Original subtitles

Posle Nove godine Lila je postala lenja.

Cele božićne praznike nije izlazila iz kuće.

Rino je bio besan na nju.

I dalje mu se žurilo da se obogati poput Solara ili Stefana.

Krivio ju je što više ne ide u radionicu

i što je odustala od projekta.

Pogledaj šta mi je Rino ostavio.

Befaninu čarapu.

Nisi postavila mesto za brata. -Može sam da ga stavi.

Zašto? -Zato.

Rekla sam da može sam da ga postavi!

Zar si poludela? -Da, jesam.

Sin mi je i radiću šta hoću. -Brat mi je i neću mu postaviti mesto!

Šta radite? Zašto se prepirete?

Rino, ostavio si mi divnu čarapu. Hvala.

Je li bilo lepo iznenađenje? -Napolje ili ću te pogoditi u glavu!

Kako se usuđuješ? -Hajde, ako imaš muda. -Misliš da te se plašim?

Dođi, đubre!

Ti si budala! -Nije ti se svideo ugalj? To zaslužuješ!

Zaboga, ako probudite oca, ubiće vas!

Zašto si joj dao ugalj? -To zaslužuje!

Beskorisna je! Ne pomaže u radionici, kod kuće! Ništarijo!

Crkni, budalo! -Pogledajte šta mi je Befana donela.

Prelepe su, Fernando.

Befana ih je napravila baš za moja stopala. -Gospodske cipele.

Onaj ko je napravio ove cipele, pravi je majstor.

Svaka čast Befani.

Ojačao sam ih, ali... -Lagane su.

I čvrste. -Da.

Nema grubih ivica.

Ovakva cipela, sa ovim širokim vrhom, zaista je jedinstvena.

Nikad je nisam video na nečijoj nozi.

I udobne su.

Okreni se, moram da zahvalim Befani -Kako to misliš? -Okreni se!

Životinjo! Nateraću te da ih pojedeš, te usrane cipele!

Više nikad ne želim da te vidim! Dosta! -Životinjo!

Rino, prestani, molim te! -Napolje, govnaru!

Neću više da radim sa tobom! Skočiću sa krova!

Ubiću te sopstvenim rukama! Napolje!

Odlazim! Više me nikad nećeš videti! -Ne govori to!

Plačeš kao beba! Zar te nije sramota?

Pogledaj ga! Drži se za maminu suknju! Ti si muškarac!

Ideš li ili ne?

Gadiš mi se! -Gubi se odavde!

Mama pogledaj šta nam je Befana donela.

Karači, april je i još nisi naučio konjugacije glagola?

Šta radiš?

Je li to zaista potrebno?

Ovako ćemo. Vrati se na mesto, smiri se i nastavićemo.

Dosta! Nije smešno!

Pređimo na vežbe iz italijanskog.

Ugledajte se na svoju koleginicu Elenu Greko.

Poslušajte šta piše o Didoni.

"Ako nema ljubavi, ne samo da presahne život ljudi nego i grada."

Dođi, Grekova.

Bravo. Pet plus.

Barbarisi.

Di Napoli.

Nije loše.

Lenu!

Lenu!

Nećeš da me sačekaš? -Ne.

Ideš kući bez mene?

Previše se smeješ, kao budala. -Šta te briga ako se smejem? -Briga me.

Sviđa ti se Alfonso?

Ne sviđa mi se Alfonso, bar ne onako kako ti misliš.

Ni ti mi se ne sviđaš. Raskidam sa tobom.

Ne verujem ti. -Videćeš.

Možemo li bar da idemo kući zajedno?

Zaista ne razumeš, zar ne?

Nikad mi nije bilo stalo do Đina.

Ne znam ni zašto sam pristala.

Pravio mi je društvo nekoliko meseci, ali sad mi je dojadio.

Nikad ništa ne kaže, čak me ne zasmejava. -U pravu si.

Pored svih ostalih dečaka u tvojoj školi.

Lila...

Dobila sam pet plus za esej.

Bravo.

Bio je to esej o Didoni.

Ti si rekla neke stvari, sećaš se?

Zapisala sam ono što si rekla.

Profesor je pročitao pred celim odeljenjem.

G. Feraru je žao što više ne ideš u biblioteku.

Od knjiga me boli glava. -Nije istina. -Istina je.

Ako ti tako kažeš. Svejedno sam ti donela neke.

Čak i ne izlaziš, nikad ništa ne radiš. Bar čitaj malo.

Koga je briga za Didonu i knjige?

Moram da peglam.

Lenu...

Ove nedelje sam primila dve ljubavne izjave. -Dve izjave?

Da.

Lila.

Paškale. -Nisam te video u radionici. Bila si bolesna?

Ne,svađala sam se sa tatom i Rinom. Bolje da budem kod kuće neko vreme.

Drago mi je da si dobro.

Čemu taj izraz lica? Šta je bilo?

Lila...

Sviđaš mi se. -I ti meni.

Mnogo mi se sviđaš, ali ne tako.

Želim da popričam sa tvojim ocem i Rinom.

Lila, želim da se verimo.

Ozbiljan si?

Ako me odbiješ, moj život neće više ništa vredeti.

Paškale...

Volim te.

Ali isto kao što volim Antonija, Enca...

Volim sve kao što volim Rina.

Ja tebe ne volim kao što volim Karmelu.

Narednog dana sam ga opet srela.

Ali ponašao se normalno.

Kao da se ništa nije dogodilo.

A druga izjava?

Nikad nećeš pogoditi.

Kuda si to krenula sama?

Zar živiš u tom autu?

Idem sa tobom.

Hoću da se izvinim zbog onoga od prošlog puta. -Zaboravila sam na to.

Sa pravom si se ponela tako prema meni. -Znam.

Pogrešio sam, ali jesi li videla kako smo plesali?

Ne sećam se. -Ne sećaš se? Ja se dobro sećam. -Onda zaboravi.

Prijatan dan.

Lila razmišljam samo o tebi.

Sinoć sam te sanjao. Pitao sam te hoćeš li da se verimo.

Pristala si. Dao sam ti verenički prsten sa tri dijamanta,

isti kao prsten moje bake.

U tvom snu sam pristala? -Da.

Onda je to zaista bio san.

Nikad se ne bih verila sa tobom jer si životinja. Ti i tvoja porodica.

Molim? Ja tebi pričam o svojim osećanjima, a ti tako?

Kažeš da imaš osećanja?

Reći da si životinja je pogrešno, to je uvreda za životinje.

Životinje ne rade to što si uradio Adi,

ne pucaju sa balkona na Novu godinu. -Nisam ja, moj brat je.

Znaš to. Vrati se!

Ako se usudiš da me opet pratiš, počeću da vičem na ulici.

Ceo kvart će gledati.

To si uradila Marčelu Solari? -Da.

To si uradila Marčelu Solari? -Da.

Nemoj nikome da kažeš da si se tako ponela prema njemu. -Zašto?

Briga me.

Luda si. -Taj smrad!

Zalepio se za mene kao parazit. -Zato ne izlaziš? -Koga je briga?

Moram da peglam bratove stvari.

Lenu...

Misliš da nešto nije u redu sa mnom? -O čemu pričaš?

Navodim ljude da pogrešno postupaju.

Kako to misliš? -Rino...

Opet je drag i vedar. A juče mi je rekao

da smo pametni i da niko ne može da nas zaustavi.

Možda još razmišlja o cipelama. -Razmišlja o novcu. Želi da kupi auto

i televizor jer kaže da ih bogati imaju. Opsednut je.

Želi da sam ide na sladoled u Toledsku ulicu u nedelju, sam. -Idemo!

Hajde da izađemo, da posmatramo ljude. I ja ću ići.

Već sam odbila. -Reci da si se predomislila. Hajdemo.

Koliko znam, to je bio prvi put da Lila ide u grad.

Tokom cele vožnje autobusom samo je gledala kroz prozor sa divljenjem

dok joj je Paškal objašnjavao šta vidi.

I tako je tuga tog nedavnog perioda polako ustupila mesto iznenađenju.

Vel i ko je ! - o je lebis itarn i trg .

Koja je ono zgrada? -Kraljevska palata.

Znate za statue kralja Napulja? -Ne pred devojkama. -Smešno je!

Gde idemo na sladoled? -U Toledsku ulicu .

Gde je to? -Bez brige, sa nama ste.

Idete u šetnju? -Ćao, narode!

Niste umorni od neprestanog hodanja?

Ti idioti su i ovde?

Ne opterećuj se. Svi znaju da je Đijola drolja.

Ada je rekla da više neće ući u taj auto, ali očigledno joj se svidelo.

Dosta, ona je Antonijeva sestra. -Neka je drži kod kuće!

Idemo po sladoled i idemo kući. -Da, idemo kući. -Šta to pričaš, Lenu?

Solare vode njih dve kuda god žele, a mi idemo kući? Hajde.

Šta ću sa svojom sestrom?

Uzećemo sladoled ovde. -Ne, negde drugde ćemo.

Hoću da pogledam ovde.

Pored svih mesta gde možemo da uzmemo

Zašto me uvek mučiš? -I Elena i Karmela žele.

Želite, zar ne? -Devojke izgledaju kao lutke.

Idemo, Rino. -Lila, jesi li videla kako si obučena?

Jesi li videla kako smo mi obučeni? -Kažeš da smo ružne? -Ne, niste.

Sladoled i onda idemo?

Dosta više. Idemo gde hoćete.

Ovi ljudi mi se ne sviđaju.

Ljudi u kvartu misle da su face, ali su niko i ništa.

Da li bi nosila onu haljinu? -Ni da mi platiš.

Ja bih. Kao da smo u drugom gradu .

Pogledajte, eno gđice Preuzvišene.

Lila, ćuti!

Lenu, tvoje školske koleginice su ovakve?

Nisu. -Onda nije dobra škola. -To je klasična gimnazija. -Nije dobra.

Zar ne, Lila? -Ako nema devojke poput nje, tvoja škola je očajna.

Znate li gde treba da se stavi taj polucilindar?

Pusti ih.

Kad moja devojka prođe, ti treba da ližeš pod! Seljačino!

Dođavola! -Kako si me nazvao?

Reci! Kako si me nazvao? Ponovi to!

Reci! -Idemo, Rino! -Ti si smrad, govnaru jedan!

Vidiš, Paškale? Moja sestra misli da se igramo.

Naređuje i kaže da želi da ide ovamo.

Misli da se šalim kad kažem da ne treba da idemo ovamo!

Uvek dođe do nevolje kad si negde gde ne treba da budeš!

Ali gospodični ne možeš ništa da kažeš. Ona uvek sve zna i razume!

Nazvao me je seljačinom. Smrad!

Ja, seljačina! -Rino, moraš da se smiriš. Smiri se, idemo.

Zajedno smo izašli i zajedno ćemo se vratiti. -Hoćeš li prestati, Lila?

Neka ti bude jasno. Ja sam stariji brat i radićeš ono što ti ja kažem.

Malo mi fali da tebi razbijem njušku. Hoćeš da vidiš?

Lila, hajdemo kući.

Reći ću to tati. -Reci mu, briga me. Sad idi kući.

Onda ćemo videti.

Više neću izaći sa tim glupanom. -Šta je trebalo da uradi?

Ne sviđa mi se što smo se razišli. -Videćeš, pridružiće nam se.

Žele da idemo kući jer ne žele da se još nešto dogodi.

Pogledajte!

To je tip kog je Rino udario! Stanite! Otvorite vrata! Brzo!

Majko božja!

Sad se ne smeješ?

Rino!

Ostavite mog brata na miru! -Lila!

Lila!

Lila!

Ostavite Rina na miru!

Ne miči se, Lila!

Dosta!

Govnaru!

Zar nije dosta?

Paškale!

Vratite se odakle ste došli, smradovi!

Jesi li povređena? -Ne.

Da vidim, Paškale. -Skloni se!

Izvoli, Rino. -Hvala, Marčelo.

Molim vas, odvedite devojke kući.

Idemo, Lila. -Ne... -Moramo da idemo! -Molim te.

Nećemo stati. -Ulazite. -Nećemo stati! -Stisnite se!

Požurite!

Pomeri se. -Gde? -Dođi ovamo.

Uskoro stižemo. -Nemam nimalo mesta!

Lasico, ti izađi! -Kako si me nazvala? -I ovde ćeš da naređuješ?

Izdržite! -Niste mogle autobusom?

Prestanite! Ovo nije igra!

Stani.

Zašto?

Rekla je da staneš.

Bravo.

Je li ti udobnije, Lila? -Šta te briga?

Baš si se lepo zahvalila.

Hoćeš li da se provozamo pre nego što odemo kući? -Da.

Pitao sam Lilu.

Ne.

Šta ćemo onda? -Ostavi nas ovde. -Odvešću vas kući.

Ostavi nas ovde, bolje je. -Odvešću vas! -Zar si gluv?

Ćao.

Ćao. -Ćao.

Nije mu bilo dovoljno da me gleda svaki dan.

Došao je i do radionice da vidi kako je Rino.

Kad ga je video, Rino je prebledeo

jer nije rekao tati da su ga pretukli.

Rekao je da je pao sa bicikla.

Hvala bogu da Marčelo nije ništa rekao.

Samo nam fali da to govno počne da se hvali.

Tvoj otac je poverovao u priču sa biciklom? -Naravno.

Bio je tako srećan što je Solara u radnji.

Znaš li šta je rekao Rinu kad je Marčelo otišao?

"Napokon radiš nešto dobro. Družiš se sa Marčelom Solarom."

Svi su šenuli, Lenu.

Dao sam mu da vozi auto. -Rinu? -Neverovatno je, tata.

Ali ne ume da vozi! -Naučio sam ga.

Ako ga slupa, ne mogu da platim popravku. -Ja ću se pobrinuti za to.

Lila, pozvao sam Marčela na večeru.

Ćao, Lila.

Ćao, Lenu. -Ćao.

Gde sam stao... Kuda ste išli?

Zaista će jesti ovde? -Pomozi mi da postavim sto, molim te.

Staviću mu otrov za bubašvabe.

Šta to pričaš? Zar si glupa? Treba da budeš srećna.

U pravu je. Došao je zbog tebe. -Ne želim ga blizu sebe. -Zašto?

Odbićeš ga ako te želi? -Već sam ga odbila. -Zaista? -Da.

Šta to pričaš? -Tačno je.

Zaboga, tvoj otac ne sme nikad da sazna, inače će te ubiti, jasno?

Hajde, postavi sto.

Jesi li rekao ocu da ga moj otac mnogo ceni? -Istina je.

Kad priča o osobi koju ceni, slušam ga.

Moj otac uvek lepo govori o vašoj sposobnosti.

I vaš sin govori sjajne stvari o vama.

Svi znaju da je Silvio Solara velik čovek.

I Rino postaje dobar. Počinje da shvata posao.

Radom se postaje bolji.

Moj deda je počeo u suterenu, a tvoj otac se sa vremenom proširio.

I danas u poslastičarnicu Solara

dolaze ljudi iz svih delova Napulja da pojedu kolač. -Preteruješ.

U pravu si, Lila. Možda sam malo preterao.

Ali samo da bih rekao da novac mora da se vrti.

Da bi se raslo iz generacije u generaciju.

Mislim da je ideja o ovim cipelama veoma zanimljiva.

Ako neko oseća da je u stanju i može da stvara dobre stvari,

treba da pokuša.

Ljudi vole nove stvari.

Znam da su vaša deca napravila predivan par cipela.

Broj 43. To je baš moj broj.

Da, broj 43.

Ako vam ne smeta, voleo bih da ih vidim.

Ne znam gde su. Nuncija, znaš li ti? -Ne.

Ona ih je sklonila.

Da, stavila sam ih u ostavu.

Ali mama mi je prekjuče rekla da je počistim.

I bacila sam ih.

Bacila si ih? -Da.

Ionako se nikome nisu svide le.

Lažeš. Odmah idi po cipele.

Idi po cipele, hajde. -Otkud da ih sada želiš?

Bacila sam ih jer si rekao da ti se ne sviđaju.

Ustani i idi po cipele, smesta.

Rekla sam da sam ih bacila.

Ne. Jedi.

Nastavi da jedeš. I ti, Marčelo. Ne obaziri se na nju.

Ponekad je nepristojna. Temperament je ponese, ali dobra je devojka.

Zar ne, Elena?

Vratiće se.

Lenu, ne sviđa ti se? -Dobro je... -Onda jedi.

Izvinite, nisam znao da je to problem.

Ne, kakav problem?

Nuncija, Marčelo je razočaran.

Idi da vidiš šta tvoja ćerka radi.

Ne, ne brini. Pojedi do kraja.

Nema je. -Onda je glupa.

Ovo je između vas i vaše porodice, ja samo smetam.

Izvinjavam se još jednom. -Mi treba da se izvinimo.

Ćao.

Vidimo se sutra, Marčelo?

Marčelo?

Idem i ja kući.

Ovog puta ću je ubiti! -Ja ću je prvi ubiti! -Hoćete li se smiriti?

Laku noć.

Bez brige. Vratiće se.

Lenu? Ovde sam.

Šta te je koštalo da mu ih pokažeš? -Ne želim ni da ih dodirne.

Znaš li šta će ti otac i brat uraditi? -Da.

Šta ćeš učiniti? -Ništa. Ostaću ovde.

Idemo. Poči ću sa tobom. Možda će se smiriti ako sam ja tamo. -Neće.

Bilo bi mi neprijatno da vidiš kako se ludački ponašaju. -Bez brige.

Pokušaćemo da ih urazumimo.

Uđi! -Don Fernando, čekajte! -Kakvi su to hirovi?

Moje su! -I ja sam ih pravila!

Znaš li šta si uradila? -Životinjo!

Osramotila si me pred facom kvarta! Prokletnice! -Da su mu se svidele...

Opet cipele! -Počeli bismo da ih pravimo! -Ti i tata?

Možda i ti kasnije! -Predomislio si se?

Nisam, ali ne smeš da me tako sramotiš pred Marčelom!

Koliko je vremena potrebno da napravimo ovakve? -Četiri dana.

Napravićemo ih, prodati i sami se finansirati.

Prodavaćemo ih Marčelu Solari? -Ne razumeš!

Solare su jedini ljudi koji su važni! To je reklama! -Besplatna?

Ako budu hteli mali procenat, daćemo im ga.

O čemu pričaš? Ja ovde pravim cipele!

Morate da idete preko mene! Ja umem da pravim cipele! -Dosta!

Ako ne prestanete, baciću se kroz prozor! Kunem se Devicom Marijom!

Nuncija, smiri se. Smiri se, učinićemo kako ti kažeš.

Samo se smiri.

IMAMO CIPELE MARKE ČERULO

Uske su. -Sigurno? To je broj 43.

Uske su. -Možemo da ih raširimo.

Da, možemo da ih popravimo.

Čuješ li to, Marčelo? Tata zna o čemu priča.

Šta si rekao?

Ništa, nema veze.

Ne znam, moram da razmislim.

Doviđenja.

Rino, pomeri se!

Uđi, prijatelju. Napravićemo ih da budu savršene.

Don Fernando, imam veoma ozbiljne namere.

Molim Vas za ruku vaše kćeri.

Još si mlada, ne moraš odmah da daš odgovor, ali savetujem da pristaneš.

Ne samo zbog sebe nego zbog cele porodice. -Istina.

Moraš da misliš na svoj život, ali i na nas.

Marčelo Solara je dobar mladić

i odnosi se prema tvom ocu sa poštovanjem. -Sigurna sam.

Ti samo treba da pristaneš, a ja ću se pobrinuti za ostalo.

Ići ćemo korak po korak. Razumeš?

Malena...

Pitao sam da li razumeš. -Pitao si da li razumem ili želim li to? -Oboje.

Tata..

Radije bih se udavila u bari nego da se verim sa Marčelom Solarom.

Učinićeš ono što ti kažem. -Ne.

Ne? -Fernando!

Videćemo!

Čak ni ako me ubiješ!

Videćemo, jasno?

Mene je ta vest prenerazila. Odmah sam stala na njenu stranu.

Bodrila sam je da povede taj novi rat protiv oca

i zaklela se da ću je podržati.

Ali nije bilo načina da ostajem uz nju.

U julu se dogodilo nešto što je trebalo da uzmem u obzir,

a što me je iznenadilo i uznemirilo.

Matematika, pet. Strana književnost, pet.

Pogledaj, čak i iz grčkog!

Da.

Zaslužuješ ovaj prolaz. Pametna si.

Vredno si radila, vidi se. Bleda si.

Da vam donesem vode? -Ne, ne brini.

Slušaj, imam rođaku na Iskiji, zove se Nela.

Ako ćeš da joj malo pomažeš u kući, mislim da će te rado ugostiti.

Treba da ideš da plivaš, da se malo sunčaš. -Na Iskiji? -Da, na Iskiji.

To je Iskija.

Elena...

Moraš da se skloniš odavde.

Izvoli.

Evo nešto knjiga za tebe. Čuvaj ih, nemoj da ih vratiš sa ijednim uhom.

Čuvaću ih, učiteljice.

Pozajmljujem mnogo knjiga iz biblioteke. -Bravo.

Jeste li dobro? -Da. Samo sam malo prehlađena.

Sad idi, devojčice moja.

Javiću ti za Iskiju.

Doviđenja. -Ćao.

Nisam razumela šta su učiteljicine reči značile.

Nikad nisam bila na odmoru, nisam bila na moru.

I kad je učiteljica Olivijero došla da ubedi moje roditelje

da me puste da odem na more, brinulo me je samo kako ću reći Lili.

Zaratila je sa svima braneći se od Marčelove prosidbe,

a ja ću je ostaviti samu celog leta.

Nećeš razmisliti o tome da prihvatiš prosidbu?

Lenu, jesi li na mojoj strani ili ne?

Pogledaj me.

Stala si na njihovu stranu? -Zar si luda?

Htela sam da vidim mogu li stvari da se poprave.

Jer ja odlazim.

Šta to znači?

Idem na Iskiju kod rođake učiteljice Olivijero.

Ne znam kako je nagovorila moju mamu.

Prvo je rekla da se ponašam kao gospodična, a onda je pristala.

Kupaćeš se?

I ti to tek tako kažeš? Nešto tako divno?

Ostaviću te samu.

Žao mi je.

To je divno.

Da.

Divno je.

Ako ti se kupaći kostim pokvasi, rastegnuće se, zato pazi.

Šta ćeš ako se more uzburka tokom plovidbe?

Zašto uvek moram da brinem? -Smiri se, mama.

I seti se da umeš da plivaš. -Uopšte se ne sećam toga. Gde smo bile?

U Korogiju, nekoliko dana zbog tvojih sinusa.

Uživala si. -Sigurna si? -Teraš me da se preispitujem. Ne sećaš se?

Ne. -Bila si mala.

Posle jela ili ako je tetka iz Crvenke tu, nemoj da ideš u vodu.

Da, već si mi to rekla. -Vreme za polazak.

I vi idete? -Da, zašto? -Da pripazite na nju ako se more uzburka.

More je lepo i mirno. -Nikad se ne zna. -Pripaziću na nju. -Hvala.

Nemoj da me osramotiš!

Izvolite.

Sklonite pasarelu.

Lenu!

Ne razgovaraj sa neznancima. Budi dobra.

Čuvaj se, čuješ me?

Ćao.

Kad se brod odvojio od mola, bila sam istovremeno užasnuta i srećna.

Prvi put sam otišla od kuće, otišla sam na putovanje,

putovanje morem.

Široko telo moje majke, kvart i Lilina priča

sve su se više udaljavali, a zatim su i nestali.

MEDlATRANSLA l S