Original subtitles

Хвала. -Кад нисам добар, тата ме увек пошаље у собу.

Око шест минута касније дође да се помиримо.

Треба ми штоперица да могу да му мерим време.

Устани са пода, Меган. Хајде, крените.

Хајде, седи.

Смирите се сви!

Извините, да ли је ово воз за Борнмут? -И време је било.

Обећао сам и нисам хтео да прекршим реч. -Опростите,

да ли је ово воз за Борнмут? -Не, ово је експресни воз.

Не стаје успут. -Много вам хвала.

У реду, смирите се, стиже експресни воз, не стаје.

Где је Адам? -Отишао је да купи чоколаду!

Спречите га? Не може се непрестано јести чоколада.

Боље да не прилазиш сувише близу.

Имате ли воде? -Да, желите обичну или минералну?

Нешто ми је упало у око, експресни је само пролетео.

Онда вам саветујем да узмете обичну воду. -У реду, узећу.

Неће вам бити потребна минерална вода. -У реду.

Један човек је изгубио вид јер му је упала трунчица у око.

Хоћете да вам подигнем капак па да погледам? -У реду је.

Изволите воду, госпођо. Боље сипајте право на око.

Тако ћете га испрати. Не брините за под, обрисаћемо.

Ово сам заборавио. Где хоћеш да ставим? -Овамо.

Ниси морала да ме вучеш, сам бих дошао.

Зар нисте довољно јели?

Да ли вам је боље? -Бојим се да није.

Покушајте да дувате нос и трљате друго око. -Шта?

Могу ли ја да помогнем? -Нека, не треба.

Померите се овамо да могу да видим. -Биће мени добро.

Молим вас, погледајте нагоре, што више можете. Сад доле.

Ево, видим га. Будите сасвим мирни сада.

Ево, извадили смо га. Можда имате осећај да је још ту,

али вас уверавам да није. -Веома сте љубазни.

Ништа зато. Стиже ми воз. До виђења. -До виђења.

Е, па више му не дам, одмах да ти кажем.

Тај је човек толико глуп да би се и у говорници изгубио.

До виђења. -До виђења, госпођо.

КРАТКИ СУСРЕТ

Према комаду Ноела Кауарда "Мртва природа"

Хвала вам, господине. -Хвала. -Хвала, госпођице.

До виђења, Џорџе. -До виђења, госпођо Џесон.

Здраво. -Здраво, душо.

"Нешто најблесавије што смо ове недеље чули."

"А може и тако, ако желите. Хајде, слушајмо."

"још две жртве јучерашње..."

Здраво. Добра цурица, Џени.

Хајде, напоље.

Уђи, Џени, хајде.

Стигла сам! -Чули смо те. У соби за играње смо.

Ко побеђује? -Ја. Зато је Алистер тако љут.

Да ли си ми нешто купила? -Губим јер Илса не уме да игра.

Појма са животом нема. -Алистере, не буди непристојан.

У праву је, појма немам.

Није она тако лоша, само не уме да сервира.

Победио сам! 21:15.

Тата! Јеси ли знао да Џефри Барклас има брадавицу на палцу?

Мени ништа не говорите. Здраво. Важне ствари чувате за мајку.

Није шала, може да се зарази свако ко се рукује са њим.

Глупости. -Време је за кревет, закачићеш свашта ненаспаван.

Ако то не урадим, бензин неће моћи да прође.

Идите у кревет, а ја убрзо долазим да вам прочитам причу.

Добро, треба ми ово. И ово. Дај ми.

Хајде, Илса, само још једну партију.

Здраво. Леп дан? -Као и обично. Заморан.

Немамо довољно људи док је Луси Парфит на одмору.

Питали су ме да радим два дана недељно. -Ваљда си одбила.

Јесам их одбила.

Нешто ми је било упало у око на станици... -И боље тако.

Та те социјална служба зачас упетља у своју мрежу.

У око? Где? -У Винчестеру, не овде.

Експрес је пролазио и трунка ми је упала у око.

То уме да боли? Добро си? -Јесам.

Један јако пријатан господин из бара у чекаоници ми је помогао.

То уме да буде опасно, изгубиш вид. Сигурно си добро?

Боље да одем код дечака.

Госпођо Бакстер, извините, заборавила сам ово да вам дам.

Морате да попуните овај формулар

и пошаљете га на адресу улица Девоншир број 30.

А они ће да вам пошаљу ваше картице. Ја сам Грејс Смедли.

Буде ли проблема, замолите их да ме зову и ја ћу то средити.

Није дошао кући у петак вече. Петком прима плату. -Да?

Ни у суботу није дошао кући. Ни у недељу. -Извините ме.

Извините... -Одмах ћу доћи.

Грејс!

Да? -Немам хране у кући, ничега нема.

Уопште немате новца? -Ништа. Петком ми даје паре.

Петком увече ми даје, ако не оде прво у паб.

Често пије у пабу? -Никад не потроши све, снађем се ја.

Опростите ми, госпођо Гејнс, али да ли је ваш муж

умео и раније да оде од куће? -Отишао би, али би се вратио.

Чајник. -Извини.

На дуго? -Не, никада.

Можда на једну ноћ.

Некад се петком не би вратио, ако пије.

Можда би остао негде за викенд.

Да?

Једном је остао недељу дана. Нашао је неку из Нортхамптона

што је дошла да гледа рвање. Његова тетка Меј живи тамо

па зна људе. -Како сте се тад снашли? -Продала намештај.

После смо купили други, на рате.

Можда је и боље што сте овај пут дошли код нас.

Прођите овуда, па лево. -Много вам хвала. Овуда? -Да.

Колико деце имате? -Шесторо. -Шесторо деце. Хвала вам.

Извини на сметњи. -Изволите. -Хвала. -Шесторо. -Са бебом.

А ви имате колико година? -Двадесет осам, ту као и ви.

Имам тридесет седам. Рекла бих да је новац овде најважнији.

Смислићемо шта ћемо са вашим мужем,

кад будемо знали да ли ће се вратити или не. -Вратиће се он.

Можете ли да одете у социјално данас поподне? -Да.

Зваћу их и казати им да вас очекују. -Да.

Ево адресе. Изволите. -Хвала.

Стара је преко осамсто година и део је оригиналне катедрале.

Брод цркве је најдужи брод цркве готичког стила.

Добар дан. -Добар дан. -Сећате ме се?

Извадио сам... -Трунчицу из мог ока. -Тако је.

Наравно да се сећам, то је било прошле недеље.

Живите у Винчестеру? -Не, не. Живим у... Могу ли да седнем?

Свакако. -Хвала.

Живим у Бејзинстоуку, ја сам лекар.

Једном недељно долазим да...

Хоћеш мало? Не?

Долазим овамо једном недељно на плућно одељење. -Дођи.

Неки моји пацијенти су тамо. Доста су болесни, бојим се.

Помислите колико би болеснији били да није вас.

Шта то једете? -Желите ли мало? -Не. Шта је то?

То је пршута. Сирова шунка. -Како се то пише?

П-Р-Ш-У-Т-А. -Баш сте љубазни,

али обећао сам колегама да ћу ручати са њима у мензи.

Мислим де ћемо јести говедину и кромпире.

Неће бити ништа тако укусно. Дошао сам до града

да обавим куповину за... пацијента.

Ручате овде сваки дан? -Не, ја сам као и ви,

долазим у Винчестер једном недељно, радим близу.

Волим да ручам овде кад је топло. Али кад пада киша,

одем до "Џорџа и змаја" на салату са сиром и чашу вина.

Баш узбудљив живот водите.

Боље да кренем.

Драго ми је што сам вас опет видео.

И мени је пријало. -Срешћемо се у бару на станици, зар не?

Рекли сте то као да је састанак у питању. -Јесам ли?

Нисам хтео. Увредили сте се? -Наравно да нисам.

Радујем се сусрету. До виђења, докторе... -Харви.

До виђења. -До виђења.

Живим у Енглеској 17 година и муж ми је Енглез, као и деца.

Они су прави Енглези. И ја сам скоро па Енглескиња сад.

Како вам се зову деца? -Алистер и Доминик.

Не може бити више енглеско од тога. -Алистер је шкотско име,

требало је да кажете британско. -Британско. Не идем у Италију.

Тамо више немам блиске родбине. Сви су мртви. -Шта се десило?

Рат. -Жао ми је. -Доста је времена прошло.

Да ли би било сувише нападно да вас питам

како то да сте се удали за... -Енглеза? -Да.

Волела сам га. Била сам веома усамљена кад смо се упознали.

Био је веома несигуран у себе. Није још знао ко је.

Знате како Енглезима дуго треба да одрасту. -Да, знам.

Увредила сам вас? -Нисте. Мени је требало 25 година

да одрастем, ако уопште и јесам одрастао. Причајте ми још.

Нема више шта да се каже. -Мора да има милион ствари.

Нема. -Свакаквих ствари има.

Никада не идете у Италију? Чак ни на одмор?

Шта сте рекли? -Не идете у Италију чак ни на одмор? -Не.

Моји корени су сада овде.

Хоћемо ли? -Да.

Тише мало, Шон. -Свако пут исто... -Престани.

Врло дубоке корене сам пустила, као дрво.

Енглеска је добра земља за дрвеће, плодно тло.

Чак и за егзотично страно дрвеће.

Осећате се страном и егзотичном? -Не.

Мени тако изгледате. -Веома сам срећна. -Извините.

То је мој воз. Можда ћемо се поново срести. -Сигурно.

Можда ћемо се поново срести кад будете јели ону...

Пршуту. -Пршуту, поред катедрале.

Ако не буде падала киша. -Да, ако не буде падала.

До виђења. -До виђења.

Муж јој се није вратио. Већ га две недеље нема.

Никад толико дуго није био одсутан, осим кад је био

са неком женом. -Аха. -Шесторо деце.

Разговарала сам са школом, најстарији дечак је паметан,

мада доста осетљив. -Шта она жели? -Да јој се муж врати.

Рекао би човек да јој је боље без њега, ако може

да добије и новчану помоћ. -То можемо да јој обезбедимо,

није у томе ствар. -Него у чему? -У породици је ствар.

Породица треба да је на окупу. -И друге су ствари важне, знаш.

Видела сам свог доктора данас. -Нешто није у реду?

Не нашег доктора. Сећаш се оног доктора са станице?

Онај што ти је извадио трунчицу из ока? -Да. -Доктор је?

Па ако идете истим возом, свакако ћете се срести.

Не идемо истим возом, он живи у супротном правцу.

Има ординацију у... не сећам се баш тачно где.

Кад ти неко извади трун из ока, имаш доживотног пријатеља.

Јављаћете се једно другом. -Да. Волео би то? -Шта?

Да га позовемо на ручак? -Па то је била само трунчица,

није баш извео операцију. -Делује фино, допао би ти се.

Можемо да позовемо њега и његову жену на вечеру. -Не.

Зашто не? -Једва га познајеш, ја га уопште не познајем,

а његова жена не познаје ни мене ни тебе.

На вечеру се зову само они са којима си ишао у школу

или им дугујеш новац. -Можемо да позовемо још некога.

Џеремија и Памелу. -Што га не позовеш на ручак?

Ти никад ниси ту за ручак. -Баш тако.

Безнадежан си, Грејаме. -Зато ме и волиш, зар не?

Ти узимаш породицу здраво за готово јер си је увек имао.

Али породица је све, заиста. -Не могу више ово, ослепећу.

Алистере, шта радиш будан? -Молим те пусти ме да видим

да ли је тата довршио трап. -Добро, али онда право у кревет

или нема телевизије сутра! -... телевизије сутра!

Тата! -Добро, да ти покажем шта сам досад урадио.

Ово морам да оставим за сутра. -Сјајно је, тата.

А сад у кревет! -Хвала, тата!

Лаку ноћ, тата. -Лаку ноћ.

Грејаме...

У реду је, Ана, ја ћу да отворим, ионако крећем.

Ваљда знају да не радимо између један и два.

Ја сам доктор Харви, дошао сам код госпође Џесон.

Да, ту је. Ана, неко те тражи.

Здраво. -Докторе Харви. -Ћао, Ана! -Ћао!

Дошао сам да вас водим у "Џорџ и змај" на...

Шта оно беше? Салата са сиром и... -Чаша вина. -Чаша вина.

Па не пада киша. -Знам, али изгледа као да ће да загрми.

Не верујем. -Хоћете ли поћи?

Рекла сам да кад пада киша поједем салалу са сиром

и попијем једну чашу вина, не три. -Можда је због сунца.

Осећам се опијено. -Звучи дивно.

А сада ћу вам показати у чему сам некада био добар.

Дивно. -Некада сам играо фудбал. -Стварно?

Сад више не могу.

Можете ли у позориште поподне?

Имам посла. -Знам. И ја.

Можете ли некако да се извучете? - -Немам састанака,

ваљда бих могла да одрадим шта имам и изађем раније. -Добро.

"Све је наше, све је наше! Ова је жетва моја!"

Осећате ли се имало кривим? -Молим?

Осећате ли се имало кривим? -Не. -Ја се осећам. -Зашто?

Запостављам посао. -Радио сам читаво јутро, а и ви сте.

Шта фали мало да се опуслимо? Зашто бисте се осећали кривом?

Као да... није важно. -Јесте.

Кажите ми. -Могао је било ко да ме тражи овог поподнева.

Неко коме је потребна помоћ, а ја нисам била ту.

Нисте на то мислили.

Нисам. -Шта сте мислили? -Не знам. То је неки инстинкт.

Као да рескирамо некако, намерно.

"Ја сам глас у дивљини, показујем пут праведника.

Оставите се јада, сви ви, ја крстим у чистој води,

што се река Јордан зове! Моје је крштење назнака његовог,

јер је његово крштење јединствено!" -Касно је.

Можемо ли, молим вас, да пођемо? -У реду.

"Погледајте јагње божје!

Јоване Крститељу, пријатељу мој,

хвала ти што проповедаш вољу моју. Божијем закону гредим."

Баш чудно. -О чему сте размишљали? -Свом детињству.

Вашем детињству, заиста?

"Гласу што се ориш у дивљини, припреми пут божји."

Мислим да је то испуњење Исаковог пророчанства.

Мислим да јесте. -Шта вас је подсетило на детињство?

Кад сам била девојчица, тада је наравно био рат,

читаве смо ноћи проводили у склоништу. Али кад мајка заспи,

ја бих се искрала до веома високог зида на крају баште.

Попела бих се на зид и гледала како ме ракете вребају.

Било је то као ватромет, чак и боље,

као да су звезде падале да помогну бомбардерима.

И ускоро би се ватра уздизала са оближњих зграда,

дизала се у небо да дочека звезде падалице.

То је било величанствено. Плашила сам се сваки пут,

плашила да стојим тамо на зиду и посматрам.

Онда ми је иста та помисао

пала на памет у вези са вама.

Ово је нешто што не би требало да радимо, опасно је.

Живот је сам по себи опасан. Опасно је прелазити улицу.

Оно што је Јован Крститељ намеравао било је опасно.

У оно време су могли главу да му одсеку.

Немојте да ми се смејете. -Не смејем вам се.

Јован Крститељ. Има толико светих Јована.

Свети Јован од Крста. -Свети Јован из Дамаска.

Свети Јован од Беверлија. -Свети Јован Шангајски.

"Јер сада у дивљину одлазим којом ће ме Свети Дух водити."

Два? -Да, хвала. -Треба вам помоћ? -Не, хвала.

Извините, молим вас. Опростите. Хвала вам.

Да вам помогнем? -Да, хвала.

Ово баш гоји. -Сутра ћемо да се изгладњујемо.

Ово је једна од мојих... Хоћете ли? -Узећу залогај.

Једна од мојих најранијих страсти, нисам их преболео.

Могао бих да живим на свежим земичкама из Бала.

Без икаквих витамина? -Јео бих доста поморанџи.

Нема ничег лошег у овоме, знате? -Наравно.

Да једном побегнете рано с посла и није неки злочин.

Не смете тако да говорите, врло је старомодно.

Деца данас кажу "збришете". -Уместо "побећи"? Разумем.

Врло сте љубазни. -То сте већ рекли.

Мислио сам да можда нисте чули. -Јесам.

Ено га доктор Харви. -Можемо сести. -Да.

Стручњак сте за енглески, изгледа. Нисам никада чуо

израз "збрисати". -Можда ваша деца то не говоре.

Кажете да покушавате да будете права Енглескиња.

Мени не изгледате много енглески. -Не покушавам

да будем нешто што нисам. Муж ми је адвокат,

живимо на селу, имамо два сина. Уклапам се, уживам.

Моја жена не воли село. Није она крива.

Рођена је и одрасла у Лондону. -Каква је? -Моја жена?

Ниска, светла, паметна.

А ваш муж? Грејам, зар не? -Да. -Какав је?

Висок, смеђ, јако пријатан човек.

Није емотиван. Врло паметан. -Врло поносно то кажете.

Стварно?

Куда одлутасте?

Молим? -Куда сте отишли? Одлутали сте накратко.

Нисам хтела. Само ми је необично што смо незнанци,

а причамо о тако личним стварима. -Знате...

Једно је да ми затворите врата, а друго да ми причепите прсте.

Опростите. -У реду је.

Нисам хтела бити непријатна. -Не бисте ни могли да будете.

Кажите ми, како сте постали лекар? -Не знам.

То је породична традиција. Отац ми је био лекар.

Ваљда је то било питање идеала. -Каквих идеала?

Превентивна медицина.

Одржавање здравља, хигијена, исхрана?

Изгледа да знате доста о томе. -Само мало.

Морам да знам, због саветовалишта. -Наравно.

Мене посебно занима загађење животне средине.

Како то? -Прашина, болести плућа. Писао сам рад о томе

за Британски медицински журнал.

Сад се већ хвалишем и досађујем вам. -Не, никако.

О пнеумокониози.

Пнеумо... -Знао сам да нећете моћи да изговорите.

Пнеумокониоза. Не узбуђујте се, прилично је једноставно.

То је лагана фиброза плућа настала удисањем прашине.

Ово је сјајно место за проучавање такве појаве

јер овде још увек копају креду. -Одједном изгледате баш млађе.

Стварно? -Скоро као дечак. -Зашто то кажете? -Не знам.

Знам. -Реците ми. -Не, наставите. Поменусте креду.

Па није само креда у питању. Болест има и друге облике.

Да? -Има удисање прашине од угља, антракоза.

Има и челичне прашине. -Да, наравно, челик.

То се зове каликоза. А ту је и камена прашина,

а то се зове силикоза. -То је ваш воз. -Јесте.

Шта није у реду? -Ништа, све је у реду.

Морате пожурити. И хвала, невероватно сам уживала.

Хоћу ли вас поново видети? -То је на оном другом перону,

мораћете да пожурите. -Хоћу ли вас опет видети?

Да, можда бисте ви и ваша жена могли... -Не, молим вас.

Не могу. -Понизно вас молим. -Морате да пожурите.

Следеће недеље? -Следеће недеље.

Хвала вам.

До виђења.

Завршили сте?

Стигла сам! -Не можемо да дођемо, играмо игру.

Ниси још прошао, тако да не стижеш до двеста. Хајде.

Здраво. -Здраво. Касниш. -Пропустила сам воз.

Илса? -Горе је. Боли је глава. Доли Меситер је звала.

Рекла је да те је видела на летњој позорници данас.

Звала је то да ти каже? -Није, питала је нешто о праву пролаза.

Хтела је бесплатан правни савет,

па је то забашурила у успутни позив. Ја плаћам теби? -Да.

Деведесет фунти, молим. -Деведесет? Дај ми десет.

Шест. -Један, два, три, четири, пет, шест.

Хоћеш ли? -Хоћу. -На продају је. Колико кошта?

Шездесет фунти. Хоћеш га ти? Одлучи се. Хоћеш? -Да.

Хајде онда. Пет и један.

Два, три, четири, пет. И један.

Боја напада. Хајде, дај стотку банци. Хвала, крећи.

Пет и шест... шест. Ко има ту? Да ли је то на продају?

Има ли је неко? -Шта је то? -То је твоје, тата. -Да.

Андрју за шест фунти. Умрећу богат. Хајде.

Ко има то? Ја имам. Желим четири. -Хоћу ја.

Ја имам три, то је једна више. -Двадесет фунти.

Луси? Ана Џесон овде. Луси душо,

мислим да нећу моћи да дођем на посао идуће недеље.

Не, не у среду.

Можда бих могла неки други...

Знам, незгодно је. Врло ми је жао.

Заиста не могу да дођем следеће среде.

Морам да будем код куће.

Хвала ти. Много ти хвала, Луси.

Прођеш поред железничке станице...

Ко побеђује? -Ја. Имам комплет црвених картица.

Имам куће на њима, па ја побеђујем.

Ти бацаш, хајде. -Треба да ти платим... шест. -Десет.

Један, два, три, четири, пет, шест... -Он има више него ти.

Твом мужу баш добро иде. -Да, зар не?

Добар ударац, тата!

Записала си му педесетицу? -Молим? -Ниси записала.

Извини, шта оно беше? -Четворка.

Муж ти је освојио четворку. -То је сјајно.

Шта то радиш? -Ја сам светионик.

Током дана? Боље да дајеш сигнале заставицама.

Сви су ми тенкови под дрветом. -Покушај овај да погодиш.

Погодио си. Задивљен сам.

Вечера је готова. Да их позовем да дођу? -Не, ја ћу.

Хајде, момци, вечера је готова. -Погодио сам му све тенкове!

Јеси ли видела? -Дођи овамо. -Мама!

Добро ми је. -Не знам баш, страшна је ово битка била.

Ко ће све ово да склони, ти? -Да, мада је Алистер крив.

Обојица склоните. Шта ли је за вечеру? Здраво.

Силикоза? -Молим? -Анаграм. Силикоза.

То ми даје С за цитат, а цитат је:

"Љубав ме је поздравила али ме је..." Нешто повукло назад.

Четири слова, почиње на Д. Хенри Вон. -Душа. -Шта?

Душа. -Јесте ли?

У праву си, шта ли ти све знаш?

Ја нисам никад ни чуо за њега. -Нисам ни ја.

Мора да буде "душа", ништа се друго не уклапа.

"Љубав ме поздравила, али ме душа повукла назад."

Мислиш ли да је Алистер сувише млад за шах?

Зашто? -Шта знам.

Био сам као он кад ми је отац дао комплет.

И? -Беспрекорно.

Ниси никад сувише млад, добро је за мозак.

Ти никад не играш шах. -Никада ми није ишао.

Мрзео сам га. Алистер је више на тебе, врло аналитичан.

Могло би сјајно да му иде. -Стварно сам аналитична?

Хари Патерсон неки дан рече да је дао сину комплет шаха.

И већ је прави мајстор. Истих је година. -Аналитична.

Звучи као да сам хладна.

То ми се не свиђа, нисам хладна.

Мислио сам да купиш шах у среду кад одеш до града.

Али ја... -Шта?

Нисам лепо слушала, па те нисам разумела.

Идеш до града у среду, зар не? -Мислила сам да променим дан.

Нисам ти рекла?

Вероватно јеси, заборавио сам.

Ако ти је тешко, нека госпођица Далс купи од пара за трошкове.

Не, купићу ја у среду. Није ми тешко, отићи ћу.

Увек долазим код госпође Џесон. -Није ту данас.

Ви сте госпођа Гејнс, зар не? Имате заказано?

Рекла је да могу било када да дођем ако имам неки проблем.

Да, тако је. Увек је неко ту. -Среда је њен дан, то знам.

Да, али данас неће бити ту. Извините ме.

Грађанско саветовалиште. Сачекајте, молим вас.

Можда ће доћи крајем недеље. Размишља да промени дан.

Сигурни сте да ја не могу да помогнем?

Биће ту сутра? -Можда. -Онда ћу доћи сутра.

Извините, молим вас. Да, сећам се.

Жао ми је, имамо премало људи. -Вратићу се ја.

Да, образац. За памфлет? Можда је још занима.

Здраво. -Извините. -Опростите.

Шта имаш то ту? -Комплет шаха.

Позајмио сам ауто од свог пријатеља, Стивена Херда.

Да се одвеземо до обале и прошетамо се? -Да. -Добро.

Шта се овде дешава, питам се.

Изгледа као незгода.

Шта радиш? -Можда им је потребна помоћ. -Идеш? -Да.

Ја сам лекар.

Види ти то. -Пет. -Добрих пет.

Шест? -Победила сам.

Знаш шта се догодило, зар не? -Да, знам.

Заљубили смо се. Знала си то још прошле недеље, зар не?

Хајде да одшетамо до луке. -Хајде.

Уозбиљила си се. -Узбуђена сам као шипарица.

Можда те је ударило сунце.

Где су дечаци? -Здраво. У кући су.

Помажу Илси око колача. Ухватила си мало сунца.

Молим? -Ухватила си мало сунца.

Увек ручам испред катедрале кад је време лепо.

Мора да је био подужи ручак. -Уопште није био!

Никад не остајем дуго на ручку! -Добро. Само сам рекао

да си ухватила сунца, извини. -Идем ја код дечака.

Купила сам шах за Алистера. Дај му га кад год хоћеш.

Ја ћу да се јавим, Илса. Ја ћу.

Хало? Ја сам.

Стварно? Да ли је рекла у чему је проблем?

Да, разумем.

Доћи ћу сутра, знам где живи.

Хвала ти, Грејс. Побринућу се. Пријатно вече.

Хајде да извадимо карте. -Алистер, Доминик, завршите домаћи!

Хоћу да се сав овај неред рашчисти, Илса.

Извини што сам се брецнула на тебе. -У реду је.

Звала је Грејс Смедли из саветовалишта.

Нешто је искрсло кад сам отишла. -Је ли?

Да ли је озбиљно? -Не знам. Причала сам ти о госпођи Гејнс.

Чинија је на столици. -Да, она што ју је муж оставио.

Шта ће то на столици? Да, вероватно није ништа,

али се никад не зна. Ја ћу то, Илса, у реду је.

Можеш да ми сипаш пиће. -У реду. Шта би хтела? Шери?

Виски. -Рано си изашла са посла данас?

Морала сам по шах.

Покушала је да се убије. -Ниси ми рекла. -Оставили су поруку.

Узела је прекомерну дозу. -Идем одмах. -Најстарији син

је посумњао кад није устала да нахрани бебу. -Здраво.

Сестро? -Да?

Да ли да чекам? -Дајте јој још неколико минута.

Знала сам где је. Рекли су ми.

Долазила сам код вас.

Али нисте били ту. -Нисам. Морала сам да изађем.

Па сам помислила да одем до ње. -Ње?

Његове... женске са којом је.

Знала је ко сам ја чим ме је угледала.

Мало смо разговарале. Посвађале смо се.

Да ли вам је тако лице...

Не, то је Бил урадио.

Не брини душо, донећу ти ја честитке. Пажљиво сада.

Вратио се и нашао вас? -Све се то десило јуче.

Пажљиво сада, Џо. Понеси јој ствари.

Нека, ја ћу то.

Долазила сам до саветовалишта да вас питам шта да радим,

али није вас било. -Молим?

Долазила сам у саветовалиште.

Хтела сам да питам за савет, али није вас било. -Знам.

Жао ми је. -Чуо сам да си била непријатна, рекао ми је.

Онда ме је ударио. Али се Томи умешао.

Томи има само 11 година. -Било је то глупо. Глупо.

То што је покушао да ме спасе коштало га је добрих батина.

То ме је ражалостило, то што је Томи тако понижен.

Зато сам узела таблете.

Доктор ми их је дао за депресију.

Мислила сам да ће ми сигурно помоћи.

У стању у ком сам била, помислила сам да их све узмем.

Хоћеш да укључим радио?

Може. У реду, пусти.

Да не узимаш све то мало сувише озбиљно? -То?

Да, ту госпођу... -Гејнс. -Да.

Могу ли ја некако да помогнем? Законски? -Не можеш.

Грејаме... да ли си некада био неверан?

Молим? -Неверан, или нешто слично. -Зашто питаш?

Радознала сам.

Никад ме раније ниси питала.

Да ли то значи да јеси? -Не бих баш тако рекао.

А како би рекао? -Баш умеш да изабереш тренутак.

Не мораш да ми кажеш.

Било је нешто, смешно стварно.

И било је давно. Хтео сам још онда да ти кажем. -Што ниси?

Нисам знао како. -Најбоље једноставно.

Па, било је...

Пре неких шест година.

Сећаш се кад сам ишао на онај семинар адвоката у Лидс?

Да, водио си госпођицу Далс. -Тако је. -Није ваљда она?

Ма дај. -Врло је прикладно, нема више од 63 године.

Не буди смешна. -Било је то последње вече и толико досадно

да сам пожелео да нисам ни отишао. -Рекао си ми.

Те смо вечери седели и пили, па један рече

да Лидс уме да буде забаван ако знаш куда да одеш.

Куда сте отишли? -Почели смо у бару "Гробарових руку",

па онда на једно необично место под именом "Весели хусар".

Врло чудни људи. Ту смо изгубили судију.

После смо отишли у стриптиз клуб. Знаш већ,

није то она врста клуба где баш све скину.

Али је једна девојка извела невероватан плес са змијом.

Онда су дошле хостесе. -И ти си отишао са једном?

Рекла је да је клуб не плаћа, а треба јој за кирију

и пошто јој се ја допадам нема више шансе код других.

Отишли сте код ње?

Јесмо. -Јесте?

И шта се десило? Шта?

Дотад сам се мало отрезнио.

Просто ми се није свиђала, то је све.

Отишао сам у купатило и искочио кроз прозор.

Повредио сам колена. -Грејаме, безнадежан си.

Просто не могу сама. Некада сатима чекам

да неко наиђе и помогне ми да се попнем.

Опасно је. -Извините ме на тренутак.

Доктор Харви? -Да. -Госпођа Џесон је на састанку.

Рекла ми је да вам кажем. Оставила би поруку у болници,

али није знала где тачно. -Могу ли да оставим поруку?

Да, наравно. -Хвала.

Цигарету? -Не, хвала.

Извините ме.

Никада ми не каже унапред да неће доћи,

а ја не волим да се жалим јер се бојим да онда

уопште и неће доћи, а знам да их је тешко добити. -Хвала.

Само сам два пута дошао. -Не знам како да те нађем.

То је и она рекла. -Нисам хтела

да оставим поруку код Грејс, нисам знала шта да радим.

Рекла сам јој да си породични пријатељ

и да си нам много помогао кад смо мислили

да Алистер има израслину на мозгу. -Да ли је имао?

Лажи... Непотребне лажи. Није, само смо тако мислили.

Имао је чир иза увета.

Да је ово само прљава мала афера,

оно што зову "нешто са стране", сваке среде поподне.

То желиш? -Не, али... То би ми лакше пало.

Оно што не могу да поднесем, јесте што сам тако срећна

кад год те видим. Чак иако знам да нисам срећна.

Ја сам срећан кад сам с тобом. Кад нисам са тобом,

живим у сну да јесам. -Доминик, немој то да радиш!

Ово је погрешно, Алек. Свакако видиш то.

Видим истину и препознајем је, била она добра или лоша.

Заљубљени смо једно у друго, знаш то, обоје знамо.

Не знам хоће ли отићи даље, хоћемо ли се поново видети,

али ми смо љубавници... -Једва да се и познајемо.

Одлично се познајемо.

Жао ми је ако сам те узнемирио, мени је много лакше. -Зашто?

Јасно је да Мелани и ја нисмо заљубљени као Грејам и ти.

Живимо у некој врсти... Није важно.

Помало је једнострано.

То је мој воз, морам да идем. Не желим да идем.

Следеће недеље? -Да.

Ако неким случајем желиш да ме нађеш,

у болници сам поподне, али ако хоћеш ујутру да зовеш,

могу да ти дам кућни број. -Не. -Не? Добро.

До виђења, љубави моја. -До виђења. -Следеће недеље.

Смањи то, Алек, не могу да се концентришем. -Извини.

Пишеш рецензију? -Ретко читам ради задовољства?

О чему је? -Тешко је одредити.

Има разног секса, али мислим да му није баш било до тога.

Стављен је ту само да би издавач био задовољан.

Мислим да се ради о кварењу душе. Ту је одлучан.

Одлучан да исквари душу? -Одлучно је против.

Само секс? Мислим књига, само је о сексу?

Зар се људи више не заљубљују или нешто већ?

У животу се то дешава, иначе људске врсте не би било,

али књижевност је друга прича. -Да, ваљда је тако.

Мислиш ли да смо ми икада били заљубљени?

Тешко је рећи. До неког тренутка смо сигурно били.

Лако си се сложила да је у питању прошло време.

Молим? -Питао сам те мислиш ли да смо икада били заљубљени,

а ти си рекла да до неког тренутка сигурно јесмо били.

Заљубљеност није трајна. Како и може да буде?

Добро, да не причамо онда о заљубљености, већ о љубави.

То је стање које би требало да траје, зар не мислиш?

Ако хоћеш тако да кажеш. -А како би ти то рекла?

Не бих да будем груба, али имам рок за ову рецензију.

Да цитирам: "Љубав тера страх, и ако задаје бол сада,

макар пружа наду за будућност." Да ли је то довољно?

Нада за будућност? Да. Идем у кревет.

Ускоро ћу и ја. Искључи музику, хоћеш ли?

Управо сам то радио. Лаку ноћ.

Јако је лепа. -Јесте.

Ана... -Морам назад у канцеларију.

Мораш? -Госпођа Гејнс долази. -Како је она?

Врло је весела. Муж јој се вратио, Томи кренуо у школу,

све је дивно. До следећег пута. -Да те отпратим?

Боље немој. -Ваљда би и ја требало да обиђем пацијенте,

иначе ми Хипократова заклетва ничему не вреди.

Ана... -Да?

Ја... -Да?

Видимо се на станици. -Наравно.

Близу је. Поред реке, одмах иза угла.

Није поштено. -Драга, није ствар у томе је ли поштено.

Ниси ме ни упозорио. -До јуче нисам ни знао

да ће стан бити празан. Хтео сам за ручком да ти кажем,

али нисам имао храбрости. -У туђем стану...

Стивен се касно враћа, нико неће знати.

Изволите. -Хвала вам.

Он ми је један од најстаријих пријатеља. -Рекао си му?

Наравно да нисам. -Скривање, тако јефтино. -Молим те, душо.

Ни ти ни ја нисмо то радили пре и немамо са чиме да упоредимо.

Не можемо користити речи: "скривање" и "јефтино".

Зашто мора да буде тако битно? Не мора да буде.

Али битно је! -Да смо довољно јаки, не би било.

Зашто ако ускраћујемо себи нешто стварно?

Хвала вам.

Сваки пут кад одлазим кући, у мојим си рукама.

Сваки секунд раздвојен од тебе је агонија.

Сваки пут кад неко покуца на врата помислим да си ти.

И ти осећаш исто, зар не? -Да.

Онда, је ли снага у порицању тога? -То је твој воз.

Пропустићу га. -Немој.

Идем. Бићу код Стивена.

Чекаћу те тамо.

Записаћу адресу, да знаш где је.

Узми.

Чекаћу те.

Волим те.

Џоана!

Илса? Ја сам. Да ли се Грејам вратио?

Не, не. Пренеси му да је нешто искрсло и да ћу се задржати.

Бојим се да не знам колико ћу се задржати.

Вратићу се што пре будем могла. У реду? Хвала ти.

Хвала ти.

Није баш пространо. -Па, то је самачки стан.

Ходник, дневна соба, купатило, кухиња... све је смуљано

на најмањи могући простор. Кад Стивен прима госте...

Где је он? Извини, где је? -Он изведе људе негде.

Отишао је на неки медицински скуп у Лондону.

Вратиће се прилично касно.

Да ти узмем капут? -Хвала.

Да ли си за пиће? Нешто јаче?

Иначе пијемо само чај. -Нећу, хвала.

Има нешто што морам да ти кажем. -Да?

Понуђен ми је посао у Аустралији. -Стварно?

Не бих га прихватао осим... -Осим?

Место се зове Рајска Врела, тамо копају никл.

Данас је никл јако вредан, као и сви метали.

Где има рудника, ту је прашина, а где је прашина, има болести.

Чули су за мој рад и позвали ме да одем тамо.

То је прилична промена, од опште праксе до саветника.

Али Аустралијанци нису тако захтевни по том питању као ми.

Вероватно их се доста пријавило и задњи сам на списку.

Рекао си да нећеш прихватити осим...

Осим ако ти не кренеш са мном.

Нисам луд. Реци ми да нисам луд.

Још увек смо млади, Ана. Можемо да почнемо нов живот.

Да имамо породицу. Знам да ћемо нанети бол,

другима као и самима себи. -Њима... Више него себи.

Али ми то можемо, Ана. Ако заиста желимо, можемо.

Колико си дуго знао? -За посао? -Да.

Већ неко време. Требало би ускоро да одлучим.

Или да зовем и тражим још времена да размислим.

Зна ли твоја жена? -Не. Кад сам добио понуду,

прво што сам помислио јесте да никако не могу да прихватим.

Онда сам последњих дана схватио да бих могао,

ако Ана крене са мном.

Не тражим да прихватиш одмах.

Нити ми икад одговориш.

Можда мислиш да је ово само пролазна веза, нешто што ће брзо проћи.

Толико те волим, Ана.

Ја...

Алек! -То је Стивен.

Мораћу да вас упознам. -Али не желим.

Али... -Не желим да ме ико види овде.

У реду, остани овде, а ја ћу га задржати у дневној соби.

Ти сачекај мало па изађи напоље. У реду?

Здраво, Стивене. -Молим? А, ту си.

Нисам те очекивао тако рано. -Имам гадну прехладу.

Решио сам да пропустим вечерње заседање,

па да дођем кући и попијем доста вискија, а онда у кревет.

Да ли ме је неко звао? -Не, није.

Да ти сипам пиће. Виски? -Да, виски.

Извини што сам ти оставио оволики неред. -У реду је.

Изненадио сам те. Нисам навукао завесе.

Изволи пиће. -Хвала.

Није то што мислиш. Не баш. -Не мислим ја...

Само сам... И ово је твоје? Требало је да ме упозориш.

У реду је, Алек, не смета ми, али пријатељи смо.

Обојица смо одрасли и лекари, требало је да ми кажеш.

Делом јер би било пристојно, а делом што бих онда пазио

да се не вратим, био прехлађен или не.

А делом и да бих променио постељину.

Или си већ...

Није још увек овде, зар не?

Ако јесте, ја ћу да одем.

Сешћу негде на шницлу и велики виски.

Не, Стивене, отишла је. -Нека од сестара, је ли?

Имала је и право што је отишла. Не бих могао

да је погледам у очи током визите сутра.

Није у питању ништа тако прљаво и јадно као што мислиш.

Молим? А то си... -Хвала ти.

Узгред, задржаћеш мој кључ?

Жао ми је, али не обећавам

да ћу ускоро опет одлазити. -Неће ми више требати кључ.

Извини што ти нисам објаснио и што ти је било непријатно.

Просто је немогуће да...

Немогуће.

Лаку ноћ.

Боже.

Хајде, момци, узмите мало! -Ти глупи...

Могу ли да добијем коњак? -Затварамо. -Молим вас.

Свакако, госпођо.

Направила сам вам посла. Чекају вас код куће?

Не, госпођо. Мој муж неће бринути. Дуже ће да учи.

Припрема се за диплому, најстарији син му помаже.

Жао ми је, немам новца. Платићу вам следећи пут.

Не брините ништа. Полако само.

Полако, молим вас.

Хвала богу да сам те нашао. -Морала сам на станицу.

Не знам, могао је неко да те повезе. Како си?

Понижено. -Молим те, немој тако да се осећаш.

Било је као... не знам. Чак није било ни као фарса.

Осећам се као проститутка. Разголићено.

Вероватно се смејао. Зар не? -Није. -Постављао је питања?

Претпостављао је неке ствари, уверио сам га да греши.

Није грешио! Што ниси признао да смо љубавници

који немају куда да оду, па им је његов стан бурдељ?

Јер то није истина. -Јесте. -Кад се двоје воле као ми...

То није довољно! Љубав није довољна.

И друге су ствари битне. Пристојност, самопоштовање.

На почетку је све деловало тако недужно.

Сусрети поред катедрале, ручкови... Тако недужно.

Није могло да буде прљаво или тајновито.

Било је као сан о љубави.

Сад знамо да је стварност.

Понижавајуће је. -Није то стварност.

То што мислиш није стварност. Оно друго јесте било.

Било? -Јесте. И сада је.

Сећаш се, у стану, кад сам те питао да пођеш са мном

и причали смо о болу који бисмо задали другима и себи? Ми...

Ана, хоћеш ли се удати за мене?

Не, не.

Шта ћемо да радимо? Шта ћемо?

Да се виђамо једном недељно? -Сад је касно за то.

Морамо да престанемо. -Не могу да престанем.

Морамо. -Можеш ли да будеш толико јака?

Покушала сам да престанем да те виђам, два пута већ.

Мораш да ми помогнеш.

Ако прихватим онај посао у Аустралији,

нећу имали много времена, а и отићи ћу за пар месеци.

Нећу имати времена да долазим у болницу.

Али морам да те видим. Реци ми да ћу те видети.

Следеће недеље?

Покушај да узмеш поподне слободно,

прошетаћемо природом, нећемо бити баш сами,

али ћемо макар имати времена. -Драги мој...

Опрости ми. -За шта?

Јер те волим, јер сам ти извадио ону трунку из ока.

Јер сам те унесрећио.

Воз ми стиже.

Отпратићу те до воза. -Не, молим те, остани ту.

Добро. -Ћао, драги мој.

Хладно ти је? -Јесте мало.

Мислиш ли да ћемо се поново видети? -Не знам.

Мислиш да бих могао да ти пишем? -Не.

Претпостављам да ће бол што те не виђам уминути временом.

Али успомену на тебе...

Љубав према теби, то време неће однети.

Било би лакше умрети.

У овом тренутку, било би лакше умрети.

Кад би умрла, заборавила би ме. Хоћу да ме се сећаш.

Шта си оно јела кад смо се први пут срели код катедрале?

Могуће је ипак. Чудни обрти судбине потпуно те поразе.

Нада за будућност. Можда.

Љубав на другом континенту.

Не пије ми се чај. -У реду. Отпратићу те на твој воз

и пропустити свој. -Идем ја са тобом до твог перона.

Ана! Здраво! -Здраво, Доли. -Баш сам мислила на тебе,

знам да је данас твој дан. -Јесте. -Дођи да попијемо чај,

имамо времена. Осим ако... -Госпођа Меситер, доктор Харви.

Донећу вам чај.

Извини, нисам хтела ништа да прекинем. -И ниси.

Баш згодан човек. -Лекар је. Једном недељно је у болници.

Да ли ти је Грејам рекао? Учинило ми се да сам те видела

пре неки дан на отвореној позорници. -Рекао ми је.

И рекох Сендију то вече... -Изволите.

"Треба да зовемо Грејама и Ану на вечеру, на нас је ред."

Глупо је да живимо толико близу и никада да се не виђамо.

На нас је ред. -Баш лепо изгледаш.

Кад бих ја тако изгледала. Зар не изгледа лепо? -Да.

Мене напетост убија. Невероватно сам напета.

Посебно међу људима, не знам зашто.

Покушала сам и јогурт и јогу, ништа ми није помогло.

Мој муж каже да ћу, ако се не опустим,

завршити обогаљена од артритиса.

То је твој воз. -Да. Бојим се да морам да кренем.

Да, мораш. -Не идете са нама?

Не, лекар сам у Бејзинстоуку, идем у супротном правцу.

До виђења. -До виђења.

До виђења. -До виђења.

Мораће да пожури и да прескочи перон.

Како си га упознала? -Упало ми је нешто у око,

а он ми је то извадио. -Како романтично.

Мени стално нешто упада у очи, а нико иоле згодан

да обрати и најмању пажњу. Мислим да је то зато

што радиш у оном саветовалишту. Упознајеш фасцинантне људе.

Ја никога не упознајем, зато и јесам неуротична.

Сенди ме пита што се не крећем више, али шта знам ја,

шта је сврха тог кретања? -Извини ме.

Добро сте, госпођо? -Мало ми се завртело.

Бићу добро. -А, ту си. Питала сам се шта би с тобом.

Било је загушљиво унутра. -Боље да пожуримо, воз стиже.

Знаш кога сам срела данас и грозно је изгледала.

Сећаш се наше фризерке што нам се није много свиђала?

Елизабет, или тако нешто? -Склони се од прозора.

А шта је са тим правом пролаза? Баш кроз воћњак.

Мислим, није ни неки воћњак. Пет мртвих стабала јабука

баш и не чини воћњак, зар не, али наш је!

Ноћима сам будна због тога, само о томе мислим

и бринем се, а Сенди каже: "Узми своју таблету".

Али не можеш постати роб тих таблета, зар не?

Види ово. Обожавам да видим дивље поније, а ти?

Каква штета што их све побише.

А Сенди каже: "Узми своју таблету".

Не знам, не можеш да постанеш роб таблета.

Ионако их узимам превише. Прошле недеље је прошао пар

са руксацима на леђима, неки феријални савез или нешто.

Ја сам им рекла да су на приватном поседу.

Нису, кажу они, имају право пролаза и користе га.

Мачка госпође Маршал ће да се омаци.

Можемо ли да узмемо маче? -Покушала сам да им објасним

да не могу да имају и мачку и хрчке. -Можемо,

ако их држимо одвојено. -Размислићемо о томе.

Далеко си одлутала.

Молим? -Кажем, далеко си одлутала.

Јесам.

Драго ми је што си се вратила. Да ли је за стално?

Да, за стално је.

Obradio: loggikg