Original subtitles

Petak, 25. april, 1986.

Prelep prolecni dan

za 43.000 stanovnika Priprjata u Ukrajini.

Dan koji ce zauvek ostati urezan u njihovo secanje.

3 kilometra od grada -

Nuklearna centrala Vladimir Ilic Lenjin

gde nekoliko hiljada ljudi ide na posao svaki dan

Veceras, 176 zaposlenih u bloku 4

imaju naredenje da izvedu test

na samonapajucem sistemu reaktora.

Ne�to �to bi moglo da u�tedi energiju.

u 01:23h

sigurnosni sistemi su iskljuceni i eksperiment pocinje.

Serija detonacija zapocinje u jezgru reaktora.

Dok Pripjat mirno spava

pod elektrane pocinje da se trese.

Poklopac reaktora te�ak 1200 tona najednom ekplodira u vazduh.

Izuzetno sna�na bujica radioaktivnog isparenja

ispu�ta uranijum i grafit

na stotine metara oko elektrane.

Iz �iroke rupe,

plamen vatre napunjen radioaktivnim cesticama fuzije

dose�e hiljade metara u nebo.

Bilo je mnogo boja

i sve su bile veoma svetle: Narand�asta, crvena, nebesko plava.

Boje kao krv. Kao duga.

Bilo je predivno.

Najozbiljnija nuklearna nesreca u istoriji

se upravo desila.

Tokom noci,

rano ujutro.

Primio sam poziv oko 05h ujutro.

Receno mi je da se desila neka nesreca u nuklearnoj elektrani Cernobil.

Prvi vatrogasci na licu mesta

borili su se sa vatrom bez adekvatne za�titne opreme.

Nasipaju tone vode na ovu cudnu vatru.

Ali ni�ta ne izgleda da mo�e da je ugasi.

Svi su izlo�eni smrtonosnoj dozi radijacije.

Dva coveka su umrla te noci,

28 kasnije u sledecih par meseci.

Oni su prve �rtve Cernobila.

Niko nije bio spreman za takvu krizu.

Sledecih par meseci,

500.000 ljudi se ukljucilo u borbu prsa u prsa

sa nevidljivim neprijateljem.

Bespo�tedna bitka koja je ostala neopevana

koja je uzela hiljade bezimenih

i sada gotovo zaboravljenih heroja

Ipak, to je zahvalnica ljudima

da je najgore izbegnuto:

Druga eksplozija, deset puta mocnija nego ona u Hiro�imi,

koja bi opusto�ila pola Evrope.

Ovo je cuvano kao tajna od strane Sovjeta ali i Zapada takode.

Mnogi od ovih snimaka nisu prikazivani pre.

Njih su snimili novinari

koji su takode bili izlo�eni nuklearnoj kontaminaciji,

neki koji su kasnije umrli.

Te slike govore pricu o prikrivanom ratu

cije se posledice osecaju i davdeset godina kasnije

da bi pogor�ale bilans katastrofe.

Ovo je istinita prica o Bitci za Cernobil.

Do ranog jutra

oblaci su vec bili kontaminirani radioaktivnim stubom

koji se podizao 1.000 metara u nebo.

Igor Kostin je fotograf u novinskoj agenciji Novosti.

Kada mu je prijatelj i pilot helikoptera

telefonirao tog jutra i ponudio da ga poveze iznad Cernobila

sve �to je Kostin znao jeste

da se ne�to desilo u elektrani te noci.

On je prvi novinar koji je bio svedok zjapece rupe.

Kada smo se pribli�ili bloku 4 i kru�ili oko njega,

nisam imao pojma kakav je rizik.

Kada smo leteli iznad bloka,

otvorio sam prozor helikoptera.

Nisam ni shvatao kolika je to gre�ka bila.

Tanki providni dim

koji se podizao iz ru�evina je ustvari veoma radioaktivan.

Kostin je jedan od nekolicine reportera Cernobila

koji je bio prisutan u najranijim satima nesrece,

koji je pre�iveo ozbiljnu izlo�enost radijaciji,

Kada sam otvorio prozor, nisam mogao da cujem ni�ta.

Ru�evine reaktora su bile ispod mene.

Osecao sam se kao da lebdim u svemiru.

Kao u grobnici.

A real dead silence.

Nisam cak vi�e mogao da cujem ni helikopter.

Ni�ta. Crna rupa.

Smrtna ti�ina, kao u grobu.

Ovo je prva slika koja je uslikana na mestu.

Sva moja oprema je otkazala nakon par minuta.

Nisam mogao da shvatim �ta se de�ava.

Mislio sam da su mi crkle baterije.

Samo sam uspeo da uradim tuce slika.

Kada sam se vratio u Kijev,

izradio sam slike

i primetio sam da su negativi bili crni,

a boje veoma slabe.

Nisam to znao jo�,

da su fotografije bile izlo�ene radijaciji.

U jezgru raznetog reaktora,

i zakopan pod 14 metara smeca

grafit koji je okru�avao nuklearno gorivo

gori i topi uranijum.

Radioaktivni otpad

bice 100 puta veci kombinovana sila dve atomske bombe

bacene na Hiro�imu i Nagasaki.

U Kremlju, osam sati nakon eksplozije

Gorbacov se samo informisao o situaciji.

Prve informacije

sastojale su se od reci "nesreca" i "vatra".

Ni reci o ekploziji.

Isprva, receno mi je da nije bilo eksplozije.

Posledice ovako pogre�nih informacija su bile posebno dramaticne.

�ivot 43.000 stanivnika Pripjata odvijao se kao i obicno.

Ni�ta nisu znali o katastrofi koja se desila 3 km dalje.

Informacije koje smo dobili bile su da je sve pod kontrolom,

ukljucujuci reaktor.

Kada sam upitao akademika Aleksandrova,

rekao mi je da je reaktor apsolutno siguran.

Mogao je cak biti postavljen na Crveni Trg.

Ne bi se razlikovao od samovara.

Kao da stavi� cajnik na Crveni Trg...

Bilo je glasina u gradu

o po�aru u centrali i mrtvih u noci

ali nije bilo zvanicnih informacija.

Beli odblesci na ovim slikama

su rezultati radioaktivnosti na filmu.

Ljudi na ulicama jedva da su trepnuli

na maskirane vojnike rasporedene po gradu.

Pukovnik Grebenjuk je bio glavni u kontroli situacije.

Bio je metalni okus u ustima,

kiselkast.

Ka�u da radijacija nema ukusa.

Tek smo kasnije shvatili da je to bio ukus radioaktivnog joda.

Dok su se deca jo� uvek igrala napolju po trgovima

ljudi pukovnika Grebenjuka su proveli dan

vr�eci prva merenja radioaktivnosti u gradu.

Tih dana,

radioaktivnost je merena u jedinicima zvanim rentgeni.

Normalni atmosferski nivo je oko 12 milionitih rentgena,

U Pripjatu, rano ujutro,

ocitavanja su bila vec 200 hiljaditih rentgena

drugim recima, 15.000 puta vi�e nego �to je obicno...

Do veceri,

nivo se podigao do 600,000 puta vi�e od uobicajenog.

Bulevar Lenjina, 200.

Bulevar Ukalna, 250 milirentgena.

A te noci, 7 rentgena.

Meni podredeni su poceli da se pitaju:

da li ma�ine nisu pocele da zakazuju,

ili su nas lagali?

Nismo znali da je reaktor i dalje gorio

a da se radijacija i dalje �irila.

Ova mapa je zapecacena u plastici

jer je jo� uvek radioaktivna...

Verovalo se da ljudsko bice mo�e da apsorbuje do 2 rentgena godi�nje

a da ne bude ozracen.

Ali, telo se smrtonosno ozraci

ako primi preko 400 rentgena

Tokom tog prvog dana,

stanovnici su apsorbovali 50 puta vi�e

od onog �to se smatra kao bezopasna doza.

Tim tempom,

dostigli bi smrtonosnu dozu za cetiri dana.

Da bi razumeo �ta se de�ava,

pukovnik �alje patrolu

da izvr�i prva ocitavanja u centru centrale.

Njihova prva ocitavanja zabele�ena su na mapi:

2080 rentgena!

Zabrinuli su me meni podredeni.

Kako sam ih mogao poslati tamo?

Na ovom astronomskom nivou

dovoljno je 15 minuta za ljudsko bice

a apsorbuje smrtonosnu dozu radijacije.

U nuklearnom institutu, cifre su izazvale �ok.

Takav nivo radioaktivnosti nikada pre nije viden.

Gorbacov je u �urbi formirao vladinu komisiju

sastavljenu od najboljih strucnjaka za nuklearnu enrgiju u zemlji.

Na celu je bio akademig Legasov,

nuklearni fizicar medunarodnog renomea.

On je odmah oti�ao za Cernobil

na celu naucne delegacije.

Nadali smo se da ce biti u mogucnosti da ubrzo procene situaciju,

ali prvih par dana,

nisu bili u stanju da nam ka�u i�ta.

Situacija je bila dramaticna.

Zasedali smo,

cekajuci informacije.

Zahtevali smo informacije,

ali nisu bili u stanju da nam i�ta ka�u.

Dvadeset sati nakon eksplozije,

nivo radioaktivnosti nastavlja da se penje.

Do tada su prozori i vrata trebali biti zapecaceni a jodne tablete

gutane da bi se izvr�io kontraefekat radioaktivnosti.

Ali takva naredenja nisu bila izdata.

Uprkos podignutim tenzijama u gradu

stanovni�tvo jo� nije bilo upoznato sa situacijom

Julija Marcenko je imala tek pet godina tada.

�ivela je u Pripjatu sa porodicom.

Njen otac je radio u centrali.

Moji roditelji su me odveli u obdani�te kao i obicno.

Sve je bilo apsolutno normalno.

Moj otac je vec znao da se desila nesreca,

ali nisu nikakve mere preduzete.

30 sati nakon eksplozije,

tek su poduzete prve sigurnosne mere.

Vi�e od 1000 autobusa je stiglo

u 14h vojska je objavila da se citav grad evakui�e

Secam sevaspitacica u obdani�tu

da su nam davale pilule joda.

zatim su dolazili roditelji da pokupe decu.

Svi su trcali unaokolo

ali nisu panicili.

Mislili smo da idemo tek na tri dana.

Da bi izbegli paniku

vlasti su krile ozbiljnost situacije.

Stanovnici su imali dva sata

da pokupe svoje stvari i da se skupe pred njihovim zgradama.

Rekli su nam da udemo u autobuse.

Jasno se secam

da sam morala da odaberem koje igracke da ponesem.

Imala sam mnogo lutaka i htela da ih sve ponesem,

ali nisam mogla.

Nismo mogli da ponesemo cak ni na�u toplu odecu.

Ljudi su morali da napuste sve �to su imali,

da ostave iza sebe svoj citav �ivot.

Nikada se nece vratiti.

Jedan starac nije hteo da ide.

Ostao je.

Na�li su njegovo telo par sedmica kasnije.

Ljudi nisu verovali �ta se de�ava.

Mislili su da su ih lagali.

Setili su se nemacke okupacije i rekli da su 1941.

padale bombe.

Ali sada nije bilo nicega.

Stariji nisu verovali u nevidljivu armiju

i nije bilo vremena da se obja�njava.

Moji vojnici i ja smo samo izvr�avali naredenja.

Za tri i po sata,

43,000 ljudi je evakuisano sa suzama ali mirno.

Autobusi su vozili prve evropske atomske izbeglice.

Bili su izlo�eni dozi radijacije

koja ce promeniti krvnu sliku

i izazvati fatalni rak.

48h sati nakon katastrofe,

jedini ljudi koji su ostali u gradu duhova

bili su vojni personal i clanovi naucne delegacije

sa �tabom u Pripjat hotelu.

Nesvesni opasnosti,

jeli su, spavali i radili tu.

Ovo su bili pravi ljudi, specijalisti.

Nisam verovao da bi uradili ne�to neodgovorno ili suicidno.

Ne, to je znacilo da su podcenili situaciju.

Na� stari kriterijum nije vi�e va�io.

Bilo je i pre nuklearnih nezgoda,

u na�oj zemlji kao i u SAD-u,

ali te informacije su cuvane u tajnosti.

Niakda se nije desila nesreca ovakvih razmera.

Cak su mislili da bi se reaktor mogao osposobiti u maju ili junu.

U meduvremenu, oblaci napunjeni radioaktivnim cesticama

su gonjeni vetrom i�li na sever.

Izmedu 26. i 27. aprila

odlebdeli su 1.000 kilometara iznad Rusije

a zatim Belorusije i Baltika.

28., stigli su do �vedske

gde je zabele�en rast radioaktivnosti

blizu jedne od njihovih nuklearnih centrala.

Ubrzo zatim, javnost je upozorena preko TV-a.

Radioaktivna pra�ina iz Cernobila padala je po Stokholmu.

Vlasti su poslale eskadrilu borbenih aviona

da izvr�e ocitavanja u oblacima.

Nivo radioaktivnosti je sugerisao da se negde desila velika nesreca.

60h nakon katastrofe,

nije bilo zvanicnih informacija izvan Sovjetskog Saveza.

�vedska Ministarka Energetike me je telefonirala u ponedeljak

i bio sam u svojoj kancelariji u Becu.

Rekla mi je da su izmerili veoma povecanu radioaktivnost

blizu na�e nuklearke u Forsemarku u istocnoj �vedskoj.

I zakljucili su da je stigla iz inostranstva.

Pitanje je bilo da li smo znali ne�to o tome.

I rekli smo ne, da nismo znali,

ali smo vec kontaktirali

i drugi su kontaktirali Poljsku,

a njihova nuklearna centrala je bila u redu.

Ali da je bilo i�ta drugo i da se desilo

da smo naravno kontaktirali Ruse.

�ta se desilo?

Eksplozija?

Radioaktivni oblak?

Ozbiljna kontaminacija.

�vedska nas je uzbunila.

3 dana nakon nesrece,

dok je Gorbacov i dalje poku�avao da sakupi informacije,

Americki i evropski �pijunski sateliti su okrenuli ka Sovjetskom Savezu

i otkrili ru�evine ukrajinske centrale.

Dim koji je kuljao iz zjapece rupe

pokazao se jasno na termalnoj viziji.

U vece tog ponedeljka 28.,

dobili smo poruku od gdina Petrosiana,

�efa atomske energetske komisije u Rusiji,

u kojoj nam je rekao o nesreci.

A u isto vreme,

Rusi su objavili informaciju svetu.

Ocigledno da smo u Politbirou,

odmah odlucili da je neophodno da

od sada se sve cinjenice nama dostavljaju.

Zvao sam KGB.

Rekao sam im da prate sve �to se de�avalo tamo,

i da izve�tavaju o razgovorima koje su vodili naucnici.

Rekao sam im da izve�tavaju sa svim tim informacijama.

Meni licno.

Trebalo je vi�e od 48h da bi se dobile tacne informacije o nesreci.

Dva dana tokom kojih je 43.ooo stanovnika Pripjata

bilo izlo�eno kontaminaciji.

Kriza je nastavila sa rastom.

U dnu uni�tenog reaktora,

1.200 tona bele vrele magme nastavilo je da gori na 3.000 stepeni

�aljuci radioaktivni gas i pra�inu u atmosferu.

Cela Evropa ne bila u milosti i nemilosti vetrova.

Treci dan krize,

general Antohin i njegova flota od 80 helikoptera

poslata je iz Moskve da se bori i ugasi vatru.

Kada stigne,

general leti 200m iznad raznetog reaktora.

Zbog vatre,

temperatura na toj visini je bila izmedu 120-180stepeni.

Na� DP (instrument za merenje radijacije)

popeo se samo do 500 rentgena.

Igla je poludela.

Sasvim je si�la sa skale.

Mislim da je bilo najmanje 1000 rentgena na visini od 200m.

Cak i na toj visini,

pola sata izlo�enosti bilo bi smrtonosno.

Jaka struja radioaktivnog vrelog zraka koji je kuljao iz reaktora

nije dozvoljavala da se pride bli�e.

Morali su da ne�to improvizuju da bi obavili misiju.

Ne�to je trebalo da se uradi �to je pre bilo moguce.

Da se ugasi vatra i zatvori reaktor

samo da bise dovoljno pribli�ili da bi obavili ostali posao.

Moralo je takode da se zatvori da bi

se sprecila radioaktivna pra�ina od �irenja.

Vetar ju je raznosio.

Zaista je trebalo da delujemo brzo.

Gigantski balet je zapoceo.

Najbolji piloti su poslani hitno sa Afganistanskog fronta

da pilotiraju helikopterima sa vojnicima

koji su bacali vrece peska od 80kg u vatru golim rukama.

Nadali su da ce prigu�iti vatru

puneci reaktor tonama peska i boricne kiseline

koja neutrali�e radijaciju.

Prvog dana: 110 letova.

Sledeceg: 300.

Nivo radijacije iznad reaktora

je preko 3.500 rentgena, gotovo 9 puta vi�e od smrtonosne doze.

Neki od pilota imali su i do 33 leta u jednom danu.

Svaki put kada bi oti�li,

primili bi 5 do 6 rentgena.

Kada su i�li sporo, mo�da i vi�e.

Nakon bacanja 6,7,8 vreca,

bili su u goloj vodi od vreline.

Nakon par misija,

moji vojnici bi oti�li da se peru i jedu.

Nakon nekog vremena, poceli bi da povracaju.

Otkad je kriza zapocela,

�rtve radijacije su slane u moskovsku bolnicu broj 6.

Jedina je u zemlji sa slu�bom

specijalizovanom za bolesti akutne radijacije i slicne bolesti

izlo�enosti masivnim dozama radijacije.

Pocetni simptomi bolesti radijacije

- povracanje, slabost i dijareja -

pratio je period latentnosti.

Tek kasnije se pojavljuju fatalniji simptomi,

kao �to je razdvajanje ko�tane sr�i

i u�asne opekotine koje pro�diru meso do kostiju.

Kada su stigli u kliniku,.

bilo je veoma te�ko, govoreci sa psiholo�ke strane.

Dolazili su pravo sa aerodroma.

Gotovo svi su bili mladi.

Stizali su u latentnom stanju.

Osecali su se dobro.

Bilis u svi slicno obuceni, noseci iste pid�ame.

�alili su se.

Ali vec smo znali da ce mnogo njih umreti.

Njih 27 je umrlo poprilicno brzo.

Svi su primili ogromne doze radioaktivnosti

i nosili opekotine opasne po �ivot.

U 15 godina,

samo ce prve �rtve biti priznate od vlasti.

30km istocno od centrale,

�uma je bila spaljena

radioaktivnom eksplozijom.

Ali se polje katastrofe vec pro�irilo mnogo dalje.

Od eksplozije,

radioaktivne cestice no�ene oblacima

padale su sa ki�om.

�ema "leopardovih �ara" kontaminacije

zahvatila je Ukrajinu kao i Belorusiju i Rusiju.

Prvog maja, vetar je promenio pravac,

i podrucje Kijeva je takode kontaminirano,

kao �to se vidi na ovoj nacrtanoj mapi

iz podataka od ljudi pukovnika Grebenjuka.

Opasno zara�ena podrucja oznacena su crvenom,

okru�ena podrucjima gde je nivo radioaktivnosti bio u normali.

Ali stanovni�tvo i dalje ni�ta nije znalo.

Bio je samo jedan izve�taj,

mali clanak na dnu strane tri u Pravdi,

minimizirajuci nesrecu i tvrdeci da je opasnost pro�la.

Krov se obru�avao,

a mi smo se pona�ali kao da se ni�ta ne de�ava.

Nastavljajuci sa proslavom Prvog Maja,

izgledalo je kao da je zemlja odbijala da prizna situaciju.

To je bila druga faza u ogromnoj katastrofi Cernobila.

6 dana nakon katastrofe,

uprkos tome �to je nivo radijacije bio hiljadu puta vi�i od normale,

vlasti su ohrabrivale ljude da ucestvuju u proslavi Prvog Maja,

cak i u podrucjima za koje su znale da su ozbiljno kontaminirane.

I watched the May Day in 1986 festivities with my own eyes.

Bio sam tamo svedok,

parade smrti.

Bila je to parada mrtvih.

To su bile u�asne smrti.

Zaprepa�cujuce, snimci to maja 1986

su nestali sada iz ukrajinske nacionalne arhive.

Sve �to je preostalo jesu fotografije Igora Kristina.

Cerbitski, prvi Sekretar Ukrajine,

takode je oti�ao na proslavu sa porodicom i unucima.

Istina je da, u teoriji,

izgledalo nam je veoma va�no

da izbegnemo paniku.

Ali da li smo znali koliko je bilo radioaktivnosti u vazduhu...

i koliko je njih kontaminirano na proslavi?

Nijedna statisticka studija nije do sada objavljena.

Cerbinski,

prvi Sekretar Ukrajinske Komunisticke Partije,

Kasnije je izvr�io samoubistvo...

Nedelju nakon eksplozije,

egzodus se nastavio.

Stanovnici grada Cernobil,

7km od centrale su evakuisani.

Kao i sva sela unutar radijusa 30hm od centrale.

130.000 ljudi je preseljeno,

od kojih su mnogi vec bili opasno kontaminirani.

Podrucje od 300.000 hektara koje se prostiralo preko Ukrajine i Belorusije

je na silu evakuisano i izolirano od ostatka sveta.

Ogromna regija i�cupana iz korena,

citava kultura odagnana sa svoje zemlje,

svet zbrisan

u samo par dana od strane nevidljivog neprijatelja.

Bilo je gore nego rat.

Ovde, niste mogli videti neprijatelja.

U ratu, vidite topove,

ma�inke, tenkove.

Ovde, ne vidite ni�ta.

Radijacija je svugde.

Prolazi pravo kroz vas.

Ude u tebe i tek pocne� da oseca� efekte kasnije.

Nekada i godinama kasnije.

U�asno je...

U meduvremenu, radioaktivni oblak nastavlja da lebdi iznad Evrope.

Lebi iznad Bavarije i Sewverne Italije.

Zadioaktivni Cezijum 137 i Jod 131

padali su na jugu Francuske i Korzike.

Usevi i pa�njaci su ozbiljno kontaminirani.

Dok Francuske vlasti poricu prisustvo,

oblak sti�e do Velike Britanije i �iri se do Grcke.

u Cernobilu nivo radioaktivnosti nastavlja da se penje.

6.000 tona peska i boricne kiseline ispunilo je rupu.

Ali ispod ovog gigantskog cepa,

Bela vrela lava nastavlja da gori.

10 dana nakon katastrofe,

Gorbacov licno poziva Hansa Bliksa,

direktora mocne Medunarodne Agencije za Atomsku Energiju

da poseti mesto.

on je prvi strucnjak

- i prvi Zapadnjak - koji je posetio Cernobil.

Pa, videli smo mesto iz vazduha,

i videli smo da se mali dim i dalje podizao sa tog mesta.

Bilo je mnogo razgovora o mogucem riziku druge ekplozije.

Secam se da smo, kada smo bili u Moskvi,

ustvari imali prijatelja, rodaka jednog od mojih strucnjaka,

koji nam je telefonirao i rekao da postoje glasine

da bi i drugi reaktor mogao eksplodirati.

Na dnu reaktora,

195 tona nuklearnog goriva je i dalje gorilo,

stravaruci neverovatnu vrelinu koja je bukvalno topila pesak.

Na vrh tog cepa, pocele su se javljati pukotine.

Cim smo zacepili rupu,

temperatura je pocela da raste.

Pla�ili smo se jer je to moglo da izazove jo� jednu eksploziju.

Bilo je u�asno.

Naucnici du do�li da obave ocitavanja.

Bili su veoma zabrinuti.

Pla�ili su se da ce kriticni nivo temperature biti dostignut

i da bi to izazvalo drugu eksploziju.

To bi bila u�asna tragedija.

Cement ispod jezgra reaktora se tanjio

grejao se i postojala je opasnost da ce puci.

Lava je pretila da se probije.

voda koju su vatrogasci nasuli u prvim satima katastrofe

se povukla ispod cementa.

Ako radioaktivna lava dode u dodir sa vodom,

mogla bi prouzrokovati drugu eksploziju

cak vi�e razornu od prve.

Pozvani su najbolji strucnjaci u zemlji da deluju.

Vasilij Nesterenko je bio jedan od njih.

U to vreme, on je radio

na unapredenju Sovjetskih interkontinentalnih nuklearnih projektila.

Da je vrelina uspela da probije cementni zid,

samo me�avina od 1400kg uranijuma i grafita

bila bi dovoljna da se u dodiru sa vodom izazove nova eksplozija.

Lancana reakcija je mogla da prouzrokuje eksploziju

ravnu gigantskoj nuklearnoj bombi.

Na�i strucnjaci su proucavali mogucnosti

i zakljucili da bi eksplozija

imala silu od 3 do 5 megatona.

Minsk, koji je 350km od Cernobila,

bi bio sravljen,

a Evropa bi bila ucinjena nenastanjivom.

Morali smo da zaustavimo taj proces.

Da se nastavio,

bila bi to katastrofa nevidenih razmera.

Ogromna nuklearna katastrofa.

Ova druga eksplozija

bila bi propracena u�asnim �ok talasom

i masivnim porastom radioaktivnosti

koji bi uzeo hiljade �ivota za samo par sati.

Hvala Bogu da se nije desilo.

Bili su vozovi sa preko hiljadu vagona

u Minsku, Gomelu i Kijevu,

spremni da evakui�u stanovni�tvo.

Situacija je bila kriticna.

U Moskvi, dr�avna komisija je donela dve hitne mere.

Prvo, da se po�alje bataljon vatrogasaca

da bi se iscrpela voda ispod reaktora.

Oni ce kasnije biti progla�eni nacionalnim herojima,

ali ce patiti od radijacijske mucnine ceo �ivot.

Drugo: da se efektnije zatvori otvor

da se spusti temperatura jednom za svagda.

U dva dana, ljudi generala Antohina

ce baciti 2400 tona olova u reaktor.

Kada smo poceli da ubacujemo olovo,

temperatura se odmah spustila.

Dobro se apsorbovao i zatvarao je rupu kako se topio

tako da je bilo manje radijacije.

Ali ne�to olova se topilo u dodiru sa u�arenom masom

i isparavalo se u atmosferu.

Dvadeset godina kasnije,

njegovi tragovi mogu da se nadu medu bolesnom decom Cernobila.

To je danas visoko kritikovano,

ali sa obzirom na situaciju,

nije bilo boljeg re�enja.

I svi ljudi

- vojska ili civili, oficiri ili drugi -

radili su ne�tedimice.

Ucestvovao sam u ovoj prvoj fazi,

i mogu vam reci,

moralo je da se uradi.

To je bilo herojstvo.

Tokom ove operacije,

600 pilota je fatalno kontaminirano radijacijom.

Svi oni ce umreti.

Ali njihovi napori su samo kupili par dana.

Premda je bila prekrivena,

vatra jo� nije bila uga�ena.

Helikopterski letovi nisu re�avali problem.

Trebalo je da se pribli�e, da sidu dole.

Ali kako?

Uz stalnu pretnju moguce druge eksplozije,

nastavljaju se privremene mere.

Planovi centrale otkrivaju

da se "aktivnoj zoni" mo�e prici

kroz tunele za kablove i cevi izgradene od tankog cementa.

Delegacija tehnicara sa Instituta Kurcatov

ulazi u lavirint.

Te�ko je.

Delovi tunela su se obru�ili pri eksploziji.

Provlace se kroz �koljku 4. reaktora sa lampos

i zabadju detektore za radioaktivnost i temrometre,

zajedno sa kamerama.

Rezultati su u�asavajuci.

Nivo radijacije je astronomski,

i potvrdeni su njihovi najgori strahovi.

Bela vrela lava je probila cementnu za�titu

i prosula se u prazni bazen.

Preti da prodre cak i dalje.

Posojao je pet do deset odsto rizik da se eksplozija desi.

Iscrpeli bi vodu ispod reaktora,

ali ne�to se apsolutno moralo uraditi,

ne�to je trebalo da se stavi ispod reaktora

da se lava zadr�i da cutir ispod,

ne�to je trebalo da je zadr�i da ne prodre unutra.

Ni�ta ne zaustavlja lavu da dose�e cak i dublje

u pe�cano tle.

A ispod reaktora

se pru�a ogroman vod

koji snabdeva celu zemlju sa vodom.

�ta nas je najvi�e zabrinulo

jeste da bi celokupna masa potonula

i dosegla do povr�inske vode,

koje bi kasnije zagadile reke Pripjat,

zatim Dnjepar,

Kijev...

Crno More...

Apsolutno je bilo potrebno da se izborimo sa situacijom!

Razmatrala se nova operacija

ali ce zahtevati jo� vi�e ljudskih �ivota.

12. maja 1986.,

17 dana nakon pocetne eksplozije,

rudare iz Tule

1.000 km od Cernobila,

posecuje iz Kremlja

zamenik Ministra Rudarske Industrije.

Ministar nam je govorio o nesreci u Cernobilu.

Rekao je da su im potrebni rudari iz na�e regije,

Moskovskog basena.

Dao nam je 24h da skupimo stvari.

Sledeceg dana,

odvezeni smo autobusima sa tog trga na aerodrom u Moskvu.

13. maja,

na�i drugovi su vec radili u Cernobilu.

Njihova misija:

da se pride reaktoru na sada jedini moguci nacin

- ispod zemlje.

Na�a misija je bila ovo:

Iskopati 150m dug tunel

od 3. do 4. bloka,

dug 30 m.

A zatim iskopati prostoriju

30m dugacku i 30m �iroku

da se smesti naprava za zamrzavanje

da se ohladi reaktor.

Da bi se ogranicila njihova izlo�enost radijaciji,

rudari su iskopali tunel dubok 12m

pre nego su krenuli prema reaktoru u plamenu.

Tamo su izgradili prostoriju

2m visoku i 30m �iroku

gde su postavili citav sistem tecnog nitrogena.

Za mesec dana,

10.000 rudara iz Rusije i rudarskih regija Ukrajine

poslati su u tunel.

Imali su izmedu 20 i 30 godina.

Unutar tunela,

koji nema ventilaciju,

temperatura je dostizala 50oC

a radioaktivnost je bila najmanje 1 rentgen po satu.

Radili smo bez bilo kakve za�titne opreme.

Rudari nisu mogli da koriste maske,

jer bi se filteri zapu�ili za samo par minuta.

Pa su ih svi jednostavno skinuli

i nastavili da rade bez njih,

i bez majica na nama takode.

Pili smo vodu iz otvorenih fla�a,

�to je bilo veoma lo�e

jer su radioaktivne cestice

tako uno�ene direktno u telo.

Jedan od na�ih drugova progutao je zrno peska

koje je bilo visoko radioaktivno.

Umro je.

Kako smo mogli znati da smo udisali ili unosili?

Najte�a stvar je bila nedostatak oksigena

i neverovatna vrelina.

Bilo je vruce, vruce, vruce,

i morali smo da radimo veoma brzo.

U ludom ritmu.

Br�e i br�e.

To je bilo najte�e. Hajde, hajde, hajde...

Bataljoni od po 30 rudara koji su se smenjivali svaka tri sata,

24h dnevno.

Za mesec i cetiri dana,

iskopali su tunel od 150 metara

posao za koji bi u rudarstvu obicno trebalo tri meseca.

Najopasnija mesta nisu bila ispod zemlje.

Nije bilo toliko radijacije ispod reaktora.

Ali kada bi se popeli gore, morali smo da se krecemo i br�e.

Radioaktivnost na ulazu u tunel

bila je 300 puta veca.

Nijedan rudar nije bio po�teden izlo�enosti.

Nijedno nisu obave�teni o stvarnoj opasnosti sa kojom su se suocavali.

Neko je morao da ode i to uradi.

Mi ili neko drugi.

Obavili smo na�u du�nost.

Da li je trebalo?

Prekasno je da se sada sudi.

Ne �alim ni za cim.

Rudari su obavili svoju misiju,

ali sistem za hladenje nikada nije postavljen iza reaktora.

Podzemna prostorija je najzad ispunjena cementom

da ocvrsti gradevinu.

Zvanicno stanovi�te jeste da je svaki rudar je primio od 20 do 30 rentgena,

ali pre�iveli tvrde da su primili i do pet puta vi�e od tog iznosa.

Procenjuje se da je cetvrtina ovih ljudi

umrlo pre 40. godine.

2.500 �ivota je izgubljeno

koji se ne pojavljuju ni u jednoj zvanicnoj statistici.

Dok su rudari i dalje kopali ispod reaktora

Hans Bliks je sa Sovjetskim vlastima

organizovao konferenciju za �tampu u Moskvi.

Reci cu u ime MUAE (Med.Udr.za Atom.Energ)

da duboko �alimo

zbog tragicne nesrece.

Gubitka �ivota

i �tete koja je pocinjena.

Dogovorili smo sada sa Sovjetskim vlastima

da dodu u Bec na analize nesrece...

Pred 500 novinara iz celog sveta,

on najavljuje medunarodnu konferenciju

koja ce se odr�ati u Becu

gde su se Sovjeti slo�ili da podele sve podatke o nesreci.

Najva�niji efekat konferencije za �tampu

je bio taj da su Rusi verovali

ovim ljudima.

Navikli su da imaju vladu

kojoj nisu verovali ni reci,

a nesrece i katastrofe su obicno precutkivane.

Nisu informisali o njima,

pa ono �to su culi ih je zabrinulo,

da je mo�da cak i gore.

Bilo je - bilo je gore po svemu sudeci.

Ali su osecali da ovim tipovima mogu verovati.

Pa je ovo bila pobeda za Glasnost.

Sovjeti su u potpunosti saradivali sa Zapadom.

Istorijska promena koja je zacela eru otvorenosti,

koja je postala poznata kao Glasnost.

politicka pobeda za Gorbacova, koji ju je vi�e nego trebao.

Jer u Cernobilu,

premda je vatra sada bila pod kontrolom,

mesto i tone visoko radioaktivnih ru�evina

le�ale su izlo�ene.

Bilo je izuzetno va�no da se �to pre pokrije polomljena gradevina

i da se zona ocisti.

Ali za to je bilo potrebno jo� ljudstva

- jo� mnogo ljudstva.

18 dana nakon katastrofe,

Gorbacov se najzad obratio Sovjetima.

Cela zemlja je bila mobilisana.

Nije bilo birokratskih formalnosti.

Ako je neko imao ono �to nam je trebalo, uzimali smo.

Bez formalnosti.

Razmi�ljacemo o tro�kovima kasnije.

Uzeli smo sve �to nam je bilo potrebno, to je bila frontovska situacija.

General Nikolaj Tarakanov je poslat da komanduje kopnenim trupama.

Za jednu godinu,

100.000 vojnika i ofocira

je pro�lo kroz Cernobil.

Svi su bili rezervisti.

Sakupljeni su od strane vrhunske administracije iz njihovih gradova

a zatim poslati na front.

Vojni ili civilni personal,

oficiri ili obicno vojnici, svi oni su

"likvidatori",

izraz koji je izmi�ljen u Borbi za Cernobil.

Njihova misija: ocistiti

- likvidirati - radioaktivnost.

Igor Kostin je bio jedan od pet ratnih reportera

koji je imao ovla�tenje Kremlja da prati bitku.

Prvi u zemlji koji je sve skrivao.

Troje njegovih kolega je sada mrtvo.

Nije bilo titula.

Ministara, generala ili vojnika.

niko nije govorio,

"Ja sam general, radi kako ti se ka�e..."

Svi su iskreno radili ono �to su mogli.

Tako je naziv

"likvidacija Cernobilske nesrece"

stupio na snagu.

Trupe od 100.000 vojnika i 400.000 civila,

radnika, in�enjera, med. sestara, doktora i naucnika

iz svih Sovjetskih republika je pro�lo kroz Cernobil.

Sovjetski Savez je poveo svoju poslednju bitku.

500.000 ljudi.

Trupe u Cernobilu bile su vece od Napoleonovih.

Ali je na�a vojska bila kontaminirana.

Iz neba,

helikopteri su bacali tone lepljive tecnosti pod imenom "burba":

Smesa koja je lepila radioaktivnu pra�inu za zemlju.

U meduvremenu,

brigade likvidatora su radile na ci�cenju zone

i, kucu po kucu, otklanjali sloj radioaktivne pra�ine

koja je pokrivala sve.

Formirani su posebni lovacki odredi.

Patrolirali su okolinom i �umama sa pu�kama,

ubijajuci pse i macke.

Sve su �ivotinje morale biti ubijene,

jer dok su lutale visokokontaminiranom zonom,

njihovo se krzno natapalo radioaktivnosti.

Mogli su kontaminirati likvidatore.

"Covek �ivi u ovoj kuci. Ne uni�tavajte..."

Poslednja sela sa ljudima koja su jo ostala u zoni

su evakuirana.

Kuce su ru�ene jedna po jedna i zatrpavane.

Nocu, kamioni i ma�ine,

i ljudi, bili su pokriveni radioaktivnom pra�inom.

Prali bi smo se pet do �est puta pod tu�evima.

Pomagali smo jedni drugima.

Koristili smo rukavice od konoplje i najgrublji sapun koji smo imali.

Ribali smo.

Oblacili novu odecu. Zatim smo jeli.

Jeli smo veoma dobro tamo,

jer je trebalo da sacuva� snagu

da se bori sa joniziranom radijacijom.

Jonizirana radijacija tra�i slabe tacke na telu

- tu nalazi put unutra i obara vas.

Oko centrale,

kolosalna operacija je zapoceta.

Traje 7 dana sedmicno bez ijednog slobodnog dana.

300.000 kubnih metara kontaminiranog tla

buldo�erima se guraju u ogromne jarkove i pokrivaju se cementom.

Ovo mesto, oko 4. reaktora,

jeste mesto gde su se najopasnije misije u zoni odigrale.

Osam sedmica nakon eksplozije,

likvidatori su otkrili sr� problema:

Da bi neutralizovali toksicni otpad na du�e vreme

i da bi ga sprecili da se dalje �iri,

ceo razneti reaktor treba da se izoluje.

Lev Bolcakov bio je jedan od in�injera

koji je dizajnirao ogmornu gradevinu

koja bi sasvim pokrila cetvrti reaktor.

"Sarkofag" od celika i betona

170m dug i 66m visok.

Bio je jedinstven i unikatan projekat.

Niko nije nikada napravio

takvu gradevinu u ovako radioaktivnoj zoni.

Mogli ste raditi samo par minuta u jednom intervalu.

To nikada pre nije uradeno.

To je ogroman izazov:

Kako napraviti monumentalnu gradevinu

na mestu gde ljudi mogu da rade samo nekoliko minuta,

ili sekundi?

Ova sasvim nova situacija

ce zahtevati vi�e improvizacije od strane likvidatora

i ugrozice jo� vi�e �ivota.

Sada je pro�lo vi�e od 12 nedelja

od pocetne eksplozije u Bloku broj 4

u nuklearnoj centrali Cernobil.

Da bi se zaustavila smrtonosna kontaminacija

zapocet je konacni napad.

Radioaktivnost u ovom sektoru je toliko visoka

da samo ma�ine na daljinsko upravljanje mogu da budu poslate tu.

Ali ce ljudi morati da postave ma�ine na pozivcije.

Radnici mogu samo da ostanu par minuta

a da ne prime fatalnu dozu radijacije.

Sa svakom novom sekundom,

njihovi �ivoti su sve vi�e ugro�eni.

Evo jednog oklopnog vozila.

Izgleda primitivno,

ali smo ih morali da izgradimo sami.

Vozila smo sasvim prekrili olovom

da bi smo za�titili na�e vojnike od radijacije �to je bolje moguce.

Svaki metalni komad gradevine

je prefarban,

ponekad stotine kilometara dalje,

a zatim dono�en jedan po jedan na mesto da bi se sklopili.

Izvanredna puzla:

Gree od 150 tona i 75m duge.

Stubovi 45m visoki.

To je DEMAC 4000.

Pogledajte velicinu ovog krana.

Nismo mogli raditi veoma dugo na mestu

i nije bilo mesta za gre�ke.

Najmanja gre�ka u proracunu

i bilo bi nemoguce da se sve uklopi zajedno.

Uprkos ekstremnim uslovima, posao je napredovao.

100.000 kubnih metara cementa kori�teno je da se napravi gradevina.

Ali otkrice novog problema nateralo je posao da stane:

Krov centrale

pokriven je visoko kontaminiranim komadima grafita.

Ovi komadi grafita omotavali su uranijumske �ipke.

Raznete su sa reaktora tokom eksplozije.

Samo jedan komad ima dovoljno radioaktivnosti da ubije coveka za

manje od jednog sata.

Apsolutno je bilo potrebno da se otklone

pre nego se izgradnja nastavi.

Roboti su poslati na krov

da zguraju otrovne naslage preko ivice.

60m ispod,

drugi roboti ga skupljaju i zakopavaju u jarcima.

Ali nakon par dana,

ambijentalna radioaktivnost pocinje da �kodi i ma�inama.

Njihov elektronski sklop ne mo�e da izdr�i.

Postaju nekontrolisani i kvare se.

Neki od njih se sami stropo�taju u pukotinu.

Na krovu, na robotske ma�ine se ne mo�e vi�e racunati.

Ljudi ce morati da ih zamene.

Ruski vojnici,

dobili su nadimak "bio-roboti" za tu priliku.

Ovaj bataljon mladih rezervista

sprema se da ode gore na krov

treceg reaktora po prvi put.

Imaju izmedu 20 i 30 godina

svi oni rezervisti pozvani na front

za najopasniju i najsmrtonosniju bitku za Cernobil.

Nijedan covek nije radio u zoni ovako radioaktivnoj kao �to je ova.

General Nikolaj Tarakanov je glavnokomandujuci.

I licno nadgleda sve detalje...

sve do rucno �ivenih odela od olova

koje je svaki vojnik morao da napravi noc pre napada.

Napred, nazad, u cizmama,

- bili su pokriveni olovom.

�lem,

maska koja treba da za�titi od beta zraka

i poseban vizir.

Dvostruki slojevi za�tite ruku.

Cela uniforma bila je te�ka izmedu 26 i 30kg.

Jasno, neki ljudi nisu hteli da idu,

ali su morali.

Bili su rezervisti.

Morali su da idu.

Za mene, nije bilo dvoumljenja:

morao sam da obavim svoju du�nost.

Ko bi je obavio za mene?

Ko bi ocistio ovu katastrofu

i sprecio �irenje radioaktivnosti po svetu?

Neko je morao da to uradi.

Dve i po nedelje pakla.

Ali pakao je trajao samo 2-3 minute za svakog vojnika,

a ponekad cak samo 40 sekundi, kada je nivo previsok.

Pa�ljivo smo izracunali vreme

da bi se spasilo �to je vi�e moguce �ivota.

Kada sirena zasvira, grupa od 8 vojnika juri na krov

zajedno sa oficirom.

Njihova misija je jednostavna:

Da se lopatom kupi radioaktivno smece �to je pre moguce

i da se baca sa krova.

Prema kalkulacijama generala Tarakova,

nivo radioaktivnosti

koji se procenjivao na 7000 rentgena po satu

samo dozvoljava bio-robotima 45 sekundi na krovu

i dovoljno vremena za par zahvata lopatom.

Bili smo kao mravi:

Ba� kada bi jedni zavr�ili svoj zadatak,

drugi bi odmah zauzimali njihovo mesto.

Svi su uradili svoj posao,

bez obzira koliko mali je bio,

i tako smo, zajedno

mogli da se borimo protiv radioaktivnost.

Deset dana,

nova ekipa bio-robota se penje na krov svakih deset minuta.

Prema vonom osoblju,

3.500 ljudi ucestvuje u ci�cenju.

Neki, kao Igor Kostin i Konstantin Fedotov,

peli su se na krov po pet puta.

Kupili bi smo parcad koja su imala 1.500 rentgena.

Nakon dana posla ruke bi bolele

da nismo mogli da skupimo prste.

Prvi put kada sam se popeo na krov,

zahvatio me je misticni osecaj.

Bilo je kao da sam na nekoj drugoj planeti.

Sve je bilo prekriveno nuklearnim otpadom.

Ruke su mi se tresle.

Nisam znao u kom svetu sam bio.

I poceo sam da fotografi�em.

Ako pogledate izbliza,

mo�ete videti tragove radijacije na filmu.

Dr�ao sam aparat ovako,

a dolazilo je sa zemlje, ovako.

Oci vas bole i osecate ukus metala u ustima,

to su bile dve stvari koje ste osecali.

I kada bi ste osetili to,

znali bi ste da ste dobili vi�e od va�e doze.

Niste mogli osetiti zube gore.

Usta su vam bila prepuna ukusa olova.

Radili bi ste ovako,

ali ni�ta ne bi ste culi.

Sve je bilo pokriveno olovom.

Cak i danas, dvadeset godina kasnije,

jo� uvek mogu da osetim ukus olova u ustima.

Hiljade njih ce otkriti da ovaj poseban ukus

znaci da nevidljivi neprijatelj napada.

Zato �to bio-roboti �rtvuju

svoje �ivote na krovu centrale

ci�cenje se nastavlja po zoni od 30 km,

24h dnevno, bilo po ki�i ili suncu.

Tamo gde bi u normalnoj situaciji jednom coveku trebao 1h da uradi posao,

ovde u Cernobilu je trebalo 6 ljudi.

Kada smo si�li sa krova,

izgledalo je kao su nam krv popili vampiri;

bili smo isu�eni, nismo mogli da se mrdamo.

Nekima je krv curila iz nosa.

Vatrogasci su bili ba� tamo.

Kada bi nekome nos poceo da krvari,

slali bi ih u bolmicu.

Kada bi kolabirali, slali bi nas kuci,

ali smo hteli da izdr�imo.

Ali tada, bili smo mladi i sna�ni.

Na�e zdravlje je naru�eno sve smo izgubili.

Zapisali su u moj karton

da smo imali 20.5 rentgena.

Ali �ta je to znacilo?

Taj broj je bio nekoliko puta ni�i od stvarnog.

Kao nagradu,

svaki vojnik je primio likvidatorski serifikat od vojske.

I bonus u bonovima

danas jednak oko 100 americkih dolara!

They had risked their lives.

Ali su smanjili

nivo radijacije na krovu za samo 35%.

Kada su poslali sve one ljude na krov,

niko zapravo nije znao tacan nivo radijacije.

Sada znamo da je bila izmedu 10-12.000 rentgena po satu.

Na tom nivou,

ljudi nikada nisu trebali biti poslati!

Sedam meseci nakon eksplozije,

zona je bila oci�cena a sarkofag zavr�en.

500.000 ljudi, vojnika i civila,

ucestvovalo je u operaciji.

Rekao sam komisiji da,

bi se suprotstavili tom nivou radijacije,

cisteci sav grafit,

i obavljajuci tako herojske zadatke,

na�im vojnicima je bilo potrebno ne�to simbolicno

kao �to je postavljanje na�e zastave.

Postavljanje zastave

jeste bilo kao postavljanje zastave na Rajhstag

kada je Crvena Armija pobedila fa�izam.

Za njih,

zastava je bila simbol njihovog trijumfa nad radioaktivnosti.

Svaki tim likvidatora

slavi kraj operacije na svoj nacin.

Bocarov i njegovi ljudi

urezali su svoja imena na poslednji komad metala

koji je i�ao na vrh sarkofaga.

Na� sarkofag je Partenon. Grobnica.

Mauzolej...

Na� drugi mauzolej!

Nakon toga smo prestali da gradimo nuklearne centrale.

Gorka pobeda.

Zmlja se nikada nece oporaviti.

Ko�talo nas je 18 milijardi rubalja.

U to doba,

rublja je vredela jedan dolar.

18 milijardi! Tako mnogo!

I ako uzmete u obzir, da je ubrzo zatim,

cena nafte pala,

mo�ete zamisliti probleme sa kojima se na�a zemlja

i perestrojka suocila.

Prvi sneg je poceo da pada u Cernobilu.

Za vlasti,

ovo dokazuje da je sarkofag dobro zatvoren.

Barem za 30 godina, kako glase pretpostavke.

Likvidatori su oti�li kuci.

Reaktori 1, 2 i 3 su vraceni u pogon.

Prva borba za Cernobil

zavr�ila se pobedom koja je oznacila kraj SSSR-a.

Ali za mnoge,

takode oznacava rat

koji, 20 godina kasnije, nije okoncan...

20 godina kasnije,

Pripjat je i dalje grad duhova.

U dru�tvu Igora Kostina,

Julija je htela da poseti stan

gde je �ivela sa porodicom

sve do sudbonosnog dana njihove evakuacije.

Nasuprot onome �to im je receno

nijedan stanovnik nikada nije mogao

da se vrati da �ivi u napu�tene zgrade.

I za Igora Kostina,

poseta evocira bolna secanja.

Bio je fatalno izlo�en radijaciji,

tokom 7 meseci koje je proveo pokrivajuci bitku.

Od tada,

provodi u bolnici dva meseca godi�nje.

Za stotine hiljada atomskih izbeglica

i stotine hiljada veterana Bitke za Cernobil

borba protiv nevidljivog neprijatelja nije prestala.

Svako ko je oti�ao u Cernobil

i dalje pati od radioaktivnosti koju je njihovo telo apsorbovalo.

U mesecima nakon incidenta

likvidatori su preplavili bolnice

�irom Sovjetskog Saveza.

20 godina kasnije, oni koji su jo� uvek �ivi

nastavljaju da idu u bolnicu broj 6.

Svi oni su �rtve onoga �to su specijalisti

nazvali "Cernobilski sindrom".

Svi smo dobili gomilu simptoma:

Srce, stomak, jetra, bubrezi, nervni sistem.

Cela tela su nam radikalno naru�ena

metabolickim promenama izazvanim radijacijom,

i hemijskom izlo�enosti.

Kada su se likvidatori vratili kuci,

bili su iscrpljeni

nesposobni da se vrate normalnom �ivotu.

20 godina kasnije,

mnogi od pre�ivelih su onesposobljeni ili nisu u stanju da rade.

A vlasti izgleda da ignori�u njihove slucajeve

smanjujuci njihove novcane dodatke.

Veterani rata u Avganistanu su i dalje �ivi,

dok mi polako propadamo.

Napisao sam pesmu o tome:

Tuga me ispunjava

nostalgija i seta

kao metak u hramu

ni�ta ne mp�e da stane.

Majka se tajno moli Bogu

da po�tedi njegov �ivot...

Ovi ljudi nisu imali ni 30 godina

kada su poslati u borbu protiv atoma.

Danas, pre�iveli nemaju ni 50 godina,

ali se bore kao starci.

Prema vojsci,

od 500.000 likvidatora iz Cernobila

20.000 njih je vec umrlo.

200.000 je zvanicno nesposobno.

Ne znate koliko dugo treba da �ivite,

ili koja ce vas bolest ubiti.

Ne znate kakvog ce efekta imati na va�u decu,

ako ih budete i imali.

Znamo sve to,

i znamo da nas nevidljivi neprijatelj

izjeda iznutra kao crv.

Za nas se rat nastavlja,

i malo po malo

mi nestajemo sa ovog sveta.

Ipak, za dve decenije,

zvanicno je prijavljeno samo 59 mrtvih u vezi Cernobilske katastrofe.

Nije obavljena niti jedna studija

na 130.000 izbeglica iz zone.

Nema dr�avnih statistickih podataka o 500.000 likvidatora.

Nikakvih cifri o stanovni�tvu koje je nastavilo da �ivi pored Cernobila

kontaminiranim zonama.

Prava kolicina radijacije kojoj su ovi ljudi bili izlo�eni

nikada im nije otkrivena.

Deputat Vrhovnog Sovjeta

otkrio je sistematsko zata�kivanje istinskih posledica Cernobila

kada se Sovjetski Savez raspao 1991.

Koristeci anarhiju u zemlji

uspela je da se domogne kopije strogo poverljivog dokumenta:

600 stranica izve�taja Centralnom Komitetu

pisanom dok je i dalje besnela Bitka za Cernobil.

Kada sam procitala ove dokumente,

otkrila sam da se sve desilo drugacije.

Shvatila sam koliko je velika bila la� koju su vode Partije izrekle.

Dekret broj 12 ka�e da je 12. maja 1986.

vec 10.198 ljudi hospitalizovano:

"njih 345 pokazivalo je radio-ocitavanja..."

Ali u isto vreme,

govorili su nam da je sve u redu,

da nije bilo ni�ta ozbiljno,

i shvatila sam velicinu la�i.

Prema Ali,

jo� jedan pasus je otkrio da su vlasti

promenili standarde

mno�eci sa pet

ono �to se smatralo za dozvoljeenom dozom radijacije ljudskog tela.

Kada su podigli standard,

najednom su ljudi bili nekim cudom izleceni.

Otpu�teni su iz bolnica i poslati kuci.

To je bio kriminal.

Tendencija da se manipuli�e brojevima

nije bila nepoznata Sovjetima.

Krajem avgusta 1986.

prva medunarodna konferencija o Cernobilu

se odigrala iza zatvorenih vrata.

Njom je predsedavao Hans Bliks.

Novinarima i spoljnim posmatracima nije bio dozvoljen ulaz u amfiteatar.

Rusku delegaciju predvodio je Legasov

covek koji je bio na celu vlcadine komisije

tokom Bitke za Cernobil.

Kada smo mu predali obavezu

pripremanja izve�taja za MOAE,

da li smo mu du�nost da sve stavi u izve�taj.

Pojavio se sa veoma detaljnim izve�tajem

koji ih je sve �okirao.

Legasov je govorio tri sata.

Njegov izve�taj je zakljucivao da se u narednim decenijama,

oko 40.000 smrti od raka izazvanih Cernobilom

ocekuje.

Zapadni svet je odbio bez razmi�ljanja da prihvati ove procene

koje su podsticale jedinstvene pregovore izmedu Istoka i Zapada.

Ovo su teoretske kalkulacije

zasnovane na modelu Hiro�ime.

Ka�u da ako biste imali toliko radioaktivnosti,

poznate iz Hiro�ime, kao dugorocni efekat,

otprilike toliko ocekuje mrtvih.

I ako pomno�ite to sa deset,

pretpostavljate da je to deset.

To su kalkulacije.

To nije tacno, mislim, nije empirijska...

I opet, cifre su bile iznenadujuce fleksibilne.

Do kraja konferencije,

ljudi vi�e nisu govorili o 40.000

nego pre 4.000 mogucih mrtvih.

Gotovo 20 godina kasnije septembra 2005.,

ova cifra postala je zvanicni smrtonosni bilans katastrofe.

Ljuti protivnici Sovjetske politike transparentnosti

bili su Francuzi i�li su toliko da su poricali

da je radioaktivni oblak pro�ao iznad njihove zemlje.

20 godina kasnije u Francuskoj a posebno na Korzici,

slucajevi tiroidnog raka iste prirode

i nekoliko slicnih onima u Cernobilu su prijavljivani.

Najopasniji element koji je iza�ao iz Cernobilskog reaktora

nije bio cezijum niti uranijum, nego la�i.

La� iz '86., tako ga ja zovem.

La� koja se �irila kao radioaktivnost

- �irom cele zemlje i celog sveta.

27. aprila 1988.

druga godi�njica katastrofe.

Legasov koji je radio veoma naporno da otkrije potpunu istinu

odlucio je da izvr�i samoubistvo.

Danas, kao savr�ene metafore institucionalizovanih la�i

radioaktivne cestice koje su pokuljale iz reaktora pri eksploziji

nastavljaju da truju na�u zemlju.

20 godina nakon katastrofe

podrucje Cernobila ostaje nenaseljivo.

U 5 godina, radionuklidi su potonuli

5 cm u kontaminirano tlo.

Pa 20 godina kasnije,

oni su 20cm pod zemljom.

Nastavljaju da kontaminiraju sve biljke.

Da bi se ocistili,

treba da otstranimo 20cm zemlje

i da je zapecatimo ispod zemlje na mestima za zakopavanje.

A to je prevelik posao koji treba da se obavi.

Nemoguce je...

Danas, 8 miliona ljudi �ivi u kontaminiranim podrucjima Ukrajine

Rusije a posebno Belorusije.

20 godina,

�iveli su na radioaktivnoj hrani

koja nastavlja da ih kontaminira polako.

Ovo pitanje,

postavljeno od strane sovjetske delegacije 1986 na konferenciji u Becu,

se sistematski ignori�e.

A opet, 1.152 dece je operisalo tiroidni rak izmedu 1986.

i 2002 u specijalizovanom centru u Minsku.

Koliko njih u drugim gradovima?

Globalna statistika jo� nije objavljena.

Jedan doktor, Jurij Bandajevski

proucava bolesti medu stanovni�tvom

u kontaminiranim podrucjima od katastrofe.

Kada su njegova otkrica objavljena 1996.,

odmah su bila osudena.

Uhap�en i zvanicno osuden

za "korupciju", proveo je sledecih 5 godina u zatvoru.

Novembra 2005., i dalje je bio u kucnom pritvoru.

Pogledajte �ta se desilo

kada je majka bila kontaminirana cesijumom tokom trudnoce.

U samo jednoj porodici,

pogledajte koliko deformiteta:

Dlakave usne, bez ociju, deformisane lobanje.

Ovi embrioni dolaze od hrcaka koji su hranjeni samo kontaminirnom travom

iz regije Gomel.

Rezultat: celo potomstvo deformisanih �ivotinja.

Zapannjen sam koliko ima deformisanih embriona razvijenih u �ivotinjama

koje su hranjen hranom kontaminiranom cezijum.

Dobio sam u�asavajuci broj deformiteta u dve nedelje.

Obicno, kada sretnete "cudovi�te", vi ga opi�ete.

Sigurno ste upoznati sa

muzejom Kunstkamera Petra Velikog u Sankt Peterburgu.

Ja sam sasvim jasno mogao stvoriti onoliko "cudovi�ta" koliko sam hteo.

Nije bilo zvanicne studije genetskih mutacija

iz Cernobila.

Uprkos hiljadama spontanih pobacaja

i abortusa koji su sledili nakon katastrofe.

Izgleda da ima stotine dece

koji su �rtve efekta radijacije.

Deformacije koje vidimo medu ovom decom

slicne su onima kod hrcaka Bandajevskog.

U Belorusiji,

300.000 dece trenutno pati

od posledica kontaminacije.

NVOi, kao �to je Medunarodni Zeleni Krst

osnovan od strane Gorbacova,

nakon �to je odstranjen iz vlasti 1991,

su otvorili centre ta negu i podr�ku �rtava Cernobila.

Oni takode organizuju terapeutske kampove

sa ciljem poducavanja novih generacija u kontaminiranim podrucjima

kako da �ive sa radioaktivnosti

kao ovde, testiranje nivoa kontaminiranosti hrane.

Koliko godina ce ovo da traje?

800 godina? 800 godina.

Dok se ne rodi drugi Isus Hristos?

Do njegovog povratka?

Da, Cernobil je igrao va�nu ulogu za sve nas.

I naravno, moramo da nastavimo da tra�imo i da ne �tedimo sretstva.

moramo da osna�imo medunarodnu saradnju,

i otvorimo medunarodne naucne centre

da nademo nove izvore energije koji su bezbedniji.

To je neophodno pitanje...

Nikome ne bih po�eleo,

ni prijateljima ni neprijateljima, da osete takvu tragediju.

Niko ne zaslu�uje da �ivi onako kao �to smo mi u Cernobilu.

Svi smo mi ljudska bica i niko to ne zaslu�uje.

U srcu zone

10 km od nuklearne centrale

i skriven u �umi le�i Cernobil 2.

Pre 20 godina niko nije mogao da se pribli�i ovom ogromnom vojnom radaru:

Skriveno oko Moskve napravljeno da uoci americke rakete.

Cinjenica da je uga�en nakon eksplozije

pokazuje da je nesreca u Cernobilu bila zata�kana.

Kori�tenje oru�ja je u�asna stvar,

a nuklerano oru�je je cak i gore.

Cernobil je bila nesreca koja je ukljucivala jedan reaktor

- ogranicena nesreca -

cije su posledice jo� uvek sa nama.

Imali smo dve bombe: Hiro�ima i Nagasaki.

Ipak, posledice se i danas osecaju.

Cernobil nam je pokazao istinsku prirodu nuklearne energije u ljudskim rukama.

Izracunali smo da na� najmocniji projektil.

SS-18,

je jak kao 100 Cernobila.

SS-18 bile su bojeve glave kojih su se Amerikanci najvi�e pla�ili,

a imali smo ih 2.700.

A ovo su bili projektili koje smo namenili Amerikancima.

2.700!! Zamislite razaranja...

Gospodin Gorbacov je verovatno bio u pravu kada je rekao

da je Cernobil bio velika ilustracija radioaktivnosti pu�tene s' lanca.

A u ovom smislu,

ovo je stvarnija sugestija ljudima

da nam ne treba nuklearno oru�je.

Godinu i po nakon Cernobila,

Gorbacov je povukao sve nuklerne bojeve glave

dometa od 500-5.000km.

10 godina kasnije

Sporazum o Zabrani Testiranja Nuklearnih Bombi potpisan je od strane celog sveta,

izuzev Indije.

Cernobil je oznacio pocetak razoru�avanja

najvecih svetskih nuklearnih rivala.

Cernobil je uverio sve.

Sovjeti i Amerikanci

shvatili su jednom za svagda velicinu nuklearnih vulkana

na kojima na�e zemlje sede.

Ne sam na�e dve zemlje, nego celi svet.

Celi svet!

Ipak 20 godina kasnije

katastrofa u Cernobilu i lekcije

izgleda da blede iz secanja...

U meduvremenu, ispod sve starijeg sarkofaga reaktora broj 4

otrov ostaje smrtonosan...

Od 2001.

tri reaktora u Cernobilu su uga�ena jednom za svagda.

Ali 20 godina nakon eksplozije

skala dozimetra prelazi sve oznake u dnu sarkofaga.

Visoki nivo radioaktivnosti,

stotinu puta manji od normale, jo� uvek kontaminira okolno bilje.

Gradevina je oslabljena ki�om i erozijom.

Od njene izgradnje,

3.000 likvidatora motrilo je na nju,

poku�avajuci da ubla�e �tetu.

Izgradili smo ovaj sarkofag da traje 30 godina,

verujuci da bi smo 30 godina nakon katastrofe,

mogli izgraditi novi sarkofag

a da njudi ne moraju da be�e zbog visokog nivoa radijacije.

20 godina je pro�lo a ni�ta nije uradeno.

Hitno se mora zameniti.

Ali Ukrajina vi�e nema para.

Ni mi.

Sprema se novi sarkofag.

Ali njegova izgradnja vec kasni 10 godina.

Gradevina visoka 108 m,

namenjen da u potpunosti pokrije prvi sarkofag.

Ko�tace: milijardu dolara.

Medunarodni fond je uspostavljen od strane Hansa Bliksa.

Jo� nismo stavili novi sarkofag na njega

koji ce biti spreman za par godina.

Kada se to uradi,

dozvolice im da se kasnije otklone mase potro�enog goriva,

istopljeno gorivo koje je jo� uvek tamo...

20 godina nakon eksplozije,

ohladena lava u jezgru reaktora

14 m ispod je i dalje u�asna pretnja.

I ostace u narednim godinama.

Molim se Bogu da se sarkofag nikada ne obru�i.

To bi bila najgora stvar koja se mo�e desiti.

Jer unutra ima 100kg plutonijuma.

Jedan mikrogram je smrtonosna doza za ljudsko bice.

To znaci da ima dovoljno plutonijuma da se otruje 100 miliona ljudi.

Polu-�ivot plutonijuma, drugim recima

vreme koje je potrebno da pola plutonijuma nestane,

je 245.000 godina.

To je ne�to �to se mo�e smatrati vecnim.

Ima oblasti gde vi�e �ivota nece biti...

Uprkos ovim u�asavajucim upozorenjima

nuklerano razoru�anje inicirano Cernobilom

danas se stavlja pod znak pitanja.

Ako nuklearni razvoj za civilne potrebe

se namece kao re�enje problema

fosilnog goriva i globalnog zagrevanja,

ovaj nas predeo podseca

da takva opcija nije bez posledica.

Zahteva najvecu pa�nju...

i jasne informacije o stvrnim rizicima koje predstavlja.

Cernobil nas takode podseca

da ako moramo da �ivimo sa

radioaktivnosti i njenim neizbe�nim opasnostima,

moramo takode da po�tedimo buduce generacije

od bilo kog rizika nuklearne apokalipse.