ostaćemo bez kredita,

tehnologije, stručnjaka, bez kojih nema ni naše industrijalizacije.

Plesaćemo kako Zapad svira? -Da, ako nam to pomože da

ih preteknemo. Dok smo slabi, moramo kriti gordost i učiti

od njih sve što možemo.

Iljine, napolje.

Gospodo...

Očito je red na mene. Zbogom.

Zbogom.

Brže, šta izvodite?!

U ratu je nasilje bilo opravdano.

Strah represije je oružje slabih na putu ka pobedi.

A pomilovanje je pravo jakih.

To je privilegija pobednika. Time dokazujemo svetu:

Pobedili smo, sigurni u sebe i ne bojimo se opozicije.

Sve je jasno... -Druže Lenjin... -Minut.

Šta konkretno predlažete? Da večno trpimo kontrarevoluciju?

Ne. Udaljimo ih iz zemlje kao nepoželjan element.

To će za njih biti poklon. Iza granica nastaviće

kontrarevolucionu delatnost. -Neka. A ovako je nema?

Vrvi od protivnika. Profesori će se samo utopiti u opštu

masu. Ali zato od te akcije mi možemo dobiti mnogo više.

A izgubiti? -Neka dovrši.

Šta ćemo pridobiti? -Ljude. One koji nam sad

ne veruju. Pokazaćemo da se ne bojimo drugačijeg mišljenja.

Možete da lajete, no ne ovde. Kupite se, i bez vas ćemo

se snaći. -Ovo je ili glupost

ili kontrarevolucija. -Felikse Edmundoviču,

mislim da su pozicije jasne. Glasajmo.

Samo članovi Politbiroa. Zato vas, Felikse Edmundoviču, molim

da se uzdržite. Onda, ko je za predlog druga Staljina?

Potpišite. -Već sam rekao da neću... -Potpišite!

Ko je za predlog druga Trockog?

Potpišite da se nikada nećete vratiti u Rusiju

pod pretnjom smrtne kazne. Ako vas puste.

Optuženi, u slučaju pristanka odlazi na svoj trošak, slobodan,

s obavezom da napusti prostor RSFSR u roku od 5 dana.

U protivnom biće zadržan dok ne bude i zatvoren. Jel jasno?

S četiri glasa protiv tri prolazi predlog druga

Trockog. Felikse Edmundoviču, pripremite premeštaj iz

zemlje svih, po vama, najopasnijih predstavnika

inteligencije. Očistićemo Rusiju.

Ljova...

Mama mi je sve ispričala. Tata, hteo sam...

Karsavin!

Lucki!

Trubeckoj!

Prokopovič!

Frank! Berđajev!

Bušeslavski...

Znam, nije ono što si želeo, no ostaće živi.

Možda će moći i da se vrate kada ovde sve popravim.

Iljin!

Bokalov!

Novikov!

Jasenski!

Ugrumov!

Cvetkov! Metecki!

Romodanovski!

GORKI, 1922.

Volođa, već ti je vreme da legneš.

Dovraga, ležeću uskoro u grobu.

Šta to govoriš? -Nađa, sve ti dobro razumeš.

A i čudno se osećam. Lav Davidovič i ja privodimo kraju.

Pet minuta, Nadežda Konstantinovna, kunem se.

Računam na vašu odgovornost. -Da. Idi, molim te.

Naterali ste nas da se otkrijemo ranije.

Vladimire Iljiču, strah ne sme uzeti vrh! Dzeržinskog

smo izgubili, no imamo većinu u Politbirou.

Na plenumu ćemo biti jači.

Moraćemo da računamo na moj autoritet i vašu energiju.

Da. Vreme je da se skinu maske. -Sutra ja nastupam prvi,

Staljin drugi, vi treći. Naneću udar, izbaciću ga iz sedla.

Neće znati gde se nalazi, improvizacija nije njegov teren,

i upropastiće govor. Tu ga vi uništavate.

Dovodeći ga u to stanje pred celom partijom, lišićemo ga autoriteta.

Pročitali ste? -Kratko i ubistveno. -Da?

Nikad se nisam osećao življim. Lidija Aleksandrovna!

Evo, prekucajte.

Tako bih se sad potukao.

Dajte mi Staljina.

Lave Davidoviču, hitan telefonogram iz Kremlja za vas.

Šta ima? Pročitaj.

Vladimir Iljič je imao moždani udar. Paralisan je i ne može da govori.

Politbiro je u vašem odsustvu rešio da ne odlaže plenum.

Zovite to kako vam volja, no, po meni, banalno ste izgubili.

Kad stalno gledaš napred, nemaš kad da se osvrćeš.

To omogućava neprijatelju da te udari u leđa.

Šta je, Nataša? -Kurir iz kanadske ambasade.

Traži te i kaže da je hitno.

Posle atentata, Meksikanci su istražili sve strance

koji ovde borave. Džekson nije onaj za koga se izdaje.

Zvaću čuvare. -Nemoj...

Znali smo da će ovaj dan jednom...

doći, Nataša.

Ali molim te... -Tiho, samo tiho.

Rešio sam.

Tako je najbolje, veruj.

Zbogom.

Volim te.

Uvek sam samo tebe voleo.

Znam.

I ja sam tebe volela.

Jedino tebe.

Nastavićemo? -Da!

Posle moždanog udara Lenjin...

je ispao iz igre, i uskoro sam ostao sam, doslovno u vakuumu.

Staljin je svuda postavio svoje ljude. Tu novu vrstu ljudi

praznih očiju, spremnih da izvrše svaku vođinu volju.

A potom se sve završilo.

Kome nije poznato da je opozicija predvođena Trockim vodila

antikampanju protiv Lenjina... -Budite mirni.

Trocki ne može biti komunista, jer je špekulant

po svojoj jevrejskoj prirodi!

Zato ne čudi da Trocki sada psuje

jednog od Lenjinovih učenika, druga Staljina?

Ne veruje u izgradnju socijalizma u Rusiji, jer ne veruje

u snagu ruskog naroda! -Streljajte ga!

Gotovo je! Stoj, kuda ćeš?!

Idemo! -Tata!

Ljudi, ovo je Lav Trocki! To je nedopustivo!

Zašto ćutite, ljudi?!

Kako je delatnost Trockog primila karakter

sve otvorenije kontrarevolucije, partija smatra neophodnim

da ga pošalje van SSSR.

Poslednje pitanje. Da se možete vratiti...

U Rusiju? -U prošlost.

Da opet možete preći taj put, šta bi uradili drugačije.

Gde bi skrenuli? -Nigde.

A vaša deca, otac, prijatelji, saborci, milioni poginulih?

Ništa niste shvatili.

Hvatate se za sitnice. Ja sam izmenio svet.

Ne. Ne!

Vi ništa niste uspeli. Sve to što ste uradili

dovelo vas je tu, živite u strahu i mržnji, i nadalje će

samo to biti. Samo ćete truliti ubeđujući sebe

da ste radili pravilno, no nećete u to verovati.

Nećete se moći spasti ni samoubistvom,

jer bi time prihvatili sopstveni poraz.

Zbogom, Trocki. -Džeksone!

Sećate se, rakao sam da smo mi iz istog testa?

Zaboravite to.

Vi ste... drugačiji.

Kukavice!

Fali vam volje da završite započeto. Nemate snage

da izađete iz zadatog okvira. Pitate hoću li se vratiti...

Vratiću se sigurno, samo ne u prošlost već u budućnost.

Posuo sam semena, i ona će izrasti. Preko bola, krvi

pokazao sam ljudima novi svet i oni više neće želeti stari.

Nikada. Upalio sam ga, gori. Osećate li zapah?

Miris gareži! Jedino za čim žalim je što nisam bio

dovoljno žestok i neumoljiv, pokazao sam mekoću gde je trebalo

imati čvrstu ruku. Ustuknuo gde je trebalo ići napred,

ne brojeći žrtve. No neka, svet gori

u plamenu novog rata. I ko zna šta će doneti

i hoće li se održati vaš Staljin. Osećam snagu u sebi.

Osećam snagu! Spremnost da se vratim!

Ovaj rat je oganj koji čisti, iz koga će nastati novi

pravedni svet.

Moje ideje su besmrtne. Znači, i ja sam besmrtan.

'A put je bezbožnički kao mrak, ne znaju na što će se spotaknuti.'

Obrada by: www.exyu-subs.com Preveo: Čarnojević