Original subtitles

www.titlovi.com

DON KIHOT

U SELU ZVANOM LA MANČA

POŠTO JE STARI VOJNIK MIGUEL DE SERVANTES ZAVRŠIO SAAVANTURAMA

DON KIHOT I SANČO SU POSTALI ČUVENI,

IAKO TO, ONI SAMI, NISU ZNALI.

Još uvek je miran.

Kad spava, ne izgleda kao da je lud.

Njegova bolest nije telesne prirode.

Njegovo telo je kao u mumije.

Nevaljalče!

Šta radiš ovde? - Gulaš od golubova če mu prijati.

Ne može da jede ni supu! Odlazi! Daj mi to!

Ne! - Daj mi i ne vračaj se!

Šta!

Pravite li vi doručak u ovoj kuči?

Sada bih pojeo jedan dobar omlet, gospodarice.

Svanuo je lep dan.

Da, sunce če pomoči grožđu da sazri.

Tako je.

Tako je.

Bilo bi najbolje da odemo i vidimo kako su.

Ti ne misliš da ustaješ?

Treba se pobrinuti za imanje, parohu.

Pritom, nije ni veliko.

Čini se razumnim, prijatelju. - Veoma.

Naravno.

Zdravog sam razuma i dobrog zdravlja.

Zašto da se ne pobrinem za moje imanje?

Idem do vetrenjače.

Da li je mlevenje počelo? - Da, prijatelju moj.

Onda ču osedlati konja i odjahati tamo.

Naravno, prijatelju.

Verujem da sam duže spavao.

Ima li kakvih važnih vesti?

Priča se da se velika turska flota približava obali Španije.

Koji deo obale je izložen?

Još se tačno ne zna, ali Kralj

čuva obale Napulja i Sicilije.

Zaista je tako. - Odista, kao što čuješ.

Dobro je da je Njegovo veličanstvo obezbedilo obalu,

ali sada ču mu dati savet o kome nije razmišljao još.

Šta bi ti njega savetovao?

Kraljevima se često nude apsurdni saveti.

Moj savet, berberine, nije apsurdan...

več najjednostavniji od svih.

Ne žuri. - Ne bih želeo da

ono što želim da kažem bude shvačeno kao apsurdno

i stigne do kraljevskog uva iskrivljeno.

U duhu je mog zanata da čuvam tajne.

Potrebno je okupiti sve kraljeve viteze lutalice,

koji trenutno lutaju Španijom.

Samo jedan vitez lutalica

je sposoban da porazi armiju od 200000 ljudi,

jednim jedinim udarcem,

kao da imaju jedan grkljan.

Gospodaru!

Sančo!

Sančo, momče moj!

Ako mi dopustite, imam nešto da vam kažem.

Radi se o...

Sačekaj, Sančo, sačekaj.

Moram da napustim svoja dva prijatelja,

koja ne želim više da zadržavam.

Rođače...

Postoji knjiga o vašem i mom obožavanju gospe Dulčineje.

To te čudi, Sančo?

Čast viteza lutalice ne može biti učutkana ili sakrivena.

Kažu da sam i ja imenom spomenut u knjizi, Sančo.

A niko u ovom selu nije pročitao tu čuvenu knjigu?

I tako se on suprotstavi tim...

tim ogromnim rukama, koje vetar okretaše,

prvo se predavši Dulčineji sa...

takvim zanosom, takva beše njegova ludost.

"Razlog moje nerazumnosti zbog koje moj razum pati,

toliko slabi moje rasuđivanje,

da sa razlogom ja šapučem tvojoj lepoti."

Shvataš li?

Tada, još jednom podigavši mač, sa obe ruke, zamahujuči ovako,

zamahujuči i uzvikujuči, "Dođite i borite se, zajedno

ili sami, jer vas samo jedan vitez napada!

Divovi u ovakvom času!

Ja jedem za doručak divove i razna čudovišta!

Pomozi, gospo, svom jadnom vitezu.

Plemeniti markiže od Manče, ujače i verni gospodaru!"

Govori tiho, mladi viteže.

Naš prijatelj ne bi trebao da sazna za knjigu.

Moramo zabraniti Sanču da mu priča priče.

Kako ja vidim, nijedan podvig se ne može meriti sa onim

u kojem je hrabri Don Kihot

krenuo u boj protiv cele vojske kralja Alifanafarona,

koji se borio za ruku čerke...

čerke Pentapolina,

koji ju je njemu obečao.

Takođe su tu bili i ratnici kao Pisalaureles,

i Kola de Miko, koji jahaše sa njim,

kao i Brandabarbaran de Boliš,

gospodartri Arabije. - To nije ništa!

Sa druge strane,

beše vojska Pentapolina,

koju je predvodio Timonel de Karsajona,

na čijem je štitu pisalo "mjau",

jertako počinjaše ime umilne Mjauline,

njegove zaručnice.

Po mom mišljenju, mladi viteže, Timonel je budala, kao i

Mjaulina zbog svoje pažnje za njega.

Neču ti dozvoliti da vređaš Majulinu!

Mjaulina, Pentapolin, Pentapolon...

su samo plodovi ludakovog uma, od kojeg čemo svi poludeti.

Tačno je. Raspravljamo o njegovim buncanjima

kao da nešto vrede.

Svejedno, ipak sam na strani Alifanfarona, jer je Pentapolin

igrao kvarnu igru. Zato te nazivam kukavicom i izdajnikom.

Ne preda mnom. - Kako češ me zaustaviti?

Onako kako je neophodno.

Verujem da se knjiga, o kojoj pričaš,

drži istine,

i ne kvari likove.

Odista, i jedini ludak ovde si ti, mladi viteže.

Ćuti, Sančo, niko te nije pitao. - Probudio si gospodara.

Nisam. Samo sam želeo da znam da li sam zaista u knjizi.

Ti si, Sančo, najpoznatija ličnost u knjizi.

Tvoje dosetke se citiraju,

kao i udarci koje si primio služeči gospodara.

Onda se autorzaneo nevažnim sitnicama.

Tu se spominje i ostrvo. Tvoj gospodar je osvojio neko?

Za sada, ne.

Znači, ako gospodar bude izjahao opet

u potragu za avanturama, reči ču mu

da me plati ili da traži novog štitonošu.

U knjigama o viteštvu, čitao sam...

a njih ima mnogo,

štitonoša nema nikad platu.

Nema veze, Sančo,

ako ti ne želiš da pođeš sa mnom,

nači ču novog štitonošu.

Ako vaše uvaženstvo misli da jaše ponovo,

radosno ču biti vaš štitonoša.

Nema potrebe tražiti drugoga. - Šta, Sančo?

Izložio bi se se ponovo opasnosti, žeđi i gladi?

Da, ako me zdravlje i razum posluže,

a budem potreban mom gospodaru.

Dobro jutro, Sančo. - Dobro jutro, gospodaru.

Prijatelju Sančo,

pre nego što se otisnem u novu avanturu, moram da potražim

od predivne Dulčineje, blagoslov i dozvolu,

kako bih prosvetlio um i ojačao srce.

Sada?

El Toboso je daleko, stiči ču noču.

Možda neču zateči gospu Dulčineju kod kuče.

Najbolje če biti da i vi pođete.

Bacaš me u očajanje.

Rekao sam ti 1000 puta, nikad nisam video Dulčineju

da je prekoračila prag svoje palate.

Potpuno sam se zaljubio slušajuči priče

o njenoj slavnoj lepoti.

U svakom slučaju, biče bolje da idemo po danu,

jer obilaziti kuču jedne dame noču,

ne čini dobro njenoj časti.

Budi srečan, što si među svim štitonošama sveta,

ti izabran da vidiš najlepšu devu koja osvoji vitezovo srce.

Idi, sine moj, i neka te ne zaslepi

svetlost tog sunca lepote.

Kad budeš izašao pred gospu,

dobro je pogledaj,

i zapamti svaki detalj.

Ako se uzbudi

i promeni boju na pomen mog imena.

Ako se premešta sa noge na nogu dok sluša poruku.

A ako sedi,

da li se oslanja na jastuk.

Ako bude ponavljala više puta odgovore koje ti daje.

Slušaj dobro!

I ako podigne ruku da zagladi kosu,

i ako nije pokvarila frizuru.

Za zaljubljene,

spoljne reakcije

su verni glasnici

koji donose vesti

šta se dešava

u dubinama njihovih duša.

Mnogi kažu

gde ima dima ima i vatre.

To ne liči na nju, ali treba sumnjati.

Gospodaru!

Ona dolazi! - Ko dolazi?

Ko drugi, no gospa Dulčineja!

Ali, gde?

Ja samo vidim

tri seljančice na magarcima.

Zar je ne vidite, tamo, između dve družbenice,

sija kao sunce u podne.

Primi ovog viteza u svojoj oholosti,

koji stoji ovde, nepomičan,

okamenjen tvojim prisusutvom.

Čini mi se...

Čini mi se...

Naravno!

Zli čarobnjak koji me progoni

pretvorio je miris tvog tela,

nalik ružinom,

u smrad belog luka.

Ali, ako nije izmenio moj lik

da sliči čudovištu,

molim se da me pogledaš sa nežnošču i ljubavlju.

Odlazi, starče! Kao da mi je stalo do tvojih komplimenata!

Odsada,

odlučio sam da se posvetimo potpuno

oslobođenju prelepe Dulčineje ove zle čarolije.

Reči ču ti, štitonošo moj,

da nam se sreča osmehuje,

iako to ne izgleda tako.

U blizini

postoji užasni ponortajni,

i u tami tog mesta

nadam se da ču nači lek za Dulčineju.

Gospa Dulčineja mi nije izgledala bolesno,

več zdravo i rumeno kao jabuka.

Blagosloveni bili svi koji hode licem zemlje.

Niti zavidiš, niti ti zavide.

Spavaš snom pravednika.

Nikakav čarobnjak te ne progoni,

niti čarolije ispunjavaju strahom.

Nikakve ljubomorne misli te ne more,

nemaš nikakvih ambicija,

niti te spoljašnji sjaj ovoga sveta zamara.

Spavaj.

Spavaj.

Ne nanosi ti bol

što vidiš olovno nebo,

niti što nema jutarnje rose.

Ko me prati? Kakav soj?

Da li si srečan ili bolan.

Bolan sam.

Od sreče, gospodaru viteže.

Zaljubljen si? - Na nesreču, jesam.

Oholost naših gospi zbunjuje naš um

i naš razum.

Nikad me moja gospa nije prezrela.

Kako je to moguče?

Gospa Dulčineja je mirna kao jagnje i nežna kao puter.

Je li ovo vaš štitonoša? - Jeste.

Nikad ne videh štitonošu da se obrača gospodaru.

Imam jezik i pričam pred kim hoču.

Lorde viteže,

saslušajte me, molim vas.

Želim da znate da me je sudbina,

ili još bolje moj izbor

naveo da se zaljubim u predivnu

Kalsideu de Vandaliu,

sa kojom nijedna gospa, ponavljam nijedna,

ne može da se meri.

Toliko je snažno ime njeno?

Jeste, uvaženi viteže,

toliko snažno.

U njeno ime sam ubio sve vitezove lutalice Španije.

Sve?

Tako je, uvaženi, sve, sve...

Ali, najviše se ponosim

što sam pobedio čuvenog Don Kihota od Manče.

Pobedili ste Don Kihota?

Sumnjam u to.

Jedan od nas greši, postoji samo jedan način

da se otkrije istina.

Znaj ovo,

da je Don Kihot

moj najbolji prijatelj na celom svetu,

i da ga dobro poznajem.

Moguče je da se neko lažno predstavio kao on,

imitirao ga.

Ali, ako to nije dovoljno da te ubedi u istinu,

ovde je on,

Don Kihot, lično,

spreman da se odbrani peške, na konju

ili na bilo koji način koji se vama sviđa.

Sančo!

Sančo!

Obavesti ga o uslovima,

mladi viteže, ili če sve biti po mome!

Kao što znaš, pobeđeni se mora potčiniti volji pobednika.

Moja volja je da se, ako te pobedim,

vratiš kuči

i da je ne napustiš sledečih godinu dana.

Požurite, neče čekati! - Dolazim, nedolični viteže!

Bravo, gospodaru! Pobedili smo!

Liči mi na

na mladog viteza Samsona Karaskoa.

Isto lice,

isti stas,

isti pogled kao u Samsona Karaska!

Ali to ne može biti.

Bez svake sumnje,

onaj koji je začarao Dulčineju,

je promenio njegov lik.

Bilo tako ili ne, zarij svoj mač u njegova usta

i tako ubij jednog od neprijateljskih začaranika.

Dobro rečeno, Sančo. Što manje neprijatelja, to bolje.

Priznajem da je prljava cipela gospe Dulčineje bolja od

lepo začešljane kose moje gospe.

Da vidimo, da vidimo...

Izgleda da ništa nije polomljeno.

Nisam pomislio da je Don Alonso sposoban. - Samo jedan udarac.

Ili da če izbaciti iz sedla snažnog mladiča poput tebe.

Nači ču te, prokleti Kihote, i dobro ču te prebiti!

Lud ili ne, neče te spasiti!

Prebiču te! - Mladi viteže,

za Boga, kontroliši se.

Neprijateljev plen.

Neče to biti dovoljno, Sančo.

Idi

i kupi konopac dovoljno dugačak

da dosegne odavde do sela.

Čak i takav bi mogao biti kratak.

Čvrsto ga veži za mene.

Cimnuču tri puta, kad poželim da me podigneš.

Upamti to dobro.

Neka te Bog vodi, najbolji među vitezovima.

Vidi kako odlazi.

Najhrabriji od svih, čelično srce!

Evo ga, kako odlazi

u dubine pakla, ne trepnuvši.

Padam preko litice, u bunar, tonem.

Vidi se samo odsjaj tvoje lepote.

Hrabri viteže, tvoja slava je i ovde poznata.

Dozvoli mi da upitam

u kakvu si potragu došao, u ovaj usamljeni kraj?

Znam te, ti si Montezinos.

U knjigama, gornjeg sveta

čitao sam da ti čuvaš telo

hrabrog viteza Durandartea

koga njegova ljubav prema gospi

čini ni živim ni mrtvim.

Merlin, koji je kažu, đavolov sin,

ovde drži mnoge vitezove začarane dubokim snom...

a i neke gospe.

Moja gospa je takođe začarana

i ja se pitam

da li mogu...

da li mogu

da razbijem tu čaroliju.

On nije od mermera, bronze ili jaspisa,

več od krvi i mesa.

Ovo je moj prijatelj Durandarte,

cvet i ogledalo časti vitezova, istinski ljubavnik svog vremena.

Dugo je več ovde,

ne više od uzdaha ili ropca s vremena na vremna.

On se pomera!

On se pomera!

Rođače Montezinos,

da li si uradio kako sam ti naredio?

Da li si otvorio moje grudi

i ogoleo moje srce pred Belermom?

Da, rođače, učinio sam kako si zapovedio.

Izvadio sam tvoje srce nožem, ništa više nije ostalo.

Uvio sam ga u maramicu

i poslao u Francusku.

Prolio sam dovoljno suza da sperem krv

koja prekrivaše tvoje srce, izvađeno iz tvojih grudi.

Povrh svega, rođače po duši,

posuo sam tvoje srce solju

da ostane slatko, tako da kad ga daju, ako ne sveže,

barem sačuvano, bude u rukama Belerme.

A ona?

A ona? - Ovde je, u ovoj pečini.

I proči če pored, tamo, kao što obično čini.

Predivna je!

Još uvek je?

Samo joj je moja gospa Dulčineja ravna po lepoti.

Sva poređenja su mi mrska.

Belerma je moja lepota,

ako ti se učini bledom sa podočnjacima,

to nije usled mesečne bolesti,

jer ih nije imala mesecima i godinama,

več zbog bola koji joj nanosi

držanje Durandanteovog srca u rukama.

Samo kad bi mogao da je vidiš...

Kad bih mogao...

Kad bih mogao...

Gospo...

Moja gospo Dulčineja,

voleo bih da razgovaram sa vama na trenutak.

Gospa te moli da joj pozajmiš pola tuceta reala,

koji če biti vračeni što je brže moguče.

Imam samo četiri.

Sačekajte, gospo!

Sačekajte!

Preklinjem vas da dozvolite

da vam se obrati ovaj očarani vitez.

Samo još trenutak više, podrite mi tren više.

Uskračujete mi najlepšu sliku ikad viđenu!

Gurate me u tamu dana.

Nesrečni Monetzinos!

Ranjeni Durandarte!

Gospo Dulčineja!

Celokupna ljudska sreča je samo san.

Stigli smo?

Gde?

Ne znam, gospodaru.

Avantura, štitonošo moj!

Ova surova stvorenja sigurno drže zarobljene kraljice.

Ili barem neku princezu.

Izgleda mi kao...

vodenično kolo, koje crpe vodu iz reke.

Od kad se princeze drže u tome?

Biče da je to točak pokretnog mosta nekog zamka.

To nije zamak, gospodaru. - Naravno da nije,

to je utvrda.

Ima li tu neka princeza?

Nikakvih princeza nema ovde.

Samo konji i kobile.

Nazivaš te nežne princeze kobilama?

Odavde ih čujem kako stenju.

Oslobodi zarobljenike, ma ko oni bili.

Pustimo onome ko piše o ovoj avanturi

da ispriča kako mi je duh bio veseo kao veče,

da je nebo bilo vedro,

a vazduh čist kao moje srce.

Cvete vitezova lutalica

ponosu i slavo la Manče!

Sada, kad tebe više nema, svet če se ispuniti nevaljalcima.

Ko god da nije u tvojoj blizini,

slatka Dulčineja,

izložen je gorem usudu od ovoga.

Zar nisi video opasnost, tamo na sredini gaza?

Možda ču na kraju srečno završiti ovu avanturu.

Gospodaru...

to je bio samo...

Ovaj svet je pun

opsena i laži,

svaka suprotna drugoj.

Priznajem da pogreših.

Drago mi je da to čujem.

Tako je, Sančo...

vratio sam se iz senki ludila.

Princeze zarobljene unutra,

oprostite mi što ne mogoh da vas oslobodim.

U neko drugo vreme...

Svakim novim danom otkrivam

koliko malo mogu da očekujem od vas.

Napustio sam selo, jer mi obečaste

da ču biti guverner ostrva.

Ovde nema nikakvih ostrva.

Mislim da bi mi bilo bolje da sam kuči.

Sve što kažeš je istina, Sančo.

Ako želiš da odeš kuči,

sačuvaj Bože da bih ti zabranio.

Onda dobro...

ali mi vaše gospodstvo duguje platu za moj trud!

Kod tebe je novčanik.

Plati sebi koliko misliš da treba.

Plati treba dodati obečano ostrvo.

Zatim dodati... četiri...

šest reala po danu.

Vrlo dobro.

Ima dve nedelje kako smo napustili selo.

Izračunaj i vidi koliko ti dugujem.

Ne, račun gospodstva nije tačan.

Treba da računamo od dana kada ste mi obečali ostrvo!

Koliko tome ima?

Mislim da ste mi ga obečali...

pre dvadeset godina, par dana manje više.

Misliš da sam lud?

Ti...

hočeš da mi uzmeš sav novac!

Odlazi, odlazi, kuči!

Kad pomislim da sam te gledao kao sina.

Ne ostaj više kraj mene!

Odlazi!

Odlazi!

Gospo, pomozite mi!

Ko si ti?

Vaš ponizni sluga i siroti štitonoša.

Štitonoša? Nikad te nisam videla.

Poštovana gospo,

vitez Don Kihot od La Manče

je moj gospodar, a ja sam njegov štitonoša.

Šta?

Mislila sam da je Don Kihot lik iz priče.

Ti si, onda... Sančo Pansa?

Moj gospodar je nalik likovima iz priča,

ali ja sam krv i meso.

Drago mi je da ste krenuli u nove avanture.

Ima više avantura nego hleba.

Od kako je Dulčineja začarana, ulazili smo u pečine,

oslobađali princeze i skoro se udavili u reci.

Znači, Dulčineja je začarana?

Tako je, gospodine, veoma.

Kao i moj otac!

U tom slučaju, moramo nači način da je oslobodimo čini.

Gospodaru.

Gospodaru.

Šta radiš ovde?

Oprostite što sam se vratio

ali ova gospoda i dame bi želeli da vas pozdrave.

Gospodo,

Vojvoda očekuje največeg viteza koga je La Manča imala.

Pozivaju nas da večeramo sa njima.

Ćuti, Sančo, pomisliče da smo gladni.

Poštovani viteže,

nisam ni sanjao da ču vas lično upoznati.

Ko je ovde taj čuveni Don Kihot od La Manče?

Mora da si sam đavo, stranče, kad ne prepoznaješ

viteza Don Kihota. - Viteže Tužnoga Lika,

Merlin me šalje da vam kažem da je Dulčineja sa njim,

i ako želite, sačekajte njegov dolazak ovde.

Da li če Vaša Svetlost čekati?

Čekati?

Moja nada leži u rukama gospe mojih snova.

Svih ovih dana

mučile su me sumnje,

da li je ono što doživeh i videh

u pečini bilo istina ili varka.

Ali, videvši moju gospu Vojvotkinju sa jedne strane

i Vojvodu sa druge,

osečam sa sigurnošču

da je sve što vidim i čujem u društvu ovom,

jednako stvarno kao i ono što videh u pečini,

te da me moj um ne vara,

kao ni moja čula.

Tako da ču, neustrašivo i odlučno čekati,

makar i ceo pakao došao da me napadne.

Tražili ste me, dobri viteže?

Merlin, pretpostavljam?

To sam več hiljadu godina.

Tamo gde su vitezovi surovi i tvrdi,

ja sam nežan i saosečajan.

Zato sam doveo nežnog...

mislim nežnu, Dulčineju del Tobozo.

Ipak, dobri viteže, cvete La Manče,

zvezdo Španije,

ona je i dalje začarana.

Ipak, ja znam kako da raščinim čini.

Da bi raščinili Dulčineju,

vaš štitonoša, Sančo Pansa, mora da primi 3000 udaraca

po dupetu.

Neobičan način

za skidanje čini sa mladih deva.

Svakom po ukusu, gospodine. - Kao što je sigurno da sam

opatica, tako ču i da primim te udarce

Što se mene tiče Dulčineja može da ode u grob kao seljanka.

Probisvete smrdljivi!

Vezaču te za drvo i udariti ti, ne 3000,

več 6000 bičeva!

Odgovori mi ili ču ti iščupati srce!

Kako bi bilo odmah, Sančo?

Upravo sam mislio da te postavim za guvernera ostrva,

kad se otkrilo da si kukavica.

Ostrva?

Mog ostrva?

Tako je, Sančo, upravljanje ostrvom pripada tebi.

Ali, kako češ vladati kad si tako kukavna srca?

Udarci nek budu za mog gospodara. On je zaljubljen.

Neka mu Dulčinejina lepota smekša srce.

Jadni štitonošo,

gadne utrobe,

kamena srca,

da su ti naredili da skočiš sa visokog tornja

ili da pojedeš tuce žaba i dve otrovnice,

ili da pogubiš ženu i dvoje dece oštrom sabljom,

onda ne bi bilo čudo što si

strašljiv i vrdalo.

Ali da budeš uplašen od 3000 udaraca bičem,

koje svaki školarac primi barem jednom mesečno...

To je, nesrečo, dovoljno da zadivi, iznenadi i zaprepasti.

Okreni taj varljivi pogled prema mojim očima

i spazičeš kako plaču potoke,

prave brazde, puteve i staze na poljima mojih obraza.

Trebao bi biti pogođen, oh, monstrume,

rascvetanom mladošču mojom,

jer meni je samo 19 i 20 godina.

Suze moje bolom pogođene lepote,

bi i kamen u pamuk pretvorile, a tigrove u ovce.

Primi udarce na svoje guzove, ti divlja zveri

i podari mi slobodu.

Oslobodi me tela koje me drži u zarobljeništvu.

I ako se na mene ne sažališ,

učini, onda, to za viteza pokraj tebe,

čiju dušu vidim odavde,

zaglavljenu u njegovom grlu.

Ne traži ona bičeve za štitonošu, več za guvernera!

Nema vladavine bez udaraca.

Kakve veze moji guzovi imaju sa patnjama drugih?

Odvažno srce slama lošu sreču.

Nije potrebno da primiš udarce sada.

Tvoja reč da češ to učiniti kasnije biče dovoljna.

Dobro...

Primiču udarce... i time završavamo.

Kakva opsesija udarcima!

Radujem se tvom dobrom usudu, momče.

I to što si primio, mnogo pre mene,

svoje opravdane zasluge.

Volim te kao sina,

i kažem ti,

ne osečaj kajanje

što me napuštaš i ostavljaš bez štitonoše i sluge.

Niti si molio, niti tražio to zvanje,

več ti je ono došIo po zasluzi,

niti si ga kupio.

I ako si ti, u to nema sumnje, tikvan,

učinjena ti je največa usluga,

samo jednim dahom viteza lutalice.

Prvi savet koji ti dajem,

je da očistiš i skratiš nokte,

da im ne dozvoliš da izrastu, kako neki čine,

jertakve izrasline,

više liče na kandže lešinara, no na nokte.

To je prljav i neprirodni čin.

Ne idi sa olabavljenim kaišem,

ili pantalonama napola spuštenim.

Ne jedi belog luka ili crnoga,

jer če ostali, po smradu, saznati da si skromna porekla.

Hodaj laganim hodom,

govori sa namerom,

a da ne izgleda da samo sebe slušaš.

Šta to radiš, Sančo? Ne slušaš me?

Nisam večerao, doručkovao, a čini mi se da neču ručati.

U tome se slažem.

Pre ti stoji da kastriraš prasiče, no da budeš guverner.

Gospodo,

želim da se povučem u svoje odaje.

Elvira! Pačeka!

Izvinite me,

nije mi niko potreban da me razodene ili služi.

Tako če i biti.

Jadan je plemič koji nema šta da jede.

Jadan je plemič, koji se plaši da če celi svet

videti njegove iscepane čizme,

olinjali ogrtač,

pa čak i glad u stomaku.

Šta radiš ovde?

Ništa.

Proveram kako je vitez.

Kako se zoveš? - Altisidora.

A šta tu imaš?

Kad bih bio tako srečan

da se sve dame zaljube u mene!

Ta Dulčineja i ja smo tako zlehude sreče,

da nam treba društvo da mislimo jedno o drugom.

Šta želite od mene, kraljice?

Zašto me progonite, carice?

Zašto me uznemiravate, vi mladice, nežnih godina?

Znajte, zanesene legije ljubavi,

samo za Dulčineju sam načinjen od meda,

dok sam za vas od kremena.

Očajavajte, deve bajne,

pati Altisidora,

jer ja pripadam

i pripadaču,

samo jednoj gospi,

gde god ona bila.

Oduvek sam verovao da su ostrva daleko na moru.

Ovde ne vidim nikakve vode, čak ni baru za svinje.

Ovo je, poštovani guverneru, ostrvo na "čvrstoj zemlji",

kao što možete da vidite.

Zašto ima toliko vojnika kad nismo u ratu?

Bilo bi im bolje da su sa svojim ženama i decom,

ili žanjuči žito, čuvajuči ovce,

ili radeči neke vredne poslove. - Ako tako želite.

Pozor...

Oružje!

Znajte, dobri prijatelji, da su vojnici korisni na ostrvima,

pre svega kad su ona na čvrstoj zemlji,

kao što možete da vidite.

A sad, da prionemo na jelo, gospoda su gladna.

Glasnik od vojvode. - Za Dona Sančo Pansu,

guvernera ostrva Barataria, u njegove ruke...

ili njegovog sekretara?

A ko je ovde moj sekretar?

Ja, moj gospodaru, ako dopustite.

"Vesti o zaveri protiv vas su doprle do mene.

Budi oprezan noču, ali takođe i po danu.

Drži oči širom otvorene i ne veruj nikom.

Vaš prijatelj, Vojvoda."

Šta je ovo? Hrana ili opsena?

Neču dozvoliti da guverner jede to,

hranu za siromašne seljake.

Dobro,

ali jarebica je hrana prinčeva. - Ne, ne ova!

Vaš život če se okončati.

Otrovane su? - One su otrov za guverenera.

Pusti me da uzmem šta želim, ili ču te izbičevati!

Ima i meke teletine,

dobro začinjene belim i crnim lukom.

Smesta mi daj hranu, ili ču razbiti sve!

Gospodine guverneru, neprijatelj!

Dok ste večerali, neprijatelj se približio zamku.

Zabravite vrata! - Smrt guverneru!

Dole nesposobni guverneri!

Pomoč!

Pomagajte!

Molim vas! Pomozite mi!

Smrt! Hiljadu puta smrt!

Smrt Pansi!

Hajde, hajde, guverneri ne plaču.

Pobeda, guverneru!

Dosta! Dosta sa izrugivanjem!

Ponašali ste se kao čovek dostojan guvernerstva,

bez obzira ko beše neprijatelj.

Ne brinu me neprijatelji,

nego, ako među prijateljima imam jednog vernog meni,

zaklinjem ga da mi da pehar vina.

Ostanite, guverneru. Dopustiču vam da jedete šta vam drago.

Zašto odlazite? - I kuda?

Daleko odavde!

Gospodaru!

Gospodaru!

Ostrvski guverner?

Pa... vaše blagodetstvo če mi nabaviti drugo.

Biče tako, moj prijatelju Sančo.

Sloboda je, Sančo,

največi poklon koji je čovek dobio od Boga.

Ne može se sa njim meriti,

nikakvo skriveno blago, ni pod zemljom ni u moru.

Za slobodu i čast

vredi izložiti opasnosti život.

Zbog obaveza u vračanju usluga,

dobro začinjena hrana i hladna piča

su ograničenja za slobodan duh.

Ovo je dobro mesto, zar ne?

Tako je, gospodaru.

Sjašimo, onda.

Biče bolje da naš ručak pojedemo posle.

Posle čega, gospodaru?

Vreme je da održiš svoje obečanje.

Mnogi ovde prolaze,

nije dostojno biti šiban pred strancima.

Moram da vam serviram hranu i piče,

nema vremena za toliko udaraca.

Otiđi u ono žbunje,

pa počni da se sam bičuješ, 10 do 400 udaraca,

odbičemo od 3000.

Vaš konj je uplašio moju kobilu.

Vaša kobila nema razloga za strah.

Rosinant je galantan konj, pun vrlina.

Ovaj lik, koji Vaše gospodstvo upravo gleda,

može biti iznenađujuči,

čak zapanjujuči,

ali je objašnjenje jednostavno.

Jer, reči ču vam

da sam ja vitez, od onih, koji su znani kao lutalice.

Gospode, spasi me!

Da je vaše gospodstvo nejaka devojka,

ili siroče od 14 ili 15 leta,

ili ima kakvu uvredu da osveti,

priskočila bi moja ruka.

Ali, da je Vaše gospodstvo, kojim slučajem, kvarni zlikovac,

nekakav lažni vitez,

čudovište ili utvara,

tada bih isukao mač i poslao te nazad u pakao.

Kako on progovori!

Kako bilo ko može da kaže da je moj gospodar lud?

Kako bilo ko može da kaže da nisi budala, Sančo?

Još pritom i glupan. - Ja, gospodaru?

Mir, ne odgovaraj i radi svoj posao,

koji ne iziskuje pričanje.

Ne mešaj se u moje poslove.

Da li vam je naređeno da otkrijete da li sam lud ili ne?

Vaše gospodstvo izgleda...

podseča me...

Na don Kihota od La Manče.

Ali ne može biti da ste vi on.

Moj gospodar Don Kihot je pred vama.

Čitao sam o vašim avanturama, ali nikad nisam mislio

da ču vas lično sresti.

Oče... Oče...

Moja kuča je i vaša.

Učinite mi čast i večerajte sa mnom.

Pokazaču vam knjigu vaših novih avantura.

Novih avantura? Pisac je, izgleda, vema marljiv.

Čuti, Sančo, niko te nije pitao.

Neobično... knjiga koja opisuje moje avanture

i mnoge nesreče

koje se još ne završiše.

Spominje se kraj vaših avantura,

kada vas odvode...

pa, na izvesno mesto, u Toledo.

Toledo? Nikad tamo nisam bio.

Tamo ste otišli,

pošto se saznalo kako ste prestali da volite Dulčineju.

Ko god da tvrdi da Don Kihot može da zaboravi Dulčineju,

daleko je od istine.

Jer ni Dulčnije može biti zaboravljena,

niti je Don Kihot sposoban da je zaboravi.

Ukoliko, pak, vaše gospodstvo želi da mi protivureči,

ništa lakše, nego da istupi u vrt

i peške ili na konju se bori do smrti,

kao aperitiv pred ovu večeru.

Moje oči ne mogu da nazru ovako mala slova.

Ni moje. - Ako tražite

mesto na koje ste otišli, to vam mogu ja reči.

Često čitam knjigu.

Vas interesuju moje avanture, draga?

Veoma, ali je tako tužno kad odlazite u ludnicu u Toledo.

Ta knjiga je lažna,

avanture su majstorski izmenjene!

Da li je štitonoša zvani Sančo, bio u pratnji tog viteza?

Da, jeste, iako se pričalo da je zabavan, meni nije bio.

Ja sam pravi Sančo Pansa,

i ljudi su mi se uvek smejali.

Pravi Kihot je moj gospodar, ovde,

hrabar, zaljubljen,

odistinski zaljubljen,

najbolji gospodar koji se može poželeti.

Onaj koji ispravlja nepravde,

branitelj udovica,

i pogubitelj... cura.

Pogubitelj cura?

Sančo, ponavljam ti, niko te nije pitao.

Vitez tako poznat je izložen parodiranju na razne načine.

Neka me opisuje ko hoče,

ali neka me ne opisuju pogrešno.

Oduvek sam uživao u vašim avanturama,

tako da kad sam bio u Toledu,

raspitivao sam se za vas u ludnici...

ili bilo ko da je to bio.

I... da li sam bio tamo?

Čovek koga sam video je bio ružan i blesav,

i lako se ljutio.

I ja sam bila tamo, dao mi je ove srebne novčiče.

Da li je to ovde, gospodaru?

AZIL ZA UMOBOLNE

Tražim dobrog čoveka,

poznatog kao Don Kihot od La Manče.

Nema nikog sa takvim imenom ovde.

Ali, beše.

Zakleo se da se nikad neče nazivati vitezom lutalicom,

pa smo ga pustili.

Otišao je Sunčevom Kapijom, to je sve što znam.

Rekao je da če krenuti na obale Barselone

da traži bolji usud, nego onaj što je našao u La Manči.

Na koju stranu čemo, gospodaru?

Put istoka.

Gospodo! Gospodo!

Hajde, ne dangubi.

I sedi uspravno na konju.

...kada sam ja, sa vernim štitonošom, Sančo Pansom,

najboljim i najvernijim štitonošom koji je

neki vitez lutalica ikad imao, se suočio

sa dva tuceta džinova, koji mahaše rukama.

Karakuliambro!

Golijat!

Morgante!

Malmbruno!

Kao i džinica Anandona,

ogromna žena, najjača od svih.

Ovo je pravedan rat, jer če se njime istrebiti

loše seme. - Gospodaru, to su vetrenjače, a ne džinovi!

To su džinovi, Sančo.

Ako imaš strah, povuci se sa bojnog polja,

idi i moli se, vrati se da pokupiš ratni plen,

kad ja budem okončao njihove živote. Ne bežite,

samo vas jedan vitez napada!

Džinovi, dođite...!

Varalice!

Kradljivče ugleda!

Pljačkašu palih vitezova!

Seoska ludo!

Gospodine, radim.

Pustite me da radim. Šta sam zgrešio?

Šta si zgrešio?

Šta si zgrešio!

Ne uznemiravaj igrače.

Ako ti se ne sviđa vitez lutalica, druži se sa ženama.

Ne sviđa mi se! Ne sviđa mi se!

Don Kihot je slobodne volje napustio zamak,

jer nije bio zatvorenik.

Shvatam vašu želju da ga pošaljete kuči.

Želeli bi da sprečimo dalje tragedije.

Vaše gospodstvo,

želi takođe da ga pošalje kuči? - Želimo mu sve najbolje.

Kada ga pronađete, obavestite me,

nači čemo način da ga nateramo da napusti putovanje.

Možda izazov, sa oštrim uslovima za onog ko izgubi.

To nije loša ideja.

Možda bi mogli... a da ga ne povredimo...

bolje da ga ti, koji ga više voliš,

pobediš, a pritom ne poniziš.

Više sreče ovoga puta, borče.

Mnogo si mi tih, Sančo.

Da, gospodaru.

Kako bilo, bilo bi mi drago da ti saznam misli,

ako ih imaš, kao što ti ja govorim moje.

Ali, vaše gospodstvo nije progovorilo

več tri dana ili skoro mesec.

Moje misli su uz gospu Dulčineju,

koja ostade začarana, zbog tvoje sebičnosti,

i manjka ljubavi za mene.

Šta je ovo? - Dolazim da te išibam,

i oslobodim duga. - Ne činite to, ili...

...če Dulčineja nestati, ti češ nastaviti da živiš,

ja ču umreti želeči... - Ne želim da znam!

Na ovom mirnom mestu dobičeš barem 2000 udaraca.

Ja ču odlučiti kada!

Srce ti je tvrdo, a meso tako meko.

Prokleti...

Izdajniče!

Buniš se protiv svog prirodnog gospodara!

Ja predstavljam sebe, ja sam svoj gospodar.

Obečavam da to više neču činiti.

Obečavam to, kunuči se u život,

one na koju neprestano mislim.

Gospodaru!

Dođite, pogledajte, voda se pomera

i muče kao krava.

Putovanju se bliži kraj.

Dobro došli, najčuveniji viteže Španije.

Pazite se, gospodaru, slutim prevaru.

Ćuti, Sančo, niko te ne pita.

Kome mislite da zaželeste dobrosošlicu?

Kome drugom do li

Don Kihotu od La Manče, lično. Ogledalo, svetionik,

zvezda vodilja svih vitezova lutalica.

Ne budite iznenađeni,

bejasmo obavešteni o vašem dolasku.

Jedva najavljen,

a več vas vitez izaziva.

Onaj tamo?

Idemo!

Mesecima i godinama tražih vas.

Recite mi vaše ime i borbenu sposobnost.

Ja sam vitez kao i vi.

Zovu me vitez od Belog Meseca. Čuli ste za mene.

Nikad nisam čuo za dela

viteza sa tim imenom.

Ali ja sam čuo za vas.

Največeg među vitezovima lutalicama ja sam izazvao.

Recite mi,

od svih tih vitezova, da li beše jedan,

visok, smežuran, reklo bi se lud?

Osim ako ne mislite na sebe, ne poznajem ni jednog

takvog među vitezovima

jer je teško razlučiti ko imitra koga.

Gospodaru, nismo se ni odmorili ni večerali,

a čini se da nečemo ni doručkovati.

Umor sa puta, glad, nepoznata teritorija,

nekome mogu poslužiti kao izgovor,

nekome, ali ne i meni.

Je li sve u redu, gospodaru?

Da li si dobro zategao pojas?

Da, gospodaru.

Živeo Don Kihot!

Živela Dulčineja!

Ma gde bila.

I ma ko ona bila.

Ne!

Ne!

Pobeđeni ste, viteže, i mrtvi,

ako ne priznate da je moja gospa

lepša od vaše Dulčineje.

Očigledno je, gospodine,

da vi ne poznajete Dulčineju.

Da ste je samo videli...

Da ste je samo videli...

Odgovori ili umri.

Dulčineja del Toboso je najlepša gospa na svetu,

a ja...

...najnesrečniji vitez.

Udari tim kopljem,

uzmi mi život.

To ja učiniti neču,

ali ti u ime viteštva u koje se kuneš,

naređujem da se povučeš u svoj dom,

i tamo ostaneš godinu dana, nikad ga ne napuštajuči.

Tako če i biti, viteže.

Tako če biti.

Naša slava nije dim razduvan vetrom!

Vaše gospodstvo ne bi trebalo da uđe u selo ovako.

Daj mi! Moj je! - Naše je!

Naše je!

Naše je!

Nikad ga više nečeš videti.

Jesi li čuo, Sančo?

Rekao je,

"Nikad je više nečeš videti."

Kakve veze ima šta je on rekao.

Možda to znači

da više nikad neču videti Dulčineju.

Dosta, sad je dosta.

Zašto se prepirete?

Oko ovog kaveza sa skakavcima?

Kavez je moj, i nikad mu ga neču dati.

Evo.

Gospodaru, zla sudbina je prekinuta.

Blagosloven bio svemočni Bog.

Šta je, prijatelju?

Moj um je slobodan i jasan.

Mir, Don Kihote.

Ja više nisam Don Kihot od La Manče,

več Alonso Kihano,

koji je poznat i kao

"Bog".

Hajde, šta muči, vaše gospodstvo?

Imaš mnogo udovica da spaseš,

i mnogo deva da oslobodiš čini. - Gospodo.

Dosta izrugivanja.

Dozvolite mi da se oslobodim mog ludila.

Moj život se bliži kraju

i ne želim da ostanem budalast i lud.

Nemojte umreti, vaše gospodstvo.

Največa ludost je umreti bez razloga,

ne biti ubijen.

Ćuti, Sančo, niko te nije pitao.

Sančo, sine moj,

oprosti mi, što sam učinio da i ti izgledaš lud.

Osečam kako me život napušta.

Želim da se ispovedim.

Kasnije, Sančo.

Kasnije, gospodaru.

Da li valja biti vitez lutalica?

Vreme koje sam ja proveo kao vitez, bilo je puno

udaraca, gladi, hladnoče i velikih vručina.

Ali ti vladaš ostrvima

i vojvode i vojvotkinje te primaju.

Težim da pomognem gospodaru,

koji je uvek bio pravedan i dobar prema meni,

kao i ja prema njemu, barem tako verujem.

Mogu samo da kažem,

da ako me gospodar Don Kihot ponovo pozove,

jahaču sa njim da branimo deve i ispravljamo nepravde.

Neka znaju čarobnjaci i svi koji nanose zlo

udovicama i bespomočnima, jertamo čemo biti,

tamo čemo ih sresti...

A sada da pojedemo supicu.

Preuzeto sa www.titlovi.com