Afrikaans
Akan
Albanian
Amharic
Armenian
Azerbaijani
Basque
Belarusian
Bemba
Bengali
Bihari
Bosnian
Breton
Bulgarian
Cambodian
Catalan
Cebuano
Cherokee
Chichewa
Chinese (Simplified)
Chinese (Traditional)
Corsican
Croatian
Czech
Danish
Dutch
Esperanto
Estonian
Ewe
Faroese
Filipino
Finnish
Frisian
Ga
Galician
Georgian
German
Greek
Guarani
Gujarati
Haitian Creole
Hausa
Hawaiian
Hebrew
Hindi
Hmong
Hungarian
Icelandic
Igbo
Indonesian
Interlingua
Irish
Italian
Japanese
Javanese
Kannada
Kazakh
Kinyarwanda
Kirundi
Kongo
Korean
Krio (Sierra Leone)
Kurdish
Kurdish (Soranî)
Kyrgyz
Laothian
Latin
Latvian
Lingala
Lithuanian
Lozi
Luganda
Luo
Luxembourgish
Macedonian
Malagasy
Malay
Malayalam
Maltese
Maori
Marathi
Mauritian Creole
Moldavian
Mongolian
Myanmar (Burmese)
Montenegrin
Nepali
Nigerian Pidgin
Northern Sotho
Norwegian (Nynorsk)
Occitan
Oriya
Oromo
Pashto
Persian
Polish
Portuguese (Brazil)
Portuguese (Portugal)
Punjabi
Quechua
Romanian
Romansh
Runyakitara
Russian
Samoan
Scots Gaelic
Serbian
Serbo-Croatian
Sesotho
Setswana
Seychellois Creole
Shona
Sindhi
Sinhalese
Slovak
Slovenian
Somali
Spanish
Spanish (Latin American)
Sundanese
Swahili
Swedish
Tajik
Tamil
Tatar
Telugu
Thai
Tigrinya
Tonga
Tshiluba
Tumbuka
Turkish
Turkmen
Twi
Uighur
Ukrainian
Urdu
Uzbek
Vietnamese
Welsh
Wolof
Xhosa
Yiddish
Yoruba
Zulu
Инспирисано истинитом причом
БОЈА ЖИВОТА
Сећам се како је било.
Био сам изгубљен.
Можда не изгубљен, али без сидра и одређеног правца.
Као лик из филма.
Гладни изгнаник на сплаву,
погледом преко таласа тражи земљу, живи од наде.
Али дубоко у себи, осећао сам да ми је суђено да постанем велики.
Није да нисам желео да будем примећен,
већ као да сам предодређен да оставим траг у свету.
Кад се сетим тог лета,
сетим се узбуђења дубоко у себи.
Повезаности с нечим што ме води од рођења.
У тим тренуцима присутности док стварам,
осећам се спокојно и сигурно.
Осећам се баш како треба, преплаве ме осећања,
већином од најлепших које сам икада осетио.
Лоша страна је да увек постоји неки идиот који вам се подсмева.
Које срање!
Најгоре критике обично долазе од оних који немају појма
шта радите, који немају ниједан дар,
и кивни су јер сте ви срећни,
и уживате у свом умећу.
Осим ако свет не чините још ружнијим.
Тада ће вас такве особе радо држати за руку,
и плесаће с вама у септичкој јами тврдећи да ви, баш као и они,
увиђају како је све грозно, и уживаће у слављењу тога.
Но, убрзо сам схватио да свака будала
може да види како је све грозно.
За то није потребна никаква умешност.
Ово је прича за одрасле.
Уколико сте циник, ово вам није добар избор.
Циници су углавном у праву. Романтици углавном нису.
Романтику је потребно да буде у праву само једном у животу:
када бира праву љубав.
Мислим да је ова прича заправо о љубави.
Најбоље је да не кажем ништа више.
Али онда не бисте упознали Николаја онако као што сам ја.
А то би било нефер према обојици.
ПОРТ ЧЕСТЕР, ЊУЈОРК 1974.
Видели сте мог сина? -Не, господине Талија.
Вероватно је горе, слика.
Шта си рекао, Мајки? -Ништа, господине.
Џоне!
Забога! Шта то радиш?
Џоне!
Волиш ли девојке?
Мој тата је био хомофобичан до сржи.
Када би ме затекао с четкицом у руци,
као да ме је затекао да се мазим с неким другом.
Зашто ме питаш такве ствари?
Имаш гомилу цртежа типова којима штрчи она ствар.
Тешко је цртати облике и сенке.
Не радим то што волим момке, већ да бих постао велики уметник.
Учини ми, и склони их.
Мама. -Да, Џони.
Кажи ми шта мислиш.
Дивна је, Џони.
Стварно је дивна!
Имаш боје на рукама? -Не, опрао сам их.
Држи је.
Да обучем?
Не, само је прислони.
Овако? -Да, да видим како изгледа.
Моја мајка је рођена у Вроцлаву, тада у Немачкој.
Имала је шеснаест година када су савезници ушли у Берлин.
Није имала детињство, скупљала је шрапнеле од једанаесте.
Била је компликована и намучена жена.
Иако је мрзела шта су нацисти учинили нашој земљи,
мислим да је потајно навијала за Немце у ратним филмовима.
Биће јако лепа.
Знаш ли да си таленат наследио од мене?
Хвала.
То је баш лепо!
Џони...
Не користи толико црну.
Пробај да нађеш боју у дрвећу.
И увек тражи боје у сенци.
Љубичасту, плаву, зелену...
Другим речима, не стављај толико црне.
Хвала.
Увек тражи структуру. Све има структуру.
Хајде.
Видиш ли оне бандере?
Ни једна није усправна. Поготово не на доброј слици.
Једна је мало улево, друга удесно.
Видиш ли сенке преко улице?
Како су повезане с масом грађевине?
Видим. -Мисли апстрактно.
Сада ћу да ти ово урамим.
Немам пара за позлату.
Ко каже да ћу да ти наплатим? -Нема услуга.
Плати човеку. -Добро.
Боже.
То је Сероф. -Знам.
Одакле ти? -Урамљујем је за Џоа Канезира.
Одакле водоинсталатеру оваква слика?
Нису више скупе као раније.
Зашто?
Репрезентативна је. -Па?
Сматра се небитном.
Ко то сматра? -Критичари. Уметнички часописи.
Могу да се носе, ово је предивно. -Како се то изражаваш!
Колико вреди? -Не знам.
Сероф ју је дао за оправку водовода.
Озбиљно? Живи у близини? -Да, у улици Хај.
Чујеш, тата? -Да, фантастично.
Познајеш ли га?
Нико га, у ствари, не познаје. Срео сам га неколико пута.
Стварно?
Ако мислиш да одеш да посетиш маторог,
не бих ти препоручио.
Луд је, или је друго по среди?
Није баш навикао на народ. -Ја нисам народ!
Волим да причам о уметности. -Хоћеш да га гњавиш?
Зашто мислиш да ја гњавим људе? -Зато што гњавиш.
Узбуђен сам. -Тај Јеми, да ли је...
Да ли је у реду? -Шта то значи?
Је ли у реду? Врло је осетљив.
Да ли је расположен? -Не прави се невешт.
Не разумем шта хоћеш да кажеш. Шта то значи?
Ћути. -Немој. Немој!
Ко је?
Господин Сероф?
Шта хоћеш?
Згодан сам, па буљиш у мене?
А, ти си паметњаковић.
Желиш да радиш у башти? Да поткресујеш траву? Дрвеће?
Не. -Шта "не"?
Ви сте Николај Сероф?
Срање. Јесам!
Прочитао сам обе ваше књиге.
Стварно? -Мислим да сте бриљантни.
Може бити. -Да, коришћење боје.
Оно што сте рекли о композицији.
Да су стабла актови који плешу на брду.
То сам рекао? -И да су стабла попут укорењених људи.
Никада не залазимо у туђи простор.
Да од природе треба да учимо. Не о недостатцима, већ о изобиљу.
Да, изеш га.
Лепо смо попричали, мали.
Николај!
Јами овде.
Јами!
Добро сам.
Чуо сам да је пријатељ био ономад да те види.
Да, мали. Зове се Џон. Мислим да је врло талентован.
Хтео би да дође код тебе и разговора о сликарству.
Да.
У реду.
Лаку ноћ.
Не занима га.
Шта је рекао?
Био је кратак. -Уопште га не занима?
Ја бих га заборавио на твом месту.
Разумем да је имао много проблема у животу.
Био је неподношљив и кад му је најбоље ишло.
Могу само да замислим какав је сад.
Ово је јако добро. Стварно добро.
Хвала.
Зашто баш ми?
Зашто не Прат или Париска школа дизајна?
Тата?
Молим?
Питао сам вашег сина да ли је размишљао о Прату или Паризу.
У реду је. Овде ће ићи.
Ко је? -Г. Сероф?
Можемо ли да поразговарамо? -Чекај.
Опет ти, мали. Шта желиш?
Прво, немам намеру да вам досађујем. Извините.
Лепо је што немаш намеру.
Питам се, да ли подучавате?
Не, не подучавам и не сликам.
Знате да сам Вићенцов штићеник?
Готов је с тобом?
И хоће да будеш мој проблем?
Не верујем ником ко не пије.
Стварно? Зашто?
Ако не пијеш, значи да желиш да се и даље кријеш у сенци.
То не желимо, зар не?
Сад си се окуражио да правиш шале?
Извините.
Не мислим да губим време с тобом.
Значи да ћете ме подучавати? -Нећу. Иди на уметничку академију.
Тамо не уче сликању! -Наравно.
Уче нешто много битније.
Или нешто што нагони људе да нешто осете.
Осећаји су непријатељ елите.
Разапеће те ако си паметнији од њих.
По мом мишљењу, сликарство је умрло. Бесповратно.
Обичан човек је одстрањен из процеса.
Зашто? Обичан човек има здрав разум.
Нема времена за срање.
Обичан човек може да примети срање на десет километра.
Зато за њега нема места у уметности.
Велика је завера у свету.
Неталентовани идиоти окупе се једном недељно
и кују заверу против човечанства.
Веруј ми, то је завереништво.
Заједничко путовање је много дубље искуство
него када путујеш сам.
Људима је потребна потврда. Тако учимо.
Ми осећамо нешто што нам није сасвим јасно,
и многи осећају нешто слично. Помаже да утврдимо шта је то.
Уметност која дели то искуство део је потврде која изазива страх.
Без контекста нема става.
Без става нема дељења.
Без дељења нема лепоте.
А где нема лепоте, нема никакве уметности.
Када видиш лепоту свугде, душа ти је ослобођена.
Нико ти је не може одузети.
Знам да је то истина.
Како знате? -Носи се, просто знам.
Добро.
Верујеш ли у бога? -Мислим да верујем.
Молиш се сваке вечери? -Да.
Верујеш да те чује?
Да. -За мене, атеиста не може да буде велики сликар.
Да би створио велику уметност
човек треба да се помири са својом смртношћу.
И да се поклони вишој сили.
Посао уметника је да уздигне човекову душу.
Усрана елита жели да то промени.
Већа ми је шанса док бришем гузицу завесом да доспем у Гугенхајм,
него да насликам лице детета које те расплаче.
Морате да ме научите да сликам.
Не. Свет је полудео, и само ћеш бити несрећан.
Не радим за новац.
То је добро.
Могу ли да донесем нека платна да их видите и кажете мишљење?
Не.
Идем у Пенсилванију.
У Пенсилванију? Зашто? -Имам кућу тамо.
Сликаћете? -Не, имам женску тамо.
Младу плавушу, високу с великим сисама. -Стварно?
Не. -Да донесем пар ствари пре него што одете?
После ме више нећеш гњавити?
Апсолутно. -Апсолутно.
Добро.
Сутра. Иди пре него се предомислим.
Хвала!
Све си ово сам насликао? Без ичије помоћи?
Без помоћи.
Добро, јер не бих волео да си платио неком
да ти наслика овакве глупости.
Није да немаш неки талент.
Али гледаш кроз туђе очи.
То стабло је у реду.
Али видео сам га на сто слика.
Ову сломљену грану украо си од Роберта Вуда.
Истина? -Да.
Шта је ово?
Облаци или летеће стене?
Облаци нису тако бели. Дођи да погледамо.
Да ли су ти ови облаци бели?
Да.
Јеби се. Гледај, ово је бело.
Гледај. То је бела.
Још увек су ти бели?
Бокте!
Тако је! Топлије је.
Розе, жута, љубичаста.
Сагни се.
Па...
Покупи своје ствари и иди.
Желим ти срећу.
Мислио сам да смо се договорили.
Хтео сам само да вам се захвалим.
Хвала.
Шалим се! Уђи!
Свиђа ми се овај тип, засмејава ме.
Да, и моји родитељи га воле.
Г. Сероф? -Моје име је Николај.
Извините. Николај... -Пст!
Могу ли да видим ваш атеље?
Зашто? -Волео бих.
Атеље је горе.
Могу сам да одем. Само ми покажите где је.
Шта? Нећу да ми сам тумараш тамо.
Дођавола! Сада немам појма шта се дешава.
Извините.
Хајде, сероњо. Полази.
Моју вотку, сероњо.
Погледај.
Могао бих да живим овде. -Да, ти и мишеви.
Шта радите с овим платном?
Узми га. Не треба ми.
Не могу тек тако.
Једног дана, пре можда десет година,
прочитао сам шта је неки идиот рекао:
"Репрезентативна уметност је сентиментална. Застарела."
Онда сам рекао себи, "Показаћу ја теби, дебилу."
Узео сам своја платна, хтео да их запалим.
Хтео сам да кажем нешто лепо, нешто јединствено, нешто...
Али онда,
Рекох, нек се носи.
Кога је брига!
Бринете о мишљењу критичара?
Зезаш ме, сероњо?
Не делујете ми као неко кога је брига шта други кажу.
Лепо речено, сероњо.
Млад си, живот те још није ишамарао.
Стварно? Зашто мислите да је мој живот лак?
Још ниси видео ружноћу.
Шта су све људи способни да учине једни другима.
Док сликам, мислим на велике људе
који су пре мене стајали пред платном.
Да Винчи је изумео кјароскуро.
Сигурно не знаш шта је то.
Светло и простор, утицај светлости на појавност објекта.
Добар си.
Моне, Мане, Писаро, Реноар.
Помогли су ми да видим боју. Углавном секундарне боје.
Сигурно не знаш о чему причам.
Знам. -Знаш?
Љубичаста, зелена, наранџаста.
Знаш ко је Фечин? -Знам. -Ко?
Руски уметник, сликао је у Таосу.
Фечин је био опседнут ивицама.
На састанку два објекта у простору.
Линија је човеков концепт. Нема линије у природи.
Не слажем се.
Џон Карлсон каже у својој књизи да се ивице морају истаћи.
Добро, добро.
Научио си ме нешто, сероњо.
Ван Гог, Редфилд, све су оивичавали.
Истина је.
То чини ствари мање природним. Изражајнијим, по мом мишљењу.
Живот је прекратак да би се правиле мале, небитне слике.
Имам потребу да вичем, да се чује да сам био овде.
Био сам овде. Био сам овде, на овој планети!
Тише, чуће критичари.
Шта је прва ствар коју истражиш? -Локална боја.
Шта је то? -Суштина ствари пре него што на њу утиче околина.
Браво! Врло добро.
Искрено, Николај, све сам то прочитао, запамтио.
Али, знам ли шта то значи? Могу ли унети у свој рад? Не.
Нисам изненађен.
Брисање гузице је већ било довољно за тебе,
али, све те ствари могу се спознати покушајима.
То је врло важно.
Дозволи себи да не успеш.
Нема ту тајни. Само рад.
То је то? Ту је?
Желим да радим. Можете да причате и даље
и да одбијате да ми помогнете, иако је и вама очито неко помогао.
Да ли је то фер? -У реду.
Можеш да ми се придружиш у Пенсилванији на лето.
Ако те не убијем, научићу те да сликаш.
Ако ћеш да ме загрлиш, убићу те одмах.
Добро.
Желиш да идеш у шуму са старцем?
Да, то је ми је велика прилика.
Како? -Он је руски мајстор!
Још је и Рус!
Комуниста и ко зна шта још!
Тата, мораш да ме пустиш. -Заборави!
Радићеш са мном ово лето.
Срање.
Пази!
Не можеш да ме спречаваш.
Не разговарај тако с оцем.
Жао ми је, али не може да ме спречи.
Нећеш у шуму с тим старцем!
Зашто да не? -Зашто?
Не буди глуп, знаш. Пробуди се!
Знаш шта жели тај старац.
Нешто с тобом није у реду.
Надам се да свираш боље него што сликаш.
Идем тамо због тишине.
А не да слушам страшне звуке из твоје собе.
Бићу тих.
Реци ми...
Твоји родитељи су се сложили?
Да. -Сигурно?
Да. Подржавају ме.
Добро, идемо онда.
Можеш да опереш ауто.
Хоћете ли да ја возим?
Возим 47 лета без огреботине.
Сигурно? -Јесам! Улази у ауто, сероњо.
Извините.
У граду, где човек царује
и контролише околину, лако је поверовати да је човек све.
Овде ништа није по вољи човековој.
За мене је то ослобађајуће.
Притисак је нестао када сам с олакшањем схватио
да је то мало важно.
Смирио ме је осећај да нека виша сила...
има велике планове за мене.
Где год да сам бацио поглед, видео сам слике.
Ремек-дела су ми пролазила кроз главу.
Био сам тужан због Николаја јер се његов рад не сматра битним.
Нисам разумео како ти "стручњаци"
могу да кажу нешто што толико нема основа.
Ко је њима дао моћ? Или, још важније, право?
Како лепота може да буде небитна?
Пејсажи су нестајали пред нашим оцима
убрзаним надирањем човека.
Нисам могао да замислим ништа важније.
Понеси кофере. Пиша ми се.
Однеси моје ствари на спрат, лево.
Где ћу да ставим своје?
У шталу. Шалим се. Прва соба десно.
Удобан је, зар не?
Јесте.
Зар није лепо?
Ово место ме подсећа на домовину.
Стварно? -Да.
Таква је Русија?
Санкт Петербург.
Балтик.
Земља.
Као ова, прелепа.
Одрастао сам с два језика, немачким и руским.
Било је лепо.
Ова је земља дивна.
Знаш, после напада Немачке
мало је било разлога да останем.
Зауставио ме на граници млади немачки војник,
твојих година.
Питао ме је куда идем.
Рекао сам му да идем из земље
на коју је он извршио инвазију.
И да ћу ја бити слободан.
Ако му се не свиђам, може да ме убије.
Али нисам хтео да станем. Наставио сам да ходам.
Ходао сам и ходао,
и нисам чуо пуцањ.
Били сте јако храбри.
Нисам био храбар.
Био сам превише уморан да бих марио.
Ви сте полу-Немац?
Нећеш да пуцаш?
Шалим се.
Можда је тај војник неки твој деда-стриц.
Недостаје ли вам дом?
Не мислим много о дому.
Не могу да идем назад.
А да можете, да ли бисте?
Не. Сад сам Американац.
Волим своју другу домовину.
Стварно?
Наравно. Ти не? -Мислим да да.
Сероњо један, немаш појма шта имаш овде.
У некој другој земљи копао би у руднику где ти је и место!
Смирите се, нисам тако мислио.
Јако сам срећан.
Срећан сам што сам Американац.
Срећан што сам с вама.
Јако сам срећан што сам Американац.
Срећан сам јер сам овде с вама.
Јер сам овде с надрнданим руским
импресионистичким сликарем дркаџијом.
И ја ћу да будем надрндани руски, импресионистички,
у ствари амерички сликар дркаџија.
Нема наде за тебе.
Нема наде уопште.
Лепо, је л' да?
Далеко од хаоса и буке.
Једина ствар коју сам имао на претек, био је страх.
Схватио сам да сам у недођији с овим типом, ко зна,
можда је мој отац и био у праву.
Можда је маторац планирао да ме нападне.
Само проверавам да ли ти је удобно.
Јесте.
Да.
Лаку ноћ.
Добро.
Никад нисам видео да неко једе толико као Сероф.
Свако јутро јео је шест јаја,
бар пола киле сланине, шест кришки хлеба с џемом,
и четири шоље кафе.
Онда су следили лекови за притисак, срце и шећер.
На крају би себи сипао велику чашу вотке
коју би допуњавао током целог дана.
Данас ћеш да бојиш.
Где је Распућин?
Волим то!
Мајчино млеко.
Свиђа ми се!
Како си, пријатељу? -Добро.
Ја сам Кертис Санте.
То је за мене? -За тебе.
Да те подсети на старе дане.
Имаш ли да ми покажеш нешто добро?
Да, хајде.
Изложба није баш прошла како сам очекивао.
Не знам. Осећао сам да им је досадно.
Људи желе да буду шокирани.
Згрожени.
Да упрегну сопствену нелагоду.
О уметности говоримо?
Или раку гузице.
Позван сам у Уметнички одбор следећи месец.
Члан сам и излагачког одбора. Желео бих да ти оцениш радове.
Занима ли те? -Ради се о сликарству или срању?
Прогресивна уметност. -Значи, срање.
Са својим класичним образовањем и оком за истину,
учинио би ми много.
Доћи ћу, ако ништа, барем да се смејем.
Добро.
Чуо си за изложбу у Тејту?
Не.
Каче смеће по ходницима!
Много, много смећа.
Намерно то раде? -Знатижељан сам. Ти ниси?
Ја сам знатижељан да видим ко ће да плати да то гледа.
А наш млади пријатељ? -Мој гост.
Интересује га уметност? -Жели да постане сликар.
Старомодан или прогресиван?
Класичан или прогресиван?
Морам ли да етикетирам? -Етикетирај, због разговора.
То је ствар... Не желим да будем груб.
Не могу да опишем.
Пробај!
Чујете кишу?
Удара по крову, удара по прозору, грми.
Мислим о томе као о тренутку у времену.
Постоји само у овом тренутку.
После постоји само у нашем сећању.
Налазим мир у томе. Желим да ухватим те ствари.
Не желим да сликам слику само слике ради.
Извините. Има ли то смисла?
Да, заједничка искуства. То има смисла.
Али то још увек само репрезентовање.
Вероватно.
Питам се, шта те спречава да то пробијеш?
Страх?
Од чега? -Од копања дубље?
Не разумем шта хоћете да кажете.
Репрезентовање је сигурно.
Како то мислите? -Користи симболе.
Сваки пут кад узмеш четкицу ствараш симбол.
То је истина.
Репрезентативна уметност данас је врло потцењена.
То је далеко од сигурног, зар не?
Боже, вас двојица сте исти!
Шта мислите?
Желим да ставиш тапете у собу.
Рекао сам нешто много важно? Зато буљиш?
Хајде.
Мислим да је готово.
Не устајте, све је у реду.
Човече!
Нисам толико лоша.
Нисам то мислио.
Схватила сам. Да ли је Николај ту?
Оставићу овде.
Ако желите, пробудићу га.
Обично то ја радим.
Скуваћу кафу. -Добро.
Па...
Ти си мајстор?
Не. -Не?
Ко си ти?
Ја сам уметник.
Уметник? -Да.
Не звучиш баш сигурно.
Јесам.
Мора да си талентован.
Николај не узима ученике.
Тренутно поправљам неке ствари.
Значи јеси мајстор.
Нисам.
Чуо сам гласове.
Николај!
Лепо!
Врати мој кревет назад уза зид.
Да те видим. Дивна си.
Све си млађа.
А ја све старији. Хвала за ово.
Наравно, пита од јабука.
Зашто не идеш да помериш кревет, сероњо?
Ја сам Рус. Види ме!
Ја сам велик.
Сузила сам избор на ове.
На ове? Покажи ми друге.
Свиђају ми се ове, али ја сам женско, Николај.
Знам. -Стварно? -Да.
Шта је било? -Ништа.
Треба ти нешто?
Покажи ми друге. -Ако ове изаберемо,
кућа ће да изгледа врло женствено.
Не знам. -Не? -Гађао бих стрелицама.
Мислила сам на ове.
Много ти хвала.
Пита од јабука је била укусна.
Биће још следеће недеље.
Хвала.
Драго ми је да смо се упознали, Џоне. -Хвала на пити.
То је жена.
Невероватна је.
Жене су дивна створења, зар не?
Искрено, немам много искуства.
Вас двоје сте... -Не буди луд.
Само разумемо једно друго.
Заједничка искуства.
Може се тако рећи.
Јако је тужно, изгубила је сина.
Пијани возач.
Мало ме подсећа на моју Ању.
Моја Ања...
Била је лепа и паметна.
Не баш много паметна, чим се удала за мене.
Предавала је на истом факултету где сам подучавао сликање.
Шта се догодило?
Умрла је.
Тужно је што ми изаберемо жену јер мислимо да је савршена.
А оне нас зато што желе да ми будемо савршени.
У својим двадесетим,
сетићеш се шта сам ти рекао, и мислићеш "матори лудак".
У тридесетим ће ти нешто одјекивати у глави као ехо.
Кад стигнеш до педесете,
рећи ћеш, онај матори руски сероња
био је у праву, о много чему.
Смеј се, идиоте!
Још мало.
Недеља увече је била важна Серофу.
Почињао је да кува вечеру рано ујутро.
Пауци!
После вечере, која као да је трајала сатима,
Николај и Кертис су седели, напијали се,
и годинама водили исту расправу.
Постоји место за репрезентативну уметност.
Баш као што постоји простор
да традиционална школа пренесе конвенционалне методе подучавања
новој школи, али искључиво због архивирања,
из историјских разлога, да би се знало каква је уметност била,
и куда сада иде.
То је срање, извини Сандра.
Без бриге, Николај. С годинама сам навикла на то од обојице.
Шта ти мислиш?
Па...
Он разуме модерне покрете више од мене.
Она их у основи разуме, али...
Ипак је она завршила психологију, а не историју уметности.
То је лудост. -Шта, пријатељу?
Да ти је потребан докторат да би разумео слику.
Не треба ти диплома да цениш музику.
Уметност се померила од средства за комуникацију с масама,
до далеко селективнијег поља комуникације. -Када?
И ти припадаш масама, као он, она, комшија фармер.
Комшија фармер има потпуно другачија интересовања
од тебе и мене. -Али уметност је заједнички именитељ.
Када Сандра, Џон, ти, ја, комшија фармер
застанемо на тренутак да уважимо оно што нас све повезује.
То је лепота живота. То је уметност.
Уметност која нас дели није уметности.
Баш сентиментално, Николај.
Кажеш као да је то полна болест.
Рекао сам нешто смешно? Шта је лоше у сентименталности?
Нема јој места у уметности.
Ко каже? -Ма дај, Николај.
Сентименталност је љигаво, преслатко, емотивно изражавање.
Показује недостатак интелекта.
Сереш! Имаш велику памет, али си оглупео.
Сентимент значи пристојност.
Значи бити човек. Знати да је живот кратак.
Врло, врло кратак.
Знам то у мојим годинама. Да ли је то сентименталност?
Поносан сам на то.
Оно што сте ви урадили с њом,
крајње је узнемирујуће.
Плач, патња, размишљање,
љубав, права љубав.
То су темељи човечанства.
То гради мостове.
Великани, Рембрант, Ван Гог, Моне, Реноар.
О чему ви говорите?
О немиру, поремећају, јаду, хаосу. О проклетом хаосу!
Извињавам се. -У реду је.
Причао сам о потпуно другој области људског постојања.
Томе није место у уметности.
А људи који живе у гету?
Где је ту лепота њиховог постојања?
Знаш о гету колико и ја о прављењу ракета.
Мислим да мора бити неке лепоте у гету.
Многи бриљантни умови рођени су у гету.
Људи из гета треба да нађу тамо лепоту.
А не неки богати дркаџија који ништа о гету не зна.
"Јадници, знам колико патите, све знам."
"Тако ми је жао."
Знаш шта је то? Срање! Најобичније срање!
Извињавам се. -У реду је.
Хвала ти на још једној дивној и инспиративној вечери.
Следећи пут ћемо решавати светске проблеме.
Договорено, пријатељу.
Лаку ноћ, лепа Сандра. -Хвала.
Лаку ноћ. -Лаку ноћ.
Кретенчина.
75. САЈАМ УМЕТНОСТИ
Тако је вруће у августу.
Надам се да неће утицати на посету.
Ево главног човека, Николаја Серофа.
Моја пријатељица и наша домаћица
госпођа Сали Хантингтон Квејл.
Част нам је што ћете оценити радове, г. Сероф.
Задовољство је само моје. Николај, молим вас.
Чекају те, Николај.
Шта је ово?!
Ви сте Николај Сероф.
Да. Ово је ваше? -Да.
У чему је ствар?
Механизовано лудило.
Донекле сте успели.
Добар дан, господине. Желите ли вино?
Вотка?
Узмите флашу.
Ви сте уметник? -Да.
У чему је ствар?
Истраживање дводимензионалности платна.
Мислите равнине? -Да.
Већ је равно. Шта се истражује?
Раван.
Не разумем.
То је путовање.
Путовање!
Да, истраживање онога што то већ јесте.
Оног што је већ равно? -Да.
Где сте ту ви? -Ја истражујем.
Оно што већ јесте? -Да.
Разумете? -Не.
О, боже.
Николај је овде као Мерилин Монро међу наказама.
Будући да је мањина, сам је постао наказа.
Могу ли да вам донесем нешто? -Канту бензина и шибице.
Николај, забављаш ли се?
Забављам ли се?
Забављање... Да, забављам се.
Ако поживим још десет година,
доживећу да канта мокраће дође у Музеју модерне уметности.
Води ме одавде, молим те. -Да, идемо кући.
Николај. -Свет је полудео.
Они виде ово срање.
Све је ово срање.
Видиш ове људе? Видиш срање!
Све је срање! Срање! Срање!
У току је рат између лудила и здравог разума.
И лудило побеђује! Лудило побеђује.
Идемо кући. -Ово је једна ствар која има смисла.
Честитам!
Што је то? -Немам појма.
Хтео сам да насликам кућу, па онда дрво, па променио перспективу.
Шта ти је била почетна идеја?
Не знам. -Ако ти не знаш, како ја да знам?
Шта хоћеш да ми кажеш?
Имао сам добру идеју, али сам је изгубио.
Није била добра идеја.
Добре идеје се никад не изгубе.
Моне би насликао ову кућу с кофом гована.
Теже је возити ауто него насликати слику.
Слушај ме пажљиво.
Немој никада да заборавиш шта ћу ти рећи.
У реду. -Не заборави.
Не разумем ни реч. Само правите буку.
Не причам јасно, зато ништа нисам рекао.
Тако изгледа ово срање што производиш.
Прва ствар:
пронађи идеју.
Девојка ми је дошла.
Можете ли ми учинити услугу?
Не вичите на мене пред њом.
Наравно.
Здраво, момци. -Карла. Брауниси? Дивно!
Како сте?
Учимо да јасно говоримо.
Занимљиво.
Нисам јасно говорио.
Николај подучава ликовно као терапију у локалној школи
за децу с посебним потребама.
Лепо је било видети ту његову страну.
Колико пажљив човек може да буде.
Изгледало је да га је заиста брига.
Други наставници су говорили да је Сероф њихов омиљени гост.
Покваси још мало. Још мало воде овде.
Пробај.
Овде је много птица.
Лепо је...
Ова деца за мене имају више смисла од Кертиса.
Знаш шта?
Мислим да су спремни за сликање уљем.
Лепо.
Хвала.
Изволи. Ако ожедниш.
Хвала опет.
Дошао сам да се захвалим и да вратим шољу.
Хвала.
Да ли сте добро?
Није уверљиво. Сигурно?
Само један тужан дан.
Могу ли да вас орасположим мало?
Да сам тужан, пожелео бих топли какао.
И разговор с пријатељем.
Може какао?
Имам времена, не могу да сликам. Наоблачило се.
Могу ли помоћи да се осећате боље?
Да.
Помажеш.
Ако желите да причамо о било чему,
ја могу.
Не.
Ништа посебно.
Могу ли ја да причам?
Зашто је Сероф такав кретен?
Стално је лоше воље, пије.
Сигуран сам да ме мрзи.
Да те мрзи, то би знао.
Кажете да је најбољи што може да буде?
Испричао ти је за своју жену?
Мало.
Испричао ти је како је умрла?
Није.
Убијена је у Русији за време Стаљина
у нечем што су звали "прочишћавање".
Једини се он у породици извукао.
Таква кривица
никада те не напушта.
А опет, он није учинио нешто погрешно.
Наравно да јесте.
Преживео је.
Помози ми да исечем поврће.
Зашто сте устали тако рано?
Вечерас ће да буде дивна забава.
Јесте ли срећни?
Сеци ситније.
Срећни сте, зар не?
Зашто да нисам? Човек не сме да буде срећан?
Млади Џон добро напредује.
Дивно, Николај! И Џоне.
Али сада, шта је с тим радом који ми је обећан?
Радознао си, зар не? -Наравно!
Донећу га.
Ево га.
Он је прогресиван уметник.
Није по мом укусу, али занима ме твоје мишљење.
Дођавола!
Свиђа ти се? Ти ћути!
Видиш...
Шта мислиш?
Шта ти мислиш, драга?
Није моја област.
Знамо, али реци шта мислиш.
Остаћу само психијатар.
Хајде, заузми неки став.
Шта је с дубином?
Има дубину.
Има?! Не може дубље бити!
Да, дубље не може.
Боже! Покажи ми следеће.
Боже.
Препуно патње.
Патње?
Углови линија. -Да.
И дубок очај.
Очај. И чежња.
Чежња, да. -И туга.
Туга и бес.
То је емотивни јин и јанг, зар не?
Потпуно. -Мора да то видиш, Николај.
Видиш тугу?
Да. Јако је тужно.
Остао сам без даха.
Морам да упознам тог типа. Морам још да видим.
Да.
Ово ми се свиђа.
Овде има више различитих стилова.
Да се не разумем, рекао бих да је рад више руку.
Преовлађује једна идеја.
То је...
То је пасивна импресија, усуђујем се да кажем,
бесмислености.
Да, бесмисленост.
Уметник се изразио минималистичким средствима.
Једноставно приказивање суштине,
има тежину, има тачку фокуса, има промишљање...
Потпуно је кохезиван у намери.
Све то видиш у два плава квадрата?
И дрвету кокоса?
Како не видети? Потпуно је јасно.
Тотално је јасно. Сад ћу да ти кажем шта је јасно.
Колико се просераваш.
Хајде, Николај. Рекао си да није по твом укусу.
Уметник је бриљантан. Мислим да смо мало љубоморни.
Ово су слике ретардиране деце које подучавам у школи.
Шта?!
Савршено! Једноставност! Чежња!
Тотално срање! Срање!
Николај, ово није смешно. -Хистерично је!
Нећу да останем на кафи.
Остани, молим те. Имам дивну слику црвеног аута.
Узми ствари, идемо.
Имам божанствену слику љубичастог пса.
Шта мислиш? Није ли дивна? -Доста! -Чекај, имам још.
Ремек-дело! Два наранџаста миша.
Знаш, Николај... Скроз си полудео!
Полудео сам скроз! Полудео сам скроз!
Шта је толико смешно? -Полудео сам!
Полудео сам!
Престани да се смејеш!
Полудео сам!
Добро јутро.
Шта је?
Ништа. Само да видим да ли ћете ме данас учити да сликам.
Молим?! Да сликаш?
Да. Осликај подрум.
Нашао сам стршљеново гнездо у поткровљу.
Лепо. Зашто мало не прошетате?
Овде сам два сата, и коначно имам нешто.
Сунце се померило за два сата.
Знам, али бих желео да завршим слику.
Иди побиј стршљенове. -Зашто не ви?
Зар не мислиш да сам престар да се пењем уз мердевине?
Шта ће вам мердевине, кажите им колико сте велики. Попадаће сами.
Шта си рекао, сероњо?! -Добро сте чули.
Договор је био да ме учите да сликам.
А не да вам сређујем кућу!
Коначно, мало страсти, не само "тата ме не разуме".
Шта ви знате о њему?
Шта знам? Он мисли да сам ја матори руски комунистички педер.
Или укратко, "он би само мало пилетине".
Немате појма.
Хоћеш ли данашњу лекцију? Показаћу ти.
Прво небо.
Небо се огледа у свему.
Станите? Шта радите?!
Баш лепо. -Хвала.
Сад је боље. -Јеби се! -Да се јебем?
Да, јеби се, Николај. -Шта бисте желели за вечеру?
Шта мислиш о риби? Уморан сам од говедине.
Стршљени чекају.
Мора да се шалиш!?
Хајде, пробудите се.
Пробудите се!
Хајде, гладан сам.
Боже, напољу је потоп.
Стварно? -Провалило се док сам прелазила поље.
Да донесем пешкир? -Хвала. -Уђите.
Извини, капље свуда.
Осим сликања, чиме би се бавио да зарадиш за живот?
Не знам. Никада нисам размишљао о зарађивању.
Знам да то волим. Знам да је то моја страст.
Сам разговор о томе ме узбуђује.
Има место у Њујорку, уметничка галерија Гранд централ.
Проводим тамо сате гледајући прекрасне слике.
Буквално ми срце пролупа.
Не разумем како они то раде.
На пет центиметара од платна виде се потези четкице,
техника и боја.
А с три метра удаљености видите божанствену слику.
Чини да готово осећате како ветар дува кроз гране
и мирис океана.
Боже.
Не знам како то раде.
Знам да је то негде у мени.
И бори се да изађе.
Можеш ти то.
А и растројен сам.
Волим многе ствари.
Волим да причам, да засмејавам људе, волим музику.
Свираш ли нешто?
Да, гитару и саксофон.
Па ти си ренесансни човек.
Не знам. Вероватно.
Звучи као да се извињаваш.
Тешко је код куће, зар не?
Шта год да се тамо догађа,
не брини.
Биће све у реду с тобом.
Хвала.
Николај ми је рекао шта се десило твом сину.
Питам се...
Ко се бринуо о њему?
Николај?
Тако нешто.
Где вам је муж?
Никада се нисам удавала.
Тек сам била затруднела.
Где је отац?
Слушајте...
Знам да осећате кривицу, али не би требало.
Нисте урадили ништа лоше.
Ти си сладак младић, Џоне.
Немој дозволити да те одговоре од оног шта желиш да радиш.
Од оног што желиш да будеш.
Следи своје срце.
Хвала.
Веома си лепа.
Хвала.
Покушао сам да вас пробудим.
Нисте реаговали.
Требало би...
Требало би да вас отпратим кући.
Лаку ноћ, Николај.
Лаку ноћ, Карла.
Па...
Да ли да уђем или да идем?
Волела бих, али... -Идем.
Разумем.
Хвала ти.
Ти...
Она је мој пријатељ.
Мој пријатељ, није твој.
Жао ми је. -Како да не!
У праву сте, није ми жао. -Желим да одеш. -У реду.
Ушао си у мој живот и изокренуо га.
Како се усуђујеш? -Лагао си ме!
Нисам лагао.
Помагао сам ти, али ти си превише млад,
превише глуп,
да видиш шта сам ти поклањао.
Да видиш дарове.
Хоћу да одеш. Вечерас.
Отићи ћу, а ти отпузи до флаше и сажаљевај се.
Једноставно не разумеш.
На крају сам свог живота.
Једино што пред собом видим,
то је огроман понор.
Ја сам на почетку свог живота и видим исто!
Ухватио си свет за јаја.
За тренутак!
Не знам да ли сам добар. Ништа не знам, не могу ни кући.
Баш ме брига.
Никога није брига!
Покушавам дуго да ти то кажем.
Свет је ружан.
Убили су...
Убили су...
Убили су најлепше што сам икада видео.
Моју Ању.
Смејала се,
као весело дете.
Сећам се њеног смеха.
Мислио сам...
Мислио сам да никада нећу бити део те ружноће.
Узели су ми је.
Знао сам да имаш нешто,
пре него што сам видео твоје слике.
Када си закуцао на моја врата.
Али ти...
Био би луд да постанеш сликар у данашње време.
Нема хероја, нема Ван Гога,
ни Рембранта, Монеа, Реноара. Ничега.
Надајмо се да ћете ви бити мој.
Уморан сам. Само сам јако уморан.
Николај!
Хајде, идемо на доручак.
Николај?
Господе!
Кретену!
Данас сликамо.
Није смешно!
Изашли смо на поље тог јутра.
Био је потпуно друга особа.
Палета увек мора бити иста.
Боје су као дирке на клавиру.
Музичар увек мора да зна где је шта,
да би могао да се изрази.
Сликар чини исто.
Показао ми је све, и више од тога.
Отворио је капију знања. Животне тајне су покуљале.
Сунце је као жена.
Када те љуби врелим уснама, оставља боју свуда.
Почео сам свуда да видим жуте, окер, наранџасте, црвене.
Где је топло, тамо је и хладно.
Не само температуре боје,
већ супротне боље на скали боја.
Где је жута, ту је и љубичаста.
Трава је зелена свуда. Под светлом постаје розе.
Невероватно шта је све могао.
За пар секунди оживљавао је ствари
Сада морамо да га оживимо.
Да осетимо радост.
Показао ми је како да небо затитра.
Браво, Џоне, браво. Ово је живот.
Осећам сенке. Осећам како сунце одавде греје.
Радост постојања.
Браво, Џоне.
Морам да ти захвалим за време које си поделио са мном.
Ја треба вама да захвалим. -Не, не.
Дао си ми нешто што нисам мислио да ћу поново видети.
Хвала, Николај.
Хвала теби.
Иди поздрави се с девојком.
Није ми она девојка, Николај.
Остави неку поруку, неко лепо писмо, нешто тако.
Добро. Чекам те.
Драга Карла, била си у праву. Био сам изгубљен.
Али, налажење пута никада није било тако слатко и тако плодно.
Заувек ћу памтити твоје речи.
Пронађи и ти ствоје снове. Вечно ћу те волети, Џон
Однео сам ти кофере горе. -Хвала.
Куда намераваш да идеш?
Не знам. Смислићу већ нешто.
Срећно.
Отишао сам у парк и цртао сатима.
Преслишавао сам се шта да кажем родитељима.
На крају сам одлучио да је најбоље да се суочим с њима.
Па нек буде како буде.
Салут! -Наздаровље! -Наздаровље!
Баш се лепо провео.
Драго ми је. -Баш смо причали о теби.
Твој пријатељ Николај је добар човек.
Да. -Прича ми да сте се лепо провели.
Драго ми је да си кући. -Хвала.
Каже да си упознао девојку? -Јесам.
Желиш пиће? -Хвала. -Хајде.
Драго ми је да те видим. -Срце!
Добро је да је твој учитељ
дошао да види оца и мене.
Да ли си нешто научио?
Јесам, мама. Научио сам много.
Добро је.
До данас не знам шта је Николај рекао мојима.
Није ни важно.
Отац и ја никада више нисмо причали о том лету.
Нисам отишао на студије.
Уместо тога сам учио у музеју.
Најчешће уметност.
Али и живот.
Не, ниси од користи. -Не могу да распетљам.
Неспретан сам.
Успећу.
Он је уметник, он би требало ово да ради.
Где ћеш? -Идем да Николају однесем поклон.
Рекао си ми да ћеш да ми помогнеш да очистимо снег.
Хоћу, кад се вратим.
Добро.
Буди опрезан, има леда. Вози пажљиво.
Хоћу.
Здраво. -Погледај маму!
Види како је лепа.
Дођи овамо, лепотице моја.
Лепо.
Николај!
Николај!
Овако желим да га памтим.
Четкицом плеше преко платна,
као балерина на позорници.
Волео бих да вам кажем да је Николај живео много година.
Да подарим сећање на оно што је некада био.
Али било би претерано.
Можда и лаж.
Николај је умро тог пролећа.
Његовим одласком умро је и део мене.
Оставио сам сликање неколико година.
ЗА ЏОНА
Касније сам сазнао да је кућу оставио Карли.
Она ју је већином и дизајнирала, и обоје су знали да ће тако бити.
Друга интересовања одвела су ме на запад.
Али како сам бивао старији,
све више су ме водиле Николајеве мисли.
И све што ми је подарио.
Још увек видим дрвеће као укорењене људе
који наги плешу по брдима,
а облаке као места где се скривају анђели.
Биле су ми потребне године да схватим да Николаја више нема,
али да је све време ту, да живи у мени,
и стрпљиво чека да заједно путујемо.
Али највише да одржим обећање
које сам себи одавно дао:
да ће срце Николаја бити мој дом
докле живим.
1991. Џон Талија је имао прву изложбу
у галерији Гранд централ у Њујорку.
У истој галерији где је излагао Николај Сероф.
Посвећно тројици дивних људи
чији су љубав и стрпљење променили мој живот.
OBRADIO: loggikg
Can't find what you're looking for?
Get subtitles in any language from opensubtitles.com, and translate them here.