Original subtitles

Ваш професор је жив, лакше рањен.

Иване Петровичу, пробао сам да разговарам с њим. -Лезите!

Смирите се! -Иване Петровичу! -Имате камфор? Дајте му инјекцију!

Шта му је? -Изгледа исти коктел као код осталих жртава.

Шта се овде десило? -Савин га је пратио од болнице.

Био сам у праву, Савин је пазио мајку.

Сматрао је Леонтјева вашим другом, што и јесте.

Леонтјев га пушта, Савин даје инјекцију, напада,

али професор се брани и успева. Показао се јак.

Ево, пенкалом му пресекао каротидну артерију.

Срећа да је перо било оштро. -Вама је то забавно?

Не, само ми је драго што је случај решен.

Не знам јесте ли га зато водили мајци и је ли знао да је мамац,

али је успело. Честитам, Иване Петровичу!

Испада да сам му наместио. -Не, познајем Леонтјева годинама.

Добро је знао да рад с вама може бити опасан.

Уосталом, убиства ће престати.

Сада треба пронаћи слике. -Постоји још један

и он зна где су. -Доста, Иване Петровичу.

Искрено, уморан сам.

Одморимо се и сутра известимо Саблина о вашем експерименту.

Ако буде потребно, наставићемо.

Да, била је то кратка представа.

Последњи случај Черкасова Случај број 9

Другови, драго ми је да сте сви овде,

живи и здрави, с обзиром на околности.

Нећете остати без премије.

Па, кад је све готово,

треба да посебно честитамо Ивану Петровичу

на одласку у часну пензију.

Реци нешто, Иване Петровичу. -Рећи ћу, Никита.

Теби ћу рећи, и теби, Фјодоре Григорјевичу.

Било је двоје убица и један је још на слободи.

И случај не треба затворити. -Шта кажеш, Коваљове?

Истражни експеримент је показао да метод убиства Чудовског

не одговара другим нападима. Савин није једини убица.

Имамо Зинин извештај.

И не знамо шта је Савин урадио са сликама и где се налазе.

Добро, проверите Савина и ко је још могао да буде с њим.

И дајте ми извештај о том вашем експерименту!

Изволите, друже генерале.

Слободно? -Наравно, Иване Петровичу.

Здраво, здраво!

Да седнем? -Наравно.

Како сте? -Добро сам прошао, кажу.

Органи нису повређени и за пар дана идем да лежим код куће.

То је добро.

Како је његова мајка?

Још нисам био код ње. -Ужас, ужас!

Не могу да схватим да сам починио убиство.

Бранили сте се, то је друго. -Не, ја сам доктор, а одузео сам живот.

Били сте на фронту, то је за вас стварност.

А за мене је тек сад теорија постала пракса.

Реците ипак, шта се тамо догодило?

Напао ме је и дао инјекцију.

Знао сам да имам само неколико минута.

Зграбио сам прво што ми је дошло под руку и...

Је ли још нешто рекао? -Питао сам зашто је убио вашег друга.

И шта је рекао? -Да није он. -А ко? -Неко други.

Важно да сте живи. -Стар сам човек, није ми живот главни.

Важно да има смисао.

Разумем. -Иване Петровичу, само се немојте смејати,

имам молбу. -Коју? -Донесите ми апарат за кафу.

Не, озбиљно. Чим сам се пробудио, схватио сам да не могу без кафе.

Прави сам наркоман. Учинићете ми? -Наравно, донећу.

Оздравите. -Да, наравно.

Два ударца, један у каротидну артерију.

Имао је среће. Мислим, не онај, већ професор.

Како је Леонтјев? -Тражи да му донесем апарат за кафу.

Купио га је у иностранству и не растаје се од њега.

Чудо да га уопште пуштају у иностранство.

Па, Леонтјев је интелектуалац, али није дисидент.

Неће побећи. Сувише је везан за свој институт.

Као и ти, никуд неће отићи. -Ја сам заправо отишао. -Је ли?

А што онда ту стојиш?

Треба рећи мајци да јој је син мртав.

Мајке увек знају. -Шта? -Све. Ако не знају, осећају.

Мајор Черкасов. -Рекоше, неће бити никога, ништа не дирај. -И не дирај.

Морам да пријавим. -Нема потребе. Само да нешто проверим.

Јако ми је жао Грише. Примите моје саучешће.

Хвала. -А слике нисте пронашли? -Тражимо.

Да, Ирина Викторовна...

Где је ово могло бити снимљено?

Судећи по одећи, то су четрдесете. А место...

Јако чудно. -Шта је чудно?

Те слике нису излагане. Ово је магацин.

Ово платно је откривено средином четрдесетих.

У СССР је донето из Немачке и зато није излагано.

Статус нејасан, трофеј или...

Значи, ови млади људи су имали приступ томе? -Да.

После рата су студенти, углавном историчари уметности,

правили уметничке каталоге.

Тражили су изгубљено током евакуације.

Иницијатива директора Третјаковске галерије. И ја сам то радила.

Ирина Викторовна, помоћи ћете да добијем списак тих људи?

Покушаћу.

Јегоре, Соња, треба да зовете ове људе

и сазнате јесу ли познавали Марину Савину

у периоду 1945-50. -То је мајка нашег Савина?

Да. -Шта тражимо? -Тражимо другог убицу.

Она му је саучесник? -Не, али га познаје.

Ако зна за слике, онда зна и њега.

А ви? -Ја сам пензионер, идем да спавам.

Зашто тек сад сазнајем да је ваш објекат нестао?

Обично је излазила и враћала се, а сад је отишла с Черкасовом.

Према томе смо извештавали. -Према томе? Тражио сам о свима,

чак и Черкасову. Нико други се није појавио?

Не, само домаћи.

Који домаћи? -Неки пијанац се мувао.

Пар пута смо га отерали. Сасвим безопасан.

Слушајте ме пажљиво. Сад ћете узети људе,

отићи тамо, проверити њен стан,

све станаре, све пијанице.

Морам да знам где је Јермолова. Јасно? -Разумем. -На извршење!

Иване Петровичу, били сте у праву.

Звао сам једног професора, био је шеф научног одељења

и он се сетио одличне студенткиње Савине.

После четири године паузирала због трудноће и није наставила.

Чиме се бавила? -То је најзанимљивије. Инвентаром.

Каталозима слика које су враћене у музеј.

Испада да је све знала о сину, шта ради и о сликама.

Здраво! -Здраво.

Како је Савина? Је ли свесна? -Да, али ћути.

Не сме да се узбуђује, иначе нећемо зауставити скок шећера.

Ако треба, зваћу вас. -Добро. Обуците мантил!

Марина Павловна.

Ваш син, Андреј, је умро.

Поново је покушао да убије.

Крао је слике, а ви знате за кога.

Сад Андреја нема, а ви ћутите.

Можда ћете ми рећи за кога је то радио?

Разумем да свака мајка жели да заштити своје дете.

Али Андреја више нема! Реците, за кога је то радио?

Нећете разумети. -Зашто?

Молим вас, идите.

Држи! -Хвала, другар.

Па, време је да се опростимо.

Мој последњи наступ.

Сада имам другу лутку, послушну као ти.

Де, де! -Било ми је драго. Поздрави Машу!

Срећан вам први снег. -И вама.

Да... А ви сте Славина жена?

Недавно смо се упознали, док је шетао. Владимир. -Вика.

А вас нешто није било. -Да, нисам била ту.

Свака част Слави.

То кажем као отац који је двоје подигао.

Кажу да је са другим лакше. -Наравно, наравно.

Сигурно већ имате унуке?

Млађи сам него што изгледам. Живот је пун изненађења.

Драго ми је да смо се упознали. -Такође.

Здраво. -Здраво. -Како је Леонтјев?

Већ је устао, сам ишао у тоалет.

Жали се што не дају кафу. -Ево. -Свима нам поставља дијагнозе.

Каже да га мучимо.

Здраво. -Ви сте мој спасилац.

Не умем с овим, па ћете морати сами.

Сам ћу, сам! -Ту је утичница, кафа.

Имаћу разлога да се крећем.

Савина је дошла себи. Рекао сам јој за сина.

Није било панике? -Не.

Знала је за његове злочине.

Крао је слике за њу и она зна где су.

Лекари кажу да може да иде и желим да је одведем кући.

Можда ће нешто рећи у мирној домаћој атмосфери.

Добар сте психолог. -То сам научио од вас и Маше.

Штета што не можете помоћи.

Још не знам како да је натерам да прича.

Нећете успети да је натерате.

Треба јој времена да схвати

и онда ће вам сама све рећи. -Можда сте у праву.

Лебедев. Слушам. -Роберте Михајловичу, били сте у праву.

Пијанац нас је обмануо. Тражимо га. -Тражите, хитно!

Вика, дајте да вам помогнем.

Здраво. -Добро вече. -Хвала вам.

Тако, малиша!

Тако! Још мало. -Већ смо близу.

Испратићу вас!

Хвала, даље ћемо сами.

Довиђења.

Одморите се.

Како је? -У реду, притисак и шећер.

Код куће је ипак боље. -Хвала.

Мало је неред, извините.

Треба да легнете и одспавате.

Враћам се сутра ујутро. Да вам нешто донесем?

Хвала.

За шта? -Што сте веровали.

Верујем само чињеницама, а оне су на вашој страни.

Да затворим врата или да оставим отворена? -Затворите.

Марина, дошао сам јер...

Ти си ми убио сина. -Андреј је први напао, бранио сам се.

Даћу ти инјекцију и заспаћеш.

Обећао си да га неће дирати. -Одржао сам реч.

Дуго је био с тобом. -Обећао си да ћеш га излечити.

Здраво. Добро да сте дошли.

Видите, Андреј тврди да је хтео да умирућем олакша муке.

Дао је пацијенту три дозе морфијума и тиме га убио.

Андреју, твоја мајка ме је замолила да дођем.

Реци ми, зашто си то урадио?

Много га је болело

и молио ме је да га убијем.

Јеси ли осетио пријатност док си га убијао?

Добро, добро!

Смири се, ја ћу ти помоћи.

И твојој мами, радићемо заједно.

Твој син је луд, свеједно би убио.

Доста! Склоните се од ње.

Живље! -Дошао сам да посетим мајку човека коме сам одузео живот.

Зар немам право? -Имате право на суђење.

Ово је инсулин, ја сам доктор. -И колекционар.

А пре свега, убица.

Ево ваше колекције, професоре. Слике које су припадале убијенима.

Не знам одакле те слике. -Али ја знам.

Пре шест година сте решили да продате ову слику

и огласили у "Вечерњој престоници". -Ја? -Да. И наишли на Маркина.

Он и други колекционари су знали да слика припада другом човеку,

кога сте лечили и који је изненада умро.

И Маркин вас је одбио. Онда вас је на приказивању Дирера препознао,

али ми није рекао. Хтео је да заради на вашој тајни.

Каква случајност! Сећаш се?

Хаим Сутин, експресиониста, слика "Дрво", пре шест година.

А ви сте послали Андреја да га убије.

Решили сте да Савиновим рукама уклоните важног сведока.

Не знам о чему причате. Послао?

Андреј Савин би ипак убијао.

Требало га је лечити, а ви сте одлучили да га искористите

и направили од њега манијака. -Судићете ми за лекарску грешку?

Свака комисија ће ме оправдати! Због мог искуства.

Можда је такав на тебе? -Ко? -Андрјуша.

Шта причаш? -Никада ниси питао чији је син.

Ти си болесна луда, ти...

Од мене се није могао родити такав изрод! -Професоре.

Знам да познајете Леонтјева. -Серјожу сам упознала

кад смо били студенти. Имали смо романсу и родио се Андрјуша.

Зашто не питате одакле нам ове слике?

На њима су ваши отисци.

После онога с Маркином, схватили сте да се овде не могу продати

и нашли начин да их носите у Европу. Конференције су само параван.

Чекали сте да стигне томограф са скровиштем.

Зато сте почели игру с нама. Дали сте нам верзију о секти,

цртали знаке по граду. Као што је Маша једном рекла,

сваки манијак жели да га ухвате.

Ја сам професор, доктор наука, а не манијак. -Ви сте гори.

Убили сте ми најбољег друга да бих напустио случај.

Водите га. -Не пришивајте ми то, мајоре! Нисам убио Чудовског!

Руке! -Гаде! Гаде.

Иване Петровичу, немојте се смејати. Донесите ми апарат за кафу.

Узмите и кафу. -Где је? -Тамо, у горњој фиоци.

Ово? -Да.

Вика! Примили су ме.

Вика!

Што плаче?

Невероватна сличност.

Исто тако плашљив и цмиздрав.

Ниси ме препознао. -Вихров?

Ти и ја имамо старе рачуне, Славик. -Слава!

Неће ти он помоћи, може само да гледа и плаши се.

Али тебе су стрељали. -Требало је.

Али још нисам одиграо све у животу.

Добро, убиј ме! То си хтео?

Само њих не дирај. -Храбро, Вјачеславе, храбро!

Имам друге планове за вас.

Шта да кажем, лепо одлазиш, Вања.

Је л' да, Никита? -Да.

Честитам. -Шта ти је сад?

Случај је затворен, одахни. -Гришин убица је на слободи.

Тај твој психијатар је признао. -Не.

Збунио се при помену Чудовског.

Не зна ко је то урадио. -Стани, Вања! -Не могу.

Саблин, слушам.

Чекајте, смирите се. Ко је то?

Слава? Да, ту је.

Да, Слава?

Ко је дошао?

Вихров.

Који Вихров? -Влад.

Славка, Вихров је стрељан пре 15 година.

Могао је да нас убије! Вама је остављао те знаке.

Рекао је да још није одиграо све у животу.

Рекао је да ће вас чекати. -Где? -И још да је држи,

и ако не дођете сами, умреће као њена мајка.

Черкасов.

Машо!

Подолска 9.

Таруса.

Хало? -Соња, Вихров је долазио! -Рита?

Влад Вихров, Мосгаз. Жив је! -Чекај, не разумем.

Вања је некуд отишао. Где је? -Не знам где је чика Вања.

Мислим да га Черкасов тражи. Причао је о Маши. -Којој Маши?

Таруса... Подолска 9.

Дело Черкасова неће умрети с њим.

Мајор Вихров преузима штафету.

Да, то сам ја. Не препознајеш ме?

Разумем, ни сам себе не бих препознао.

Знаш колико си пута

прошао поред мене и ниси ме препознао?

Кад би само знао како је

сваки дан, током неколико месеци,

чекати своју смрт.

Устани! Изађи!

Стој! -Мислио сам, крај, сада је готово!

Међутим, одлучили су да ме оставе у животу.

Тамо нико није преживео дуже од три године.

Нико!

А ја сам преживео двадесет!

У почетку нисам разумео зашто и када ћу коначно црћи!

А онда се појавила она и све је дошло на своје место.

Да, она је невероватна.

Анђео који је дошао да ме спасе.

Захваљујући њој сам схватио да је тада, пре 20 година,

оно била проба, а да се права представа

дешава управо сада.

И моја последња главна улога си управо ти.

Сећаш се мојих последњих речи на суђењу?

Опростите својим непријатељима, али не заборавите њихова имена.

Никада нисам заборавио твоје име, Черкасове. Никада!

Ти си убио Гришу?

Да, Гришу сам убио ја.

Потрудио сам се да личи на тог твог манијака.

Ниси успео.

Успео сам. -Не! -Јер си насео.

Ти си жалосни старац. Последњом снагом се држиш свог посла,

који више не можеш да радиш. Саплићеш се као слепац.

Не видиш даље од сопственог носа. Еј!

Еј, еј! Немој да умиреш!

Рано је, нисам завршио! Рано је!

Ја сам решио твој последњи случај, Черкасове. Ја!

Ја сам нашао тог маминог сина, Савина.

Ја сам вам га дао!

Зато што разумем такве као што је он.

Ти га не би нашао.

Како си наиван, Черкасове.

Ни паузу ниси сачекао.

Ово је представа у два чина за три лика.

Пауза.

Други чин. Завршни.

Ево га, Машо. То је тај човек.

Искористио је ваш бриљантни ум да реши свој последњи случај.

Али решили сте га ви. Ви и ја.

Такви као он су пустили вашег очуха.

Уништите га и сав ваш бол,

сва ваша кривица ће нестати.

Ви сте јунакиња ове приче

и потребна вам је достојна сценографија.

Погледај ме.

Погледај ме!

Решила си овај случај.

Прави злочинац је професор Леонтјев.

Лаже вас, Машо. Лаже!

Искористио је Савина, убијао његовим рукама.

Све је то радио због слика.

Знаш, кад бих имао

ћерку као ти,

био бих јако поносан на њу.

Кулминација. Катарза!

Удари!

Удари!

Мораћу сам.

Черкасове, ја сам твој први и последњи случај!

Иване Петровичу... Иване Петровичу!

Иване Петровичу!

Бежи.

Чика Вања! -Куда? -Пусти ме!

- prevod LjubicaSP - ljubpet@gmail.com