Original subtitles

Ili je ovde ili ga uopšte nećemo naći.

Modeste, ko tu živi? -Neka njegova nova dragana, bez ikakve sumnje.

Ako iko može da ga nađe onda je to Modest.

U Moskvi je dobro upoznao vašeg brata. Je l' tako, Modeste?

Samo sedite! -Ovde je, zar ne?

Kafu? -Ne, hvala. Ispred me čeka porodica. Očekuju da ga dovedem.

Pa... porodice su ljudožderi.

Gubi se, ti malo, pokvareno čudovište.

Ne čuje vas.

Gluvonem je. Nedavno sam ga primio za učenika.

Jadničak.

Zašto radite takve stvari, Modeste?

Zar ne postoji drugi način da se nešto zaradi?

čekam da otvore Konzervatorijum Dramskih Umetnosti.

Gluposti! -Što da ne?

Petar pristojno zarađuje...

kao profesor muzike.

Zašto ne bih mogao i ja? Kao profesor...

Šta hoćeš?

Naša draga sestra sa mužem i sinom nas čeka ispred.

Obećao si im da će ih juče odvesti na večeru. -Pobogu! Jesu li još gladni?

Uvek mi pretiš sestrom.

Ne verujem da je Saša ta koje bi trebalo da se plašiš.

Vaši maniri su podjednako grozni kao i vaša dela.

Petre, postao si jako nemaran.

Ako se ovako nešto pročuje, sva... sva vrata će ti biti zatvorena.

Moraćeš da napustiš konzervatorijum i tvoja muzika neće biti izvođena.

Bićeš obeležen za ceo život.

Reci im da silazim.

Žao mi je za sinoć. - Nemoj zbog toga da se sekiraš, molim te.

I ne bih kad bih stalno bio sa tobom.

Možda ne bi bilo loše da se sa vama vratim na selo?

Mogao bih da predajem u školi i tako da se izdržavan, zimi bih mogao da radim...

a leti... leti bismo mogli da leškarimo pored jezera i uživamo u suncu.

Sve ćemo to raditi, Petre, ali kad postaneš slavan.

A bićeš slavan. Možda ti je ovo prava prilika.

Dođi, Tatjana.

Vodi ih čim se završi, ne želim da čuju šta će direktor reći. Alekseje!

Retko kad mu se svidi moje novo delo, naročito za klavir. Kasniš!

Znam. Malo sam se zadržao kod kuće pa sam morao da trčim.

Jesi li iskopirao novo delo? -Jesam.

Tu ti je? -Da.

Onda idi tamo i proveri da li je sve u redu, molim te.

Ja sam mislio da se već umorio od druženja sa dečacima.

Dobro, dobro, vi sa dvora svi ste isti.

Dva muškarca mogu da budu prijatelji a da se za njima ne šire tračevi.

Tračevi umiru bez činjenica koje ih podržavaju, prijatelju moj.

A čajkovski nam ih je dao u izobilju.

Mene ne interesuje njegov privatni život, samo njegov profesorski rad.

Koliko znam sebe vidi kao kompozitora, u suprotnom, šta ćemo mi ovde?

Nadam se da se prema njoj nećeš ophoditi kao prema običnoj avanturi.

Izgleda da stvarno volim tvoju sestru čim sam došao da slušam kako svira...

drugu flautu sa gomilom dosadnih studenata.

Izvinite. -Je l' ulaz slobodan?

Da, naravno. -Hvala.

Gospođo fon Mek... dobar dan.

Gospodin Rubinštajn vas moli da prihvatite njegovo izvinjenje...

ali, koncert je već počeo.

Petar čajkovski svira svoj novi koncert.

Hvala. Mnogo vam hvala. Hvala vam.

Dragi moj Petre. Izvanredno!

Kakav talenat! Molim te, primi naše najiskrenije čestitke.

Divan si. Jako mi je drago što si se ti oženio mojom dragom Sašom.

Dragi moj, Petre, nikad ništa ovakvo nisi napisao.

Petre... kao da sam ponovo preživela celo prošlo leto.

To i jeste prošlo leto. -Dobro, sad moramo da krenemo.

Rubinštajn želi da priča sa Petrom. Bobjek, idemo.

Ne znam zašto ste se mučili to da pišete.

Jednu, možda dve strane vredi sačuvati, a ostalo slobodno možete da uništite.

Da ste slavni, možda ne biste morali.

Tada ne mora baš sve što napišete da ima neku vrednost.

Vi ste plaćeni profesor kompozicije. Recite mi, onda, šta je ovo?

Ne samo da je otrcano, nego je loše, vulgarno, ženski.

Žao mi je, neće biti javno izvođeno dok se kompletno ne prepravi.

Iskreno, uopšte nisam iznenađen.

čovek koji ne vodi računa o svom privatnom životu, kao vi...

teško može da bude iole obzirniji u svom radu.

Nalazite se pred sopstvenom propašću, mladiću...

i vaša muzika to jasno pokazuje.

Ovo je najbolje što sam ikad napisao. Neću promeniti ni jednu jedinu notu!

Na konzervatorijumu radi profesor čajkovski.

Želim da znam sve o njemu.

Da, mama, ali dok ne prođe Božić ne možemo ništa da uradimo.

Cela porodica te čeka. -Boli me glava. Uspostavi kontakt sa kompozitorom.

I volela bih i nekog pijanistu koji će mi svirati njegovu muziku.

Volim vas od onog trenutka kad sam vas prvi put videla.

Vi ste jedini muškarac kog volim.

Molim vas, oprostite mi.

Ni jedan muškarac kog...

Ni jedan muškarac kog znam ne znači mi ništa.

Znam da mi nikad nećete oprostiti ovo drsko pismo, ali ja sam slobodna žena.

Bila sam verena... pet godina.

I ostavila sam ga... zato... zato, zato, zato...

zato što volim vas.

Šta je sa mojim drugim violinama i violama?

Unisono sviraju oktave.

Naravno, viole sviraju oktavu niže.

Zašto ne dođeš na zabavu? Svi čeznu da te vide a Rubinštajn insistira da dođeš.

Mislim da želi da ti se izvini. -Rubinštajn je obična budala.

Ma daj!

Povedi i prijatelja. -Radimo.

Petre, ne budi tvrdoglav.

čovek te je pustio da džabe živiš u njegovoj kući.

I to znači da treba da posećujem njegove idiotske zabave?

Ne... idemo od početka! Naravno da ne znači.

Ti si nezavisan, ti si genije i mi sve to shvatamo.

A sad se obojica presvucite i dođite malo da se opustite.

Kako ne shvataš? Ne želim ništa da imam sa tom budalom!

Niko od vas pojma nema šta se popodne stvarno desilo.

A sad, gubi se odavde i pusti me da radim.

Pa što odmah nisi tako rekao?

A ti je l' dolaziš?

Ja... ja prepisujem note.

Simpatično.

Gubi se!

Prokleta buka! Ovde je nemoguće raditi!

Možda bismo mogli da se vratimo i da radimo na konzervatorijumu.

Vrlo dobro.

Mama...

Mama...

Mama! Mama!

Ne dajte joj da umre! Ne dajte da umre!

Mama, nemoj da umreš!

Molim te, nemoj da umreš!

Nemoj da umreš! Nemoj da umreš!

Nemoj da umreš!

Nemoj da umreš!

Mama!

Ne dajte da umre!

Ne dajte da umre! Mama... Mama!

To je bio majčin glas.

To je bila njena omi... omiljena pesma.

A onda... kupatilo.

I taj grozni, glupi lek.

Ubili su je oni... a ne kolera.

A onda, koncert... Rubinštajn...

i sve to...

Ne mogu da radim... ne mogu.

Znaš šta otac kaže?

Ženio sam se tri puta i ni jedan jedini dan nisam bio bolestan. -Ne mogu.

Stalno se pita zašto se ne ženiš.

Oženio bih se...

kad bih... kad bih našao neku kao što si ti.

Moram da nađem nekoga...

Moram da nađem nekoga sa kim ću živeti. Nekoga...

Sve će biti u redu. Videćeš.

Naći ćeš pravu.

Miljukova?

Sklanjaj mi se s puta!

Gospodin Nikolaj Rubinštajn, direktor konzervatorijuma.

Moja draga gospođo fon Mek, čast mi je i privilegija...

Kamo sreće da je više aristokratskih porodica posvećeno muzici kao vi,

naš konzervatorijum bi postao ponos celog sveta. -Sedite, molim vas.

Hvala.

Možete da prestanete da svirate. Vratite se kad naš gost ode.

Gospođo, vaš poziv mi uliva nadu u budućnost muzike u majci Rusiji.

Potrebe konzervatorijuma...

Koliko znam, imate profesora kompozicije po imenu Petar čajkovski....

Da...

Divan čovek i drag prijatelj...

Ali preko mu je potrebna pomoć, a naše mogućnosti, trenutno...

Ipak, ja ga ohrabrujem koliko god je to moguće.

Ja mislim da je... genije.

Recite mi, u kakvim uslovima živi?

Trenutno živi u mojoj kući, stavio sam mu jednu sobu na raspolaganje.

Ali, kao i većina nas, muzičara, nema novca.

Ali, i on se i dalje bori, kao i svi mi.

Takav čovek ne bi smeo da se bori.

Želela bih da mu dajem... određenu apanažu...

tako da ne radi ništa drugo sem da komponuje.

A vas sam pozvala zato što moram da znam...

da li bi takav dogovor za njega bio prihvatljiv.

Možda ne bi voleo da napusti predavanje.

Mislite, vi ne biste voleli da ostanete bez tako vrednog profesora.

Gospođo, odmah ste me pročitali... da, bilo bi mi žao da ga izgubim.

Ali, preneću mu vašu ponudu i reći ću mu da dođe i lično vam odgovori.

Ne. Ne želim da ga upoznam.

Može da mi napiše pismo, ako misli da je ponuda vredna njegovog truda.

Nemate zašto da se čudite, gospodine Rubinštajn.

Udovica sam,

mojim bogatstvom moja deca će biti izuzetno dobro zbrinuta.

Mrzim društvo i svi razgovori su mi užasno dosadni.

Ipak, muzika čajkovskog me podseća koliko život može biti lep...

i pun smisla.

Želim da nastavi da komponuje.

Došao sam ovamo u nadi da ćete nam dati novčanu pomoć...

umesto toga, pronašao sam pravu mecenu.

Biću iskren, neka njegova dela smatram užasnim..

ali ostala jesu baš onakva kakvim ste ih opisali.

Dozvolite mi da vam odsviram jedno od mojih omiljenih.

Za to, gospodine, za konzervatorijum odvajamo sredstva.

Gospođo... -Molim vas, ne zahvaljujte mi, samo svirajte njegovu muziku.

Fantazija "Romeo i Julija" koju sam sam aranžirao.

Draga moja, gospođo fon Mek, ne znam kako da vam se odužim za darežljivost,

za sve poklone i za najveći poklon od svih, što možemo opet da radimo.

Doveka ću ostati vaš dužnik.

Dragi moj čajkovski, dajući vam sredstva za život i mesto za rad...

želela sam samo da vam se odužim za zadovoljstvo koje mi vaša muzika pruža.

Uskoro će vam se ceo svet diviti. Dozvolite mi da budem prva.

Želim da nazdravim ženi koja je promenila moj život.

Ona je divno stvorenje, toplo i nežno, lišeno pokvarenih misli, sasvim nevino.

Jednom je videla muškarca ali je i to bilo dovoljno...

da mu, otvorenog srca napiše ljubavno pismo.

Ali, on odbija njenu ljubav,

zapravo odbija da prihvati svoju sudbinu i tu je njegov kraj.

Mislim da je to što se nisu venčali stvar temperamenta.

Nema veze sa sudbinom. -Bez obzira na razlog, to je divna tema za operu.

Olga Bredska, moja sestra Saša Davidov. Aleksej, donesi čaj, molim te.

Stigli smo tačno do sredine pesme, kad piše pismo Onjeginu.

Fatalno pismo koje će im oboma promeniti živote.

Olga.

Saša... šteta što ne umeš da pevaš pa da glumiš moju zaljubljenu ženu.

Na tebe mislim dok pišem muziku.

Vidite? Poslao mi je svoje delo čim ga je završio.

I koliko je sad strasti u tom delu. Ovo je ljubav, sinovi moji.

Ovo je... prava ljubav.

Sigurno je iskrena, Modeste. Njeno pismo deluje stvarno. Moram da odgovorim.

Možeš da odgovoriš, ali ne moraš.

Petre, slušaj... imaš svoj dom, sve ovo i moraš da budeš oprezan.

Sve ovo je suviše dobro da bi odbacio zbog bilo koje žene.

Znam da me beskrajno voli.

I prihvata me, apsolutno bezuslovno, zar to nije predivno?

Suviše je slučajnosti da bih mogao da ih ignorišem,

ovo pismo, izjava ljubavi, sve je kao u operi o Onjeginu.

Tačno i svemu je tamo i mesto.

On je ignorisao njeno pismo... i upropastio joj život.

Evgenije Onjegin je izmišljeni lik... baš kao i devojka tvojih snova.

Pričaš o njima kao da su stvarni.

Ako joj ne odgovorim, znam da ću se kajati...

doživotno.

Kaže da bi mogao da me voli.

Bože, molim te, dozvoli mu da me vidi.

Samo da me vidi, Bože, molim te. Molim te, molim te...

Bili ste iskreni prema meni i zato i ja vama dugujem iskrenost.

Svoj prvi poljubac pokloniću vama i nikom drugom. -To sve kažu.

A da li i ovo kažu?

Ne mogu više da živim bez vas i možda uskoro okončam svoj život.

Kako može tim da ti preti? Hajde, Petre!

Dozvolite mi da vas bar jednom vidim i da vas poljubim...

kako bih taj poljubac mogla sa sobom da ponesem na drugi svet.

Nasilno stvorenjce. -Prepredeno, rekao bih.

Ne znate ništa o njoj, kako možete da kažete da je nasilna?

Kad voliš nekoga spreman si da se ubiješ, zar ne?

Ne smem joj to dozvoliti. Moram da je vidim.

Molim te, Alekseje, prestani sa tim. Slobodan si.

Nemoj d dolaziš dok te ne pozovem. Ja ću joj otvoriti vrata.

Vrlo otmeno!

Da... baš kao što sam očekivao...

Lepo sređeno.

Očekujem nekoga. -Da, znam...

Vesti o ovoj neverovatnoj podudarnosti između umetnosti i života, brzo se šire.

Rad sa onim gluvonemim jadničkom očigledno tera tvog brata na piće.

A onda puno priča... na žalost.

Nikad nije imao dovoljno novca i drago mi je što je srećan.

Da li si svestan koliko jedna pogrešna reč može da utiče na tvoju karijeru?

Ako je to pretnja, slobodno sve ispričaj kome god hoćeš.

Ne misliš valjda da bih ja...

Uskoro ćeš moći da ogovaraš koliko hoćeš, biću van tvog domašaja.

Petre, došao sam da ti kažem... -Molim te da odeš.

... da prihvatiš to što jesi. Samo to.

Ne pretvaraj se.

Molim te, idi.

Neće sve žene biti zadovoljne isključivo duhovnom vezom.

Dobar dan! Ima li koga?

Antonina Miljukova...

Pre nekoliko nedelja dobio sam pismo od devojke koja mi je...

već neko vreme nudila svoju ljubav.

Bilo je napisano tako iskreno i nežno...

da sam bio primoran da učinim ono što sam oduvek strogo izbegavao...

da odgovorim.

Osećao sam da mi je sama sudbina poslala tu devojku.

Upoznao sam je i zamolio da mi bude žena.

Zove se Antonina Miljukova, izuzetno je lepa i njen ugled je prosto savršen.

Ima majku udovicu, ali kako bi bila nezavisna i slobodna...

odselila se od nje i živi od malog nasledstva koje joj je ostavio otac.

Mirne je naravi, veoma ljubazna i obožava moju muziku.

Siguran sam da će njen doprinos mom miru i sreći biti ogroman.

Verujem, i žao mi je što to pišem, ali moju sreću ne dele moji najbliži.

Posle venčanja otišli smo na medeni mesec u Sankt Peterburg.

Pisaću vam kad se budemo vratili.

U međuvremenu, preklinjem vas, draga moja Nađa, kao nekoga ko shvata...

da nam oboma date svoj blagoslov.

Posle ovoga više ništa ne zaslužuje.

Vratiće mi se.

Slobodno mu reci da ću mu udvostručiti apanažu.

A sad... odlazi!

I ti.

Upropastiće te... uništiće te...

Izvini, Nina... žao mi je. -Zašto? Sve je u redu.

Mogao bih da zamolim da nam donesu nešto da popijemo. Hoćeš?

Ne, hvala.

Znam da je teško.

Samo se... strpi još malo.

U međuvremenu možemo da budemo kao brat i sestra, zar ne?

Da.

Samo na kratko.

Sviđam ti se... je l' da? Mislim... da li ti nešto kod mene smeta?

Znaš sve o meni. Sve sam ti ispričala. -Naravno.

Molim te, Nina, samo budi malo strpljiva.

Mogu da čekam... sve dok me...

budeš voleo.

I šta ćemo da radimo? -Izaberi.

Ne, želim da ti ovo ostane u najlepšem sećanju.

Nemaš ih baš mnogo, zar ne?

Tako si dobar prema meni.

Ja mogu ceo dan da sedim ovde sa tobom i da mi to bude dovoljno.

Dobra si ti žena, Nina. Lepa i dobra.

Hvala Bogu da sam te pronašao. -Ja sam tebe pronašla.

Dobro... šta ćemo da radimo našeg prvog dana?

Izaberi ti, molim te.

Šta se dešava?

Zar nisi rekla da svu moju muziku znaš na pamet?

Izvinite, je l' slobodno?

Izvinite, da nemate program?

Ne, ne postoji program.

Pretpostavljaju da svi znaju priču.

A šta sad rade?

Muškarac je princ, a žena se zove Odilija.

On veruje da je ona divna i nevina i sanja da se venčaju.

Ali, ona je varalica... i uništiće ga.

To će uslediti za par trenutaka.

Hvala.

Moj muž je napisao ovu muziku.

A ko je ona?

To je prava ljubav.

A ovo je zli ujak.

Znate šta ona kaže?

Kaže, umreće te i ti i tvoja idealna ljubav.

Nina... dozvoli da ti predstavim grofa Antona čelovskog.

čelovski... moja žena.

Divna je.

Naravno, već sam sve čuo.

Prvo ćete morati da se pobrinete za njega, gospođo. -Hoću.

Bravo... svima ćete nam učiniti uslugu. -Pa, sad moramo da krenemo.

Možda idemo u istom pravcu.

Na koju stranu vi idete? -Tamo.

Žao mi je mi idemo ovamo. Do viđenja. -Do viđenja.

Do sledećeg puta.

Nije mi prijatelj, samo poznanik. Par puta sam ga sreo na zabavama.

Izuzetno je dosadan.

Obožavam zabave. Moraćemo jednu da priredimo kad se vratimo u Moskvu.

Sve je urađeno uz pomoć ogledala, to se zove "kamera opskura".

Neverovatno!

Znam ovu ženu. Ovu! Malo pre sam je videla u parku. -Još uvek je u parku.

Hoćeš da kažeš da je to park kroz koji smo sad prošli?

Da, baš ovaj ispred. -Božanstveno.

Znao sam da će ti se dopasti.

Obgrli me.

Mnogo toga još ne znaš o meni, Nina. -Stvarno?

Neke stvari iz moje prošlosti koje možda nećeš moći da shvatiš.

Naše prošlosti su mrtve. -Da, u pravu si.

Mogu da se promenim... videćeš.

Vodiću normalan život sa tobom, Nina, dobar život. Bićemo kao i drugi.

Šta bi sad volela da radiš? -Da obilazimo radnje.

Opet?

Izvini, idemo da obilazimo radnje.

Ne, u redu je. U stvari mi se ni ne ide.

Hoćeš da idemo u pozorište?

A ti? -Ako se tebi ide.

Tamo će biti muzička elita Peterburga koju bih radije izbegao.

Ali, ja bih volela da upoznam tvoje prijatelje.

U redu, onda idemo u pozorište.

Neću ako ti ne želiš.

Želim. Predomislio sam se.

A u stvari ne želiš, je l' da? -Sve mi je jedno.

Ne moramo nigde da idemo kad si tako raspoložen.

U pozorište mogu da idem i u Moskvi.

Nina, molim te, ovo je tvoj medeni mesec. -Kao i tvoj.

Znam.

Najbolje da negde sednemo. Ovaj Sankt Peterburg me užasno iscrpljuje.

Ako želiš, možemo da se vratimo u Mosku... već večeras.

To bi bilo divno. U vozu bismo mogli da popijemo piće...

a onda lepo da odspavamo.

Sedi s mirom, ili izađi!

Pokušavam da završim operu.

Mislila sam da si je završio. -Samo ariju o pismima.

Je l' o meni i o mojim pismima?

Da, ako ti se tako dopada.

Ovo je o tvojim pismima. Evo, uzmi. Neka ti to bude svadbeni dar.

Hvala ti... Možeš li da napišeš moje ime? Molim te.

A sad bih voleo da budem malo sam... -Hvala.

Voleo bih na kratko da ostanem sam, samo na kratko.

Samo reci. Ovo je najlepši poklon koji sam ikad dobila.

Danas sam došao do zaključka da sam ja...

ili bar moj najbolji, verovatno jedini moj dobar deo,

odnosno muzika... nestao zauvek.

Svoj budući život vidim samo kao obično vegetiranje.

Rekla sam da ću ti pisati. -Na to pismo bih mogla da čekam do kraja života.

Ovo je moja kuća i nemaš pravo da dolaziš nepozvana.

Ti se mene stidiš, zar ne? Rođenu majku nisi pozvala na venčanje!

Odavno sam raskrstila sa tobom i ne želim više ništa da imam sa tobom.

Niko nije bio srećniji od mene kad si otišla. -Ovo je moja kuća!

Petre!

Vi ste sigurno Ninina majka. Izuzetno mi je drago.

Petre... dragi moj... konačno!

Stvarno si joj divan dom pružio. Nina je... zaista dobra devojka.

Videćeš, bićeš ponosan na nju.

Bojim se da majka ne može da ostane jer mora da se vrati na selo.

Sigurno ne večeras, i nadam se, ne još neko vreme.

Ostanite, slobodno ostanite koliko želite.

Već sam rekla Nini da bih mogla da ostanem do Božića.

i ako joj zatreba bilo kakva pomoć... znate... sa sitnicama....

A povrh svega... obožavam Moskvu.

Pa, onda smo se dogovorili.

Pravićete društvo Nini dok budem na probama.

Nemamo mesta! -Molim?

Nemamo slobodnu sobu gde bi mogla da se smesti.

Naravno da imamo, draga moja. Spavaće sa tobom u našoj sobi.

Ja ću spavati na sofi. Dobro me je služila dok sam bio neženja.

Vi, muškarci... svi ste vi isti.

Ali, moram priznati, sine, imaš prefinjen ukus. Prefinjen.

Onaj Ninin stan bio je pravi svinjac.

Iako je uzela toliki novac od...

Od porodice.

Petre, molim te, o ovome moramo da porazgovaramo.

Ne. Insistiram. Tvojoj majci moramo pružiti dom.

Kako ti kažeš.

Želiš li nešto? -Ne, ne, hvala.

O čemu, trenutno razmišljaš?

Ni o čemu, baš ni o čemu.

Jesi li siguran baš ništa ne želiš? -Jesam, apsolutno sam siguran.

Laku noć. -Laku noć.

Moj brak je postao užasna, nepodnošljiva komedija.

Ostalo nam je samo da se pretvaramo.

Ali, ako vam je ceo život samo pretvaranje, onda je to mučenje.

Nju ne mogu ni za šta da krivim, beskrajno me voli.

Ali, meni je odbojna. Samo njeno prisustvo stvara mi bol.

Kad me dotakne, bojim se da bih mogao da poludim.

Pa ipak, ovaj brak sam želeo više od svega.

Jadničak je u agoniji. Moramo da mu pomognemo.

Vladimire, mislim da ću danas da ustanem.

Danima se ovako dobro nisam osećala.

Kako da ga zadržim? Kako da ga nateram da ostane sa mnom?

Imala sam na stotine muškaraca. Umem ja sa njima.

Ne smem da paničim. Ne smem da paničim.

Ne smem da paničim... ne smem da paničim.

Da... previše je mladalački za mene.

Da probamo ovaj sa peruškama, nekako je dostojanstveniji.

Da mi idioti na stanici nisu izgubili kofer sa najboljim stvarima...

Petre, idemo svi u operu.

Grof nas vodi. Zar to nije jako lepo od njega?

Jako mi je žao, strašno sam... umoran.

O, ne! Kakva šteta! Nikad nisam bila u operi.

Mislim, u pravoj operi.

Zar ne misliš da si malo nerazuman, Petre?

Ne možeš očekivati da tvoja žena i njena majka svako veče provode kod kuće.

Ja ne idem. -Ne, ja se slažem, sine, mislim da je grof u pravu.

Mislim da je jako ružno od tebe da nam ovako pokvariš veče.

Svi smo jedva čekali... -Majko, molim te da se ne mešaš.

Ne idemo. -Ali, sama si rekla...

Ne prepirite se... gospođo.

Nas dvoje ćemo zajedno provesti jedno predivno veče... sami.

Vrlo dobro, grofe.

Nadam se da ćeš ujutru biti sve u redu, Petre.

Hvala.

Grof čelovski mi je doneo svadbeni poklon.

Draga moja Nina...

za naš brak.

Za naš tužni, patetični brak.

Moram da te zamolim da mi oprostiš, Nina.

Nisam smeo tobom da se ženim.

Ne mogu očekivati... da se prema meni ophodiš kao prema bratu.

Želela si muža...

a ja sam želeo brak... bez žene.

Sigurno misliš da sam lud.

Ali, baš to sam želeo... brak bez žene.

Suludo i... smešno.

Nije suludo, shvatam.

Nikad nisam ni pomislila da ćeš me odmah zavoleti,

možda nikad ni nećeš, ali ja mogu da čekam.

Ja ne mogu da se promenim.

Mislim da znaš zašto.

Ne možeš se zbog prošlosti odreći celog svog života.

Ljudi se ne upravljaju prema onome što im se dešavalo u prošlosti.

Ja se upravljam.

Ja ti to neću dozvoliti! Neću!

Sve ono što si mi rekao, da želiš da vodiš normalan život,

dobar život, da budemo kao drugi, tako si mislio i nisi se predomislio.

To što sam ti rekao, bio je samo san, ništa drugo.

Svi su mi to govorili od samog početka, Modest, Saša, svi!

I sad... svi žele da upropaste taj san.

Jutros je i Rubinštajn bio ovde.

Pokušao je da me podmiti.

Rekao je da više ne komponuješ... i d sam za to ja kriva.

I u pravu su. U braku još ništa nisam komponovao.

Jedino što radim je prepravljanje mojih starih radova...

seciram sopstvene leševe.

U meni više ničeg nema!

Kako je to okrutno.

Kako možeš to da kažeš?

Jesam li ja živa?

Svako misli da sa mnom može da radi šta mu se sviđa!

čak i ti!

Ostavila sam te na miru, zar ne?

Nisam ti smetala, zar ne?

Ali da pričaš kako u tebi više ničeg nema,

da pričaš o našem braku kao da ja ne postojim...

e pa, to nećeš moći, to niko neće moći!

Ne možeš ni ti... ne možeš, čak ni ti!

Skloni se!

Bolje da umrem. Radije ću da umrem!

1 Zauvek... zauvek ćeš ostati ovde.

Zauvek. -Da, da...

Zauvek!

Zauvek!

Zauvek! -Petre!

Doktor mu je naredio apsolutno mirovanje,

da bude sam, bez žene, šest meseci,

devet meseci, godinu dana, koliko god je potrebno.

Skoro je poludeo.

Samo zahvaljujući tome što ima prijatelje...

nisu ga poslali u sanatorijum.

Rekla sam da ona nije za njega.

Sve ovo je moglo biti izbegnuto samo da je prihvatila novac i otišla.

Ali, neke stvari, čak i genije kao što je on, mora sam da otkrije.

Da, naravno.

Znam... mislite da sam šašava.

Ali, ja sam jedina od vas koja stvarno razume muziku tog čoveka.

Ona će trajati mnogo duže i od vašeg konzervatorijuma i od mog imanja.

Njegova muzika govori o stvarima o kojima se retko ko usuđuje da govori.

Ako će se teturati kroz život kao slepac,

onda moramo da mu pomognemo.

Recite mu da u Brailovu imam imanje sa dve kuće.

Manju kuću može da koristi dokle želi.

Recite mu... da ga preklinjem da mi učini čast i bude mi gost.

Ovo je mala kuća.

Petre, za tebe je.

Šta kaže?

Veoma mi je drago, veoma mi je drago što ste ovde,

da osetim vaše prisustvo, da znam prostorije po kojima se krećete,

da uživamo u istim pejzažima.

Osećati istu temperaturu kao vi je radost koja se ne da iskazati.

Nisam imao predstavu da ti piše ovakva pisma.

Da, da... jedno drugom sve govorimo.

Savršeno... savršeno!

Izvinite... molim vas.

Alekseje, sve je...

Kakvo je ovo ponašanje?

Šta mu je?

Znaš jako dobro, baš kao i ja.

Stidi me se.

Jesam li ti ja rekla da će ti dati dovoljno novca da lepo živiš?

Rekla sam ti da će se poneti kao gospodin...

i da će te ostaviti kao damu, je l' tako?

Vratiće se on. Znam ga ja. -Nemaš ti pojma ni sa čim.

Nina, molim te, urazumi se. Daj mu malo vremena da se sredi.

I nemoj da sediš u kući. Izađi malo!

Moram da sedim kod kuće, majko, imam previše obožavalaca...

Ako izađem, a neko me slučajno pozove, zamisli koliko će biti razočaran.

Nina... kada ćeš prestati da izmišljaš te apsurdne priče?

Pisala sam Rimskom-Korsakovu i obećao je da će mi se javiti kad dođe u Moskvu.

On je još poznatiji od Petra.

A tu su i Borodin, Musorgski... -Slušaj me.

Ako tako nastaviš nikad ti se neće vratiti. Nikad. Baš nikad!

Mnogo si glupa!

Moram da ga napravim ljubomornim. Želim da zna šta radim. Želim sve da čuje.

Nina, šta se dešava sa tobom?

Nisi verovala da mogu da uhvatim nekoga kao što je on, zar ne?

Smejala si mi se.

Jesam. Istina. Stvarno sam ti se smejala.

Ali, više ne.

Učinila je sve što je mogla ne bih li je zavoleo.

Ali, što je više pokušavala, više me je odbijala.

Na kraju više nisam mogao da se kontrolišem.

I sami znate do čega je to dovelo.

Ovde, polako pronalazim svoj mir.

Malo po malo počeo sam rad na novoj simfoniji.

Konačno sam vas videla. Do kraja života pamtiću taj trenutak.

čini mi se da je i slavuja samo za nas pevao.

Zahvaljujem se Bogu na svojoj sreći.

Plašim se i da pomislim šta je moglo da se desi da mi vas sudbina nije poslala.

Vama sve dugujem.

Od sad, svaka nota koju moje pero napiše, posvećena je vama.

I dalje čekaš Rimskog-Korsakova, dušo? -Njega... ili nekog drugog.

Dobro veče, gospodine. -Možete li, ovo da odnesete gospođi fon Mek?

Da, gospodine. Naravno.

Kad ste ušli u moj život, vašu želju da se nikad ne sretnemo...

smatrao sam po malo čudnom.

Kasnije iskustvo mi je pokazalo koliko ste bili mudri.

Ovako predivno prijateljstvo kao što je naše, bolje se neguje...

mislima i osećanjima nego neposrednim kontaktom.

U suprotnom, svoje poslednje delo, lično bih vam uručio.

Ova simfonija pokazuje osećanja koja rečima ne bih umeo da izrazim,

i da nije namenjena vama, nikad je ne bih završio.

Srećan sam što sad pripada vama i što ćete, slušajući, znati...

da sam svaki njen takt posvetio vama, draga moja Nađa...

moja jedina i obožavana prijateljice.

Simfonija No. 4 u F-molu, P. čajkovski, za prijatelja

Napisao si za mene.

Napisao je za mene.

Nina! Nina, dušo, ovo je gospodin... -Dimitri Šubelov.

Da, naravno, i obožava muziku, Nina dušo.

Naravno, rekla sam mu da si žena čuvenog kompozitora...

Petra Iljiča čajkovskog. -Moj muž, trenutno nije kod kuće.

Sedite, molim vas.

Da, sedite. -Hoće li vaš muž dugo biti odsutan?

Ne. Moj muž nikad duže ne odsustvuje.

Mimoišli ste se sa Rubinštajnom. On često svrati. Kao i ostali.

Mislim da pomalo flertuje. Nikad to ne biste očekivali od njega.

Izgleda da je potajno malo zaljubljen u mene.

Naravno da to nikad ne bi priznao... iz poštovanja preme mnom mužu.

Muž mi je posvetio neka svoja dela, bila su ovde... i ovde...

Izvini... mislim da su u tvojoj sobi, draga moja Nina.

Ti ih pokaži gospodinu dok ja skuvam čaj.

To bi bilo jako lepo.

U redu je...

Shvatam...

Niste mogli da joj kažete svoje pravo ime.

Znala sam da ćete doći.

Moja pisma su...

neodoljiva.

Moj muž je o meni napisao operu.

Moja pisma su ga inspirisala.

Prilično sam slavna...

skoro kao vi... Nikolaje Rimski-Korsakove.

Ovo će ga učiniti ljubomornim.

Ovo će mi ga vratiti.

U vašoj muzici vidim sebe, svoja raspoloženja, odjek svojih osećanja,

svoja razmišljanja i bol.

Deli nas samo razdaljina, u suprotnom bismo morali biti jedna osoba.

Poštujem vašu želju da budete sami, izolovani...

ali ja želim sa vama da delim mnogo više, da vas osetim bliže.

Dođite u moju kuću dok me ne bude bilo i ogrnite me duhom svog prisustva.

Ljubav iz vaše muzike odavno teče mojim venama, postala je deo mene...

deo mog bića.

Vaša muzika je tajanstvena, neobjašnjiva, čarobna, opojna.

Uz nju bih volela i da umrem. Koliko vas volim.

Stalno ste u mojim mislima. Posebno kad vam je rođendan.

Deca žele da naprave zabavu u vašu čast.

Molim vas dođite, svima nama ćete učiniti ogromno zadovoljstvo.

Srećan rođendane, Petre. -Antone...

lepo izgledaš.

Ovo je sigurno divno mesto za rad.

Srećan sam ovde.

I postao si slavan.

Ali... nadam se ne i nedostupan?

Ne razumem.

Sigurno znaš... zašto sam ovde.

Ne.

Mislim...

da ti je naše prijateljstvo bitno, koliko i meni.

Ne sme da se završi.

Završilo se kad sam se oženio.

Ali, taj brak je samo farsa! -Ja sam oženjen čovek...

ugledan, oženjen čovek u očima celog sveta! -Petre!

Nina, dušo, dovela sam Aleksandra Borodina da te vidi...

Borodina, kompozitora.

Veliki si ti kompozitor, Petre Iljiču čajkovski.

Izvinite, ovo mi uopšte ne prija.

Stani! Petre, čekaj!

Moraš ovo da vidiš. Dođi!

Petre... jesi li to ti?

Ne, dušo, nije Petar.

Imala sam dete po imenu Petar.

Umro je čim se rodio.

Nina, dušo, gospođa Davidov je došla da te vidi. -Nina...

Vi...

Vi ste pokušali sve da pokvarite.

Znate li ko sam ja?

Da, znam. Petrova žena. -Tako je, Petrova žena, gospođa čajkovski.

Gospođa čajkovski. Gospođa čajkovski!

Rekla sam vam da je stanje beznadežno i da joj treba posebna nega...

a za to je potreban novac.

Da li bi Petar mogao da joj poveća apanažu?

Gospođa čajkovski... Gospođa čajkovski...

Ne možeš tako da je ostaviš, Petre.

To bi bilo surovo.

Nadam se da nisi došla ovamo da pričamo o Nini.

Uradio sam za nju sve što sam mogao, Saša. I još radim.

Ali, ne mogu... da se vratim i da živim sa njom.

Nema svrhe da se pretvaram da mogu i to je istina.

Ali moja istina tebi više ništa ne znači, zar ne?

Bolje joj je bez mene. Svima vam je bolje.

Gospođa fon Mek shvata.

Zašto je ovo uradila?

Otišla je.

Imanje je stavila na prodaju... i ukinula mu apanažu.

Kaže da ga više ne želi u svojoj blizini.

Molim vas, ne pišite mi... Petre!

Moram da je vidim!

Nema svrhe! Neće te primiti!

Petre! -Ako Boga znaš, zaustavi ga!

Ne možeš ništa da učiniš! -Zašto?

Smiri se! -Zašto ovako?

Volela me je. -Petre, sve je gotovo. Idemo kući.

Ali ono što je rekla... pisma...

To je bila istina, Petre. -Sve je bilo previše dobro da bi bilo istinito.

Zaboravi, Petre, više ti nije potrebna.

Želela te je samo za sebe... -Voleo sam je, Modeste.

Ako želiš ljubav, pružiće ti je tvoja publika.

Kad bi dirigovao... -Mrzim dirigovanje.

Zaradio bi bogatstvo. Ja ću ti pomoći.

Ne treba nam više niko.

A Kolja?

Njemu ionako ne mogu pomoći.

Ali, tebi mogu.

Sad bi stvarno mogao da postaneš slavan.

Ovo je kao lomača, sve je spremno i čeka...

samo treba da se potpali i bum!

1 Dakle... Saša mi ništa nije ostavila.

čak ni sliku.

Mislim da nas je na kraju obojicu mrzela.

Koga briga? Ionako nikad nisi otišao da je vidiš.

A želela je da dođeš...

kako bi pred dosadnim komšijama mogla da se hvali slavnim čovekom.

Inat, ništa drugo.

Samo te tvoje neznanje, Modeste čini podnošljivim.

Toliko sam umoran da jedva shvatam da smo je izgubili.

U ono doba, samo me je ona podržavala... samo ona.

I Nina... ne zaboravi Ninu.

Sada je stvarno slavan, Nina. Njegova muzika se svira svuda. Širom sveta.

Pti tom, sam i diriguje. Pomisli samo!

Nikad nije voleo ni jednu drugu, je l' da, majko?

Ni jednu.

Ali ja... ja imam mnogo ljubavnika, mnogo ljubavnika, mnogo...

Mnogo, mnogo, mnogo...

Pogledaj koliko imam ljubavnika, majko. Pogledaj koliko, koliko, koliko...

Ne! Ne!

Nemoj!

Nina!

Nemoj... nemoj, molim te.

O, Bože!

Dušo moja!

Jadnice moja!

Nazovi je 6. simfonija.

Voleo bih da joj dam pravo ime, Modeste.

6. simfonija opus 74 zvuči tako... hladno.

U nju sam stavio ceo svoj život.

Tragična?

Tragična simfonija?

Ne, suviše je pompezno.

Gluposti, naravno da je tragična, pogledaj me.

Pogledaj nju. -Koju nju?

Njena majka kaže da je dobro zbrinuta. Sam Bog zna da im šaljem dovoljno.

Nini nije potreban novac.

Gde je voda?

Molim vas, donesite mi malo vode.

Svojim gostima savetujemo da je ne piju, gospodine, zbog epidemije kolere.

Naravno, ako želite mogu da vam prokuvam.

Da poslužim sledeće jelo? -Ne, ne, samo mi donesite običnu čašu vode.

Ali, direktor je... -Odmah!

Naravno, gospodine.

Ne obraćajte pažnju na njega!

Polako, smiri se... Ionako godinama nisi pio vodu.

Kolera!

Sećaš se kad je majka umirala od kolere?

Stavili su je u vrelu vodu, jer je to po njima bio "konačni lek"...

i tako je ubili. -Naravno da se sećam sve te gužve, ali...

ali se uopšte ne sećam da je bila bolesna. Ikad.

Bili su u prevelikom strahu da bi me primetili.

I dan danas je gledam kako se davi.

To je jedina žena... koju sam ikad voleo.

Imam predlog... kako da nazoveš simfoniju...

"Patetična".

Ako je stvarno o tebi, onda joj to više odgovara nego "Tragična".

Samo "Simfonija broj 6 u B-molu... patetična".

Dobro. U pravu si, Modeste.

Za moj rekvijem... "Patetični"! Koji će me daleko nadživeti!

Petre!

Moj muž je jako poznat čovek. Ja sam gospođa čajkovski iz Moskve.

Moj muž me je stvarno voleo.

Petre, ljubavi moja... -Hajde, idemo! Požurite!

Mrzeo me je.

Idemo. Brže malo.

Mrzeo me je!

Mrzeo me je.

Mrzeo me je! Mrzeo!

Ti! Prestani sa tim! Dolazi ovamo!

Mrzeo me je... Mrzeo me je!

Mogla bi biti prirodna smrt, zar ne, doktore?

Izabrao je samoubistvo zaraženom vodom, i vi to dobro znate.

To nećete pominjati u umrlici, zar ne?

Nema nikakvog razloga da uznemiravamo narod.

Još postoji nada. Možemo da probamo tretman vrelom vodom.

Varvarski metod, ali ja ne znam drugi. -Bilo mi je stalo do nje...

Da, da. Molim vas, pokušajte... -U redu. Sve ću pripremiti.

Pokušao sam da je volim.

Stvarno mi je bilo stalo do nje!

Požurite, doktore!

Niko nije želeo da mi pomogne. Niko.

Mogao sam da je volim...

Pokušao sam, želeo sam.

Nikom nije bilo stalo do nje, osim meni.

Nikome!

Ja sam bar...

Ja sam bar pokušao!