Original subtitles

Tripoli, Libija, 15. februar, 1941. Nemačke jedinice marširaju.

Parada pred komandantom korpusa. Još ga niko ne poznaje.

LEGENDA ROMEL

RATNIK

Rani snimci sa poprišta bitke u sev. Africi. Slike za milione.

Uskoro će ga poznavati svi Nemci - pustinjsku lisicu.

General Romel, vođa Nemačkih jedinica u sev. Africi, na frontu.

Gebels je hteo da od njega napravi narodnog junaka

ali general nije bio vojnik za ljude.

Jednom sam morao Romelu da prenesem poruku, nisam bio važan.

Odjednom se pojavio i bio je, kako da kažem...

Vrlo ljubazan zapravo i nije bio. Kad sam ga idući put ponovo sreo

rekao sam svom vozaču: Vozi radije tamo, dalje od njega.

Snimci za propagandu. Treba da prikažu da je on jedan od njih.

General jede sa svojim vojnicima.

Propagandne slike varaju.

Romel nije bio omiljen.

Bićete iznenađeni, ali to je činjenica.

Ispričaću vam suprotno. Kada je Romel stigao,

svi vojnici i oficiri su se skrili.

Ako si bio pozvan k Romelu, bila je to kazna.

Sam se nije skrivao. Romel je uvek napred,

govorili su vojnici. Pritom možeš brzo izgubiti pregled.

Kada bi došlo do krize, Romel je brzo gubio živce

i postao saobraćajni policajac koji je

jedinicu pri povlačenju pravilno usmeravao.

Takav zadatak možda bi lako obavio i neko drugi.

Vojni genije ili samo prosečan oficir?

Moje skromno mišljenje je da je

postojala cela grupa nemačkih generala

koja bi slične zadatke mogla izvesti isto tako dobro kao Romel,

ili čak i bolje.

Uprkos tome, postao je najpoznatiji nemački general II. Sv. Rata.

Legenda.

Hajdenhajm na reci Brenc, Nemačka provincija.

15.11.1891. tu se rodio Romel kao treće od petoro dece.

Njegovi roditelji, Helen i Ervin. Otac je bio rektor gimnazije.

Kršten je kao Johan Ervin Eugen.

Fabrikaa cepelina na Bodenskom jezeru ga je vrbovala.

Želeo je da postane vazduhoplovni inženjer,

ali otac je sina poslao u vojsku.

Sa dvadeset je postao poručnik. Romel je uvežbavao vojnike.

Pešadija u malom nemačkom mestu Vajngartenu.

Mladi oficir je imao devojku, Valburgu Štemer,

koja je zatrudnela 1913. god.

Dok je moja baka Valburga bila trudna, napisao joj je pismo.

Napisao je da štedi i da će moći da otplati svoje dugove,

zatim će moći da sagradi svoje gnezdo, koje će biti tip top.

"Napisao joj je: Moja mala mama."

Decembar 1913. Rođenje nezakonite kćeri Gertrude.

Oficir je morao da bira između vojske i braka.

Dva meseca kasnije, pisao je da želi zajednički dom i brak.

Dva ili tri meseca kasnije, pisao je da se neće venčati.

4.8.1914, Svetski rat. Romel je sestri za rastanak napisao:

"Ako poginem, imam samo jednu želju. Želim da

siroti Trodl i Valburga budu osigurani.

Volim ih više nego samog sebe. Ispraviću što sam pogrešio."

Romel je postao ratnik, uvek u prvim redovima.

Više puta je bio ranjen, unapređen i odlikovan.

Oktobar 1917, soški front, Italija. Za juriš na Matajur

dodeljivalo se najviše odlikovanje, "Pour le Mérite."

Romel je želeo da ga dobije. Prvi u svojoj jedinici je jurišao na Matajur.

Odlikovanje je dobio neko drugi. Romel se osećao prevarenim,

zato se žalio. Tek nakon nekoliko nedelja je dobio odlikovanje.

Strah da će ga drugi preteći, pratio ga je celog života.

Još tokom rata oženio se sa Lusi Molin, ljubavi iz mladosti.

Versajski sporazum ograničio je nemačku vojsku na 100.000 vojnika.

Teška vremena za vojnike.

Romel se odrekao karijere. Umesto školovanja za vrhovni štab,

odlučio se za provinciju. Hteo je da ostane sa jedinicom.

1929. bio je učitelj na pešadijskoj školi u Drezdenu.

Jedan od njegovih učenika seća se Romelovog poučavanja:

Navešću primjer. Na frontu u Francuskoj na hridini stoji kuća

u kojoj je grupa Francuza.

Nemački vojnici morali su da zauzmu taj položaj za osmatranje

i za to je bio zadužen Romel. Znao je, ako tu napadne,

gubici će biti ogromni. Rekao nam je da moramo sami da rešimo zadatak.

Zato smo pripremili oružje i ostalo.

Upitali smo ga kako je on izvršio taj zadatak. Rekao nam je

da se prikrao sasvim blizu i muncijom zapalio kuću.

Francuzi su istrčali napolje, oni su ušli unutra.

Natrag ka privatnom životu. Romel je dobio sina.

Vojnici kakav je on bio, nisu im više trebali.

Bio je rođeni domišljat praktičar i lukav kao lisica.

30.1.1933. Hitler je došao na vlast.

Čuju se usklici veselja. Ceo prostor je osvetljen bakljama.

Kajzerplac je osvetljen kao pri dnevnoj svetlosti.

Vlada predivno raspoloženje.

Završeno je sa demokratijom. Ni vojska je nije volela.

Oficiri nemačke vojske morali su odano apolitično delovati.

Nije nas zanimala politika i zato se nismo smeli izraziti

ili sudelovati u politici.

Zato smo promenu vlasti 30.1.1933, osećali kao posmatrači,

ne kao učesnici.

Hitler je hteo posmatrače pridobiti za sebe. U Potsdamu,

kolevci pruske vojske, vođi vojske je dodelio odlikovanje.

To je odgovaralo i Romelu. Već 14 godina nije napredovao.

Možete zamisliti da su oficiri rajha morali više od

decenije da radie sa tenkovima od kartona i drvenim oružjem,

a sada je iznenada došao neko i rekao im: Tom igranju je kraj,

dobićete pravo oružje, mitraljeze i tenkove.

To što su oficiri bili oduševljeni tim čovekom,

potpuno je razumljivo.

Gesler, 14.9.1934.

Na Dan zahvalnosti u grad je došao Hitler.

Novoimenovani komandant garnizona, Ervin Romel, priprema počasni vod.

Bio je to njegov prvi lični susret s Hitlerom.

Major nije pridobio diktatorovu pažnju.

I šta misli Romel?

Moji otac i majka bili su oduševljeni uspesima unutrašnje

i spoljne politike. Naravno, nevidljivim uspesima.

Hitler je štampao novac da bi se prikazao kao čudesan političar,

a tada ga još niko nije prozreo.

Ostavio je utisak da dobro stoji sa oružanim snagama,

i tako je ostavio dobar utisak. Ne mogu da tvrdim

da je moj otac već '33, '34. ili '35. znao pravu Hitlerovu narav.

Zato takve tvrdnje nisu utemeljene.

Romel je bio unapređen. Postao je učitelj

taktike na vojnoj školi u Potsdamu.

Svoja iskustva iz I. Sv. Rata objavio je u udžbeniku.

Juriš na Matajur postao je bestseler.

1938. ponovo je napredovao i postao

komandant u vojnoj školi u Viener Nojštatu.

Teror režima prodro je i tamo.

Na žalost, i moj otac je na Jevrejsku problematiku gledao negativno,

sigurno negativno, što je zasenilo ostala dostignuća.

Mart 1939, dolazak u Čehoslovačku.

Romel je bio imenovan za načelnika štaba.

To je bila više reprezentativna uloga nego vojni izazov.

Ubrzo je ušao u diktatorov uži krug saradnika.

Zna li Romel da Hitler želi rat?

Moja majka je uvek govorila da je otac još 1939. mogao da uđe u štab.

Rekao joj je da dok živi generacija

koja je učestvovala u I. Sv. Ratu, sigurno neće biti novog rata.

Romel se varao. 1. septembra, 1939, napad na Poljsku.

Romel je napredovao u general-majora. Brinuće o Hitlerovoj sigurnosti.

Sada je bolje upoznao diktatora i zatim napisao ženi:

"Mnogo vremena provodim sa Firerom, čak i pri najintimnijim razgovorima.

To poverenje mi znači najveće veselje, više od čina generala.

Uveče imamo duga savetovanja o položaju, gde sam uvek prisutan

i povremeno dobijem reč. Divno je

videti jasnu sliku pri rešavanju problema.

Juče uveče sam sedeo kraj njega. Vojnik opet nešto znači."

Romel se divio diktatoru. I on se sviđao Hitleru

jer nije bio arogantan.

Romel je drugačiji od većine oficira - samouk i čovek od dela,

kakav je bio i sam Hitler.

U znak naklonosti, Romel je dobio svoju tenkovsku diviziju.

Bilo je to neobično za vojnika pešadijske jedinice.

Pri napadu na Francusku Romel je mogao da se iskaže.

Kao i u I. Sv. Ratu, na čelu jedinice ulazio je u zemlju.

Tada sam bio u 4. armiji, kod Vernera fon Grubea.

O Romelu se govorilo da je ludi zapovednik divizije

koji ide napred bez zaštite s leva i desna,

ali svejedno postiže uspehe. To je bila divizija duhova,

zato smo ustanovili da se radi o Romelu.

18.6.1940, Francuska je kapitulirala. Musolini je došao u Minhen.

Jedva nedelju dana pre, Engleskoj i Francuskoj je objavio rat.

Sada je Duće pripadao pobednicima i počeo je da sanja o velikom Rimu.

Libija - italijanska kolonija u severnoj Africi.

Otuda su Musolinijevi vojnici napali britanske jedinice u Egiptu.

Počeo je pustinjski rat.

Posle samo 90 km, ofanziva je završena.

Snabdevanje je bilo prekinuto, italijanski vojnici iscrpljeni.

Kad nam je Musolini objavio rat, izdao nas je.

Engleska je bila na tlu. Bilo je očigledno da ćemo izgubiti rat,

a onda je stigla Italija. Kao pas lutalica.

Hteli su da dobiju što više dok smo bili na kolenima.

Tada smo se zakleli da im nećemo dati ništa. Moraju da plate!

Imali smo otvorene račune s njima. Hteli smo da im vratimo milo za drago.

I osvetili smo se.

U decembru su britanske udarne jedinice iz Egipta uzvratile udarac.

U samo osam nedelja, italijanska vojska u Libiji je bila uništena.

Kolonija je bila izgubljena.

Musolini je svog saveznika pozvao u pomoć.

Za pustinjski rat im je trebao nekonvencionalan čovek - Romel.

Hitler ga je zvao najsmelijim tenkovskim generalom u nemačkoj vojsci.

Iz zauzete Francuske, Romel je bio premešten u sev. Afriku.

Bila je to njegova životna prilika.

Tada sam mu rekao: Gospodine generale, čitao sam,

da u pustinji susrećeš dvoje. Prvo, Boga i drugo, preokret.

Romel je odvratio: Šmikl, možda sretnem oboje.

12.3.1941, Tripoli, glavni grad Libije.

Dolazak prvih nemačkih tenkovskih jedinica.

Komandant nemačkih

afričkih jedinica lično je došao u luku.

Ervinu Romelu se žurilo.

Njegov zadatak je bio: Mora da zaustavi prodor Britanaca.

Romel je imao druge planove.

U luci je bio i mladi poručnik Hajnc-Verner Šmit.

Bio je posmatrač u italijanskoj koloniji Eritreja u ist. Africi.

Romel me je pogledao. Hteo je, naravno, da zna kakvo je stanje u Eritreji.

Iskreno sam mu rekao, bio sam tamo još pre 24 sata,

kako ja ocenjujem situaciju, rekao sam

da tamo nema ničega što bi mogli da osvojimo.

Gospodine poručniče, šta vi znate?! Ići ćemo prema Sueckom kanalu,

zatim ćemo okrenuti na desno. Slobodni ste.

Romel je koristio trik da bi simulirao moć.

Tenkovima je naredio da voze oko kuća i ponovo se pridruže paradi.

Primetio sam grešku na članku gusenice, koju moramo popraviti.

Kada sam tu istu grešku video ponovo, znao sam da nešto nije u redu.

Tek sam onda shvatio. Nisam li to već video?

Posle parade Romel je svoje vojnike poslao u pustinju, uprkos Britancima.

U pustinji se na kilometre videla pustinjska prašina koja je bila

u vazduhu. Jedinica nije bila vidljiva, jer je svuda bila prašina.

Romel se snašao tako, da je na zadnji deo automobila stavio motor

koji je imao propeler, da se što više diže prašina.

U pustinju je poslao tri vozila, a neprijatelju se činilo

da ide čitava jedinica.

Romel nije ni slutio da je prevara bila uzaludna.

Britanske jedinice bile su premeštene u Grčku.

Tek posle 900 km prvi put su se sreli sa neprijateljem, kod El Agile.

Poručnik Vinrih Ber je vodio sukob.

Uveče smo otišli pešice do obale, osvojili je i ustanovili,

da osim sto hiljada buva tamo nije prenoćio ni jedan Britanac.

Tek ujutro stigli su sa nekoliko vozila koja smo

uništili, i tako dalje.

Poručnik Ber je imao sa sobom kameru. Snimci bitke u El Agili.

To je bio prvi veliki susret sa englezima, i ta podrugljiva priča

od strateškog značaja dospela je u nemačku štampu

gde su pisali o velikoj bici, iako se radilo o podsmevanju.

Vatra na engleske tenkove pred El Agilom.

General Romel, komandant nemačkih

afričkih jedinica, vodio je napad spreda.

Nemački tenkovi prodiru napred. Napad na El Agilu.

U središtu je bio prikazan Ervin Romel,

iako je došao tek idućeg jutra.

El Agila je ponovo osvojena. Nemačka zastava se vijori nad pustinjom.

Romel nije imao ništa protiv kada ga je propaganda veličala.

Nije mu bilo na odmet ako je došao kamerman i snimao ga ili slikao.

Romel je razvio glumački talent.

Položaji će biti osigurani od engleskih napada.

Romel je više puta čak i pozirao. Ako bi opazio snimatelja, zauzeo bi pozu.

Pokazao je profil, dignuo bradu i namestio se fotografima.

Sada nije više moglo biti zaobiđen. Rodio se mit.

To smo primetili tek na odsustvu, jer se govorilo samo o Romelu:

Znate Romela? Jeste li videli Romela? Romel ovo i Romel ono.

Prodor se nastavlja prema Istoku. Idući cilj je Bengazi.

Romelov pobedonosni pohod godinu dana kasnije

ovekovečili su na filmskoj traci.

Iako smo bili slabiji od Engleza, napali smo kod El Mihilija 6.4.1941.

Istovremeno smo krenuli prema Derni, da bi zauzeli obalni put

i oterali neprijatelja iz Sirenaja.

Za samo dve nedelje, Romel je ponovo osvojio Sirenaj i prodro do Egipta.

Samo jedno mesto nije mogao da zauzme - Tobruk.

Ono što me iznenadilo kada su Nemci 10. aprila prvi put napali,

je to, što su bili bez izviđača. Jedino što su imali

bili su dvogledi. A sa njima je nemoguće tačno posmatrati.

Vidi se šta je na površini, ne i ono što se skriva pod njom.

Romel nije znao da su Italijani od Tobruka načinili utvrđenje.

126 odličnih bunkera.

Bodljikava žica, minska polja i iskopani

jarkovi za tenkove, okruživali su grad.

Romela su tu čekali iskusni britanski profesionalni vojnici.

Ništa ne sluteći, nemački vojnici su prilazili tvrđavi.

Napali su 10. aprila. Na naše iznenađenje napali su sa puta.

Put je bio u dometu naše artiljerije i protivtenkovskih topova.

Pešadija i oklopna vozila pali su u strašnu vatru.

Prvo je došlo do topovske bitke, a zatim nisu više imali šanse.

Izgubili su mnogo ljudi.

Romel je hteo da zauzme Tobruk po svaku cenu.

Romel je došao na front pred Tobrukom.

General Romel izdaje naredbu za novi napad.

Četiri dana su se njegovi vojnici borili za trvđavu.

Nisu imali nikakve šanse za uspeh.

Snimci iz bitaka u Tobruku.

Neprestani napadi zbog Romelovog častoljublja, predstavljali su

prevelik i nepotreban rizik koji su plaćali njegovi ljudi.

Gubici su veliki. 1240 ranjenih, poginulih

i zarobljenih ljudi pred Tobrukom.

U Berlinu su se žalili na samovoljnog generala.

Prema svojim vojnicima i oficirima bio je oštar i uvredljiv.

Doživeo sam da je bio neobziran prema svim prisutnim vojnicima

ako njihov oficir nije ispunio Romelova očekivanja.

Zatim mu je jednostavno odbrusio da se vrati u kasarnu

i ode na osnovnu obuku regruta.

Ako ti to general kaže pred celom jedinicom, to je stvarno besramno.

U maju 1941, Franc Halder, načelnk generalštaba, hteo je da

oduzme moć tom ludom vojniku. Hitler o tome nije htio ni da čuje.

Za Afriku mu je trebao takav čovek kakav je bio Romel,

koji je sa malo sredstava mnogo postizao.

U maju su usledili teški sukobi u Ras el Madaueru.

A nemački vojnici su uz pomoć Italijana proživeli teška vremena,

sve pokušaje napada su odbranili i

osigurali položaje na granici sa Egiptom.

Za njih je život bio militarizam. Sa Romelom se nije moglo razgovarati

o ličnim stvarima. Nije hteo da priča o tim temama.

Romel me nikada nije pitao kakvu porodicu imam, šta radim,

jesam li profesionalni oficir ili ne.

Zanimao ga je samo njegov rat.

Načelnik štaba je Romela opisao kao beskompromisnog, oštrog,

udaljenog čoveka.

Urpkos tome, vojnici su ga priznavali,

jer su ga videli na prvim linijama. Time je ostavio utisak.

Kod Italijana se to nije događalo. Vojnici i oficiri su pričali

da su se zbog njegovog zauzimanja i sami bolje zauzeli za njega.

To je iskoristila i propaganda.

General-major Romel na svom poslu.

Uvek je napred sa svojim jedinicama.

Ako se general pojavio u Italiji, morao je biti prisutan počasni vod.

General je bio više biće. Mogli smo ga videti samo iz daljine.

Romela si mogao videti usred bitke. Mogao bi ga pogoditi metak

isto kao i mene. Tako nešto nisam video nikada pre.

Takva hrabrost ostavila je utisak i na neprijatelja.

Kada smo razgovarali o Italijanima, govorili smo o Alters (starima).

Kada smo razgovarali o Nemcima, govorili smo o Džerijima.

A ubrzo smo Nemce nazvali Romel.

18.11.1941. U svitanje, britanske jedinice napadaju iz Tobruka.

Početak britanske protivofanzive.

Posle tri nedelje Romelu nije preostalo drugo, morao se povući.

Odluka da prepustim Tobruk za mene je bila vrlo teška.

Pola godine smo ga opsedali, a zatim smo se morali povući pred neprijateljem.

Problemi koje sam tada imao bili su nezamislivi,

jer veliki deo mojih jedinica uopšte nije bio motorizovan.

Posle devet meseci, afrički korpus opet je bio tamo

gde je počeo svoj prodor, u El Agili.

Nemačka međuigra u Africi je izgledala kao završena.

Kada je Romel obišao Tobruk kod prvog napada,

videli smo da se radilo o izuzetnom čoveku.

Kada je u maju odbio našu ofanzivu,

stekli smo utisak da je odličan komandant.

No, za nas nije bio čudotvorac.

5.1.1942. Nakon dugo vremena morem je stigao čitav teret.

Dovezli su 54 nova tenka. Romel je opet mogao da napadne.

Uspešno. 29.1. Bengazi je po drugi put pao u nemačke ruke.

To je bila vojno nevažna pobeda, koja je bila korisna samo za Hitlera.

Dan posle toga je imao govor u Berlinu u Sportpalastu.

Borićemo se do kraja. Nećemo se povući ni za pedalj.

Ako budemo morali za pedalj unatrag, opet ćemo napasti.

Tako smo srećni što je juče naš general-major Romel...

To je bio prvi put da ga je diktator javno spomenuo.

Hitlerov osvajački rat u Rusiji se zaustavio.

Romelova pobeda odvratila je pažnju od istočnog fronta.

U trenutku kada su mislili da su ga pobedili, odmah je udario natrag.

Nesumnjivo, Hitlerov i Gebelsov režim je zloupotrebio Romela kao junaka,

a on se tome nije protivio.

Na aerodrom štaba je sleteo Romel koji je doleteo iz Afrike.

Draga Lu! Nije li divno što sam imao priliku da

utičem na Firera, narod i novu ideju. Tvoj Ervin.

Firer je general-majoru Romelu kao 6. nemačkom oficiru predao

viteški krst sa hrastovim listom.

Na Istoku je Hitler vodio razarajući rat.

Romel još nije doznao za masovna ubistva Jevreja, žena i dece.

Njegova ratna pozornica u Africi bila je daleko od toga.

Moram da naglasim jednu stvar, i to sa velikim poštovanjem.

U ratu u Africi nije bilo nikakvih znakova

da su vojnici bili usmereni protiv Jevreja.

On je vojnik. Hitlerova ideologija o rasama mu je strana.

U maju je planirao ofanzivu kojom će zauzeti Tobruk.

Južno od britanskog položaja u Gazali leži Bir Hakim.

Tamo se skrivalo 3600 vojnika. Francuzi pod generalom de Golom

koji su se priključili Britancima, među njima i Legija stranca.

Tu su bili Poljaci, Jugosloveni, Srbi, Hrvati, Nemci i čak Austrijanci.

Austrijanaca nije bilo mnogo. Došli su posle pripajanja Austrije.

Nisu hteli da prihvate Hitlerovu aneksiju njihove države

i zato su nam se pridružili.

Vest o nemačkim i austrijskim legionarima

stigla je i do Hitlerovog štaba.

9.6. Romelu je stiglo naređenje.

Firer je naredio da se protiv njih mora oštro delovati.

U bici se moraju bez oklevanja uništiti.

Romel je bio potresen što mora da ubija ljude

koji su kao i mi izvršavali svoju dužnost. No, bili su neprijatelji,

ali nisu bili partizani i treba ih poštovati

jer su samo ljudi kao i mi. To se neće desiti, rekao je.

Za to neću da odgovaram.

11.6. Bir Hakim je pao u nemačke ruke.

2619 tzv. slobodnih Francuza je uspelo da pobegne,

500 ih je bilo zarobljeno.

Posle primirja sa Francuskom, važili su za izdajice.

I njima je pretila smrt.

Romel je mislio da vojnike koji su se regularno borili u uniformama

neće streljati.

Ali, Romel se bojao posledica. Bilo ga je strah

da će jednako postupati i sa nemačkim zatvorenicima.

Protivio se naredbama za ubistva. Nije znao da služi režimu

koji je zahtevao zločine.

Rat u pustinji je bio rat bez mržnje.

To je za Romela bila najveća sreća.

Drugim rečima, Romelova slika nastala je u Libiji.

Libiji je mogao da zahvali za svoju reputaciju velikog generala,

ali i čoveka kome je uspelo da vodi čist rat.

Čist rat je u sukobima jednako ubojit kao svaki drugi.

Romel je uvek u početku reskirao.

Kod napada na položaje u Gazali, granata je pala pred njegovo vozilo.

Njegov prvi oficir generalštaba, Zigfrid Vestfal je bio ranjen.

Romel, ja i vozač smo se sagnuli, a Vestfal je bio ispred nas.

Šrapnel se od vozila odbio u njegov trbuh,

krvario je usred pustinje...

Romel je počeo da viče: Šlipenbah, Lajpcig, moramo da se maknemo!

Rekao sam mu da ne možemo da ga ostavimo. Odvratio je da idemo.

Prvo sam se dvoumio. Znao sam da Romel ne sme da ostane tamo

jer je bilo previše opasno, a s druge strane bio sam šokiran,

jer mi nije naredio da se pobrinem za majora Vestfala.

Bio sam šokiran, jer je Romel očekivao

da odem s njima i Vestfala ostavim da umre.

Šlipenbah je spasio Vestfala. Kada ga je Romel sreo posle tri dana

bio je iznenađen što je opet sreo mog oca.

Rekao mu je: "Mislio sam da ste poginuli."

To je mog oca duboko povredilo.

20.6.1942, Tobruk.

U ranim jutranjim satima, Romelove

jedinice konačno su prodrle u unutrašnjost.

Pobeda je bila blizu.

Počeli su da pucaju na nas. Romel je vikao: "Idioti, zašto pucaju?"

"Šlipenbah, vozite napred. Moraju se predati, Tobruk je naš."

To je naravno bila laž. Mislio sam da je to glupo naređenje.

Vozio sam napred i vikao: "Predajte se, rat je završen!"

Toliko engleskog sam znao.

Ali oni nisu nameravali da se predaju, zato su i dalje pucali.

Zatim smo krenuli natrag a Romelovog štaba više nije bilo.

To me razljutilo. Za moju diviziju mu je bilo svejedno.

Naredio mi je da vozim napred, a on je pobegao.

Romel je svoje inženjerce nemilosrdno gonio.

Do zalaska sunca prešli su i poslednju prepreku, protivtenkovski jarak.

Put u unutrašnjost utvrđenja je bio slobodan.

Tada mi je rekao nešto vrlo pametno, što sam shvatio tek kasnije:

"Znate, ako ste kao vođa vojske odgovorni za hiljade života,

ne možete se baviti sudbinom svakog pojedinca.

Ne možete imati treznu glavu i suočiti se sa takvom odgovornošću,

ako se bavite sa svakim posebno." Razumeo sam ga.

11:40 je. Naši inženjerci su ujutro prešli prepreke u Tobruku

i prešli jarak, pod komandom general-majora Romela.

"General-majore, molim vas nekoliko reči o bitkama

i situaciji u Tobruku."

"Četiri nedelje bitaka su iza nas. Bile su vrlo uspešne.

Danas smo osvojili Tobruk. Pobeda našeg naroda je zagarantovana."

Nakon vesti čuo sam da je Romel unapređen u feldmaršala.

Odlučili smo da ga probudimo i saopštimo mu tu novost.

Spavao je, zato smo ga probudili i rekli da nas veseli

što mu možemo preneti da je unapređen u feldmaršala.

Romel je stvarno čvrsto spavao.

I u kolima je mogao da zaspi na 10 minuta da se odmori.

Samo na kratko se probudio i rekao: "Hvala lepo,

ali rat se svejedno nastavlja."

Tobruk je vrhunac karijere Ervina Romela.

Ne sluti da je toga dana rat u Africi izgubljen.

Berlin, 2. listopad 1942.

Diktator predaje Romelu feldmaršalsku palicu.

Važi za odanog pristašu režima, ali samo prividno.

Nije više čvrsto uveren u pobedu u sev. Africi,

a uskoro će početi da sumnja i u Hitlera.

LEGENDA O ROMELU

PORAŽEN

Tobruk u Libiji, 21. jun 1942.

U ranim jutranjim satima utvrđenje pada.

33.000 britanskih vojnika odlazi u zarobljeništvo.

Nemačke i italijanske jedinice u sev. Africi

pod Romelovom komandom se bore već 16 meseci.

Tobruk predstavlja vrhunac njegove vojničke karijere,

zato ga Hitler imenuje za feldmaršala.

Veselje među pobednicima, očaj među britanskim vojnicima.

Oficiri su nas postavili u uobičajene tri kolone.

Samo smo stajali, opremu smo podigli u vis.

Bilo nas je mnogo sramota,

godinu dana pre Australijanci su uspeli da odbrane Tobruk.

Slomilo nas je.

Istovremeno u Vašingtonu.

Državnička poseta Beloj kući.

Britanski premijer u poseti kod predsednika Ruzvelta.

Čerčil u poseti doznaje za pad utvrđenja u Tobruku.

Šef štaba kasnije je u svojim memoarima zapisao:

Još nikada pre premijer nije pogrešio.

Sećam se. Čerčil je bio baš u poseti kod Ruzvelta.

Mislim da ga je bilo sramota jer se predalo toliko vojnika.

Ruzvelt mu je odmah ponudio pomoć.

Tenkovima, koji su bili namenjeni američkim jedinicama u sev. Africi.

Čerčil nikada nije zaboravio Ruzveltov velikodušan gest.

Nešto kasnije pala je konačna odluka:

Invazija američkih jedinica na vojnu scenu u Africi.

Prvi američki konvoji bili su na putu već deset dana posle poraza.

Sudbina Romelovih jedinica je zapečaćena.

O pobedi ili porazu odlučivalo je snabdevanje.

Britanaca je bila šačica, koliko smo uspeli da vidimo.

Stanje na našoj strani bilo je takođe porazno,

ali uz njihovo uspešno snabdevanje nismo imali mnogo šansi.

Posle pada Tobruka 8. britanska vojska se povukla.

Već dugo su planirali zauzimanje Malte,

ali Romel radije sledi Britance.

Naređuje prodor prema Egiptu, gde je glavnina Britanaca.

U njemu se probudio lovački nagon.

Na svaki način je hteo za njima i da ih potisne.

Možda je ponekad išao predaleko

i preopteretio jedinice, a snabdevanje nije bilo dovoljno.

Nemačke jedinice prodiru napred.

Britanci su ponovo poraženi i prisiljeni na povlačenje.

Svuda je vladao optimizam.

Ne samo kod Romela, već i kod vojnika.

Već smo se videli u Kairu.

Sanjali smo u kom hotelu ćemo živeti,

u kome će biti štab. ...Svi smo bili euforični.

Naš plan je bio

da se u Palestini udružimo sa jedinicama koje su dolazile sa Kavkaza.

Na jugu preko Sueckog kanala i na severu iz Zakavkazja.

Imali smo jasnu viziju.

Po obalnom putu u toku je povlačenje Britanaca u Egipat.

29. juna pada Marsa Matruh. Još 150km do Aleksandrije.

Britanska kraljevska mornarica se već povlači iz luke.

Britanski štab u Kairu pali svoja dokumenta.

29. juna Musolini pristaje u Libiji.

Ne želi da zakasni na nemačko - italijansku

pobedničku paradu u Aleksandriji.

Svi smo mislili da će Romel pobediti.

Morali bi se probiti još samo do Kaira.

Sa egipatskim političarima, koje sam upoznao posle rata,

već su raspravljali o nacrtima nove vlade

koja bi odgovarala silama osovine.

Englezi u Kairu su već počeli da se povlače

jer su izgubili bitku za Marsa Matruh.

Taj kraj je bio prelomnica u ratu za sev. Afriku

i u životu Ervina Romela.

O tom području britanski vojni izveštač je napisao:

Mala železnička stanica usred ogromne pustinje.

To je El Alamejn.

Na karti je mesto bilo označeno tačkicom.

Nisam mislio da će ikada postati tako poznato.

Već dva dana posle, put me odveo tamo.

Britanska pešadija i artiljerija utirali su put kroz pustinju.

100km pred vratima u Aleksandriju.

General Okinlek, vrhovni komandant britanskih jedinica na Bliskomm Istoku,

improvizuje poslednju obrambenu liniju.

Radi se o najužem delu između obale i nepristupačne Katare.

64km, koja tenkovi ne mogu da izbegnu.

Stigli smo u El Alamein.

Ugledao sam još nekoliko tenkova

koji su bili sposobni za borbu u okviru tenkovske jedinice.

Vojnici su već bili pri kraju snaga

i tada mi je postalo jasno da nam pobeda izmiče.

Istovremeno, Britanci su iskoristili vazdušnu nadmoć u sev. Africi.

Aerodromi su blizu, snabdevanje se odvija nesmetano.

Jednom su nas kod El Alamejna bombardovale štuke.

Odnekud su se stvorili naši avioni

i doslovno ih uništili.

Tada smo prvi put shvatili da smo mi, saveznici, u vazduhu nadmoćniji.

Taj preokret nam je ulio nadu.

I na kopnu je došlo do preokreta.

El Alamein, početak jula 1942.

U silovitim borbama nemačke jedinice doživljavaju poraz.

Romelov prodor je zaustavljen.

Posmatrao sam Romela

koji nije mogao da veruje šta se događalo nekoliko kilometara dalje.

Postalo mi je jasno

da smo došli do tačke od koje sigurno nema povratka.

Romelov položaj pred El Alamejnom je sve lošiji.

Draga Lu, neka se već jednom završi, inače će se front raspasti.

Trenutno proživljavam najgore dane u svojoj vojnoj karijeri.

Znaš da sam večiti optimista,

ali ponekad jednostavno ne vidim izlaz. Tvoj Ervin.

Samo još propaganda veruje u pobedu.

Jedva 19-ogodišnji Ginter je uništio 7 britanskih tenkova.

Nadam se, da ćete ordenje doneti kući zdravi.

Očekujem i znam da ćete i dalje biti tako hrabri.

Dobrovoljno sam se prijavio jer nisam hteo da propustim rat.

Mrtvog čoveka prvi put sam video

kada sam uništio prvi tenk.

Prišao sam do vozila i otvorio poklopac.

Vozač i komandir su bili mrtvi.

Ostali su samo kosturi, tenk je potpuno izgoreo.

Sve nas je šokiralo a i otreznilo.

8. avgusta, 1942. Čerčil obilazi britanske jedinice u sev. Africi.

Prati ga Romelov suparnik, general-major lord Montgomeri.

Kažu da je svojeglav.

Upravo sam preuzeo štab 7. oklopne divizije

kada je došao mali čovek u širokim, kratkim bermudama

i sa povijenim kolenima.

Pitali smo se da li budući komandant još raste.

Bio sam prisutan još od samog početka.

Pesak u čizmama mi se već okamenio, kako smo se rado šalili.

Zatim stigne neki Englez, koji je prvi put stupio na pustinjsko tlo.

Za veću popularnost nosi crnu beretku tenkiste.

Ističe se i po izvanrednoj odlučnosti.

Naredio sam da zapale sva naređenja vezana uz povlačenje.

Po naredbi premijera, moramo uništiti sile osovine u sev. Africi.

Uspeće nam.

Bio sam na bojnom položaju i čistio oružje.

U ruci sam držao oružje i bio obučen u bermude.

Došao je na ivicu rova i upitao me

koliko vremena sam već u pustinji.

Rekao je da ne brinem, jer će uskoro biti kraj.

U Blečliju, blizu Londona, pokušavaju da dešifruju spravu "Enigma."

"Operaciju su nazvali "Ultra."

Do druge polovine 1942. nije nam uspelo da je potpuno dešifrujemo.

Kada smo je najzad razbili, znali smo za svaki njihov korak.

Novosti više nisu stizale s dvonedeljnim zakašnjenjem.

"To je bio odlučujuči pomak u operaciji "Ultra"."

Na nemačkoj strani, enigma važi za potpuno sigurnu,

iako britanska tajna služba zna da razbije njihovu šifru.

Montgomeri je tako u prednosti, jer zna svaki Romelov korak.

U štabu je postavio Romelov portret, kao da mu čita misli.

To je još jedna legenda. Od čega je imao najveću korist?

"Romelove misli nije čitao sa slike, nego iz operacije "Ultra"."

Montgomeri je brinuo za odnose sa javnošću,

jer to generalu uglavnom koristi.

Britanske snage su sve snažnije.

Romel je znao

da je britanska vojska bila dobro snabdevena.

Uvek je iznova isticao da treba što pre delovati,

pre nego što Britanci započnu sa ofanzivom.

U Romelovem logoru je manjkalo svega:

rezervnih delova, municije i goriva.

Musolini i Hitler pozivaju ga da napadne,

ali Romel okleva i razboli se.

Od tog trenutka njegovo zdravlje je načeto.

Naprezao se do iznemoglosti.

Kao vozač, na putu sam brinuo i za hranu.

Više puta je hranu jednostavno odbijao.

I kako fizičko zdravlje utiče na psihičko,

bilo je za očekivati i uskoro je bilo vidljivo

da mu sve više manjka energije. Nije više bio isti.

Marsa Matruh, 24. avgust, 1942.

Romela su odveli na pregled u bolnicu.

Hitlera je molio za razrešenje.

Doktorovo mišljenje:

Njegovo stanje je posledica fizičkog i psihičkog napora.

Medicinska sestra je obavila laboratorijsku analizu.

Zatim su rekli da ima difteriju.

Difterija je dečja bolest

i u tim okolnostima je isključena.

Meni je bilo naređeno da analiziram uzorke.

Difteriji ni traga.

Nalaz je bio negativan. Nisam htela da ga lažiram,

iako se radilo o Romelu koji je hteo kući zbog bolesti.

To je činjenica.

Romelu ne preostaje drugo.

Bolestan, odlučuje se za ofanzivu.

Njegove reči doktoru toga jutra pred napad:

Odluka o današnjem napadu je moja najteža odluka do sada.

Hoćemo li zauzeti ruski Grozni i afrički Suecki Kanal ili...

Rekao nam je da su Britanci u velikoj nadmoći.

Upitao nas je jesmo li toga svesni.

Naravno da smo bili svesni, ali nismo hteli samo da se predamo.

30. avgust, 1942.: Romelove jedinice se okupljaju.

Njegov suparnik Montgomeri je upoznat sa planom do detalja.

"Do informacija je došao preko operacije "Ultra"."

Očekivali smo ga. Sve smo već pripremili.

Išlo je kao podmazano. Još bolje, jer im je trebalo više vremena.

Postavili smo nova minska polja i još ih dodatno zadržali.

U večernjim satima počinje Romelova poslednja ofanziva.

Romelove čete čeka uništenje.

Kada su se nemačke jedinice približile, naredili su nam

da ne pucamo na njih i da ih pustimo da prođu.

Tek kada pešadija i snabdevanje prođu, možemo im se posvetiti.

Prodirali su sa 50 tenkova, a sledila ih je pešadija,

ali smo ih uništili.

Romel mora da prekine ofanzivu posle 3 dana. Proboj propada.

U Romelovom štabu vlada tmurna atmosfera.

Ako ne uspemo u El Alameinu, izgubili smo Afriku.

Onda smo izgubili rat.

Ušli smo nekih 300m u pustinju, gde me pitao

kome sam to još rekao. Odgovorio sam, nikome.

Takve izjave ne razglašavajte, jer neću moći da vas zaštitim.

U četiri oka mi možete sve reći, ali samo u četiri oka.

Mislim da smo se razumeli.

23. septembra Romel napušta Afriku zbog lečenja.

Posle oporavka Hitler želi da ga pošalje na Istok.

Romel bi se u slučaju borbe nesumnjivo vratio u Afriku.

Romelov odlazak nam je slomio moral.

Sve vreme smo se pitali hoće li se uopšte vratiti.

Vladalo je nepoverenje.

Svojom sposobnošču nam je bio potpora.

Na žalost, moram reći da nam je značio više od naših oficira.

Kroz šest dana Romel je u Berlinu.

Hitler želi lično da mu preda feldmaršalsku palicu.

Porodica ministra Gebelsa ga ljubazno prima.

Ministar propagande mu je ponudio prenoćište.

U Berlinu su zločini režima sve očigledniji,

a ni Romel nije imun kada njegov nekadašnji komandant želi da se oženi.

Pitao me je gde ću živeti. Rekao sam da ću verovatno u Berlinu.

Ponudio se da mi napiše preporuku za ministra Špera.

Komandant ne zna da ministar deli stanove deportovanih Jevreja.

Otišao sam da pogledam stan koji nije bio prazan.

U njemu je bila žena sa malom decom.

Bio sam šokiran. Mislio sam da sam se zabunio i izvinio sam se.

Vratio sam se u ministarstvo.

Rekao sam im da su me stavili u neprijantu situaciju.

Stan nije useljiv, jer upšte nije prazan.

Njihov odgovor: Kako? Još ih nisu odveli?

Sviđa li vam se stan? Sutra će ih iseliti.

Stan treba samo da dezinfikujemo i onda se možete useliti.

KOmandant odbija stan. I šta kaže njegov šef?

Romelu sam rekao da ministar verovatno deli stanove Jevreja.

Romel: Sumnjam da ministar uopšte zna.

I to sa velikom merom ubeđenosti. Možda sam bio i naivan,

ali mislim da nije hteo da me opterećuje.

Gebels koristi Romela u propagandne svrhe.

30. septembar, 1942. otvarenje zimske dobrotvorne akcije u Berlinu.

Romel mnogo duguje diktatoru i zato mu ostaje odan.

Hitler za njega kaže da je svetovni čovek

i da je pripadnik nacionalsocijalista.

Moj otac je bio vojnik, politika ga nije zanimala.

O političkim stvarima je malo razmišljao.

Za njega, vojska i politika nisu bile udružive.

Na dan improvizirane novinarske konferencije.

Romel je uprkos beznadnom položaju u sev. Africi bio optimističan.

Danas smo 100km pred Aleksandrijom i Kairom.

Vrata u Egipat su naša. Spremni smo za pregovaranje.

Više ni sam ne veruje u svoje reči.

U međuvremenu se pred El Alamejnom Montgomeri sprema za bitku.

Kroz dvogled smo videli Engleze koji se približavaju.

Tenkovske i artiljerijske jedinice su zauzele položaje.

Već smo tog septembra znali šta nas čeka.

El Alamejn, 21. oktobar, 1942.

200.000 vojnika, preko 1000 tenkova i

1500 aviona pod Montgomerijevom komandom.

Tri puta ih je više od nemačkih i italijanskih jedinica.

Montgomeri je u više navrata rekao kako će ta bitka biti odlučujuća.

Mislim da je zaista i bila.

Važna je bila i ruska ofanziva pre šest meseci,

ali bitka za El Alamejn je bila odlučujuća.

Tačno u 21:40 ke započeo veliki britanski napad.

Vatra!

Gde god si se sakrio, nigde nisi bio bezbedan.

Iz topova su pucali na svakoga od nas.

Montgomeri je rekao oficirima:

Svaki vojnik je borac. Obučeni ste za ubijanje Nemaca.

U borbi sa neprijateljem nema osećanja.

Oni se pojavljuju uglavnom na kraju ali oko ranjenika ili zarobljenika.

Za vreme samog napada osećanja se potisnu,

uostalom, radi se o ratu a ne o nedužnoj dečjoj igri.

Uprkos gubicima, Nemci i Italijani su odbili prvi napad.

Romelov zamenik Štume, general tenkovske jedinice,

želi pobliže da razgleda položaj na terenu.

Štume je rekao majoru Vestfalu da želi da pogleda događaje,

ali major ga je odgovorio, naime general nije poznavao teren.

General je tvrdio da je detaljno pregledao kartu,

koja je bila manjkava i bez orijentacionih tačaka.

Tako su se general i major odvezli na samo bojno polje.

General Štume se ubrzo našao pod neprijateljskom topovskom vatrom.

Doživljava srčani udar i mrtav leži u pustinji.

Vozač se vratio u štab bez generala, što je bilo zastrašujuće.

Englezi napadaju, a mi smo bez vrhovng komandanta.

Viener Nojštat, 24. oktobar, 1942.

Romel još ne zna za Štumeovu smrt u Africi.

U poseti mu je njegova kći, Gertruda.

Mama je rekla da su zvali iz Hitlerovog štaba.

Lično Hitler je hteo da razgovara s njim.

Romel je morao odmah na Dunav, odakle je leteo do Napulja,

a otuda do El Alamejna, gde je počela ofanziva.

Za 24 sata već je bio u Africi.

Britanske jedinice se nezadrživo

približavaju Romelovim obrambenim položajima.

Samo je pitanje vremena kada će se probiti napred.

Posle sedam dana, Romelu preostaje samo povlačenje.

Vrlo dobro se sećam kada je Vestfal pozvao Romela,

jer su Englezi prodrli do određene tačke.

Mislim da je bio četvrti dan napada.

Romel mu je odgovorio da pripremi vojsku.

Da, a kada? U šest ujutro? Ne, noćas u jedanaest.

No, tada je bilo oko devet. Mislim, 21:15.

Rastenburg u istočnoj Prusiji, 3. novembar, 1942.

Tek oko tri ujutro stiže vest o Romelovom povlačenju.

Tu noć je u Hitlerovom štabu major Borner.

Moj otac je primio Romelov izveštaj

da je počeo sa povlačenjem.

Kako je otac napisao, nije bio iznenađen.

Svoje zapise, uključujući i Romelov izveštaj,

poslao je dalje na sastanak, koji je bio idućeg dana.

Kada je Hitler ujutro doznao za povlačenje, slutio je zaveru.

Po njegovom, to bi mogao sprečiti da su ga pravovremeno izvestili.

Na razgovor pozivaju majora Bornera.

Kada je otac došao pred Hitlera, on je kipeo od besa.

Prva rečenica koju mu je stavio pod nos:

U manje od 60 minuta bićete streljani zbog sabotaže.

Borner nije bio ubijen,

već degradiran u tobdžiju i poslan na Atlantik.

4. novembra, Romel prima Hitlerovu poruku

da prekine povlačenje i da se bori do kraja:

Svoju jedinicu možete povesti samo u pobedu ili smrt.

Kada je Romel iz Hitlerovog štaba primio naređenje

da do kraja brani El Alamejn,

bio je kraj mene u kolima, koliko se sećam.

Kada mu je Vestfal predao naredbu, ne znam da li je i pročitao,

rekao je da nije vredno reskirati afrički korpus za El Alamejn.

Romel uprkos tome sledi naređenje i opozove povlačenje:

Sve nas je iznenadio.

I prvi puta u afričkom ratnom pohodu nisam znao šta da uradim.

Vojnik Romel je u dilemi: poslušati ili se suprostaviti.

Svi smo mislili da Hitler nije razuman.

200.000 vojnika, koji više ne mogu da se brane,

koji nemaju ni municije niti goriva

i koji uskoro neće više biti sposobni za borbu.

Ne možeš poslati ljude u propast, kao što se dogodilo u Staljingradu.

Posle 24 sata oklevanja naređuje povlačenje,

čime se suprostavlja Hitlerovoj naredbi da se bori do kraja.

U oproštajnom pismu ženi piše: Draga Lu,

naša sudbina je u Božjim rukama.

Zbogom tebi i sinu. Poljubac oboma. Ervin.

Istovremeno u Rusiji.

Nemački vojnici pod generalom Paulusom bore se na rubu Staljingrada.

19. septembra 1942. opkoli ih Crvena armija.

Za proboj ima još samo nekoliko dana, ali Paulus okleva.

Staljingrad i El Alamejn, Paulus i Romel,

mogu se uporediti jer su obojica znali

da biju bitku za preokret.

Obojica su dobili naređenje da se bore za svaki pedalj i da se ne povlače.

Jedan je poslušao, drugi nije. Romelu se ništa nije desilo.

Neki istoričari govore

da se Paulus odlučio za proboj, potpisao bi smrtnu presudu.

A feldmaršal mora da riskira ako tako može da spasi na hiljade života.

Staljingrad, 31. januar, 1943.

Palo je 50.000 vojnika.

200.000 ih pada u sovjetsko zarobljeništvo.

Samo šačica se kasnije vratila u domovinu.

Paulus je dao prednost poslušnosti pred životima vojnika, Romel nije.

Među njima je razlika.

Možda ću se besramno izraziti,

ali ako ste ljubimac režima možete više sebi dozvoliti

nego ako ste samo jedan od komandanata.

Možda sam se ružno izrazio, ali hteo bih istaći razliku.

Time ne želim da potcenim Romelovu odluku,

ali bilo mu je lakše.

Više od 30.000 nemačkih i italijanskih vojnika

u El Alamejnu pada u zarobljeništvo.

Među njima je i nemački general Vilhelm Riter fon Toma.

Montgomeri ga poziva na večeru.

Von Toma je bio dobar čovek. Još uvek je bio u šoku.

Nekako je bio srećan što sedi kraj Montgomerija.

Montgomeri: Romela sam pobedio u bici za El Alamejn.

I opet ću. Fon Toma: A, tako.

Tada u šator dotrči komandir sa radijskim izveštajem

da smo zauzeli grad Fuku, koji leži daleko prema zapadu,

što je značilo da nam je proboj uspeo.

Montgomeri hladnokrvno kaže fon Tomi: Fuka je moja.

Fon Toma je od iznenađenja ostao bez reči.

Dobio je odlučujuću bitku.

Romelova vojska je u punom povlačenju.

Od nekuda stiže vojnik.

Sav prljav od puta i peska.

I kaže: Kraj je, kraj je.

Pogledam ga i zatim oficiri kažu

da ima sunčanicu i da ga samo odvedem.

Već prilazim k njemu kada stižu novi. To je bio početak kraja.

U Londonu vlada olakšanje.

Romelova vojska je pobeđena.

Prognana. Kao oružana sila skoro je uništena.

Još nije kraj, ni početak kraja,

ali možda je kraj početka.

El Alamejn je bio odlučujuča britanska pobeda.

U Bletčliju smo presreli tmuran Romelov izveštaj:

Imamo još 24 tenka. Još 17...

Za još neki dan su ih imali još samo 11!

Tih 11 tenkova mogli bi parkirati na mom travnjaku!

Zašto onda Montgomeri nije odmah iskoristio pobedu?

70.000 nemačkih i 30.000 italijanskih vojnika

povlače se zajedno sa Romelom.

U svojoj karijeri priznajem jednu grešku,

naredbu o pobedi ili smrti nisam smeo poslušati još pre 24 sata.

Diktator se teško pomirio sa neposlušnošću.

Romel je zgrožen:

Znao sam da se Hitler ne želi pomiriti sa stvarnošću

i da vodi unutrašnje borbe s tim što mu govori razum.

Od tada nadalje, Romel više nije bio isti.

Promenio se.

Posmatrao sam ga kada smo uveče sedeli zajedno.

Jedva da je nešto progovorio.

Pazili smo šta smo govorili pred vrhovnim komandantom.

Aleksandrija, 8. novembar, 1944.

Nemačke i italijanske zarobljenike vode kroz grad.

Istog dana u Alžiru i Maroku pristaju Amerikanci.

Romelov ratni pohod u sev. Africi konačno je izgubljen.

Ulm, 18.10.1944. Pozdrav od feldmaršala Ervina Romela.

Hitler je odredio počasnu državnu sahranu.

Romelova smrt bila je priredba za propagandu.

U stvarnosti, diktator je naredio da ga ubiju. Zbog veleizdaje.

Put od najpoznatijeg generala do Hitlerovog neprijatelja bio je dug.

LEGENDA ROMEL

IZDAJICA

Romel pred El Alamejnom, u leto 1942. Naizgled deluje

kao da ga ništa više ne može zaustaviti. Ali pojavio se novi suparnik:

Bernard Lord Montgomeri.

4.11.1942, je napao pustinjsku lisicu pred El Alamejnom.

Četiri dana kasnije zapadne jedinice pristale su u francuskoj sev. Africi.

Na zapadu su bili Amerikanci. Sa istoka stižu Montgomerijeve jedinice.

12. novembra su zauzeli Tobruk.

Romelova vojska je pred porazom.

Za nas je taj poraz bio kao pogreb.

Nismo imali više volje. Prošli smo kraj Tobruka i zaustavili se...

Posle toliko vremena i žrtava...

Bili smo poražena vojska, tako smo se i osećali.

Romel zna da je rat u sev. Africi izgubljen.

Od Hitlera je zahtevao da evakuiše svoje jedinice iz sev. Afrike.

Diktator ga je kategorično odbio.

Posle poraza u El Alamejnu, feldmaršal je pao u njegovu nemilost.

Iako je Romel optužio druge.

Sećam se da je nabrojao Himlera, Geringa, Kajtela,

koji su Fireru rekli stvari koje nisu bile istinite.

Njemu su rekli da je snabdevanje na putu, a znao je da to nije istina.

Takvi ispadi bili su sve češći pri zadnjim posetama Fireru,

zato sam i ja mislio da je položaj na vrhu potpuno haotičan.

Kako će se rat nastaviti ako izgubimo sev. Afriku?

Kako će se rat završiti? Želeo bih da se mogu rešiti tih groznih misli.

Povlačenje je trajalo pedeset dana.

Romel je vodio svoju vojsku više od 1800km skoro bez gubitaka, do Tunisa.

Još jedan, poslednji put, pustinjska lisica

je svima pokazao. Hitleru više nije verovao.

Romel se pripremio čak i na britansko zarobljeništvo.

Ako bi mi mogla po kurirskoj pošti poslati englesko-nemački rečnik,

bio bih ti vrlo zahvalan. Dobro će mi doći.

Na kraju nije više bio tako energičan kao na početku.

I u društvu je bio mirniji.

Gorljivost, koju je imao na početku, prošla ga je.

Tada je svojim načinom nadahnjivao druge i poveo ih za sobom.

Znao je da ostavi utisak.

Hitler je hteo da razreši feldmaršala.

Drugi general je trebao da brani Tunis, Hans Jirgen fon Arnim.

Početkom marta, Romel je bio konačno razrešen.

Zbog zdravstvenih razloga, pisalo je,

no, propagandi je trebao Romelov mit.

Njegov vozač, Helmut fon Lajpcig, odvezao ga je na aerodrom.

Do tada je bio moj uzor.

Tada, u sev. Africi, video sam kako ga je slomilo

kada je bio zamenjen Arnimom, koji je preuzeo komandu.

Posebno me zamolio da ga ja odvezem na aerodrom.

To me je ganulo.

Sfaks, Tunis, 9.3.1943.

Romel napušta Afriku.

Napolju je proleće, dreveće u cvatu, trava, sunce.

Svet može biti tako lep za sve ljude.

Može biti toliko prilika za zadovoljstvo i sreću.

To nije bio veseo pozdrav, ni sa njegove strane.

Znao je da je rat u Africi pri kraju.

Verovatno je znao i da se bliži sveopšti poraz.

Romel je bio poslat natrag u Viener Nojštat.

U civilnoj odeći je živeo u svojoj bivšoj komandantskoj vili.

Niko u nemačkoj nije smeo da zna da je napustio Afriku.

Vojnik iz njegovog štaba je obišao feldmaršala.

Nazvao me Muncinger, jer mi nije tačno upamtio ime.

Pošto je znao da znam stanje, rekao je

da zna samo to što pročita u novinama i čuje preko radija.

Propaganda je i dalje iskorišćavala legendu.

Pošta je stigla, to je afrička pošta.

Deca su skupljala pomoć od poznanika i u radnjama.

U Afriku su generalu Romelu poslali 5000 cigareta.

Danas su dobili odgovor.

Romel im je kao zahvalnost poslao englesku uniformu,

svoju sliku i pismo.

Rekao mi je i da još uvek dobija pisma roditelja,

koji misle da je još u Africi. Pisali su mu

da su mirni dok znaju da je feldmaršal uz svoje jedinice.

Ta pisma su ga slomila.

Tunis, 13.5.1943.

Afrička vojna grupa je kapitulirala.

130.000 nemačkih i 180.000 italijanskih vojnika je palo u zarobljeništvo.

100.000 ljudi je pustinjski rat platilo svojim životima.

Romel je tada bio sa Hitlerom. Vojni poglavar ga je pozvao k sebi.

Hteo je da ima feldmaršala kraj sebe za svaki slučaj.

Bližio se Musolinijev kraj.

Hitler će sprečiti preokret u Italiji pod Romelovom komandom.

Iako feldmaršal više nije verovao u konačnu pobedu,

i dalje je bio odan Hitleru.

Više puta sam ga čuo kada je vrlo uvredljivo govorio o onima na vrhu

i o Fireru, a ni o štabu nije rekao nijednu pohvalnu reč.

Bio je ljut i ponavljao: Šta oni zamišljaju?!

Uvek je govorio u množini, nikada se nije dotaknuo Hitlera lično.

Gore su bili i feldmaršal Kajtel, Jodl i drugi,

zato nije bilo moguće reći da je loše govorio izričito o Fireru.

Rim, 15.7.1943.

Musolini je pao. Vlast je preuzeo maršal Badoljo.

Preti pad Italije, Hitler sluti izdaju.

Sedam nedelja kasnije saveznik je odložio oružje.

Nemačke jedinice su umarširale. Romel je bio vrhovni zapovednik u Italiji.

Nekada saborci, sada su postali neprijatelji.

Hitler je naredio streljanja italijanskih vojnika

koji se brane. To je bilo naređenje ubistava.

U Grčkoj i južnoj Italiji zato je došlo do borbi. Ne i kod Romela.

Romel je za mene stalno bio odan i hrabar vojnik,

koji je uvek poštovao u ratu važeće zakone.

Koliko znam, nikada se nije slagao sa kršenjem vojnog prava

i uzrokovanjem štete civilima koji nisu bili neposredno upleteni u rat.

Dve nedelje posle dolaska.

Italijanski vojnici koji su se borili u sev. Italiji,

pridružili su se partizanima.

23.9. izdat je poziv jedinicama sa Romelovim potpisom.

Bilo kakve emocionalne veze nemačkih vojnika prema Badogljovim bandama,

koje nose uniforme bivših saboraca, potpuno su neprimerne.

Ko god se bori protiv nemačke vojske, neće mu biti oprošteno.

Ali za Romelovim naređenjem nisu usledili zločini.

Čak su ga i partizani uvažavali.

Uspomena na Romela je i među nama antifašistima uspomena na čoveka

prema kome nismo osećali otpor. Znamo da je deo nacističke istorije,

dakle deo nemačke istorije. Bio je general,

ali ne znamo za nikakve nasilne akcije protiv italijanskih partizana.

Posle samo dva meseca, Romel je opet bio premešten.

Inspektor odbrambenih položaja na zapadu,

gde su očekivali savezničku invaziju.

Hitler se kladio na Romelovo ime. On će preplašiti neprijatelja.

Išao je za svojim novim zadatkom. Opet ima nadu?

Imao sam utisak da ispunjava naređenja sa nadom

da će biti uspešan i da će se iskazati.

Tako je zvučalo.

Romel je mislio da može da odbije savezničku invaziju.

Toj nadi se opiralo mnogo Nemaca.

Ta mogućnost mi se i danas čini moguća.

Da bi pri drugačijem toku rata izdržali tako dugo

da bi mogli početi da pregovaraju sa saveznicima.

To nije sigurno, ali ta prilika mi se i danas čini mogućom.

Odavno se odrekao iluzije o konačnoj pobedi.

Želeo je da postigne mir pregovorima.

Ali, saveznici su zahtevali bezuslovnu kapitulaciju.

Sa Hitlerom nikada neće biti mira. I Romel je to znao.

Moj je otac krajem 1943. sa Hitlerom razgovarao o konačnoj pobedi,

kako više nije moguća. Hitler mu je odgovorio da nije tako glup

da to ne bi znao. Upamtite, sa mnom niko neće sklopiti primirje.

Romel je očekivao da Hitler progleda.

Još uvek nije upoznao diktatorovu pravu narav.

Moj otac se nadao da će Hitler uvideti nadolazeče posledice

i stvoriti prostor za primirje.

Februar 1944. odsustvo u domovini u Herlingenu kod Ulma.

Romela je posetio prijatelj iz I. Sv. Rata.

Karl Strelin, nadžupan Štutgarta i nacista od samog početka.

Moji prijatelji i rođaci, veže nas ljubav prema Fireru i narodu...

Vojni preokret pred Moskvom u zimi 1941. izrodio mu je prve sumnje.

U Hitlera, ne u rat. Uvereni nacista, počeo je sa otporom.

Uveravao je i Romela, ali bezuspešno.

1944. Strelin je bio kod mog oca. I ja sam bio kod kuće

jer sam došao na praznike.

Strelin mu je u mojoj prisutnosti rekao da ako Hitler ne odstupi,

svemu će biti kraj. Moj otac je odvratio kako ga moli

da takve izjave ne daje pred njegovim sinom.

Romel je prvi put doznao i za plinske komore za ubistva Jevreja.

Admiral Fridrih Rugel, njegov štabni oficir,

u dnevnik je zapisao Romelove reči:

Pravednosti, nepogrešive osnove države, na žalost nema na vrhu.

Pokolji, velike nepravde.

Jedne noći je britanski vojnik, koji je špijunirao odbranu na Atlantiku,

pao u Nemačke ruke.

Idućeg jutra su me odveli zavezanih očiju i s rukama na leđima.

Vozili smo se više sati.

Špijuna su odveli u la Roše Gion, Romelov štab pred Parizom.

Na kraju biblioteke ugledo sam Romela koji je sedeo za stolom.

Na početku je glumio snažnog čoveka i rekao mi:

Vi ste znači jedan od gangsterskih komandosa! Odvratio sam

da ne znam o čemu govori. Specijalne jedinice nisu gangsteri,

već najbolji vojnici na svetu, i ja sam jedan od njih.

Smejao se. Moja otvorenost mu se sviđala. Zatim mi je rekao:

Šteta. Vi Englezi, i mi Nemci, trebali bismo se boriti zajedno

protiv pravog neprijatelja - Rusa. Rekao sam da je to zanimljiva ideja,

ali se u mnogim stvarima vrlo razlikujemo međusobno.

Pitao je: U kojima? U Jevrejskoj problematici, na primer.

Mi im nikada ne bismo uradili to što vi radite.

Rekao je da su to političke stvari, a mi smo vojnici i s tim nemamo ništa.

Upravo zato se ne bismo mogli boriti zajedno.

Pariz, 17.5.1944, izveštaj o položaju. Niko ne sluti

da Karl Hajnrih fon Šteltnagel,

vojni komandant za Francusku, pripada pobunjenicima.

Sarađuje sa Klausom fon Štaufenbergom.

Zaverenici nagovaraju Romela.

Hteli su da pridobiju Romela jer je bio omiljen vođa, narodni,

pustinjska lisica, svi su ga znali. Bio je jedan od retkih vojnika

koji je bio veoma poznat. Hteli su da ga pridobiju za otpor,

jer je imao loše iskustvo sa Hitlerom u Africi.

Romel pobunjenike nije izdao. Učestvovanje u atentatu je odbio.

Za vojnog komandanta pomisao na državni udar

ili atentat na šefa države bila je jednostavno nedopustiva.

To treba reći.

Odgoj i poreklo, te mogućnosti uopšte nisu dozvoljavali.

Bili su vojnici, a ne političari.

Romel se još uvek nadao da će diktator sam odstupiti

i ostaviti slobodi otvoren put.

Kao vojnik, Romel je znao da invaziju ne mogu zaustaviti,

iako je naredio poteze za odbranu.

Kada smo dan ili dva pre napada pregledavali prepreke,

jednostavnim nemačkim načinom, otvoreno je izrekao svoje mišljenje.

Nije bio komplikovan, veliki filozof ili mislioc, jednostavno je rekao:

To više nećemo moći. Ljudi govore ovo i ono,

ali mi imamo samo jednu pešadijsku diviziju skoro bez oružja,

na dva kilometra imamo jednu bateriju.

Za propagandu je i dalje pokazivao nadu.

Imamo spremnu odbranu,

a i psihički smo spremni za novu odbranu i sukobe,

zato možemo biti uvereni

da će sve teći dobro i mislim da Englezi neće doći dva puta.

5.6.1944, Atlantska obala. Nemačke meteorološke stanice su izvestile:

Oblaci na 200 do 300 m, brzina vetra 5-6, talasi 4-5.

Invazija pri tim uslovima nije moguća.

Romel je iskoristio priliku i otišao kući u Herlingen na odmor.

Njegovoj ženi je bio rođendan.

Oko jedanaest sati uveče iz Engleske su poletele prve vazdušne jedinice.

Nemački meteorolozi su predvideli

kratkotrajno podizanje vazdušnog pritiska.

Oko jedan sat nazvao me narednik vazdušne divizije, fon Gutenberg,

i javio Seidl, počinje. Pokušavamo da zaustavimo padobrance.

6.6.1944, 6:30 ujutro.

Prvi britanski i američki vojnici su se iskrcali na normadijskoj obali.

Dan D.

Sa planine se video ceo zaliv.

Mogao si stajati i dvogledom gledati ogromnu vojsku

koja se neometano iskrcala, jer nemačkih aviona upšte nije bilo,

ali je bilo mnogo savezničkih bombardera.

Da je to odlučujuća bitka, bilo nam je jasno od prvog dana.

A i da ćemo je izgubiti.

Romela su obavestili u Herlingenu oko sedam ujutro, preko telefona.

Za 14 sati se vratio u svoj štab. Saveznici su već napredovali.

Romel se bojao druge invazije.

Za sada smo bili sigurni, severno od Sene.

Romel je idućeg dana poslao rezerve na obale uz Kanal.

Ali ne ka invazionim snagama već ka obalama uz Kanal.

Posle nedelju dana svima je bilo jasno da je saveznička invazija uspela.

U Parizu su se sreli Von Rundštet i Romel.

Hteli su da pozovu Hitlera da okonča rat na Zapadu.

Rekao mi je da će se sresti sa Firerom i reći mu

da mora da okonča rat... Kada se vratio rekao je:

On ima na sve drugačiji pogled od mene.

No, šest sati kasnije se ljutio: O, Bože, opet sam naseo!

27. juna, Romel se poslednji put sreo sa diktatorom.

Hitler svom feldmaršalu uopšte nije dao da dođe do reči.

Istovremeno, Štaufenberg je počeo da priprema atentat.

To je bila jedina prilika da se prekinu ubistva i zločinački režim.

Da bi spasili domovinu i našu čast. Drugačije nije moglo.

Ako si znao šta se događa, morao si pokušati da staneš tome na kraj.

Stilpnagel je Romelu poslao izaslanika, Cezara fon Hofakera.

9.7.1944, obavestio je feldmaršala na La Roše Gijonu o skorašnjem atentatu.

To je bio poslednji pokušaj da Romela pridobije za Hitlerovo ubistvo.

Tada je očigledno bio uspešan.

Kroz četiri dana poslednji put je izvršio

pritisak na diktatora. Pisao je Hitleru:

Jedinice se svuda junački bore, ali nejednak rat se približava kraju.

Ja moram da odlučim o položaju. Osećam se odgovornim

da kao vrhovni komandant vojne grupe to jasno izrazim.

Moj saborac Meninger pokazao mi je to pismo i pitao sam ga

da li ga je poslao. Potvrdio je. Rekao sam mu da je mrtav čovek.

Doslovno.

Romel nije računao na odgovor.

Feldmaršal je imao nečuven plan. Hteo je sam da okonča rat.

U Francuskoj je hteo da kapitulira i otvori vrata Amerikancima,

Britancima i Francuzima.

Nadao se da će dolazak i prelaz glatko proći.

To bi bio Hitlerov kraj.

Za svoju domovinu je želeo da učini najbolje. Znao je

da u toj situaciji mora hitno doći do primirja sa saveznicima.

Da se to tada dogodilo, sprečili bi Drezden

i još stotinu drugih gradova. Mislim

da je posle 20. jula palo mnogo više nemačkih vojnika nego pre.

Romel je išao na front svaki dan.

Za njegov je plan mu je trebalo poverenje njegovih komandanata.

Dvaput je za zaštitu svojih jedinica na sebe preuzeo stvari

koje bi mogleda ga unište. Prvi put, pri povlačenju iz El Alamejna,

drugi put u zaveri sa vođama jedinica.

17.7.1944, Romel kod Sepa Ditriha.

General-major SS-a je Hitlerov odan prijatelj.

Romel je išao na sve. Ditriha je pitao da li bi izvršio naređenje

iako ne bi bilo u skladu sa Firerovim.

Sep Ditrih je rekao: Vi ste moj vrhovni komandant. Šta naredite,

to ću izvršiti. Istovremeno, uzleteli su britanski lovci.

Pilot se seća zadatka.

Naredba je glasila da moram da zaustavim sve što mi se približi.

Pucati na sve što se miče.

Apsolutno sve.

Područje napada bio je Livaro u Normandiji.

Oko 18h spazili su teretnjak na putu Livaro - Vimuti.

Kada smo ustanovili da su nas napala dva lovca,

odmah sam obavestio dalje.

Pucali su...

Pucali smo na vozila, tenkove, oklopna vozila, teretnjake, konvoje.

Bili su naš cilj. Ko je sedeo unutra, nismo znali.

Pri 600 km/h nismo imali vremena da razmenimo posetnice.

Tek nakon rata, Žak Remlinger je doznao na koga je pucao.

Romel je bio teško ranjen i odvezen u vojnu bolnicu.

Približno 4 ili 5 sati nakon što su ga doveli u bolnicu,

bio sam tamo sa našim doktorom koji mi je pokazao RTG sliku,

iz koje se jasno videlo da mu je lobanja pukla.

Jedno oko bilo mu je zatvoreno, lice mu je bilo ranjeno. Klimnuo mi je.

Iako je bio pri svesti, nije mogao da govori.

Razgovarao sam sa francuskim doktorima i odneo im sliku,

a zatim sam posle 2 sata otišao natrag u štab.

20.7.1944, Rastenburg, glavni štab.

Tri dana posle Romelovog ranjavanja Štaufenberg je aktivirao bombu.

Atentat nije uspeo.

Mala grupa častoljubivih, nesavesnih

i ujedno nerazumnih, zločinačkih, ludih oficira kovala je zaveru

da me odstrane i unište štab nemačkog vojnog vođstva.

To je mala banda zločinaca, koja će sada biti nemilosrdno zatrta!

Dan nakon atentata Hitler je obišao ranjenike.

24.7. Romel je iz Lazareta u Francuskoj pisao svojoj ženi:

Atentat na Firera me je veoma potresao. Možemo zahvaliti Bogu

što je preživeo. -Romel je znao da njegova pisma čitaju.

Polako se oporavio. Levo oko je ostalo zatvoreno.

Posle dve nedelje Romel je bio premešten kući u Herlingen.

Kraj karijere.

Tako je bilo. Svake nedelje je išao po jedan iz štaba k njemu u Herlingen,

da ga izvesti i pita za savet. Ja sam bio dvaput na redu.

Jednom me pitao: Šlipenbah, mislite li da bi bilo bolje

da je 20. jula uspelo? Nisam znao šta da odgovorim,

jer nisam znao na čijoj je strani. Zato sam oprezno odgovorio:

Feldmaršale, tako kako vi mislite. Nisam se opredelio.

Sto posto se sećam da je koristio reči: da je uspelo.

8.8.1944. u Berlinu je počeo proces protiv zaverenika.

Predsedavao je Roland Frajsler.

Optužen je i feldmaršal Ervin fon Vicleben.

Još istog dana usledilo je pogubljenje.

Gestapo je nastavio saslušanja. I Romelovo ime se pojavilo.

Različiti optuženici rekli su

da je feldmaršal Romel svakako bio informisan.

Romel je objasnio da će nakon uspešnog

atentata novoj vladi biti na raspolaganju.

Romel je znao da je u opasnosti.

Sa svojim sinom je razgovarao o Hitlerovoj reakciji.

Rekao je da ga neće optužiti,

jer bi to imalo negativne posledice za moral jedinica.

Tako glup nije, rekao je.

Bio je siguran da kada bi dobio Keitelov poziv u Berlin,

mirno bi ga ubili i niko ne bi doznao za njegovu smrt.

Hitler je naredio da Romel mora da umre.

Feldmaršal mora da počini samoubistvo. Diktator mu nije dao izbor.

Po svaku cenu želi sprečiti da narod dozna

kako je Romel pripadao krugu zaverenika.

14.10.1944. Romelu su najavljena dva generala iz Firerovog štaba.

U torbi nose kapsulu cijanida.

Zna šta ga čeka. Gestapovci u civilu su opkolili njegovu kuću.

Došli su ujutro. Moj otac je rekao da će možda do uveče biti mrtav.

Razgovarao je sa mnom, a zatim su došli. Hteli su nasamo da razgovaraju sa njim.

Znao je da će umreti.

Diktatorovim glasnicima Romel je rekao:

Firera sam voleo i volim ga još uvek.

Romel se i u svojim zadnjim satima nije mogao potpuno odupreti Hitleru.

Imao je četvrt sata da se pozdravi sa porodicom.

Zatim je napustio kuću. Sin ga je otpratio do kola.

Otišao sam napolje i pozdravio se od njega. Bez reči me gledao,

a onda ušao unutra. Ništa mi više nije rekao.

Ubrzo zatim, Romel je uzeo otrov. doktor je ustanovio uzrok smrti:

srčani udar zbog nesreće na poslu koju je doživeo na Zapadu.

U južnonemačkom gradu, nemački narod će se pozdraviti od feldmaršala Romela,

kome je Firer odredio počasni državni pogreb.

Posmrtna koračnica odzvanjala je za pozdrav.

General feldmaršal fon Rundštet, Firerov zastupnik,

održao je govor.

Njegov nacionalsocijalistički duh bio je osnova za njegova dela.

Njegovo srce je pripadalo Fireru.

U nadolazećoj katastrofi nametnuli su mu pogrešan utisak

da je živeo za nešto promašeno.

Obavestili su ga da i na Zapadu planiraju ofanzivu.

Moj otac je rekao: Svaki metak koji ćemo ispaliti na Zapadu,

pogodiće nas same.

Put od najpoznatijeg generala do Hitlerovog neprijatelja bio je dug.

Na kraju, bio je spreman na sve, i zato je platio svojim životom.

Da je moj otac sve to preživeo, završio bi kao olupina.

Tako se završilo. Kada je morao da umre,

znao je da je bio na pravoj strani.

Svake godine se na Romelovom grobu susreću nekadašnji neprijatelji.

Klanjaju se čoveku koji je hteo da stvori karijeru

i zato je bio svom Fireru zahvalan do kraja.

Poštuju čoveka, koji je hteo da izbegne zločine,

iako je sam služio zločincu.

Čoveku koji je hteo da ukloni Hitlera,

ali ipak nije mogao da ga se reši.

Čoveku punom suprotnosti.

Preuzeto sa www.titlovi.com