Original subtitles

Краснојарски крај, 1981.

Казнена колонија посебног режима бр. 3

Пријем Јермолове у трећи. -Разумем!

Отвори. -Разумем.

Здраво, Марија Фјодоровна. Како сте путовали?

Добро, хвала.

Јесте ли смислили следеће питање?

Да вас нису ухватили, наставили бисте да убијате?

То је добро питање, право у душу.

Само болесник не може да се контролише.

А ја себе не сматрам болесним, Марија Фјодоровна.

Нисам се родио такав. Овакав сам постао,

стицајем околности. И на убијање ме је натерао

сам живот. Или можда радозналост.

Одузети туђ живот је озбиљан корак,

после кога више нема повратка.

И док ме проучавате, негде још један убица

већ прелази ту границу. Креће у лов.

То га мами. Убиство ни са ким не можеш поделити.

И свако је убиство јединствено.

То је твој и само твој избор,

с којим ћете живети цео свој живот.

Сви живимо у затвору. Ја, ви - сви!

Држимо се свог бедног живота,

онога што нам говоре родитељи, учитељи, старији другови.

А убиство ослобађа.

Чему тражити смисао живота, ако можеш пронаћи смисао у смрти?

Изабрати тренутак, начин. То је права моћ.

Тријумф људске воље.

Убиство је виши облик слободе.

Повластица малобројних.

И што је бесмисленија ова илузија око нас,

више ће бити таквих као што сам ја.

Не треба да мислите како да разумете мене,

већ како да разумете свет.

који најбоље од нас претвара у чудовишта.

Или можда у спасиоце?

Последњи случај Черкасова Случај број 9

Шта ти је?

Сањала сам ружан сан. -Дуго нисам сањао.

Шта си сањала? -Имам јако лош предосећај, Вања.

Јако.

Много вам хвала, Григорије Михајловичу. Сад ћу све снимати,

породичну хронику. -Рита, како ти изгледа наш Петрович?

Лепо изгледаш, Иване Петровичу. -Не слушам шта брбљате.

И не слушај. Рита, ево ти корпа.

Кад пођете, напуни је јабукама. Не знам шта ћу с њима.

Григорије Михајловичу, тата, станите.

Гледај у камеру. -Осмех? -Да.

Ајде, стани. -Чуј, што се тиче плаца,

један се продаје, на пет минута одавде.

Истина, кућа је летња, али може се додати изолација, а?

Да погледамо?

То ти, мудра жено, потпуно препуштам.

Иди, гледај и бирај, а ја ћу на посао. Још га имам.

Фјодоре Григорјевичу, где су моји? -Отишли због леша.

Али то је обично... Нови је узео.

Ко? -Виктор Коваљов. -Већ командује мојом групом?

Нико не командује! Што одмах...

Да помогнем? -Да, држи нож!

А ја? -Ти га пијан нападаш. -Лакше, лакше!

Ти вешто, а то је пијана туча. Налетиш случајно. Тако!

Јеси се ударио? Нагледали се филмова!

Стварамо слику злочина, Иване Петровичу. -Здраво.

Виктор Сергејевич Коваљов, мајор. Драго ми је, Иване Петровичу.

Надам се да ћу бити од користи. -Надам се да ћу и ја.

Све је просто - пијана туча. Посвађали се око флаше,

један узео нож, а остало сте видели.

Убијени је Евгеније Михајлович Ивањици, 42 године. Рођени Московљанин.

Радио у Институту за страну књижевност, али је отпуштен због пијанства.

Нема знакова пљачке. -Остаје да утврдимо је ли случајни друг у пићу

или редовни гост. -Кандидат за доктора наука, професор. -Да.

Није ни осетио бол. С толико алкохола, човек ништа не осећа.

Мислим да није ни схватио да је убоден.

Сигурно су била двојица? -Две чаше, два прибора. Неко домаћи.

Повремени алкохоличари пију у друштву, а ово је у четири ока.

А тамо, Љошка?

Хтео сам да вас зовем, али... -Изгледа да се Коваљов сналази.

Да, био је у Француској, на размени искуства с полицијом Париза.

И француски алкохоличари се убијају као наши? -Очигледно. -Да...

Врата су била отворена? -Одшкринута, па је сусед завирио.

Шта мислите? -Мислим, Љошка. Не знам о чему.

Шта је то? -Спектрограф. Обичан, прост, оптички.

Омогућава да видиш оно што други не виде. Погледај.

Видиш, нема прашине. Да погледамо.

Чудно, "И.П."

Љошка, дај да померимо.

Хајде.

Ау! -Шта је то?

То је свако и било кад могао да нацрта.

Чак и наша жртва у делиријуму. -Није њему до уметности.

У праву си, био је мртав пијан. Није ни схватио да је убоден.

Можда стварно није осетио бол. -Видели сте то и пре?

Јесам, у рату.

Добро, видећемо шта ће Зина рећи.

Где је Соња? -Спрема Каћу за школу.

Онда уместо ње питај суседе ко је другар у пићу. -Разумем.

Осадчи, ти рођаке и познанике.

Извините, али... -Извини, али ја сам још вођа групе.

Узмите.

Мислите да је убица оставио аутограм? Зашто га је сакрио?

Можда хтео да га тражимо и нађемо?

Уђите.

Овде. -Хвала.

Па, мајоре, за сада тако. -Хвала, друже генерале.

Скупљаћу искуство од Ивана Петровича, ако му не смета.

Не смета.

У ствари, смета.

Вања, како ти се чини? -Ваш Француз?

Што Француз? -Стажирао је у Француској.

Тражио је МУР, а с тим искуством је могао у централни.

И препоручили су га.

Схватам наговештај, друже генерале.

Ма, Вања! Вања!

Постоје две врсте мајора: већ мајор, као он

и још увек мајор, као ти. Нећу да бирам између вас, знаш?

Идем да радим свој посао. -Баш си будала!

Здраво.

Каћа? -Да. -Можете ли ми дати рејонска одељења Москве?

Да, које? -Сва.

Добар дан. Черкасов, МУР. Имате ли нерешених злочина налик на обична?

Или није било сведока, искази се не слажу?

Да, разумем. Добро, чекам!

Дајте следеће. -Иване Петровичу, могу и ја да зовем, ако желите.

Ако нешто буде, пребацићу вам. Нерешена обична убиства, зар не?

Био бих веома захвалан, нисам се тога сетио.

Да, Каћа, можете питати је ли на местима злочина

било неких знакова или симбола. -Да. -Хвала.

Ево, Иване Петровичу, "Микро-60" са 12 килобајта меморије.

Да... Само нам је фалио кружок радио-аматера.

Немојте се смејати.

Ту је иначе цела архива мојих најновијих случајева,

а не три собе прашњавих томова, где би ђаво ногу сломио.

Ускоро ће сви папири нестати и анализираћемо на компјутеру.

Викторе, не бојиш се да ће те заменити те дрангулије?

Не бојим се. -Ја сам старо гвожђе, ускоро ћу у пензију,

а ти ћеш морати да тражиш нови посао.

Није баш светла будућност.

Јаче то!

Черкасове, шта ћеш овде? Рано ти је, нисмо још за бацање.

Зина, одувек сам знао да могу да рачунам на тебе.

Хтела сам да увече пошаљем извештај.

Обавила си преглед? -Да, спољашњи.

Узрок смрти је обилно крварење.

Убод у плућа, три у стомак, пар огреботина. Друге повреде не видим.

Данас сам хтела да радим обдукцију. -Зина! -А?

Не збуњује те његово лице?

Некако је мирно, као да му не смета што га секу.

Узећу узорке ткива да видим је ли дрогиран, али то ће потрајати.

Шта мислиш?

Мислим.

Хвала, инспекторе, што сте звали.

Доћи ћу сутра ујутру. Хвала!

Идете кући? -Још ћу остати.

Добро!

Имате ли породицу?

Не, само посао.

Здраво! -Здраво. -Ви сте мајор Черкасов?

Ја сам Стоценко из Љермонтове. Звали сте нас. -Уђите.

Иван Петрович. -Роман.

Питали сте за злочине? -Да.

Имао сам један случај, као решен, али...

Донели сте материјале случаја? -Немам их.

Убијена је уметница. Не пратим оперу, али кажу позната, Јонова.

Удављена шалом, свуда хаос, није силована, врата нису проваљена.

Од суседа смо сазнали да је имала младог обожаваоца.

Звали смо и дошао је, али нисам стигао да га испитам.

Покупили су и њега и сав материјал. -Централна управа? -Не, Лубјанка.

Изгледа стварно звезда или момак није обичан.

Успели сте да прегледате стан? -Једном, кад смо дошли по тело,

после ме више нису пуштали. -Приметили сте нешто чудно?

Тешко је рећи. -Знате шта?

Напишите ми адресу. -Да. Тако...

Ево.

Хвала што сте дошли. -Драго ми је.

Нов сам на дужности, а чујем да сам Черкасов

још увек ради. -Да, још ради.

Да вас повезем? -Не, колима сам. -Разумем. Све најбоље!

Галина Јонова: Мој трновити пут

У гостима код Галине Јонове

На под! Руке на леђа!

Стави му лисице. -Какве лисице,

то је Черкасов, из МУР-а!

Зна ли Лебедев за тај знак?

Саблин зна? -Откуд би он знао, кад нисам ни ја.

Решио си да пред пензију радиш на своју руку.

Роберте, понављам да нисам знао да је кућа под присмотром.

Иване Петровичу, једини осумњичени за убиство певачице је обожавалац

и случајно син заменика секретара комитета Московске области.

Алиби нема, а ни истрага нема друге варијанте.

Наравно да је кућа под надзором!

Питам се, где је сад? -Притворен пре недељу дана.

Колико? -Пре недељу дана.

Онда да друго убиство није његово дело.

Мислим да је оба злочина починио исти човек.

Свуда црта исти знак, па можеш пустити свог обожаваоца.

Прво, он није мој обожавалац, а друго, видећемо. -Роберте,

дај да Зина и ја погледамо тело убијене Јонове.

Добро, али осим твоје групе, Черкасове,

никоме ни речи да се ти случајеви могу спојити.

Само ми фале приче о манијаку. -Добро. Неће бити прича!

Видите, Виктор Сергејевич је сам саставио.

И ја мислим да се претплатим на тај часопис.

Претплати се. А случај? -Сазнали смо ко је И.П.

Иља Пољаков. Колега Ивањицог с института.

Суседи кажу да су га на дан убиства видели у дворишту.

Где су Соња и Гаркуша? -Узели одмор из породичних разлога.

Ћао, Соња! -Трчи. -Ћао! -Ћао, татице!

Буди добра и не заборави да даш учитељици. -Важи. -Ћао, ћао!

Љоша. -Да? -Треба да решимо како даље.

Можемо је водити наизменце. -Мислим на ситуацију у целини.

Имаш лепши рукопис, ако треба помоћи око домаћих, а...

Добар дан! -Такође. -Алексеј и Софија? -Да.

Драго ми је. Ја сам Марија Игоревна, Каћина разредна.

Драго ми је. -Баш необично да оба родитеља раде у милицији.

Ја нисам мајка, али Алексеј је отац. -Молим?

Стицајем околности, сада живе код мене, а ја помажем.

Извините, морам да идем.

Где је онда Каћина мајка? -Умрла је.

Извините. Срећан празник!

Стварно сте стажирали у Паризу? -Не у Паризу, у Марсељу.

Тамо сад полиција има много више посла. -И шта су вас научили?

Ми учимо њих. Тамо је сада тешка ситуација.

Изгледа овај стан, "Пољаков".

Банде, националне групе, дрога. Једном речју, хаос.

Неки полицајци су праве продане душе.

А је ли било борбених задатака? -Да.

Здраво. Кривична истрага. Да вам поставимо пар питања.

Сами сте? -Чекате још некога?

Можемо да уђемо? -Да.

Изволите овамо.

Седите. Скуваћу чај.

Треба да прокувам, тренутак.

Здраво, Владимире Иљичу.

Задња врата?

Пољакове, стој!

Стани!

Не квари ми досије, Јегоре.

Оваквом хемијском је нацртан знак у стану Ивањицог.

Викторе Сергејевичу, видите, овде је Замјатин,

страна литература, чак и Солжењицин.

Још на енглеском. Ево ти мотива.

За ово су Пољакова могли да избаце с посла, а Ивањици је то знао.

И сам је имао такве књиге, а био је без посла и пара.

Можда је претио да ће откуцати Пољакова,

па је наш интелектуалац починио злочин без казне.

Онда објавимо потерницу! -Полако, само расуђујем.

Првог дана, злочинац по инерцији хоће да се сакрије на познатим местима,

посебно ако му је то први злочин и није био спреман.

Зато ћемо тихо проверити пријатеље, познанике и рођаке,

да га не уплашимо.

Добро јутро. -Здраво, Соња.

Чика Вања... -А? -Па имамо једно убиство.

Решио сам да проверим све нерешене случајеве у Москви и ево,

оперска певачица Јонова. Кажу, чувена.

А у њеном стану исти знак као код нашег алкохоличара.

Зина управо прегледа њено тело.

Хоћеш са мном? -Наравно.

Хтела сам да попричамо. -Шта ћеш с Гаркушом?

Да. Извини што те гњавим својим проблемима.

Соња, немам никаквог искуства... -Дај, чика Вања!

Знам да ти је живот запетљан. -Хоћу да га распетљам.

Метод је код певачице сасвим другачији него код Ивањицког.

Гушење тканином. Судећи по трагу, убица је мушкарац.

Чврсто је затегао. -А лице?

Чика Вања, при асфиксији се појави грч мишића лица.

Али урадићу токсикологију.

Испада да је једино знак исти.

Шта ако су убице различите, група?

Жртве морају имати нешто заједничко.

Шта је заједничко оперској певачици и алкохоличару? Ништа!

Обратите се професору Леонтјеву. -Коме?

Он је Института за психијатрију на Барикадној.

Упознали смо се на конференцији где је држао предавања

о криминалној психијатрији. Проучавају понашање злочинаца,

разне маније које доводе до рецидива.

Морам све то да знам? -Не, занимљиво је.

Могу и сам да правим теорије.

Не можеш замислити докле је стигла наука.

Московски научно-истраживачки институт за прихијатрију

Добар дан. Слободно?

Иван Петрович? -Да.

Драго ми је, врло драго. Седите.

Знате, још пре три године сам тражио од МВД

да нам омогуће ближу сарадњу с људима на терену. Чај?

Не, хвала. -Чак сам изнео на састанку

да у Европи одавно криминалну психијатрију предају полицији.

Хтео сам да их стимулишем, али су ме ућуткали. Да!

Рекли су да лудака има само у Европи

и да је опонашање Запада дефетизам, знате?

Опростите, свако прича о томе што га мучи. А вас?

Истражујемо два убиства. Методе су различите,

али убица оставља знак.

Два убиства. Манијак? -Не смем да користим ту реч.

Помоћи ћу вам с терминологијом. На Западу их зову "серијске убице",

после интервјуа с Чарлсом Менсоном и бандом.

Интервјуе су водили агенти ФБИ. Али ја, нажалост,

имам другачији профил. Проучавам рану дијагнозу шизофреније.

Нема проблема, нисам ни очекивао.

Не, не! Имамо некога ко вам може помоћи.

Марија Фјодоровна Јермолова сада пише дисертацију

о девијантном понашању особа склоних агресији.

Већ је прикупила и систематизовала много научне грађе.

Издејствовао сам јој дозволу за архиве,

чак и обилазак неких затвора, али то је тајна.

Требало ми је годину дана. Могу да рачунам на вас? -Наравно.

Иначе Марија Фјодоровна је специфична личност.

Њено интересовање за тему није само научно,

већ повезано с негативним личним искуством. Разумете?

Молим вас да будете деликатни. У библиотеци је, нећу вам сметати.

Не дирајте. -Извините.

Ја сам мајор Черкасов. Професор Леонтјев каже да ми можете помоћи.

Имам пар питања. -Извините, морам да радим.

Нећу вас дуго задржати. Дајте да вам помогнем.

Трећа стелажа.

Овде? -Да.

Шеста полица.

"Средњовековне методе и ритуали убиства". Та последња.

Одакле вам те фотографије?

Професор Леонтјев је средио. -Радите у затворима?

Не дају ми имена и детаље случајева, ово је научни рад.

Да, извините, како да вам се обраћам?

Марија Фјодоровна. -Марија Фјодоровна, истражујем убиство.

Убица на месту злочина оставља овај знак.

Црн? -Не, љубичаст. Вероватно хемијска оловка.

Ако је хемијска, онда је посебна, не користи се често.

Метод убиства? -У првом случају личи на пијану тучу.

У другом, гушење. -Жртаве нису истог пола? -Тачно.

Можда су убице различити људи? -Сумњам. -Зашто?

У реду. Волео бих детаљније.

Совјетска наука одбацује утицај друштва на појаву насиља.

То је донекле тачно. Убица се не постаје, већ рађа.

Али околина може испровоцирати на насиље.

Ако нема очигледне везе између жртава и метода убиства,

она ипак постоји. То може бити место или време убиства.

Или ситуација која је провоцирала напад.

Многе убице се враћају на место злочина

јер им то помаже да све поново проживе.

Морате схватити да злочинац има врло јасну

унутрашњу логику која му омогућава да остане некажњен

или се сам ода. -Хвала.

Ако га не поштујете, никада га нећете ухватити.

И шта је рекао светионик науке? -Ништа.

Само сам губио време. -Пољаков је ухваћен.

Коваљов је звао све рођаке. Упозорио, али није поставио заседу.

Пољаков свратио тетки, а она нас звала кроз пет минута.

Нашли смо га на станици. Све за два сата! -Признао? -Не.

Каже да је бежао јер је мислио да смо КГБ.

Не признаје кривицу и Виктор Сергејевич је смислио експеримент.

Шта је то? -Полиграф. -Полиграфић. -Могло би се рећи.

Апарат за утврђивање истине. Истина, у истражни материјал

не можемо уврстити резултат полиграфа, али...

Ствар је добровољна, али ћемо на Пољакову испробати.

Ваљда неће бити против. -Мислио сам да то има само КГБ.

Да, али сад и милиција има пар прототипова. Ово је један од њих.

Договорио сам с генералом. -Не верујем у те справе.

Штета, јер ради. Да проверим на теби?

Не, хвала. -Нећеш? А на теби? -Не боли? Наравно да не.

Дај на мени. -Спремни? Скините сако.

Дајте руку.

На питања одговарајте само са "да" или "не".

Без сувишне приче. Тако!

Укључујем.

Тако! Да почнемо? -Хајде.

Дакле, јесте ли ви Иван Петрович Черкасов?

Да. -Истина.

Тако... Јесте ли били на месту убиства Ивањицог?

Да. -Истина.

Јеси ли ви убица? -Не.

Дођавола! -Аха, поквари ти се справа!

Не верујете новим технологијама... -Што бих веровао?

Полако, Иване Петровичу. Настављамо.

Бринете због својих година?

Какве везе има? Не бринем. -Да или не? -Не бринем!

Одговорите просто. -Не! -А останак без посла? Не!

Позовите тог Пољакова.

Кунем се, нисам убио. -Онда немате разлога за страх.

Одговарајте само са "да" или "не",

без додатних објашњења. Спремни? Почнимо.

Презивате се Пољаков? -Да.

Имате ли децу? -Не. -Не. Добро.

Ви сте жена? -Не. -Не.

Изволите.

Јесте ли били на месту убиства Ивањицог? -Не.

Па, ја... Слушајте.

Само се дружили. -Одговорите само "да" или "не"

Познавали сте Ивањицког? -Да.

Мрзели сте га? -Не.

Да, јер је уништио заједнички рад. Три године сам бацио у воду!

Шта бисте хтели? -Иља Сергејевичу, занемарите ову ствар.

Одговарајте мирно, причајте са мном.

Хвала.

Да, дружили смо се.

Одлазио сам код њега да узмем своје књиге.

То је била и забрањена литература.

Носио сам помало и сваки пут сам морао да пијем с њим.

Дошао сам по последњу партију.

Погледам, а врата широм отворена.

Крв около. И отишао сам.

Зашто нисте звали милицију? -Уплашио сам се.

Схватите да се по вашим мерилима

не бавим баш легалним стварима.

Желим да се бавим књижевношћу, то ми је професија.

Разумете? -Јасно.

Видите, он ми верује. Не лажем.

- prevod LjubicaSP - ljubpet@gmail.com