Original subtitles

www.titlovi.com

- Samo još pet minuta. - Ma hajde!

Da napišem recept i uzmem uzorak.

Ja ću da uzmem uzorak.

DESET ZIMA

- Hoćeš da te odbacim? - Ne, radije bih da idem sama.

- Videćeš kako je slatka kućica. - Da, svakako.

- Ne, daj! To je teško! - Ali lepo svetli.

- Doneću ti je ja kad dodjem kod tebe. - Ne, nije teška.

Hajde, pusti me da idem. - Nemoj da budeš mnogo sama. - Neću.

- Ali nemoj ni mnogo da se zbližavaš. - Neću, tata.

- Vi ste iz agencije? - Rozada, drago mi je. - Kamila.

- Jeste lepo putovali? - Da, hvala. - Ovo su ključevi.

Izvinite što neću moći sa vama do ostrva, ali znate...

Napravio sam vam jednu kartu da lakše stignete.

Ovo vam je brodić do ostrva, požurite!

- Dovidjenja. - Dovidjenja.

Obrada Donato Di Bergamo

novembar 1999.

- Izvinite, Sveti Andrija? - Evo ga.

A, sledeća? Hvala.

Hoćeš da mi je vratiš? Hvala.

Knjigu.

- Ćao. - Ćao.

- Mogu da udjem? - Zašto?

Pogrešio sam stanicu i pobegao mi je brod.

Ne znam gde noćas da odem.

E? Mogu?

Hoćeš da mi daš bar neko ćebe?

- Dobro, udji. - Mogu?

Hvala.

Mogu... izvini, e?

Baš je ovde lepo! Živiš sama? - Da, zašto?

Ništa, onako.

Kažem onako... Izolovano je ali mi se dopada.

Malo je monaški.

Mogu da pušim? Hvala.

- Živiš sa nekim? - Ja?

Ne, danas sam stigao u Veneciju.

Sada sam neka vrsta tetke...

ali računam da ću da živim sa prijateljima, drugi svet.

Ukrasno drvo je za tetku?

Da, poklon od mog oca.

Imaš li nešto da se popije?

Da pogledam.

Ako ovde živiš trebaće ti neki čamac.

U Veneciji se tako kreću. Ja sada tražim neki... - Ne, hvala.

Nećeš? Dobro.

- Hvala. - Studiraš? - Da, u stvari ne još...

Ali voleo bih da se bavim nečim lepim...

Možda botanika ili orijentalni jezici.

Japanski, znaš... matematika...

Japanska matematika.

A ti? - Ja sam se upisala na slavistiku.

- Slavistika? - Ruska književnost.

Posebno ruski teatar. - Nije ni to loša ideja.

Gde ću da spavam?

Ti ćeš da spavaš tamo.

- Da? - Mogu?

Izvini. - Šta je bilo?

- Kako to da grejanje ne radi? - Zato što ga i nema.

Spavaš?

Hteo sam da se izvinim za ono.

Znaš, na brodu... Ono sa knjigom.

Hteo sam samo da me primetiš.

Ja sam te svejedno primetila.

Samo si ti bio tamo.

Ja sam Silvestro.

- Kamila. - Drago mi je.

Lepo ime Kamila. - Stvarno ti se svidja?

Ne, kažem, to onako.

Tvoje je ime lepo.

Da spavamo?

- Laku noć. - Laku noć.

Ja ću možda da odem.

Dobro, ćao.

- Trista pedeset hiljada. - Troškovi posebno. - Ali mi smo simpatični.

- Poznaješ je? - Onako. - Stan je odmah slobodan?

- Napravili smo poludogovor sa jednim. - Ali nije simpatičan.

- Hoćrš da odeš? - Doći će ona, ako želi.

Ovo ste vi napravili?

Šta ćemo, da idemo?

decembar 2000.

- Baš je lep ovaj čamac. - Jeste? - Nešto neverovatno.

- Lako ćeš da ga odvezeš do Venecije. - Ali mnogo troši.

- Ne, kao i moped. - Da, kao skuter!

- Sportski, lako svuda prodje... - Nekad su svi imali takve.

- Kada nekad? - Pre trideset godina. - Taćno!

Zar nije bio bolji onaj drugi? - Ova na vodi. - Lepa boja.

- Momci, šalite se? - Uzimam ga. - Idemo u kancelariju.

- Ceo je od drveta, napred je prelep. - Odvratan je!

Izvinite, čekamo da dodje prevodilac.

Ovo je studentkinja o kojoj sam pričao, Kamila Sanući.

- Drago mi je. - Drago mi je.

Izvinite!

Izvinite za kašnjenje.

Dobar dan svima.

Danas ću dsa vam pričam o sinu jednog drogeriste...

koji je postao jedan od najvećih dramaturga svih vremena...

kome su posvetili čak i jedan krater na Merkuru...

Antonu Čehovu.

Govori vam o sinu nekog drogiranog.

- Drogeriste. - Drogeriste!

A posle je postao dramaturg...

i nekom kosmoskom krateru.

Trideset godina proučavamo tog stvaraoca...

Idem u školu za prevodioce.

- Šta kaže? - Pita me nešto privatno.

Večeras je profesor Korer uzeo dve karte za Feniksa.

Ali ako ne želi otići ćemo negde drugde.

Šta je rekao?

- Ne želi, ali pozvala sam ga na nešto interesantnije! - A to je?

- Zašto da ne? To niko ne radi. - Valjda postoji neki razlog, ne?

- Šta ti praviš? - Sos.

- Sa čime? - Sa sosom. - Dobro je? - Obuci se!

- Daj barem malo pogledaj! - Jesi kupio čamac?

Žut, prelep, iz '72.

- Zavidim ti. - Znam.

Pre svega to je genijalna ideja, niko to ne radi.

Pored ostalog ne dižu buku, ne prljaju... - Balave na sve strane!

Ne! "Puž se pomera za pet do šest santimetara na sat."

Kakve ti probleme oni prave? - Odakle sad ta priča?

Hoćeš u kući da gajiš puževe. - Pravićemo trke u hodniku.

Idi se presvuci.

- Ne dodiruj me! - Hoćeš da se presvučeš?

Ne, ne.

Ćao!

Ćao, sećaš se?

Naravno da se sećam, moraš u kupatilo?

Ja? Ne. Samo gledam vrata.

Lepa su, jelda?

- Ne, ne mogu da se zaključaju. - Znam, šalio sam se.

Tu živim.

Ne u kupatilu, u ovom stanu.

Vidimo se kasnije. - Da, da.

- Drago mi je što te vidim. - I meni. Ćao.

- Hvala. - Molim.

Ljuba!

Kupatilo je zauzeto, ne mogu da udjem.

Simone je odabrao svoj poklon jer je imao keca.

Ko ima dvojku može da izabere poklon i pošto ga vidi...

odlučuje da li ga zadržava ili ga menja. Ko ima dvojku? - Ja!

- Ljuba bira poklon. - Dodji ovde da otvoriš.

Da vidimo šta imaš.

- Šta je? - Klistir!

Zadržavaš ili menjaš?

Menjam za ovo.

Fantastično!

Trojka! Ko ima trojku?

- Evo je. - Fali trojka.

Da, kod mene je.

Kod mene je, šta treba da radim?

Moraš da izabereš.

Ovo.

- Ako nećeš da igraš možeš da prekineš. - Ne, u redu je.

Menjaš ili zadržavaš?

Zadržavam.

Zelena flauta!

- Divno! - Ko ima peticu?

Ja!

Izvinite.

- Jesi gotov, blesavko? - Nisam, imam još pola cevke.

- Prestani, neprijatno mi je. - Dosta! Skloni to.

- Hvala. - Molim. Ja sam Simone.

Kamila.

Sad sam ja. Ovo je moje.

februar 2002.

- Zdravo, momci. - Zdravo, onda?

Vaša je prijateljica baš dobro tresnula...

ali nije ništa ozbiljno, zadržaćemo je dok ne proverimo.

- Ti si vozio čamac? - Pratio me je na aerodrom.

On je dečko moje prijateljice. - Ne juri se tako po laguni.

Jedan je čamac na mene naleteo, reci i ti da nismo vozili brzo.

Daj malo da pogledam...

Uzimaš nešto?

Rakijicu, smzo sam se. Hoćeš i ti jednu?

- Mi? - Što se mene tiče u redu ste, možete da idete.

- Rodjena u...? - A...?

Gde je rodjena?

- U Rusiji. - Pogledaj da li u tašni ima neki dokument.

Alergije, intervencije... - Mislim da je operisala nos.

Ovde nema ništa.

Hvala što si ostala ovde da mi praviš društvo. - Nisam zato ostala.

Alergična, šta da stavim? - Bo! Ništa.

A ako je na nešto alergična?

- Onda ne znam. - Ne znam?

- Stavi da ne znamo. - Ne znamo, ko to?

Ja i ti.

Staviću nepoznato.

Allergična... nepoznato: Lepo!

Ja sam gladna.

- Dobro veče. - Dobro veče.

Idi da vidiš ima li tanjira i pribora.

- Ne smemo da budemo ovde. - Sestra je jela.

Dolazila je odavde. - Ali ona je sestra.

Polako!

- Antipatičan sam ti, jelda? - Nisi, zašto?

Učinilo mi se.

Nikad ne pričamo.

Možda zato što nemamo šta da kažemo jedno drugom.

Možda treba da pokušamo inače ćemo da umremo od dosade.

- U redu, kreni. - Ja?

Dobro, zašto ideš u Moskvu?

- Da studiram. - Zar to ne možeš ovde?

Da, ali tamo imaju jednog odličnog profesora za ovo što ja studiram.

A i ovde poznajem mnogo ljudi, to me odvlači od učenja. - Odvlači te?

A od čega? - Odvlači me.

Da, Ljuba mi je i rekla da vodiš razuzdan život.

Hoću da odem u neko hladno mesto gde nikog ne znam...

a skoro da i jezik ne govorim. - Lepo!

Daj, šalim se.

Neka vrsta duhovnog rituala. - Da.

Može tako da se kaže.

Hoćeš da znaš kako su došli puževi?

Praktično...

Dosadan sam ti? - Ne, naprotiv, svidja mi se.

Šta misliš, koliko je sati?

Skoro četiri.

- Hajde, i dalje... - U redu, ništa, to je sve.

- Ionako smo stigli do danas, zar ne? - Da, nema više.

Moramo da idemo.

Da napravimo par krugova, da se malo zagrejemo?

- Da trčimo? - Ne, ne preteruj.

Brzo hodanje, ovako.

Osećaš kako je već bolje?

Kako krv cirkuliše.

Šta je bilo?

- Ništa. - Ne, reci šta je?

Htela sam da te pitam...

Zašto si sišao sa broda? - Kakvog broda? Kada?

Daj, ono kad si mi uzeo moje stvari.

Stvarno si pogrešio stanicu? - Ne.

Zašto si otišao sledećeg jutra?

Ne znam, bio sam klinac a i plašila si me.

- Ja? - Da.

I sada me plašiš, ali malo manje.

Sad si mi skoro simpatična. - Hvala. - Molim.

Ja sam se zaledio, hoćemo da odemo negde gde je toplije?

Žao mi je što odlaziš. - Zašto?

Žao mi je i što se skoro nikada ne vidjamo.

- Možemo da se dopisujemo. - Pisma? - Ne, e-mail.

- Ja nemam e-mail. - Onda ništa.

Ljuba!

Ćao. - Ćao, kako si?

- Sve u redu? - Da, hvala što si čekao.

Častim doručak.

Moram da trčim na aerodrom, žao mi je.

Mogli bi da me posetite u Rusiji. - Da, svakako.

Draga Kamila, imaš tu čast da pročitaš moj prvi e-mail u životu.

Nadam se da ti tamo nije mnogo hladno, ja sam dobro...

jedino nemam stan pa sam se pitao da li je onaj gde si stanovala još slobodan.

Hvaa. "Ja"

Dragi "ja", stan je slobodan dok se ja ne vratim.

Trebalo bi da se iza pomokakija. nalaze ključevi.

Volim zimu, čeliči duh. Ali zašto si ostao bez stana?

Pozdravi mi Ljubu.

Mnogo ti hvala, trudiću se da ga lepo održavam.

A Ljubu bolje pozdravi sama iz istog razloga što sam ostao bez stana.

Igrali smo pismo glava i ja sam izgubio, možda je tako i bolje.

Žao mi je, nisam znala. Ljuba mi nije ništa pisala.

Dragi Silvestro, sećaš se sobe o kojoj sam ti pričala? Uzela sam je.

Mala je ali udobna.

Pre neki sam dan oprao kosu jajima.

Upoznajem mnogo ljudi...

neću ni ovde moći da se koncentrišem. - Ima li pomokakija u Rusiji?

Dobro sam, jedino mi malo nedostaje mačka.

Zašto obuvaš moje čarape? - Izgubio sam i čamac.

Ne uši. Postoje obeležvači za stranice.

- Gde se zatvara voda? - Počeću da stažiram u pozorištu.

Učim da klizam na ledu. - Diplomiraću u oktobru.

Već sam odlučio o naslovu diplomskog: "Puževi na crvenom svetlu..."

čudne reproduktivne strategije." - Idem, popila sam kafu.

Dodji da me posetiš kad budeš diplomorao.

januar 2003.

Izvinite!

Tatan! Doneo sam ti mačku!

Pošto sam video da ti ne dolaziš, došao sam ja...

Šta je bilo? Nije u redu?

- Mogao si barem da mi javiš. - Hteo sam da te iznenadim.

I uspeo si.

- Znaš da sam diplomirao? - Bravo, čestitam!

- Doneo sam ti diplomski, tako... - To nije moja mačka.

Ali je ista.

Doneo sam diplomski, pa ako hoćeš da baciš pogled... - Ne mogu sad.

Možda kasnije. - Da, posle.

- Kamila, čekamo te. - Dolazim.

Izvini, moram da idem. Radimo.

Ako bi seo tamo... - Čekam te ovde.

- Izvini. - Nema problema.

- Šta ćeš sada? - Ne znam, da prošetamo?

- Neće da ti smeta da prvo njega otpratimo? - Nema problema.

Fjodor, Silvestro.

- Silvestro. - Fjodor.

- Idemo? - Da.

- Onda, dobro na putu? - Da.

Tražili su da mačku ostavim na carini.

Valjda su rekli da bi mogao da promeni navike...

ali nisam baš siguran.

Imao je probleme zbog mačke.

- Došao je zbog tebe? - Da, mislim da jeste.

- Ne daj mu da glumi budalu. - U kom smislu?

Ne dopada mi se kad se tako ponašaš, reci mu odmah.

- Šta pričate? - Ništa.

- Zašto smo došli ovde? - Došli smo da uzmemo Nikitu...

njegovog sina.

Znači dobila si još jednu stipendiju?

Da, u stvari ne.

Počela sam da radim sa Fjodorom a studije sam malo stavila po strani.

- Mora da je dobar. - On? Jeste, veoma.

To mu je žena?

Ne.

Ja ne... - Kamila!

- Rekla si mu? - Da. - Bravo.

Jesi primetila da Maša nije baš bila precizna?

Šta misliš, šta nije bilo u redu?

Bila je malo falš?

Falš ne govori ništa, ne znači ništa.

Pitaj ga da li može ljuto.

- U redu ljuto? - Da, nema problema.

Odlično.

O, šta radiš?

- Ne mogu dalje, odlazim. - Znam, situacija je malo...

Žao mi je.

Izvini, nisam ti ja rekla da dodješ. - Imam pismene dokaze, ti to znaš!

Ali nisi došao pre šest meseci!

Stvari se promene. - Mogla si onda to da kažeš!

- Zašto? - Zašto, onda ne bih došao ovde.

- Šta se dešava? - Ništa.

- Brukam te kod "Bakukova"? - Prestani.

- Jesi videla koliko godina ima? - Gde ćeš? - U Moskvu!

- U ovo doba? - Da, veliki sam.

Jeste, stvarno veoma spiritualno kao povlačenje.

- Ne nervira te da da nosiš periku? - Ne, mnogo se nauči.

Da, svakako!

- Hoćeš da odem da ga vratim? - Ne.

- Koliko ostajete? - Dva ili tri dana. - Gospodine!

- Zovem se Silvestro. - Mogu da pojedem jednog?

Ne, ne možeš da pojedeš.

februar 2004.

Vidimo se večeras?

- Moja mama kaže da se jedu sirovi. - Ko joj je to rekao?

- Zna, Francuskinja je. - Znam i ja, to sam studirao.

Ali spavamo kod tebe. Ermano, molim te!

- Kako ovde ide? - Sledeći put vodi ih kod Simonea u ambulantu.

- Idem ja. - Dobro, ćao.

Podseti me gde stanuješ?

Šta si lepo danas radila?

Moram odmah opet da idem. Ako hoćeš u frižideru imaš pivo i sos.

Hvala.

Možeš na čas da dodješ?

Da.

Šta je bilo?

Hoćeš da sedneš?

Onda, diplomski? Kad je, jesi saznala?

Ne znam još tačno.

Idem sutra da pitam. - Čim saznaš javi mi.

Idemo da popijemo nešto sa ostalima pre nego odeš.

Čuj...

video si i sam da u ovom periodu imam malo problema.

Da.

Pa sam mislila da ostanem ovde malo duže.

Pa gde je tu problem? Ovo i jeste tvoja kuća.

Nisi razumeo, mislila sam da je ponovo uzmem.

- U kom smislu? Kada? - Što je pre moguće.

Čim ti nadješ nešto, ne znam.

Onaj stan gde si pre bio nije...

Oprosti. - Ma šta oprosti, jebo te!

Bar da si me ranije obavestila, ne?

Rekla si da dolaziš da diplomiraš! - Pa i jeste tako.

Da, ali da ćeš posle da odeš.

Nije ti bilo lepo u Rusiji?

Shvatam da imaš probleme, ali imam ih i ja.

Ma šta ti razumeš?

Šta je bilo? Rastali ste se? I onda, šta je problem?

- Oprosti. - Hajde, molim te.

Kamila!

Možda si za njega bila premlada, zar ne? - Ne...

jer dok sam bila mlada sve je išlo kako valja.

A kad sam posle počela da imam svoje mišljenje i da kritikujem...

onda su krenuli problemi.

- A šta to? - Ne znam, na primer...

jednom je trebalo da sredim pozornicu i uradila sam po mome.

Obična glupost, da se pomeri fotelja za jedan metar.

I on je... - Naljutio se.

Ne, gore od toga. Bio je indigniran.

I onda smo krenuli da se raspravljamo o svemu...

i tako se završilo.

Sada mi je loše.

A mačka?

Mačka?

- Mačka... dobro... - Ostavila sam je Nikiti.

Ni... kome?

- Nisu ti odvratni? - Ne, uopšte.

Uvek su mi bili simpatični. - Ako želiš pokloniću tu ih.

- Ne! - Zašto ne?

Znaju da prave društvo, znaš? Nisu baš kao mačka, ali...

Ima ih mnogo, razmnožavaju se.

Šta da kažem? Hvala.

Dirnuta sam.

- Kaže da je ostavila čoveka. - Matorca? - Nije bio mator.

- Rekao si da je mator. - Mogao bi da svratiš do kuće...

da je posetiš, samo sedi ispred televizora.

Shvatam, i sam se sa Elenom na kraju zatvarao u kabinetu...

- Hoćeš da prestaneš da ga tako zoveš? - Uvek sam pravio autoanalizu.

- Vršio si autoanalizu? - Da.

- Što se smeješ? - Sad verujem da te je ostavila.

- Sledio si oba glasa? - Da, pitanja i odgovore.

Postao sam za to pravi stručnjak.

- Mogao bih da dodjem ja na Elenino mesto? - Ne na bračni.

Bio bi to pravi božji dar.

Ona je.

Halo?

Majka je mislila da sam mu ja rekao da jede puževe.

Ovde je, baš slatko!

Karakterističan stančić na gracioznom venecijanskom dvoru.

- Dobar dan. - Pozdrav omladino.

- Kako ste? Drago mi je. - Pozdrav.

Izvolite.

Ne, ovuda.

Evo!

Dakle, ovo je krevet, sto i stolice...

Ovde malo remek delo logistike. Ovo...

- Hoćeš da sa društvom popijemo nešto? - Mislila sam da odem kući.

Ovo je ostava, ali ako ubacite ventilator...

može da se pretvori u dečju sobu. - Za bebu.

- Koja je cena? - Ako mi kažeš... - Šporet radi.

- To je sve. - Podsetite nas, koja je cena?

Šestopedeset evra, bez komunalija.

- Malo ćemo da razmislimo. - Razmislićemo.

- Javićemo vam. - Broj imam.

- U redu, hvala. - Hvala, dovidjenja.

- Ne, odvratno! - Stani, stani!

Evo, osećaš kako je prijatno. - Razmaži dobro. Ne, dosta!

- Hajde, počinji ti. - Ne. - Hajde, počni!

- Da polomim još jedno jaje? - Nemoj, molim te!

Ne, stidim se od tebe. - Od mene se stidiš?

- Da, zato što si naučnik. - Šta sam ja?

- Naučnik si. - Hajde, napred, počni!

Kreni sa tim Čehovim.

Nisam primetila, čak si omalterisao plafon.

Jeste, ali ne znam koliko če da drži.

Možda sam ga loše vezao, ili ga je neko odvezao.

Mescima je bio izgubljen...

i možda ga sada koristi neki hrvatski ribar.

- Jesi probao u skladištu? - Ne.

Primećuješ li da kad nebo nije više crveno...

jer je zalazak već prošao, da je nebo plavo, tamno plavo?

Idemo da pogledamo drugde.

Ovo nebo tamo, takvo mi se dopada.

- Uveče. - Uveče? Vidiš, otkrio sam jedne večeri.

- A sumrak? - Ne, sumrak je kasnije...

neposredno pred noć. - Sumrak je baš čudan naziv.

- Onaj tamo? - Ne, nije taj, moj je bio žut, sećaš se?

Ne, srećom ne.

- Onaj? - To je!

Odmah ćemo da ga pomerimo.

- Da podjem sutra sa tobom da vidiš stan? - Sutra ne mogu.

- Ako hoćeš ići ću ja. - Stvarno? Hvala! - Nema na čemu.

- To je sve, sinjorina. - Predivno. - Dopada vam se?

Da, veoma.

- Koja je cena? - Trebalo bi petsto, ali mladima dajem popust.

U redu četristopedeset?

- Umazao mi je ruku! - Neznalica. - Skloni se odmah.

- Neznalice! - Zašto se smeješ?

Video sam jednu prijateljicu.

Ćao, kako si? - Dobro.

- Šta je to, diplomski? - Da.

- Koju si boju izabrala? To je za tehničku. - Nije tačno!

To je boja za tehničku.

Kakav je stan? - Rupa.

A i preskup je.

Kupićemo novi kauč sa oprugama koje me uvek ovde udare.

Spavaš?

Spavao si? - Ne, razmišljao sam.

Onda idemo, hajde.

Idemo. - Koliko je sati, Kamila?

- Idemo! - Ali mrak je!

Hajde!

Za koje je osećanje glasnogovornik ličnost nastojnika Firsa,

koji bi mogao da se definiše kao Čehovljevo drugo ja...

jer je mnogo voleo da primenjuje seks sa torbarima...

posebno sa koalama, otpozadi.

Ej, slušaš? - Da. - Ako ne nisi mi od koristi.

Šta sam rekla? - Otpozadi.

Kamila, znaš, super si. Idemo da doručkujemo.

- Ali da budemo tu blizu fakulteta. - Da, tu ćemo da budemo.

Ali sačekaj, prvo da zaključim.

Rekla sam o nastojniku...

kad izadje na scenu mi znamo da mu je sudbina odredjena.

Udarci koji se čuju spolja sa prozora predstavljaju protok vremena...

ali ne samo obično proticanje, nešto veoma specifično.

To je smrt...

Kako bi moglo da se kaže? Ne smrt...

- Ne zna? - Da, zna.

To je kraj svega: ljudi, drveća, životinja...

a ova se Čehovljeva karekteristika

teško može da nadje u ostalom delu ruske književnosti. - Kamila.

Hvala, bilo je dovoljno. - Hvala. - Možete da sačekate napolju? - Da.

Hvala, gospodo.

- Dovidjenja. - Dovidjenja.

- Onda? - Odlična si!

- Hvala. - Molim.

- U šta ćeš da se obučeš? - Ne znam, nisam još odlučio.

Šta radiš, ti ćeš da voziš? - Ne mogu ja to.

Prosto je, samo fiksiraj ispred jednu tačku i idi za njom.

Hajde! - Dobro, pokušaću.

Sačekaj!

Verovatno moj otac jer mu je pobegao voz.

Halo?

Ćao.

Šta kaže?

Čestita mi diplomski.

- Šta radiš, voziš? - Ne. - Zašto? Problemi?

Ne, nema problema.

Moram da izadjem. - Zašto? Tu je?

Izvini, moram sa njim da razgovaram.

Vidimo se večeras?

Vidimo se večeras? - Da, da.

Preuzeto sa www.titlovi.com