Original subtitles

Идем?

Мање читам књиге... гледам, безвезне ствари.

Лајкујем сајтове о заштити паса...

Или подржавам представе које морају да се виде.

Гледам с дивљењем људе на мору, на планини...

Како играју, пију...

Љубе се, скачу.

Како у вецеу праве селфи.

Шаљу срца... осмехе емоушн и срдашца...

држе се...

Увек кажем реч кликнем.

Често чујем реч "твитујем"...

Код мене често користе израз "линковаћу те".

Као за израз "како си?"

Лоше, хвала.

Када кажем "делим", то у ствари не радим.

Ширим на мрежи дјубре око ствари које ме не занимају.

Али сад је доста.

Не може се више...

Стварно... доста!

Потребна ми је помоћ.

БЛАЖЕНО НЕЗНАЊЕ

Обрада Донато Ди Бергамо.

Разбићу те!

Кога ћеш да разбијеш. Кога да разбијеш!

Пази Филипо, ја ћу да те изударам, знаш!

Стално то насиље, браво, свака част! Насиље!

- Ти си будала. - А ти си маторац! У реду?

- Глупердо! - Дркаџијо!

Ернесто, Филипо! Хајде. Прекинте!

- Значи добро сам разумео! - Ти си превазидјен,

Ко није у току са догадјањима на мрежи је незналица.

Е па знаш шта онда, Филипо, БЛАЖЕНО НЕЗНАЊЕ!

Шта ћу са тим глупостима на Интернету!?

Ја читам периодику, дневме новине!

- Учини нешто. - Шта да урадим...

- Незналице неписмена! - А, ја неписмен...

Живимо у XXИ веку, новине читам он лине. Можеш да ми завидиш!

- На чему? - Завидљивко.

Смири се, где ћеш.

Кладим се да нећеш ни недељу дана да издржиш

без компјутера и мобилног.

Кладим се да за недељу дана нећеш моћи ни да укључиш мобилни.

Па кладимо се онда, тако треба!

Кладимо се да нећеш моћи?

Питате се зашто се бијемо. Није то мој обичај,

- али са овим шупљоглавцем... - Коме шупљоглавац.

Буди миран док причам. Видиш?

Е, извините, нисам приметио. Повредио си ми руку.

- Боље него да сам ти је поломио. - Извините, професоре,

да л' би да поновите ударац промакло ми је?

- Тишина! - Молим вас!

Да.

"Ја Филипа нисам видео двадесет пет година..."

"и морам да признам да уопште нисам осећао за то потребу."

"Али онда се та битанга појави првог школског дана."

- Добар дан професоре. - Добар дан, децо.

Школска година се променила али правила су остала иста.

Према томе, мобилне телефоне

на катедру.

Брзо, брзо, брзо.

Не заборавите котлете.

Молим лепо, спусти ту.

Извините, проф, прочитао сам да ако га искључим или исклучим звук

могу да га држим у ранцу.

Ниси добро прочитао, Семприни. Постоји закон из 2007.

Који ми омогућује да радимо овако.

Зато спусти тај мобилни на катедру, иначе ћу да те оборим.

Добро, то сам се и спремао, да га спустим...

Добро. Добро.

Иди, Семприни...

Како је било на распусту, децо?

Ма какав распуст, професо, имао сам три предмета...

- Отац ми је на принудном. - А мог су управо отпустили.

Примећујем извесну позитивност.

- Кјара, ти си била на распусту? - А, не...

моји су се раставили и остала сам с мајком. Без везе.

Оставимо друштвене проблеме, вратимо се нама. Књиге сте већ набавили?

Први школски дан! Не.

Стижу следеће недеље, професо.

Добар дан...

Бинети, касни.

Ма ко је? Ко је ово?

Касниш и први школски дан?

Ово је трећи пут... полажеш матуру! А? Види шта можеш!

Могу да седнем?

Седи...

Децо, ово је Бинети,

игноришите га. Крећемо са Угом...

Фосколом.

Осећам ентузиајзам у учионици.

Уго Фосколо!

Чију ћу...

да одрецитујем... једну песму.

Заћинту. Тек да удјемо у ствар.

- Професо' могу у тоалет? - Е не може!

"Ни икад више..."

"додирнути нећу свете обале..."

"где тело моје дечачко лежаше, Заћинто моја..."

Који смор!

Јер ако не рецитујеш поезију, не интерпретираш је на неки начин,

ови неће да је асимилирају...

На њихову срећу ја то могу,

јер имам то искуство у мојој глумачкој трупи...

- Да, како да не... - Опет са трупом...

- аматерском... Драмдки љубитељи. - Маргерита. Извини.

Они чланци о импресионизму, да ти пошаљем линк на Фејсбук. У реду?

Немам сад времена да ти направим фотокопију.

- Без бриге, Фабио. Пуно ти хвала! - Нема на чему.

Ћао лепото!

- Срећан рад. - Чао.

Познајеш Галантеа добро?

Помажемо се овде у школи. Понекад и четујемо.

- Шта, ти четујеш? - Да. Ти не?

- Не. - Немам ни компјутер.

Ја мислим да сам у озбиљној зависности.

- Целе вечери пороводим са тим. - Господо.

Да вам представим новог колегу математичара. Професор Перудјини.

- Добар дан. - Ћао друштво, драго ми је да вас упознам!

Зајваљујућу одлуци Буона Скуоле, добили сте катедру.

- Колико сте на то чекали? - Не пуно, петнаест година!

А шта ти овде радиш?

- То што радиш ти. - У министарству ризикују...

- Познајете се? - Да, имао сам ту несрећу.

Рецимо да смо имали једну заједниучку пријатељицу...

"Можда..."

"ако останем овде..."

"мирна, непокретна."

"Ако више не говорим."

"Ако се више не покренем..."

"то ми мртвило допусти да доспем до срца..."

"и до мозга."

Слатка Маријана, а?

Упознали смо је одмах након матуре.

- Била је у аматерској позоришној групи. - Па смо се онда и ми придружили.

Наравно да се запљескала у мене и почели смо да се забављамо.

- Била је незрела, само двадесет година. - Ћути ти, ја сад говорим...

"Проклество, мислим да ми је жена верна,"

"а у исто време и да то није."

"Верујем да си ти поштен,"

"а и не верујем, хоћу доказе."

"доказе, доказе..."

Која труба!

Гледајте како изгледа, личи на Боба Марлеја.

Чекај са причом... гледај.

"Видим господине да вас љубомора изједа."

"И кајем се што ја сам тај који је изазвао."

Најгори Јаго у историји светског театра.

- Ма бежи. Аплаудирали су ми. - Јесу, довео си родбину...

- Двоје! - Да, да...

"а сад освета црна, излази из јазбине своје."

"А ти љубави, предај под мржњом тиранина, своју круну..."

Филипо!

Филипо?

Еј, видите на шта сте ме направили.

Најгора ствар која може у љубави да ти се догоди.

Ма шта љубав кад у три године... ставио си му корпу од круне!

Какве то везе има, био сам клинац, то је нормално...

Добро... волела сам вас обојицу на различите начине.

Филипа више... физички.

А Ернеста... дубље.

На крају сам одабрала Ернеста...

Па добро!

Лепа брада!

Господо, подсећам вас да морамо да се прилагодимо новим прописима

и зато крећемо са коришћењем информатике у установи.

- Филипо, Математика. - Знам. Маргерита, Историја уметности.

- Велика. Велика Маргерита. - Електронски ће дневник

да родитељима омогући већу контролу,

моћи ће да се повежу и провере да ли им је дете отишло у школу,

добило опомену или кеца из латинског.

Господине директоре, шта ће нама све то?

Не, верујем да назив директор више неће да се користи,

- сада се то зове Школски управник. - Исправно.

То каже... Дакле, дечаци више неће смети да онанишу!

Ја сам са петнаест година то радио у Вили Брогезе,

прочитао сам "Младог Холдена".

Онанисање је, напротив, веома важно.

Немојмо младима да одузмемо то, то их дормира!

Професоре Гали, претварам се да нисам чуо.

И да завршим, покренућемо право четовање!

Разговараћемо са родитељима.

Супер, они већ масирају на сатанцима а сад ће тек са четовањем.

Не слажеш се јер не знаш одакле да кренеш

јер си затуцан.

Увек си био веома драг,

- допусти да кежем. - Знам.

Још као сасвим мали развио си ту уродјену симпатичност,

можда су те баш зато сви млатили.

Није истина.

Коме си рекао да је дебело прасе?

Зашто си морао да то кажеш?!

Па јеси га видео? Као морж.

Извини!

- Извињавамо ти се. - У реду... овог пута пролази...

али следећег пута ћу да ти разбијем нос.

Тачно. Нећеш то да урадиш јер си гомила сланине?

- Ма не, хајде! - Банзаи!

Не... зар сваки пут тако?!

Јесте видели? Блесави гњаватор је био Филипо.

- А прецизни бониста Ернесто. - Бониста? Ја бониста?

Ернесто, као велики командант "Че" Гуевара.

Опет с том причом!

Његови су родитељи били задрти демохришћани,

апостолски римски католици.

Деда му се звао Ернесто...

који није имао ама баш ништа заједничко са Че Геваром.

Ево деде Ернеста који на радном месту поздравља свог водју.

Нашег Ернеста, живи у фином стану у Номентану,

као да га је опремила нека баба.

У његовим полицама налазимо дела.

Пирандела, Кафке, Бекера... Бекет, Бекет. Бекер је тенисер.

Добро, свеједно. Пратите ме. Крчма из "Забрински Поинта",

где наилазимо на мушкарца који грли једну жену.

Што је нешто што наш Ернесто не чини већ одавно.

Али ту налазима стари телевизор са катодном цеви, замислите.

Који се укључује једном годишње за председников говор.

Али што да се ослањам на институције.

Католички комуниста најгоре врсте.

Али кад су у питању бескорисне ствари,

имам утисак да се Филипо налази на веома високом нивоу.

- Оливета? - Не, хвала.

Ево, погледајте сада, на пример.

Успео је да једе, пије и одговори на осам порука

док пише полемички пост против градске скупштине.

А да уопште не зна о чему говори.

Филипо је после гимназије хтео у глумце.

Дане је проводио у Ћинећита.

На аудицијама, без неког успеха. Статирао је у једном хорору.

- Могу да кренем? - Не, ти си мртав.

А, да, тачно, извините.

Затим је био аниматор у једном туристичком месту у Калабрији...

Напред јуначине моје, спасимо бисер Лабуан!

Која срамота.

Био је кандидат Форца Италије у Риму

са лепих тридесетпет гласова, замислите!

- Јесте, али после сам дипломирао. - После седам година и то ванредно,

са бедном просечном оценом:

Шест плус нека сића.

Филипо је изнајмио две собе овим јадницима,

тако да он своју собу не плаћа.

А они се зову Дјанлука и Костанца.

Наркомани.

Јесте, види се по њиховом јадном изгледу,

и засадима канабиса иза наших ледја.

Сад их овакве видиш, али у стању су да изадју опаки,

посебно ако су претходно попушили. Е, пажња!

Ко је?

Да сликам.

- Одлично. - Ово је газдарица.

Са којом Филипо пар пута месечно спава

да му не би повећала кирију.

Види која олупина...

Прави је див Филипо у љубавним везама.

Види!

Знала сам да ће овако да се заврши! Ти си будала!

Немој то да ми радиш, одрасла си, имаш скоро двадесет, дај.

Као што видите, Петар Пан је још увек жив,

и станује у Балдуини.

Дакле децо, ако нешто не разумете на мрежи све можете да надјете.

Више се научи играјући Ассассин'с Цреед него читањем књиге историје.

Тако и ја мислим, профо!

Нема сврхе губити време учећи напамет формуле

кад можете све њих да надјете на интернету.

Мобилни замислите као екстензију вашег мозга.

Онда? Решена једначина? Иначе зашто сам вам да да скинете моју апп?

- Ја сам је решио, професо. - Одлично.

- Ја сам урадио. - Ја, медјутим, не могу...

- Схватио сам. - Данас позајмљујем свој.

- Како је леп! То је С? - Него шта?

Бинети! Видим да си ми нешто клонуо. Колико је...

- Напред... - Дакле, овде каже...

ТАН X=6.

Да ли схватате да је баш Бинети

успео да реши једначину. За двадесет година министар изградње!

Хајде један леп аплауз Бинетију који је решио једначину!

- Много добри. - Тишина вама.

Завршни селфи сви на ову страну. Хајде! Хајде хајде!

Овако ова деца ништа нече да науче, јеси схватио Галанте?

Да... и схватио сам Ерне, то је мало другачији метод од твог

али... мислим да може да функционише...

Ствари прво треда да се замисле да би после могле да се науче,

а не притиснути дугме и добити одговор.

- Ћао Маргерита! - Ћао.

Децо! Јесте полудели?!

Добро, боље да одем пре него што ове животиње све разбију.

Прва два часа имам у разреду задатке

тако да могу да прочитам прве странице последњег Франценовог романа.

А... завидим ти што толико читаш, ја никад немам времена.

Кад би мање чатова нашао би мало времена...

Не, у реду Филипо је превише јак.

Филипо?

Види... управо ми је послао.

Шта?

Не показујте рогове... Бинети смисли неки паметан израз!

Дебилска фаца!

Ова сви озбиљни...

Ма је л' се ми то завитлавамо?

Е? Завитлавамо!!

Како, ја чекам крај часа,

да удјем. А ти се сликаш са ученицима...

Хајде, додји, ставићемо је на разредну групу.

Разбићу ти нос.

Коме ћеш да разбијеш нос!

Пази Филипо, ја ћу да те изударам и ти то знаш.

Наравно, насиље... као увек... Свака част, браво...

- Глупердо! - Маторко!

- Пропалице. - Шибаџијо!

- Шта си рекао? - Шиба...

Шта је сад? Шта је јутрос? Хајде! Да се опустимо мало?

Станите у ред и без приче.

Нина.

Маријана... питају ме како се беба зове... Које ћемо име?

Нина.

Као у Чеховљевом "Галебу".

Свидја ти се?

Нина.

Мама, тата, ја излазим.

Ти си обична глупача!

- Смири се, сачекај. - Како да се смирим?

- Смањи глас, Нина је ту! - Ма баш ме заболе!

- То је прошлост... завршено. - Шта завршено! Схваташ ли...

- да сам у мејлу открио све! - Молим те... могу да објасним...

Шта? Имала си петнаест година и сад би да објасниш?

Одлазим. Нећу више да те видим!

- Смири се... Љубави? Сачекај. - Ма шта љубави!

Немаш ти појма шта је то љубав, носи се!

Тата...

Тата?!

Данас сам сазнао да ми ниси ћерка.

Пусти ме да продјем...

И ја сам то сазнао сада као и ти...

Путујем...

не може човек да постане отац кад то ти кажеш.

Прошло је петнаест година, искрено не осећам да сам то.

Искрено, ја се тако не осећам.

И онда?

Онда...

онда то. Наравно, да ти је мајка изашла с тим раније...

сада...

сада, хајде, морам да идем... Чујемо се евентуално кад се вратим...

Океј. Али кад се враћаш?

Не знам, имам карту само у једном правцу.

Са мном иде и једна моја пријатељица...

Први пут да вас видим заједно.

То се чудо није десило ни на маминој сахрани.

Ја сам био у Кенији, како само могао...

Не, други пут.

Да, посматрала сам вас на компјутеру.

Снимак ваше фине свадје видело је 925.000 људи до сада,

сад сте ви... звезде, зар не?

Лоше си информисана, пре пола сата их је видело више од милион.

- Не знам јер не желим да знам. - Оно што је људе погодило је

могућност да навијају за једног од вас. Као у фудбалу или политици...

Ту су Ернестова и Филипова партија.

И сви се питају, ко ће да победи?

И дошла си чак овде да испричаш те глупости.

Да...

јер полазећи од наше приче и успеха вашег видеа,

желела биха да о вама направим документарац.

Да дам слику о променама у људским односима у ери интернета.

Ма какви људски односи, нисмо се видели десет година!

Тачно.

Сад сам схватио, требају ти паре?

- Нек' ти их да твој отац. - Радо, али сад немам пребијену пару...

Ништа ви нисте разумели!

Нисам овде због пара, ни сада ни раније.

- А онда? - Требате ми вас двојица. Тачка!

- Односно? - Надметаћете се на видеу.

Један улази на мрежу а други испада.

Био бих задовољан. Увек сам се сналазио као главна фаца.

Која будала...

А колико би то трајало?

Одакле знам, пар месеци.

- Ма не, ма хајде молим те! - Ја за њега ништа не радим!

А да л' ће барем добро да ти плате за тај документарац?

Неће, ја то радим волонтерски јер и немам шта друго да радим, ја...

- Ма шта то питаш? - Питао сам, зар не смем?

У реду, океј, хвала.

Баш сте љубазни.

Видимо се. Ћао.

Јеси ли то трудна?

Изгледа да јесам!

Ког је пола?

- Дечак. - Не знам још.

Али надајмо се да је девојчица.

- Блажено незнање! - "Нек' надметање почне".

Али водите рачуна, имате само три месеца да направите тај документарац.

Знам добро Амере, ако то не буде бомба не купују.

Знам.

Како напредује?

Лаку ноћ!

Професоре Мејер, почели смо да информатизујемо Ернеста.

Није било лако.

- Еј, мене је питао. - Ал' ти спаваш...

ниси у стању.

- Није у стању. - Не стиже.

Брзо повезивање, компјутер са пуно меморије,

замена телефона.

Лепа стварчица.

Сад можеш да комуницираш са милијарду људи у целом свету.

А кој мој имам да им кажем?

Слушај, за сваки проблем са мрежеом можеш да питаш или Ирис,

- или Нација, океј? - Шта?

Шта ради, шта је Наци!

Нема никакве везе с политиком деминутив од Назарен.

- Мало је фалило да га треснем. - Видиш? Индиспониран?

Људи би да те млате. Не би им промакао из руку.

И још инсистирају, још говори.

- Настави на тај начин, хајде! - Ни њима није добро, а?

Али нису... питорескни.

- А са оним другим? - Са Филипом,

мало је с њим компликованије.

Да ли схватате да морам свуда да идем са овом телефонском кабином

и одбацим мој смартфон последње генерације?!

Значи, зар немам свето право да пошаљем поруку адио

мојим пет хиљада пратилаца јер је то баш пет хиљада

који ће за неки трен да постану сирочад?

То је моје право!

Да, избаци одмах све пасфорде.

Не, молим вас, не смете то да ми урадите, молим вас.

Молим вас, молим.

Слушај, ако идеш тако горе је. Зато хајде.

- Морам да дам пасворд. - Да, хајде.

Добро, ионако је увек исти... Хајде...

атино.68 - А?

Шта?

Масцхиолатино68.

Масцхио... ладино...

Тино, са Т...

68.

Не треба гласно, ионако смо разумели да је тај... тај.

Што се смејеш?

Видиш да је добро што смо инсистирали?

То би био једини пут да ова прича нечему послуши, зато...

видећемо.

- Кад ћеш ултразвук? - Сутра.

Они ће да ме одведу.

Ма шта мушко и женско. Не видиш какав шпицасти стомак има,

шта ти маскилиста са твојом фиксацијом,

женско је без везе, мама миа!

То онако, нисам хтео...

Долазиш са дубоког неба излазиш из амбиса, лепото.

Твој паклени и божанствени поглед шаље кнофузно добро и деликт.

И зато са вином може да те се пореди.

Некад сам седео овде и читао понеку песму или који роман...

евентуално, пуштао неку плочу, шта знам... Пинк Флојда.

Владало је блаженство, хармонија...

концентрација.

А сада. Како чујете стижу ми...

обавештења, саопштења, поруке.

Све некакве ствари које... које ми уопште нису потребне.

Шта знам, могу... тек да имате слику, да вам прочитам једну.

Ево, последњу која ми је стигла

обавештење је... од неке.

Марије Пецолато којој се свидја фотографиа Гвида Боцонија,

на којој пиша уз неки зид на коме пише "Јуве Говњари".

Схватате, док човек чита евентуално Бодлера

овако нешто може да буде баш девастирајуће.

"Блажено незнање. Љубави видео је може да се види и у Немаћкој."

"Послао ми га је један колега."

- Смешно ја чак и са немачнким преводом. - Дај Боже.

Ја овде улажем огроман труд, а са њима, јасно, комуникација нула.

"Слушај, а... Ернесто? Како се сналази са Интернетом?"

Написао сам једноставно "Волим Кротоне", тамо сам био на одмору.

Један ми је навијач Катанцара написао: "Сломићу те и поломити руке".

А онда помислим: "Катанцаро има фудбалски клуб".

Да, да, трећа лига, а и бију. Користе тудје услуге,

често шаљу једног разбијача из Кампаније, плаћеника.

Плаћеника?

Одакле знаш све те бескорисне ствари?

Да није и Папа отворио профил?

Под назиовом "Понтифез".

Наци, подигни то.

Сунце ти.

"Ернесто корак по корак сазнаје да постоји паралени свет,"

"бизаран и дубоко агресиван."

У рату смо.

Дакле, децо, од данас мењамо стил. Односно, извесно време

нећемо да користимо технолошка средства и извући ћемо оно...

књигу...

- Какву књигу? - Рекли сте да није потребна!

- Да. - Јер ионако све је то на Интернету!

Јесте, предомислио сам се. Што, нико овде нема књигу?

- Нема! - Ја имам.

Цакарели којпој су родитељи растављени. Читај на глас...

пратите докле смо стигли са програмом?

- До граничне вредности. - До граничне... дабоме, ево.

"Гранична вредност је инструмент изучавања понашања неке функције,"

на тачкама на којима није дефинисана или није у континуитету.

Задатак: Конструишимо електронски лист који ће нам...

е... пише да се задатак уради на таблету.

Како?

Како ћемо онда?

Треба да израчунамо граничну вредност функције када се, као у овом случају,

приказује бесконачна...

Ја сам дипломирао пре двадесет година грешком, за мене ово је арапски...

дакле, резлтат функције је?

Је... очигледно...

Икс.

Није!

- Нула. - Нула!

Ово је осми пут да то радимо.

Више пажње, иначе како ћеш деци да објасниш.

- Да поновимо. - Крени.

Дакле, ово је гранична вредност једне функције која тежи ка нули.

Видите? Усудио бих се да кажем просто к'о пасуљ.

Доказ за то је да то може свако да реши, чал и овај бивши дјак,

који није ни завршио факултет.

Како си се то обукао? Личиш на погребника.

Требало ја да јавно наступим, морао сам да се дотерам.

- Дотераш? - Имам само ово.

Добро! Препуштам вас Дјанлуки да то урадите ручно.

- Бинети хајде са мном. - Шта сам сад урадио?

- Знам ја шта. Хајде са мном. - Али ви...

Гранична вредност, питање...

Пишите. Браво.

Онда Бинети, да направимо дил. Ја помогнем теби ти помогнеш мени.

Ја ти дам јаку тројку иако су незналица.

А шта тражите у замену? Немојте да ме плашите.

Ништа страшно, не плаши се...

- Ништа страшно, не брини... - Отац ми је у вези са једном транс...

Шта си зинуо, јеси ли ти чичко, иди ради.

Пријатељица.

- У ствари, треба ми... - Шта?

- Треба ми смартфон. - Смартфон?

- Јесте, немој никоме то да кажеш. - Шта знам, мислио сам "без смартфона"?

Да.

После часа се видимо у тоалету.

- Важи. - Увек важи.

Има ли кога?

Велики Бинети, сад бих дао и петицу...

Не... то је Бинетијев, стално с њим шушумише.

- Морао сам да му га одузмем. - Имаш проблем, знаш ли то?

Бинети, оборен си.

Оборен.

- Знаш о чему размишљам? - О чему?

Можда је ово први пут да будемо сами од како се оно десило...

- Добро... онда ми... - Идите.

- Идемо. - Добро.

Идите!

Множина!

Шта је, шта радиш, шта је сад...

Ти баш у себи носиш нешто дивље.

Све у свему убацио си се у мрежу?

Да, јесам, прилично.

Ево, даћу ти један пример, да видиш нешто.

Поставио сам ову мисао на тему Кафкине Метаморфозе.

У мојо групи "О Кафка, О Смрти..."

- И? - Види, имам осамдесет лајкова.

Десет срца и две чудне фаце.

Слушај, извини, да нешто схватим.

Значи отворио си профил под својим именом.

Знај да ће тако да те масакрирају.

А, је ли?

Мислиш, боље би било неко ун ницкгнаус, ницк науст.

Не, него...

могао би да додаш и ону која ти се свидја. Јелда?

А одакле ти знаш?

Све пише у хронологији, видиш? То стоји само Маргерита Сепи.

Не знам ти си сталкер?

Баш си неваљала, види.

Без увреде...

Значи да сам се и ја прилагодио и одабрао измишљено име:

Боб Џојс.

Једино сам тако могао да се усудим да с њом четујем.

Маргерита. Баш лепо име.

Како песник каже: "И цвеће плаче,"

"а ми упорно мислимо да је то роса."

Лепо. Чије је, Леопардиево?

Не, Џима Морисона.

Постао сам закаснела свезналица,

опсесивна,

бестидна...

све у исто време.

Открио аспекте свог карактера за које нисам знао.

Чудно, али разговарајући са Маргеритом

у облику свог алтер ега осећао сам се више својим.

Добро.

- Па није било баш тешко, а? - Онако,

тих десет минута тишине мени је личило на два сата.

Ја сам се осећала много лоше.

Добро, а сада ко хоће

може поново да узме мобилни.

- Хајде! - Хајде брзо!

Мама миа. - Ма склањај се! - Склањај!

Онда, Филипо, у реду?

- Филипо. - Како си?

Знао сам да је ово група за лечење зависника од нета

али не могу да разумем смисао свега овог.

Не треба да тражиш смисао већ да себе питаш како си.

Како сам... да питам себе. И шта... шта треба да кажем?

"Шта треба да кажем?" Хоћеш то да потражиш на Гуглу?

Значи, први твој задатек је ово: Да питаш себе како си.

Питај самог себе и после кад се поново надјемо испричаћеш нам све.

Хајде.

Могу ли да кажем да је ова дотореса мало несимпатична, а?

Окачена је, смешно, а?

Не разумем те проблеме. Имам мобилни од четврте године.

- Купила ми га је бака. - Допада ти се.

Ако му нешто није јасно, оде на Интернет.

Паста инкаћата се прави са белим и црним луком?

Наћићеш то на Интернету.

Ја сам се родио са интернетом.

Бољи од портирнице.

Зарадио сам четири пријаве на Интернету: Регион,

Ама, Општина, и... и Удружење Јапанских Угоститеља.

А од њих не очекуј ништа, то је оно што највише погадја, јер...

у општој слици они су цивилизовани,

медјутим јок, Јапанци су без везе.

Не доводи средство до патологије већ његово коришћење.

Сетите се типа који је измислио јастук.

Замислио је нешто мекано како би људи лепше спавали.

А сада је јастук једно од оружја која се на свету највише користе

у убиствима гушењем.

Да л' то онда значи да је тај човек створио оружје за масовно убијање?

Ето, понекад имам утисак...

да смо зору чекали на погрешној обали.

- Сећам се твог родјендана. - Стварно?

Десети децембра, је л' тако?

Јесте.

А ја... од тренутка кад сам открио да сам твој...

Отац.

Помишљао да бих волео... да ти напишем писмо, телефонирам ти,

да заједно изадјемо да прошетамо...

Али ништа од тога ниси урадио, чак ни окренуо телефон.

Можемо сад да надокнадимо. Идемо на боулинг, да се тетовирамо!

- Нећу. Мени се боулинг... - Не свидја.

Не, одвратан ми је.

- Немам ниједну тетоважу... - Не желиш сада да кренеш...

Не. Тачно.

- Играш пинг понг? - Не.

Ово је за тебе, љубави.

Хвала мама...

Хвала, било је ово заиста предивно поподне.

Суши у суботу увече?

Ма бежи! Трудна сам, не смем то да једем.

- Сирове ствари, пршут, шкољке... - Тачно.

- Да организујем ја? - Мисим да је боље...

О Боже...

Ернесто како је, све у реду?

Шта се десило?

Одакле знам, само сам укључио вај фај.

Искључи га сада!

Лепа штета, а?

- Како се десило? - Када? Шта: Како се десило?

- Притисн'о сам дугменце. Шта знам! - Какав уговор имаш?

- Какве везе има уговор? - Нисте прочтали препоруку?

Требало да се иселите из зграде. Знали сте да је тераса опасна!

Па пошаљите онда препоручено писмо, а ви шаљете мејл!

Добро, Ернесто, важно је да си добро сада, хајде.

Па наравно да сам добро! Остао сам го на улици с овим,

личим на Менеју Агрипу. Нису ми дали ни четкицу да понесем.

Покријте ми стару господју, молим вас,

- неспособњаковићи, гледај то... - Не, у реду.

Добро, али мислим да би вечерас ти могао да покупиш Ернеста?

Могу? Али не знам да ли он...

А где, у материну, могу да одем Филипо!

Могу, наравно!

Ево нас. Додји, додји.

- Слободно. - Хајде, хајде.

Сачекај ме у дневној, лево је.

Овде. Лево.

Еј, пази, овде нас је већ троје, немој по твом обичају, е?

Каквом обичају? Па нисам те видео двадесетпет година.

Као по обичају, којем? Хајде, молим те!

Добро вече.

Е, Ернесто, Костанца. Костанца Ернесто наш гост.

- Супер! Спаваће с тобом? - Неее! У гостинској соби.

- У реду. - Увек у реду!

Па како? Гола?

- Шта, непријатно ти је? - Шта то треба да значи?

Хајде да ти покажем собу.

- Је л' пунолетна? - Додји овамо час.

Ево. Упалимо светло... види која дивота.

- Супер! Шта, зезаш се! - Биће ти супер, веруј.

Уопште не сумњам.

Као што сам ти већ рекао, разговарао сам с једним пријатељем, сутра...

Ако имаш проблема с парама, не брини, учинићу ти.

- Мислио сам педесет, хајде тридесет... - Шта,

нећеш ваљда да ми наплатиш за овај шпајз!

Сада ти тако изгледа, али за пет минута ће да буде средјено,

Прошле је године ту становао један улични уметник, Раул.

- Раул, биће да је Перуанац. - Шта, знаш га?

Ма ко га зна! А Перуанци су сви малени, зар не?

- Само они могу у ову рупу да стану! - Што тај расизам према Перуанцима?

- Гадно је ово, гадно. - Ја расиста?

Нисам ја расиста! Никад у Перуу нисам био!

Кад смо код малих људи, ево, Дјанлукино, Дјанлукино Ернесто,

- Ернесто... Дјанлукино. - Ернесто... Ернесто, онај Ернесто?

А не?!

Али шта... о мени говорите Филипо нисам схватио...

Наравно, како да не, зове те ГОВНО!

Иди попи свој чај, хајде.

Љубоморан је јер би он хтео ову собу, замисли.

- Додји да ти покажем простор. - Али говно, ко је овај човек?

Где је то купатило...

- Добар дан. - Шта добар дан...

зар се у овој кући не затварају врата. Дивљаци!

Тебе са овим станом и могу да надју, а ја без профила сам избеглица.

- Хоћеш да се мењаш? - Ма евентуално...

Види молим те, радије би социал нетwорк него стан.

Па знаш, и није баш погрешно?

Бити данас он лајн је боље него имати стан.

Ако би залутао у Абу Дабију да ли би више волео мобилни или колибу?

Ма шта лупаш, а зашто би се и изгубио у Абу Дабију,

а и да идем... јебо те, да идем у Абу Даби ја?

Шта ја причам с овом дрогираном!

А ти, што си се унео у ту улогу

професора интелектуалца, који је прочитао последњи роман

ове глупаче... е... Било би добро да попушиш

једну лепу трубу од пола метра. Још можеш да се спасиш, Ернесто,

- ниси ти у свом послу. - Чујеш шта ти је рекла,

не зна те а већ те је прочитала, схваташ ли ти ко је она?

- Геније и... - Држи,

- еманципуј се. - Са травом никад нећеш да ме видиш!

- Шта ради? Кепец свира трубу? - А не?

Јесте, свирам трубу и правим трубе.

Јер сам деконцентрисано кохерентан.

Геније!

Ево јеош једне ствари која ме иритира, злоупотребљаваш реч "геније".

Геније је Леонардо... требало би да знаш, Шекспир...

Шекспир. Да, Ајнштајн!

Не овај клипан и пантофнама који свира трубу,

и то лоше. Време је да ти неко то каже. Лоше!

Шта се смејеш!

Он је геније! Ћерка му је геније.

Видите, четворка, петица, четворка, петица...

Професоре Перудјини, не знате колико ми то прија,

прошли смо један веома компликован период у породици...

- Растава, ствари... - Да...

Бојала сам се да ће то да се осети на Кјари. - Није, напротив.

Извините... Филипо,

- да ниси случајно видео Галантеа? - Не.

Професоре Гали, ви не остајете на разговору?

Не, данас не могу, али... кад пожелите наћићете ме онлајн.

У овој школи имамо чет. Чет чет чет, секретарице...

Ја сам, мало... старинска.

- Не волим чет. - Нажалост.

Ја сам од оних који воле физички контакт...

Онда могу да вам причам о напретку Кјаре у математици.

Да, са задовољством.

- Продо! Продоло, Приваик, Приварик! - Шта је сад?

Сеццо99 пази иза ледја.

Ма види овог...

Сеццо99, и ти треба да псујеш, псуј и ти,

послао сам ти фајл са руским псовкама,

имаш и како се изговара.

Ернесто? Јеси полудео? Говориш руски, шта радиш?

Само један минут Сеццо99. Шта, пробудио сам те?

Ниси, читам. Шта радиш?

Боримо са са два тринаестогодишњака из Москве.

Два гада.

Срећом налетео сам на овог другара онлајн, прави гром.

Е, само је фалио и другар онлајн, само то...

Знаш ли ти ко је Сеццо99?

Бинети?

Бинети!

Пази Бинети који је у школи труба? У овој је игри супер.

Тек да знаш он је на нивоу 36 а ја на 3.

Замисли! Идеш да спаваш? Очи су ти напола а сутра имаш први час.

Да завршим ову мисију и онда гасим.

- Кладим се да нећеш да обориш Бинетија? - Ја не мешам коцкице, Филипо.

Не мешам их.

Треба ми покриће. Та ме два мангупа масакрирају.

Прати ме Боб Џојс!

Опет сам код тебе Сеццо99.

Која туга.

Бинети...

за данас је планирано ово испитивање...

и хоћу да будеш у супер форми. Хоћемо...

Да евентуално исправимо.

Можда је и боље професоре јер...

у ствари ноћас... имао сам гадну температуру...

Знам да та обара. То је совјетска Бинети.

Али неког ћу морати да пропитујем.

- Атаназио. - Не!

- Шта не? - Планирано је испитивање.

А то значи да увек морате да будете спремни.

Додји додји...

Ни мени синоћ није било баш добро.

А не, Атаназио. Видим да си баш у форми.

Пре ил' касније морали смо да се видимо драги Боб Џојсе.

Видим да је оштро.

Стално сам одсутан.

Сад сам, на пример, у Милану пословно.

Милану?

Мени резултира да си у Риму.

Искључи следећи пут локализацију.

Који идиот!

Извини, у ствари сутра треба да одем.

Професоре Гали. Да прекинемо да се фолирамо.

Незгодно!

Знаш ко сам.

А како си то открила?

Бинети ми је рекао.

Гајио сам змију у недрима!

Издајица!

Требало је да га оборим.

Разочарана си?

Веома.

Али ако ме у недељу позовеш на ручак, можда...

Средјена је!

Печена!

Печена, печена, печена!

Ево још једне печурке! Колико!

Видећеш, има их гомила...

Ево једне!

Могу да сликам?

Ни природа те не опушта? Опет сликање?

Зар и овде да вам одузмимам мобилне? Хајде тражи печурке!

Ево још једне, малецке...

- Пази, то је говно. - Говно је.

То скини. Нећу да ме виде у шуми са говном у руци.

Имате неку марамицу?

- Даћу ти ја. - Хвала.

Шта је ту смешно? Што се смејеш?

Покварен си,

малтретираш оне који имају менталне проблеме.

Шта хоћеш од мене? Пази, разбићу те!

Сви би те радо измлатили.

Ти баш тражиш да те људи изударају.

- Добро. - Такав си родјен.

- Могу да кажем нешто? - Не, не.

Само нешто, пусти ме.

Довела си нас да муземо краву

а сад овде да беремо печурке, које иначе не волим.

Због чега? Из ког разлога?

Не треба ти да рациоанлизујеш. Мораш да имаш искуство.

Следећи ти пут дајем специјалан задатак. То важи за све!

Мораћете да закажете састанак са самима собом.

Одарбраћемо неко лепо место,

одвешћу вас напољу и пазити вас.

Пола дана без таблета и мобилних.

Можемо ли ми то?

Што се мене тиче...

Пажња!

Весела сеница! Ентузијазам...

Ево ту, једна добра кафа.

"Састанак са самим собом".

Јесам добро прочитао?

Стварно?

Што се смејеш?

Пази да не извисиш! Додјеш на састанак и не надјеш себе

- и одеш. - Баш смешно.

Откад ниси имао састанак са неком женом?

- Имам сада у недељу. - А са којом?

Не смем да ти кажем, смотао сам је на интернету.

За разлику од тебе ја четујем.

И веома сам тражен.

Ернесто овамо, Ернесто онамо.

Сви ме тагују и деле...

Сви ме линкују. Риба овамо, риба онамо...

Како је лепо бити баштован и четовати...

Овај ресторан... био је први на списку

на сајту који сам погледао.

Ја мислим да купују рецензије.

Види, ова је риба... пренатрпана павлаком.

Мени је значајније ко седи са мном него шта имам у тањиру.

Наравно. Извини, Маргерита.

Мало сам напет.

Откако сам раскинуо нисам излазио са женама.

- Колико дуго? - Десет година.

Ниједан физички... контакт? Ваљда га је било?

Није.

- Десет си година без секса? - Тачно.

Ја то никад не бих могла.

А ти? Откад ниси...

- Ја, четири дана. - Четири дана...

- Имаш дечка? - Не.

Свакако, глупо питање...

- Шта је ту лоше? - Ништа, шалим се.

Можда је боље да прекинемо да причамо о сексу.

- Кад о томе причамо постаје... - Истина.

- Велика тензија, није више забавно. - Нећемо више о томе.

Да ли би да мало прошетамо?

Наравно.

Симпатично је овде. Никад ту нисам била.

Ја долазим ту често.

Ту ме је још деда доводио.

Долазили смо да пецамо.

Никад ништа нисмо упецали.

Не памтим од када нисам долазио.

А... иначе...

сећаш ли се како се љуби?

Па нисам баш толико зардјао.

Па да!

Шта ће да ми фали?

Друштво, ово пушење је супер!

Професоре Гали...

Сињора Закарели.

- Како сте? - Добро, хвала.

А ви?

Прилично добро, хвала.

Чујте... пошто...

смо се нашли,

хтео сам да вам кажем да је ваша ћерка неко време мало одсутна.

Код последње теме пала ми је на Пасколију.

Требало би више да буде концентрисана.

Исто је рекао и професор филозофије.

Али професор математике каже да је геније.

Претпостављам.

Знате? Ја и отац смо растављени.

Имала сам озбиљне проблеме

са расположењем.

Где је моја сињора Закарели?

Имала је психичке проблеме.

Било јој је баш лоше и...

осетио сам се обавезним да помогнем.

"Момче весело... у овим расцветаним годинама,"

"дан к'о весељем да је испуњен."

"Ведар, миран дан"

"што слављу твога живота претходи."

"Уживај,"

"момче моје; Блажено стање,"

"доба слатко ово је сада."

"Друго рећи ти не желим;"

"али празник твој нек' и касније тежак ти не буде."

Децо, час је завршен. Сутра испитивање.

Професоре, фали још фртаљ сата до звона.

Смета вам да изадјете петнаест минута раније? Ћао, Палета.

Да нас неко не види?

Пето Б је на излету, имам кључеве, за мном.

Затвори.

Ја сам више за кревет...

На катедри ћемо, то ти је као кревет.

У материну.

- Извини. - Додји овамо!

Поломљена је! Памтим је да је таква.

- Некад замало да се убијем. - Скини кошуљу, сада!

Додји.

Ко је ово написао!

Шта те брига? Додји.

То мора да је Бинети.

Видеће он свог бога...

Не јављај се.

Да само видим ко је.

Да видим.

Нина.

Нина?

Долазим одмах.

Све је у реду. Спавао је.

Извините.

Уплашила сам се. Цели се дан није померио.

Успаничила сам се.

Какав проблем.

А шта си ти радио?

Ништа посебно. Био сам у школи...

У једној учионици...

Мало је фалило.

Хвала.

Спагето куадрато ал мојито.

Ево.

Још пола кила.

Тај Наци једе као носач.

Ево нас.

Је ли све у реду?

Значи излазим са правим мајстор куваром.

Да.

- Ову објављујем одмах. - Да се ниси усудила.

- То је Мајер, ја ћу. - Добро.

- Слушај. - Да.

Ја ћу да донесем поврће.

Хоћеш ово ти да послужиш?

- Да, да. - Да, да, шта си ти? Рускиња?

Поздрав сињора.

- Што не одговара? - Престао сам да је туцам.

А и повећала нам је кирију.

- Добро вече свима. - Добро вече.

- Зашто си позвао Мајера? - Он је Нинин шеф.

Баш ћемо лепо да му се представимо.

- Може да буде од користи. - У себи си увек остао демохришћанин.

Ја демохришћанин?

Спремно је.

Спремно је.

- Проклетство. - Без наде си.

Дакле, порука од Лоренца:

"Грлим вас све из Берлина"

"криво ми је што нисам тамо."

"Оставите ми неку италијанску кобасицу, ове ми се гаде."

- Већ је касно. - Све си их појео.

- Штета што није ту, хтела сам да га упознам. - Јесте, штета.

Сутра ћемо заједно да обележимо шест месеци.

Јесте схватили, професоре Мајер?

Ова деца прво направе децу а после почну да се забављају.

- Мало сам одлутао. - Узгред, вас сте двоје заједно?

Ко? Ми?

Јеси луда? Носи у себи нешто зло...

И то зло пре свега према самом себи.

Дубоко је, и често меланхолично

заљубљен у мене. Четири године чекам неки гест...

неку глупост. Ништа. Непомично зло.

Пољубићу се сама. Мајер...

да те заменим. Овај је индиспониран, завршиће се тучом.

- Зато што сам га разбио. - Пустио сам те.

И, шта чекаш?

Не, имам ја своје време.

Има своје време.

- Стигло ти је триста порука. - Нажалост имам једну жену...

Кући седи сама, деца имају температуру

- и мораћу брзо да кренем. - Не брини.

За два је минута поноћ. Овде откуцава двадесетпет година.

Пало ми је нешто на памет.

- Филипо, хајде да нешто урадиш. - Реци све.

Да ми направиш један леп видео?

- Али теби је забрањено. - Шта треба да радим?

- Може? - У реду, дозвољавам ти.

- Дај... - Страх те је?

Не, није. Нисам баш навикнут.

Пошаљи Лоренцу поруку и реци да се јави директно.

Ту је неки црвени знак и пише: "директно снимање видеа".

Шта ми причаш шта да радим? Ја сам тебе створио!

- Шта директно, ја сам се напила. - Добро, тако се види да ниси дрогирана.

Ево: Три, два, један... Снимамо се!

Онда, да ми се дода инструмент!

Ово је специјално вече и

хоћу да певам и свирам за вас и за Нину.

- Слажете се? - Да!

Ако баш не може да се избегне. Урадимо то.

- Имамо момка оца директно. - Ћао, Лоренцо!

Ћао, Лоренцо!

- Ћао. - Јесмо спремни? Лоренцо, слушај.

- Могу да вас пратим, маестро? - Ма да, смотанко.

Идем!

Класика. Изузетна машта.

Не памтим речи...

- Запањени смо. - Хтео сам да ти кажем...

Мењам тон.

Јер ја те волим,

љубави моја.

Идемо на "на на на", добро!

Одлично партиципирање!

Још осмеха.

Ћао Лоренцо!

Истина је

да је мрежа родјена за порно.

Ако човек сурфује по свим овим сајтовима

види све и свашта.

Деле их у категорије: Сенегалци са Цејлонкама.

Транс са билдерима.

Кепеци са маторкама

што сад називају МИЛФ

а у ствари су то голе бабе.

Млади се...

посматрајући сву ту порнографију

навикавају на виртуелни секс створен у компјутеру,

а то је проблем.

Млади више не воде љубав.

Ко је?

Сав тај сексуални дисконт ме збуњује.

Све најбоље!

На крају, та прича о састанку са самим собом

је била веома корисна.

Срео сам гомилу људи, замислио њихове животе.

А не оне америчке серије које сам гледао сам седећи на каучу.

Осећам се боље.

То је као да сам се сетио једног дела себе самог

који сам у потпуности запустио,

живота, када није оптерећен свом том буком.

Из те информације он има неку своју дубоку поетичност.

Можда човек постане површан и индиферентан

јар ако се ништа не чује почнеш да се осећаш добро.

Синоћ сам навратио до театра где изводе представе.

Или она одвратна навика коју ви имате да...

Савршено, молим.

Почео си веома добро, после си скратио...

пожелео сам да се убацим у игру...

Тако сам се уписао у радионицу у коју сам ја одлазио у младости

где сам упознао Маријану.

Нисте успели да мој братанац изгуби...

Ноћас сам је сањао.

Хвала.

Бојати се будућности то је помало као да негирате могућност побољшања,

развоја.

И због тога смо у мојој гимназији дигитализовали све.

Све је постало више са стилом, више социал...

Професори су ме пратили у овом мом великом

и храбром сну.

Да нисам можда коза? Зашто звиждиш?

- Стоп. - Доторе, опростите.

- Неко је ово убацио у мрежу. - О Боже!

- Јесу ли дјаци видели? - Видели су?

- Пуцају од смеха. - Шта је ту смешно?

- Шта је било? - Ништа...

- Погледали сте у мене. - Онако.

Разумем, опростите...

Ништа, професоре, није се десило ништа.

- Која брука. - Хоћу да умрем.

Маргерита...

Каква је ово слика?

Ернесто...

Хтела сам да ти објасним, али није било прилике...

- Јао, професоре, боли! - Ћути, дебилу!

Дао сам му мобилни на пет минута

- и ево шта се десило. - Губи се.

- Кунем се, нисам ја ставио на мрежу. - Одлази!

А шта ће тамо?

Слика голе Маргерите у твом мобилном?

Не знам!

И после у твојој соби...

Схватам да на први поглед може да изгледа... Али тврдим ти...

Шта је гола Маргерита радила у твојој соби? Говно једно!

Правила је тортелоне!

Завежи!

Ја и Филипо смо били заједно пре три месеца. Није то нека трагедија.

Било је то у септембру. Ти и ја тада нисмо имали ништа.

Вас двоје не, али ми да.

Дволичан си!

Андјелина!

Ернесто.

Само једном почетком године. После смо прекинули.

Значи, упознала си Филипа и одмах отишла сњим у кревет?

- Ма само једном. - Дешава се, знаш шта ја мислим.

- А и са Галантеом? - Само пола пута, грешком!

Кога брига за Галантеа!

У то сам време била сама, могла сам да радим шта хоћу...

а сада је са тобом другачије.

У античка је времена искован један израз

за особе као што си ти.

Знаш шта? Ти си тај који је остао у античким временима.

Да ли је могуће да се овде нико не брине како се ја осећам?

Схватате шта се мени дешава? Како сада да се појавим у разреду?!

Ти си одувек такав био.

- Да ли те није срамота? - Ти си тај који треба да се стиди.

Кад сам био са Маријаном ти си ми је одвео!

Да... али остала је са тобом трудна а је се њом оженио.

Не, смиримо се сада, молим вас.

Не не, Нина.

Исправно је да знаш ко ти је отац.

И да се ниси усудила да ме убациш у тај одвратни документарац!

Ја нећу да се надјем поред овог. Од овог је тренутка за мене то завршено!

Да ли ти уопште схваташ да си ми уништио живот!

Да одгајам ћерку која није моја.

- Деца припадају ономе ко их одгаја. - Не, припадају ономе ко их направи!

Крв ове девојке је твоја, не моја!

А ти ниси имао муда да је одгојиш.

Ја је барем нисам оставио на улици као пса!

- Ти си кукавица! - А ти кретен!

Добро вече, господјо.

- Опростите, да нисте спавали? - Јесам.

Одлично.

Ту ти је пријатељ.

О, професо'... добро вече.

- Добро вече, Бинети. - Хоћемо једну партију?

Довољно је само да ме пустиш да удјем.

- Врати ми мобилни. - Али Нина...

Кастрираћу те.

Одличан избор.

Ако можемо један тренутак. Молим вас,

молим.

Професо... професоре!

- Извините за кашњење... Пиетро, хвала. - Ма није ништа.

Ситница.

Дакле.

Извуците своје смартфоне, отворите моју апп...

и наставимо од места где смо стали.

Видим да је функционисала група за опоравак зависника од мреже.

Знао сам, то је систем мултинационалних компанија,

које уместо да те лече учине да се потпуно разболиш.

Немаш ли паре за кирију, Дјалу?

Немам. - Није то проблем. - И то ти кажеш.

Видео сам да си се реактивирао на свим четовањима.

Одједном су се појавили твоји профили,

сви да поздраве "Повратак Џедаја".

Дописујеш се са хиљаду особа, коментаришеш...

лајкујеш, смајли, али...

математика, у овом случају, може да ти помогне.

Односно...

Добро.

Претпоставимо да сте ти и Ернесто две варијабиле.

X и Y. А?

А вашу ћемо констатнту да назовемо М.

- М? Као Маријана. - Али и као Маргерита.

То зато што си ти...?

Свиња (маиале). Свиња.

А и то је на М. Видиш како се све слаже?

Убацимо је уз обоје, што медјутим

вас дели. А? Резултат...

је очигледно Н, који је за...?

Нину.

Једначина се решава тако да је.

X + Y

кроз М на квадрат једнако Н.

Што значи

да ти и Ернесто заједно

морате да се суочите са М

и то је једини начин да се стигне до Нине.

Разумеш?

Капираш да кад се дрогирам шта ми све падне на памет, а?

Потребно је да се човек дрогира!

- Браво. - Хвала!

О, успео си!

Мислим... Успео си да додјеш да ме посетиш.

Види, мени уопште... није лако да овде долазим.

Теби никад ништа није лако. Добро, заборави.

Не значи да неко треба да додје на нечији гроб да би мислио о њему.

Али размишљао си толико својим понашањем да си ме згазио

- колима на улици. - Не, ти си имала саобраћајку...

јер си писала поруку на мобилном

док си возила.

Маријана...

Позли ми сваки пут кад видим Нину.

Дај Ерне, имала сам двадесетдве године кад сам затруднела.

Да.

Осећала сам се кривом са Филипом видела сам да му није добро и... тако

понекад...

- Наравно. - Па добро, забављали смо се.

То сам радила да добијем време.

Јер нисам била у стању да му кажем да... волим само тебе.

Добро, у реду, али требало је одмах да знам све.

А ти си ћутала.

Маријана, ти си ме заје...

- Зајебала си ме. - Погрешила сам.

Тако сам поступила јер нисам желела да те изгубим.

Желела сам да цели живот с тобом проведем.

А нисам знала како.

Али једну ствар знам.

Нина је твоја ћерка.

Бандоглава је као ти.

Преосетљива као ти.

Чак испод носа и мирише на тебе.

Није неопходно бити у крвној вези да неког волиш.

Држао си је у наручју само минут пошто се је родила...

мењао пелене...

памтиш кад си јој млечне зубе вадио концем?

Чак си је ти повео првог дана у школу.

Јесте, причао сам јој и бајке да је успавам...

а упознао сам је и са добром музиком.

Клеш, Рамонси, онда Секс Пистолс.

А, памтим онај дан кад сам отишао у Пинћо.

Сакрио се иза једног грма да видим...

Први пољубац, памтим добро јер сам побеснела од муке.

А ја ти после кажем како ти пада на памет да пратиш ћерку!

- Хтео сам да видим ко је тај дечко. - Па дечко.

И био сам у праву, нашао сам се пред

једним истетовираним дебилом.

И у реду...

Причаш сам са собом?

Ја? Не...

- Како не? - Шта ти од мене хоћеш, Филипо?

Звао ме је онај Мајер. И рекао да...

да је Нина нестала, не јавља се ни на телефон.

- Вероватно хоће да се одмори, да буде кући. - Није кући.

Забринут сам. Отац сам и забринут сам.

А... сад си отац. Сада си отац.

Слушај, није ми неко задовољство да будем ту с тобом.

Шта мислиш, где је?

Е... где је...

Ао... црвена буба...

Црвена буба...

Црвена буба. Идемо.

Излаз је овамо. Тамо кремирају,

Бежи одатле.

Хало? Наци, Овде Филипо. Новости?

Па има. Нина је испразнила целу монтажну салу

и однела сав материјал, чак и миксету... и компјутер.

Немам појма где је... Није код вас.

- Има десет година да овде нисам био. - Мени кажеш, ја двадесетпет...

- Црвена буба... - Нина!

Нина!

Шта сам ти рекао?

- Овде су јој све ствари. - Јесте, ту је све...

Ово је од прекјуче.

- Шта је то? - Не знам.

Значи... ја сам имала два оца. Обадвојица са главом у песку!

Јер им је био много тешко да преузму одговорност и реагују.

Никоме медјутим није пало на памет да мене пита како сам.

Као да моја патња вреди мање од њихове.

Не знају колико сам се пута пробудила не знајући где се налазим...

да сам хиљаду ноћи одлазила на џин тоник и МД!

Са осамнаест година сам се са свима туцала, на маминој сахрани...

крај мене није било ни кучета да ми помогне.

Само сам једну грешку направила...

овај глупави документарац!

Веровала да ћу да надјем одговоре а остало ми је само питање:

Чему служи сво то комуницирање

уколико нисам у стању да са својим оцем успоставим везу?!

Чему, јеби га, служи сво то комуницирање

ако нисам у стању да имам неку везу са својим оцем.

Шта има ново?

- Мислили смо да ћеш ти да нам кажеш. - Трудна је у осмом месецу,

не сме оваква да се шета около, ризично је.

Наравно. Не могу да верујем да је Нина од свега дигла руке.

За три је дана требало да предамо мастер документарца.

А материјал је сав овде. Чак и Нинине напомене.

Медјутим недостаје још пуно ствари да се сними и нећемо да стигнемо.

- Морате обојица да разговарате с њом. - Шта хоћеш да кажеш?

Да без вас документарац неће да заврши.

Јесмо се са Нином понели к'о два дебила.

- Посебно ти. - Опет почињеш?

- Мир. - Мир, мир.

Мир, хајде.

- Правимо се да је у реду. - Онда? Шта ћемо да радимо?

- Шта тртеба да радимо? - Шта да радимо.

Рекли сте да фале три дана?

Да... требало би да покушамо.

Наци шта ти кажеш, успећемо?

По мени... да.

Да.

Одакле онда почињемо?

Ћао. Хвала... што сте ту.

Ту сам због Нине, не због тебе.

А, наравно.

Шта је било?

Ништа... да се извиним мислим да ничему не служи, јелда?

Не.

Не служи ничему.

Е знам, проф удара увек снажно, увек.

Хајде иди, иди!

- И, како је било? - Трагедија, веома лоше...

Уосталом третирао си је као курву... има право...

Тачно, знам.

Али временом ће да те види другачијег...

Мислиш?

Да. За пар година бићеш к'о нов. Ако будеш још жив!

Кој се мој смејеш.

Професо' нећете да ме ударите ако сам снимио?

Е не Бинети, мораш да ћутиш, не смеш сад да причаш.

- Стоп! - Бинети,

тако ми Бога оборићу те!

Не... извините, хтео сам само да помогнем...

- Дао је све од себе, јадник... - Шта је дао све...

- Шта је друго могао да уради? - Шта, сад овде сви говоримо?

Али мало помало следеће ће године да вам украде место.

Тишина!

Покушајмо да направимо други... Бинети, тишина.

- Бинети је добар дечко. - Ја ћу Бинетија да оборим.

Като-комуниста најгоре врсте.

Не допуштам ти! Какав като комуниста, ао!

До јуче си гласао за Берлусконија а сад у небеса "поштење, поштење"!

То је био значајан историјски тренутак, била је потребна свежина...

- иновације, храборст! - Берлускони?

Теби је потребна помоћ.

Друштвене мреже. Неко их користи, као ја

а неки не, као Ернесто. Маторци, у суштини.

Глупости!

Објављује дугу а и да не зна шта то значи.

- То су битанге. - Извини...

Овде нас називају наркоманима, зависницима, глупавцима...

Тако се не ради.

Прво су говорили "Је суис Цхарлие" и сада шта?

У праву си, моји родитељи гледају ово.

Непријатно.

- Хајде, говори ти! - Не гурај ме...

Ево овде, види сад ово... друштво се поделило на два дела,

ја сам бар доследан.

- Имају засадјени канабис. - Засадимо их још.

Тако оно што је некорисно попуњава празнину и посаје потреба.

Ми смо у рату.

- Сеци ту. - Не, не сеци, ту сам ја.

Док смо играли у позоришту давио си а ниси памтио текстове!

Није тачно, није тачно! Молим вас, молим вас, стоп!

Ништа, ао, не види се светло.

Шта раде ови у рушевини, опасно је.

Дај да снимим видео можда падну и разбију се.

Две такве будале! Зато што су загрлили облаке.

Дунстеру!

Одакле треба да кренемо.

Покажи ми сцену, молим те, да није избачена?

По мени ово је арапски.

Настави ти само да читаш Фоскола и бићемо овакви дебили!

Престаните!

Носи се у материну.

Ударићу те!

Кога ћеш ти да удариш...

Слушај Филипо, ја ћу да те изударам и ти то знаш!

Јесте, насиље као увек.

Глупердо.

Шта си рекао?

КРАЈ

- Добро вече, сала за породјаје? - На крају ходника лево.

- Хвала. - Ту цигару морате да баците.

Наравно.

- Смири се, стрефиће те инфаркт! - Онда? Како је било?

Све под контролом, родило се и обоје су добро.

- Зар с цигаром унутра... - Шта је требало да урадим...

Овако? Сестро извините!

Слободно...

Ћао!

Види љубави ту су деде!

Полако.

- Могу једну слику? - Једну?!

Дај ми да сликам.

Дивна је.

Пази да не испаднеш будала и са својом унуком.

Нисам ја будала.

Тата а ко ти је рекао да си будала?

Глас савести.

Тата... Ево твоје унуке.

- Ја? - Да!

Не не, ако ми испадне из руку. Ма да...

Само полако, спава... полако.

То је деликатна ствар, није...

Гледај. Добро је држим... Али не радује се баш.

Размишљали смо ја и Филипо,

што... што јој не дамо име Маријана, као твоја мама.

- Било би баш лепо. - Не тата...

Ово дете мора да има другачију судбину...

уосталом Маријана је само једна.

- И имаш право. - Да, истина.

Дај, узми ову бебу пре него што лупнеш неку другу глупост...

Хајде, узми је.

Урадимо праве ствари...

Пажљиво... пажљиво с главом...

Ево... Зваћу Лоренца.

Зовеш Лоренца мобилним! Напољу је, дозови га.

- Али ако зависиш од... - Осећаш?

Има право...

- Полако, полако. - Добро, идем да зовем Лоренца.

Лоренцо.

Гледај.

Зар није лепа?

Пази!

Хвала.

Како да зовемо ову малу, Лоренцо?

Нека одлучи Нина.

У наше време заједно смо одлучивали. Немојмо само страна имена...

После слушаш обри обри, у школи имамо једну Сју Елен Капоци.

Тифани Распони...

А што, Џонатан Кампаначи што ти смета?

Џонатан Канпаначи, он би да буде фудбалер.

Добро, ми би сада да одемо, тако да будете мало сами...

и... доћићемо сутра ујутру опет.

Да... ја... ја бих да останем још мало.

Е, боље је да идемо.

Ћао.

- А за стан? - Напустио сам собу,

Дјанлука и Костанца су нашли нешто што им се много свидја...

А ти?

Узео сам једну гарсоњеру у булевару Либија изнад метроа. Лепа...

Дошло је време да одем да живин сам.

Да. Мислим да јесте. Пази се једино газдарице...

- А са Маргеритом, јеси се чуо? - Да, звао сам је пре недељу дана...

Рекла ми је да сам испао велико говно,

Али звао сам је и јуче...

Задржала се више не изразу "страшна особа" што углавном...

- Значајан корак напред. - Јесте.

- Лепа бебица, а? - Лепа, јесте.

- Личи много на тебе. - Носи се Филипо.

Шта Мајер тражи овде?

- Шта ради? Он је отац детета. - Ког детета?

Детета без имена, моје унуке.

- Поред тога, и моја је унука. - Па у реду...

- Зар Лоренцо није детету отац? - Ма не! Кад су Лоренцо и Нина...

кренули Нина је већ била трудна. Зар ниси то схватио?

Па има ли нечег нормалног у овој фамилији?!

Нормално, а шта је нормално...

Сад ћеш да будеш и неки тупави филозоф!

- То је сад опет насиље? - Какво насиље!

Лоренцо је паметан момак, разумео је и прихватио, баш тако.

Он јесте разумео, ја не прихватам ништа. Нина је требала то да ми каже.

Маргерита, у ствари, има право... Затуцан си, то је истина.

Превео Донато Ди Бергамо