Original subtitles

ОДЕСА

Седи ту, деда!

А пошто су главочи? -Гирице, јефтино! Купите!

Данас пливале, још дишу. Уверите се сами.

И сам би их јео!

Друже Давидове, видите шта имам! Свеже, данас су донели.

Како је фина! Дивота! Друже Давидове, узмите.

Хвала, не данас. -Жорик вам већ увалио ситнеж?

Миро, Арик не једе свињетину?

Мама, шта ти је, наравно да не. -Шта, ни ти? -Ни ја.

А тата воли. Знаш да не признаје, али верује да треба.

Никад није био избирљив, али ни ја. Ставим у супу и борсч, а сад нећу.

И што свињетина? Може говедина или пилетина, још боље!

Видите.

Решио сам да разврстам.

По градовима, спорту, јубиларне... Лепо ту изгледају значке.

Лепота! Шта, продаваћеш? За колико?

Па, ако успе, 76 рубаља. -Шта кажеш, стварно?

Пола моје плате. -И потрошио си толико на њих. -По чему?

Знаш да продајем скупље. -Да, три копејке.

Миро, што? Ипак су то паре. Кад прима тако мало...

Уосталом, плата ми је 140, плус додатак. -Свака пара добро дође.

Мама, где је тата? -Тата... Отишао на пијацу.

Знаш да воли сам. Ја никад не купим како треба.

Мама, исекла си новине за тоалет? -А ко сече? Сви само троше.

Ујутро журите, немате кад. Седнеш и... -Мора на најјаче?

Звате да Волођа ујутро ради. -А како, без клавира?

Мама, не треба му клавир, он је геније. -Завидиш?

Мени? Обесила бих се. -Шпекулант је сигурно бољи.

Ја свог мужа, за разлику од неких, волим. -Лорочка, како то мислиш?

Толико га волиш, да пије ко смук. -Глупа си, Миро.

Има човек у Феодосији, сви му иду. Скуп је, али ко руком...

Волођа сад уопште не пије. Коме није јасно? -Шта ја кажем?

Кад Жорик пије, милиција дође, а Вова лежи, коме смета!

Мама! Још реч на ту тему, пакујемо ствари и одлазимо.

Лариса, где је патритура? -Ставила сам у кофер.

Добро јутро, геније. На чему сад радите? -Наручили су му оперу.

Замисли! -Шта то смрди? Кувате обојке? -Кукуруз.

Хтео сам да видим белешке. Молио сам да се не дира.

Володечка, сад ћемо доручковати и све ћу ти наћи.

Вруће.

Мама, питала си за инструмент? -Јесам, продали.

Како продали, мама? -Како се продаје? За паре.

Молила сам те да одмах питаш. -И јесам. Може да изнајми.

Пет рубаља, није скупо. -Чамов сандук Черниговске фабрике.

Треба му добар инструмент, бар Блутнес. Блутнес... Бар!

Пре рата је иза ћошка живео Блутнес. -Добро јутро, тата.

Све је поправљао. Носили му, он поправљао.

Григорије Јосифовичу, здраво! Шта гледате, за паприкаш?

Мислим, за ћуфте. -Видите: чиста кртина. -Пошто?

За питу с кромпиром и луком. За вас је 3,50.

Узећу кило, кило и по. -Кило и по.

А што данас без Леночке, Мусја? -Болесна, лежи.

Целу ноћ трчала у клозет... Не дај боже, штапић.

Какав штапић? -Штапић, кажу. Откуд знам.

Неки штапић, бацил. Кажу, сакупљају по граду те што су болесни.

Скупљају, куда? У инфективну. Кажу да је болница већ пуна.

А још та инфекција. Гледају, њуше. Шта њуше? Све је свеже.

Другови! Пажња!

Пијаца се затвара!

Сви да напусте објекат! Понављам!

Продавци, брзо покупите робу. Купци, напоље!

Пијаца се затвара! Одлука градског комитета.

Брзо излазите!

Шта је то? -Шта? Фаширано.

Што мора фаширано? Не разумем, чему ти стереотипи?

Лора, не разумем. -Ако смо Јевреји, онда фаширано!

Па шта? Сад ће доћи с аеродрома.

Јешћемо. Штета што Алочка не долази, она воли.

Ако Алочка воли, наравно. -И ја волим.

Сви воле. -Шта фали фашираном, одлична закуска.

Волођа, у твом "Садку" рибе певају?

Рецимо, кад се удави? Може да буде арија харинге.

Харинга: Ја сам слана харинга...

Вова, самељите месо, мене руке...

Ионако немате посла, пијанина нема.

Мама, пустите човека да на миру попије кафу. -Ја ћу.

Хвала, Арик. Треба да сви чешће долазите мами. -Тата!

Не би маму руке болеле. -Што не гледате?

Раја, прихвати.

Гриша, толико меса?

Узех добру свињетину од Мусје. -Што? Немамо фрижидер.

Поквариће се на врућини.

Бол у стомаку, температура... -О чему прича? -О колери.

Зашто? -Зато што је у Одеси епидемија.

Не лечите се сами, то може имати тешке последице.

Строго се придржавајте правила личне и јавне хигијене.

Обавезно перите руке сапуном пре кувања и сваког оброка

и по повратку са улице, посла, пијаце и одласка у тоалет.

Путници се могу информисати о лету на пулту за информације.

Пажња! Лет 80-78 за Москву одложен.

Понављам: лет 80-78 за Москву одложен на неодређено време.

Лет 38-74 за Лењинград одложен на неодређено време.

Одакле? -Из Москве. -А маму нисте повели?

Мама долази за два дана. -Лет 80-78 за Москву одложен.

Понављам: лет за Лењинград одложен.

Валерик, лепи мој! Исти тата. -Дај да те тетка изљуби.

Љуби те тетка! -Арнолде, шалом.

Шалом, Арик. То те чуди? -Борја, реци поштено: напустио си Алку?

Рекао сам, замениће ме за три дана. Послала кофер одеће.

Види како је порастао! Скоро као тата.

Сећаш се да сам те мерио на врата прошле године? Морамо поново.

Здраво, Волођа! Здраво, Жења. -Алочка никако није могла?

Делегација из Индије, тражили да преводи. -Одмах летиш?

Тако кратко? -Има разлога. Идем као дописник у Бон.

Није ваљда! -СР Немачка? Замисли! -И Алка?

Деветог је састанак, одлучиће. -Ја би цркла!

А ти не знаш, овде је колера. -Како? -Тако. Надрљали смо!

Григорије Јосифовичу, ја ћу. -Не треба, није тешко.

Шопен. Соната број два, Б мол.

Трећи став је најпознатији.

Тата, када ћу умрети? -Никада.

А ако добијем колеру? Од колере, тата?

Пери руке и не грицкај нокте. -Валера, шта ти је? Деда је био стар.

И као дете мислио да ћу умрети.

Замишљао сам да ћу умрети и да ме више неће бити. Замислите!

Арик!

Валерочка, не бој се. Нећеш ти скоро.

Прво ће баба и деда умрети, онда тетка Лора и чика Вова,

затим ће тета Мира и чика Арик умрети.

Мама, доста, не плаши дете.

Шта фали? Кажем, кад ће то бити...

Тата, а онда ти и мама, а онда Жења, је ли?

Ја нећу умрети. -Доста, нико неће умрети.

Валерик, једи.

Да, Ала. Дају на телевизији, епидемија.

Озбиљно, да.

Стигли, а овде сахране. Каква шала? -Валерик, колико си тежак?

Пробаћу да узмем за сутра. -Тата, одлазимо?

Да, сви су овде. Григорије Јосифовичу.

Алочка, овде тата.

Разумем. Наравно, кад је тако.

Жао је и мени и мами. Не брини.

Не брини за нас. Знаш да мама и ја увек пазимо. Да.

Добро. Добро, не брини, кћери.

Тата, нећу да идем! Зашто? -Идем на аеродром.

Да, разумем. -Како си порастао, лепи мој.

Раиса Ировна, шта ћемо?

Мама, можда оду, а ми да останемо у њиховој соби?

Могу код Жорика. -Могу у хотел.

Шта, дошли сте странцима? -Тата, нећу у хотел!

Па, да не буде тесно. -Гриша, Гриша!

Он хоће у хотел. -Какав хотел?

Борја, јеси ли нормалан?

Борик, стварно, једну ноћ!

Па, добро. -Хвала. Баш си срце!

Борја, знаш Жорикове, добри су. Нема ту места, ајте тамо!

Је ли? Једи. Пољуби баку. Ти си мој...

Зоја, кући!

Зоја, кући, рекла сам!

Зоја!

Добар дан.

Добар дан.

Повуци. Повуци, повуци!

Провера слуха.

Шта, не могу у ходник? Могу и тамо! -Што почињеш?

Што, ја сам последња? -Тамо ми је све!

Не почињи. -Тата!

Здраво, Жора. -Љути се.

Дошао си уместо Мире и Арика? -Само на једну ноћ.

Ако је незгодно, можемо... -Дај, шта ти је. У реду је, не брини.

Увек је тако. Тамо ми је све, тата!

Здраво. -Иди, не бој се. Ира ће ти све показати.

Може?

Овде ћете спавати, наместићу вам.

Селиш се због нас?

Ово не дирајте. -Само за једну ноћ.

Аха, а после опет да намештам.

Другови, не стојте у реду. Нико не лети. -Извините.

Новине! -Извините.

Другови, будите свесни! -Сви летови су отказани!

Сви летови су отказани! -Чекајте!

Друже мајоре, ја сам из Москве. Новинар Известија.

Видите легитимацију. -Ништа не могу, данас нико не лети.

Морам, знаш? Ја сам новинар Известија.

Ништа ту не могу. Склоните се! -Град је затворен.

Куд се гураш? Полако! -Другови, разлаз!

Сви летови су отказани. Назад! Назад!

Назад! Назад! -Као Ходинска катастрофа, Крвава недеља.

Другови, мир! -Нисам хтео да дођем, а сад не могу да одем.

Питам се, колико је већ људи? -Шта, колико људи? -Умрло.

Борја, не разумеш? Затворили су нас, значи да има жртава.

Кога ћеш назвати?

Па, ако из Москве притисну. Одавде ништа, новинар или не.

Нек сама дође и види. Запослена! -Може ли тише?

Борик, не диши у слушалицу, можеш заразити Алочку. -Све чује.

Па шта? -Хајде, зови га!

Ала, дванаестог морам да будем у Москви.

Ја се свађам?

Одлично! Да. -И шта?

Зваће мог главног уредника, да то среди. -Душу ће им извадити.

Кадрове ће извести, а ми нека поцркамо.

Уз музику, Волођа. -Волођа, где си био?

Што? У клозету, волим на ваздуху.

Лора! -Шта?

Престани с тим глупим наговештајима.

Волођа.

Дуни. -Лариса, не претеруј. -Молим те, дуни.

Спремао си се да радиш. -Не могу без инструмента.

Зоја, иди кући! Зојка, хајде кући!

Не дирај је, има глисте. Полази!

Нећу кући! -Зоја, шта ти је? Докле да ти причам!

Сваки дан исто. Иди, пери руке и не дирај мачку.

Не прави неред. -Где су ми купаће гаће? -Шта ће ти?

Идемо на лиман, да се купамо. С Ирком, на мотоциклу.

Нашао сам! -Каквом мотоциклу, Валера?

Идем и ја. Шта мени фали? -А ко ће бити с дедом?

Ја идем, знаш? -Како да не! Нећеш ићи.

Глупачо смрдљива! -Добро јутро. -Здраво.

Седи, једи.

Са задовољством. -Шта, деда, хлеба? -Не.

Да пијеш? -Да.

Куда ћете? -На лиман, да се купамо.

На мотоциклу, стварно? -А што? -Ира уме.

Нек се Валера бар искупа, кад сте ту. Можете с нама.

Само, секунд. Прво, нико не иде док не једе.

А друго... -Шта?

Ко да се плашим! Сад ћеш добити! -Жења, дођи! -Хватај!

Хеј, шта то радиш? -Готова си, Ирка!

Баш се плашим!

Држи се! -Жења, дођи да те намажем!

Нећу. -Бар се окупај! -Мама је рекла да се само сунчам.

Кукавице, кукавице!

Да нико не иде у воду. Валера!

Мене ћеш, мене?

Паљба!

То је корисно? -То је муљ.

Мама и ја смо се мазале у санаторијуму у Сакију. -У Сакију?

То је град. -Саки!

Иро, сад си ко црнкиња.

Акробаткиња! Црна акробаткиња!

А ти си костур! -Тата, види! Ја сам костур.

Жења, Жења, ја сам костур! А ти си глиста.

Валера! -Бела глиста!

Будало. -Ухватила сам те! -Чек, чек!

Валера! -Ах, ти... -Идемо!

Добићеш ти! Сад ћу те... -Тако!

Доста је, а? Идемо. -Ево ти!

Шта је било? -Гадови! Стакло.

Боли!

Чика Борја, добићу тровање крви? -Нећеш.

Богаљка двадесетог века! -Дај пешкир.

Чика Борја, а ви и Валерка сад летите у Москву?

Какав сам ти ја чика? Чика... -А шта, тета?

Само Борис. -Борис?

Борис, шеф цркнутих мишева!

Није те срамота, ај, ај! Све сам видела.

Дођи овамо. Дођи, не бој се.

Шта је било? Ником нећу рећи. -Ништа се не види.

Заборавио си да немамо тоалет? Само у дворишту.

А знаш како је зими? Трпиш, трпиш, а онда трчиш.

Лези.

Тета Ала неће доћи?

Бићете без маме. Ништа страшно. И ја сам сад без маме.

Зашто? -Отишла.

Куда? -Далеко одавде. Кога више волиш: тату или маму?

Не знам. -Дечаци више воле маме, а девојчице тате.

Таквог као твој, још више. -Каквог?

Таквог, све му увозно. Све супер!

Штета, отићи ћемо у Москву. -Никуда ви нећете.

Кажу да никог не пуштају из Одесе. -Зашто?

Овде су сви заразни. Хоћеш да заразиш маму?

Нисам заразан! -Аха, сигуран си?

Можда ћеш умрети и твој тата и сви. -И ти?

Замисли, сви мртви, цео град.

Идеш ноћу, никог нема...

Сви мртви, а иза тебе... Дај ми срце!

Шта се дереш? Сви спавају. Усрао се од страха? -Не.

Јеси! -Нисам! -Јеси, видим. Усрао се! -Нисам!

Лепо сте се сместили. -Изгорели сте.

Ако се будете љуштили, ја ћу вам скидати. -Важи. -Тата!

Препоручујем да после посете заједничкој просторији...

Препоручујем изнутра, 65 степени, тотална дезинфекција. -Хало!

Тата... -Хало! -Дај! -Дјевојко!

Ало! Да, девојко, међуградски. Разговор с Москвом, молим.

Да, девојко, Москва, 125-70...

Кажу да ти за пут треба потврда да немаш колеру.

Каква сад потврда? -Из луднице!

Схвати да ако још останемо, ништа нећемо урадити.

Ове недеље имамо замену. Какву замену? Мењате се?

Арик, за двособан стан? -Не мењамо се.

То јест, мењамо се фиктивно. Тако се ради.

У ствари, хоћемо да продамо.

Одлучили смо да одемо. -Одете? Куда да одете?

Само мирно, молим вас.

У Израел. -Куда?

Хоћемо да одемо у Израел. -Како, у Израел?

Већ смо поднели документа. -Шалите се?

Не читај за столом!

Како можеш то да кажеш, да помислиш?

Совјетски грађани, који су победили фашисте.

Шта фашисти имају с тим? У Израелу су фашисти?

У Израелу су Јевреји, то је јеврејска држава. -Нисам то чуо.

Запамти, не знам те погане речи. -Да, јеврејска!

И тамо ме нико неће звати "Жидовка"! -Миро, ко те зове?

Чујте, то је наша држава. -Тамо је ваше? Ваша држава?

А ова није ваша? СССР више није ваш? Чији је?

Григорије Јосифовичу, учим хебрејски већ шест месеци.

Хоћу да говорим свој језик. -Ућуткај тог идиота.

Нека ћути у мојој кући. Одавно га знам.

Мој муж има право на своје мишљење. -Брига ме за његово мишљење.

То је муж? Он је гадост! -Немојте га вређати!

Нећу то више трпети. -Склони књигу!

Не свиђа вам се? Извињавам се!

Ако радије вређаш тату - извињавам се!

Ваљда сам то заслужио од ћерке.

Од свих других људи имам поштовање, пажњу, част, похвале.

Имам медаље. Ја сам совјет! Код нас је другачије, нема Јевреја.

Тата, кажи још да ниси Јеврејин. -Да, нисам Јеврејин.

Молим лепо! А ко си ти? Можда си Рус?

Ако хоћеш да знаш, ја сам Рус. У крајњој мери, совјет!

Тако је, тата. -Лорочка, можда си и ти Рускиња?

Одавно ниси гледала у пасош? -Сад ћу ти показати мој пасош.

Разумете да сви ви... Уништићете ми живот, посао, све.

Ево, читај! Старикова Лариса Григорјевна. Рускиња!

Види, види! Твоја пета тачка. Читај, руски пише. И смири се!

Лора, како то? Како си Рускиња? -Мама, тако треба.

Замисли ти то! Знаш шта? -Шта?

Не бију по пасошу, већ по њушци! А њушка ти је, драга моја...

Ти имаш њушку. -Драго ми је што ми је ћерка Рускиња. Мени је драго!

А ја сам Јеврејка, замисли! -Ти си Јеврејка?

Ниси ти Јеврејка. Нико те није називао Жидовком.

То ти тата каже. Кажем и горе: ти си циониста!

Боља је колера.

Боље да сте... -Шта, умрли? Тата, хоћеш да умрем?

Миро, шта ти је, неће он то. Гриша, затвори уста!

Главно да он не зна шта је то ционизам.

Хало! Да? Да, Ала. Чекај. Никуд ми не идемо.

Па, тако. Ни у Немачку, никуда.

Зато што ће твоја сестра емигрирати у Израел. Не Лора.

Да, већ су поднели документа.

Не знам шта да радим, то је твоја родбина.

Добро, да. Држи. -Зашто?

Причај са сестром. -Нећу ни са ким да причам.

Хало! Да!

Па шта? Можда је требало да ти тражим дозволу?

Ништа страшно. Снаћи ћете се и без СР Немачке.

Ти си дебил! Иди у дупе! -Миро!

Разумеш? Да могу, трком бих отишао.

Ајде, па плачите тамо заједно! -Чекај.

Знаш зашто правите ту глупост? Знаш? Јер сте овде нико.

Је ли? -Овде сте нула, ништа! И знаш шта? И тамо ћете бити нико.

Брига ме. Идем из принципа, да Алочки упропастим живот.

Чула си? -Све си чула? Ајде здраво! Срећно!

Запањена сам. Откуд та малограђанштина, шовинизам?

Иде јој се у Тел Авив. -А ја бих све вас у Биробиџан.

У сунчаном Биробиџану има гомила таквих замлата.

О, стигло га!

Шта? У Савезу композитора и су највеће замлате!

Фелцман, Френкел и тако даље! -Све у Кину.

Ућуткај свог генија. Заплиће језиком. -Свог ућуткај.

Волођа је ту оперу чекао 7 година. Ни једне наруџбине јер је Рус!

Јер нема талента.

Ово су чињенице: продајемо стан, намештај, књиге, све!

Намештај?

Продајеш домовину! -Тата, молим те! Татице, доста!

Молим те, не могу више. Само вас молим:

треба сагласност, твоја и мамина, иначе нећемо добити дозволу.

Писана. -Каква? Је л' може оваква?

Тата... -Ову узмите и идите. Не желим ционисте у својој кући.

Иначе ја идем! Идем на Бебељ.

У КГБ!

Не брините за КГБ. И он се боји КГБ-а.

С друге стране улице заобилази КГБ.

Тата! Тата!

Тата, тата!

Тата, тата! -Шта је, Валера?

Жорикови иду у ноћни риболов. Хајдемо и ми!

Жорка може, а ја?

Брзо се напунила, помози.

Шта да радим?

Види, зубата. Сад ће те грицнути! -Склони је. Склони!

Ви у чамцу! Баци конопац! -Тата, ко је то? Војници?

Тата! -Не смем код њих.

Ајмо ми разлаз.

Баци конопац и сви на брод!

Гаси, коме говорим!

Лези.

Иро, тамо су морнари, војници. Ми пловили, а они...

А твој тата на њих... -Ћути, да вас не чујем!

Ајде, спавај.

Деда, све је у реду. Не брини, не брини.

Мама, где је тата? -Отишао.

Куда је отишао? -Откуд ја знам. Сви су спавали кад је отишао.

Идем ја.

Баба Рајо, донела сам главоче.

О, много! -Па шта? Спремите их. -Узећу.

После ћу доћи по ванглу.

Деда, треба ли ти нешто?

Не балави, тек јој је петнаест.

Девојке су нам... Зар не?

Још је полу-Гркиња. Дај цигарету.

Али Жорик ће убити за њу. Као дечко је седео због убиства.

Не знаш?

Ја сам у њеним годинама само мислила с ким ћу бити.

Да буде нај-нај.

Ниси нашла бољег од Арика? -Нашла сам.

Шта мислиш о старијим женама, теткама. А, Борик?

Привремено си самац. Или нећеш с издајницима домовине...

Шалим се. О, већ трећи дан!

Живот превазилази машту.

Полако, шта ти је!

Па?

Пушење је штетно.

Будале! -Шетај!

Носи се! -Ти се носи!

Мазнућеш од оца? Има с филтером.

Мазнућеш? -Аха.

Гриша, где си био?

У КГБ. -КГБ? -Попричаће с њима како треба.

Шта, рекао си им? Отишао и рекао за Миру?

Наравно да сам рекао. -За нашу ћерку?

Раја, шта ти знаш о таквим стварима, а?

Они ће предузети мере.

Дај, немој ме засмејавати. -Урадио сам шта треба.

Такве ствари је горе крити. -Какве, Гриша?

Шта је горе него пријавити сопствену ћерку?

За шта их кажњаваш, за бога милога?

Раја, прекини. Причај нормално.

Гриша, ти си идиот! -Мени кажеш? Ти то мени?

Како можеш да будеш такав идиот?

Хоћеш да изда домовину? Ти хоћеш такву срамоту?

Какав издајник домовине! Издао си мене и Мирочку и све!

Кад дођу по њу, како ћеш је погледати? Имаш ли савести?

Не причај глупости. Ко ће доћи?

Можда ће звати и поразговарати. -Поразговарати, о чему?

Ти би разговарао с њима? Бојиш их се више од смрти.

Кад су тебе позвали на разговор... -Ућути!

Рекао сам да то заборавиш! Сто пута сам рекао!

Одлази одавде!

Да одем из своје куће? -Није ово твоја кућа!

Доста ми те је! -Раја!

Одлази! Одлази! Одлази!

Нећу доћи.

Запамти: умрећу, нећу доћи.

Борја, иди за татом, не треба да буде сам.

Григорије Јосифовичу! Чекајте.

С вама ћу, ако не смета.

Куда ћете? -Не знам.

Пре јела и припремања хране, обавезно перите руке сапуном.

Идемо кући, брину се.

Борја, ништа ти не знаш.

И ово је серија. Птице и животиње југа Русије. У праву сам? -Да.

Хајдемо овако: ту серију по 50 копејки.

Да, али их још нико нема, само ја. -После ће бити свуда.

Хајде овако: те по рубљу дајте ми по 50 копејки.

Не, не могу да спустим.

Узимате? -Још ћу погледати.

Шта је било? -Пођи са мном. -Куда?

Није важно, у ресторан. -У ресторан? Зашто?

Зашто људи иду у ресторан? -Знам, само је чудно.

Хоћу у ресторан, с тобом.

Не могу, чекам једног човека.

Хтео је да узме цео "Спорт". -Не разумеш?

Молим те.

У чему је ствар? -У томе!

Миро! -Не могу да те гледам! -Миро, чекај!

Мука ми је од тебе! -Миро, нисам хтео.

Нећу с тобом, знаш? Иди у Израел да те више не видим!

Нисам хтео... Никад! Молим те! -Што те нервирам?

Шта сам рекао? Нешто глупо? Ништа глупо нисам рекао.

Миро, знам за абортус.

И за оног с црвеним "москвичем".

Истина, не знам чије је било. -Шта те брига?

Што раније ниси рекао? -Онда би отишла.

Штета што ниси рекао. Развели би се, не би се мучили.

Ркацители вино убија све микробе.

Ви не пијете, Григорије Јосифовичу. -Не пијем, али пићу, ако хоћу.

Ако хоће да умрем, нек се радују. -Григорије Јосифовичу.

Мислиш да ће плакати? Нико неће.

Можда Алочка и ти. Хоћеш ли, Борја?

Ти си ми као син, знаш.

А они нису, као да су туђи.

Шта причате, Григорије Јосифовичу.

Кажем горку истину, Борја.

Хоћете да се купате?

Не. Нећу.

Григорије Јосифовичу, куда? Тамо је колера!

Григорије Јосифовичу!

Григорије Јосифовичу!

Григорије Јосифовичу! Шта радите?

Хоћете да умрете? -Да, Борја, хоћу да умрем.

Мука ми је од живота. -Доста!

Борја, не знам како да живим, у свему грешим.

Морате у болницу, да вам хитно исперу желудац. -Не треба, Борја.

Идемо кући.

Мама, хајдемо већ једном. Што ту седиш?

Е, јесте тврдоглава! Шта ће се променити ако будеш ту седела?

Не идем никуд. -Држи.

Боље ми дај отров за пацове. -Мама, молим те. Мама!

Гриша?

Дошао сам, Раја.

Хоћу да умрем с вама.

Не укидају?

Девојко, пробајте још једном. Добро, чекам.

То је грешка.

Цео мој живот је једна велика грешка.

Умрећу, а ви ћете знати

да сам био обичан подлац,

да нисам имао савести.

Тата, каква грешка? -Тата, не разумемо.

Наравно да не разумете. Не можете то да разумете.

Нећете ни плакати, Лора. -Шта ти је, тата?

Алочка ће плакати. Је ли, Раја? И Борја. -Попиј, Гриша.

Арик! -Да? -Опрости ми.

Стварно ми је жао. -Ништа, ништа. -Мирочка, кћери, извини.

Тата, драги.

Лора, Раја, страшно сам скривио.

Боли ме, стид ме је.

Умрећу, а ви ћете мислити да вам је отац био такав.

Тата, нећемо мислити, шта ти је! -А такав сам откад су ме одвели.

Не знате, нисам причао. Рекао сам мајци: никада!

Не причај. Заборави то и готово.

Немој, Гриша, немој! -Раја, сад треба.

Треба, Раја.

Одседео сам два месеца. Нико ме није дирао.

Само сам одседео. А онда су дошли и рекли: Иди кући.

Нисам мислио да ћу отићи кући. Крпио сам панталоне.

Поцепале си позади и ја крпио.

Један човек ми је дао иглу и конац.

Дошли су и рекли: Давидове, иди кући. Нисам веровао.

Онда пожурио да обучем панталоне.

Обукао наопачке. Препао се и збунио.

Мислите да сам окренуо? Не, истрчао сам такав.

Дотрчао сам кући у панталонама са шлицом позади.

Сећам се какав си био и какав си постао.

Хоћеш да једеш, Гриша? -Нећу да једем, хоћу да пишем.

Донесите ми папир, ено га на бифеу.

Написаћу да мама и ја дозвољавамо да одете.

Док још могу.

Раја, донеси! -Тата, немој! Написаћеш сутра, иди лези.

Не, сада, сада! Вероватно сутра нећу моћи.

Написаћу да се не противимо. Не, да желимо!

Лора, могли би и ви у Израел.

Мада Волођа, тешко.

Мирочка, морате да пожурите. Идите кући, док не стигну.

Шта је, Гриша?

Раја, нисам мислио да ће тако брзо. -Шта?

Мислио сам да ће сутра. -Шта, тата? -Све.

Борја, добио си Алочку? -Није код куће.

Добро. -После ћеш јој рећи и она ће доћи, знам.

Раја, има ли новина? -Зовем хитну помоћ. -Гриша?

Борја, зашто хитну помоћ? -Не, рекао сам, Борја!

Можеш ли ми рећи: што хитну? -Не могу, забранио је.

Како, забранио? Ти си дете? -Чула си, неће ићи.

Нећу ићи. -Тата, хоћеш да умреш? -Хоћу да напишем.

Дајте ми папир. -Какав папир? Још и мастило!

Како ћеш у болницу, шта ћеш тамо јести? -Мама, шта да једе?

Тата, зовем хитну. -Ја сам против.

Ако дођу, нећу изаћи. Умрећу овде.

Зашто ми желите такву срамоту? -Тата, молим те!

То је моја последња воља. -Тата!

Немам права да умрем код куће? -У тоалету?

Григорије Јосифовичу, то је смешно. -Не мислим тако.

Гриша, како се осећаш? -То није важно.

Тамо сте нешто јели? -Пио. -Он не пије. Шта сте пили, вотку?

Морску воду. -Како, морску? -Пио је из мора.

Озбиљно? -То је колера, сто посто колера.

Борја, где си? -Ту сам, Григорије Јосифовичу.

Боренка, морам да кажем.

Григорије Јосифовичу, треба да се одморите. Лезите, а сутра...

Борја, не треба остављати за сутра.

Нема га, упамти. Све треба сад.

Уради одмах све што хоћеш, у овом тренутку.

Целог живота сам радио што кажу. Увек сам мислио: ах, сутра...

И шта је било? Страћио сам све.

Борја, ништа не остављај за сутра.

Деда ће умрети?

Зашто ниси у кревету? -Деда има колеру?

Откуд знам, нисам доктор. Иди спавај.

Не разумем, зашто је пио ту воду?

Да, Борја, како си му дозволио да пије из мора?

Требало је да га спречиш. -Нисам могао.

Какав дан...

Заспао је. -А мама? -Легла.

А где је Жења?

Где је Жења?

Није ту? -Не, није. -Извините што сметам. Лаку ноћ.

Лаку ноћ.

Тишина?

Не брини. -Тешко, трезан сам.

Жења!

Жења!

Жења, јеси ли ту? Жења!

Немој да вичеш. -А шта ћу? Жења!

Да компонујем реквијем?

Моцарт је компоновао и умро. -Од колере?

И остала величанствена музика.

С друге стране, ако напишем срање, чему?

Ако не буде срање? -Шта ако буде? И умрем. Брука.

Чекај, а што реквијем? Наручили су ти оперу.

Чуј, напиши шта хоћеш. Ако хоћеш реквијем, напиши га.

Чак и ако буде срање, радио си са задовољством. -Мислиш?

Где ли је?

Чујте, девојчица је увек у девет код куће. Увек, разумете?

Па ви сте милиција!

И шта, нећете је тражити?

Како, наћи ће се? Јесте ли ви идиот? Шта?

Како разговарате с људима? Ви...

Олош!

Лора, она је већ одрасла девојка.

Баш тако, Миро. Немаш деце, не разумеш.

А што ти стојиш? Што си се вратио? Иди, тражи је!

Волођа, треба нешто предузети. Иди... Добро, идем ја. -Смири се.

Шта да радим? Шта? -Волођа, било шта!

Бар се чупај за косу.

Не разумем како то можете да кажете. Шта?

А ако не... Само...

Чујте, разумете ли да... Знате ли ви шта причате?

Шта значи: рано је за бригу? -Неко ће добити своје. Спремна?

Не прекидајте ме! Немојте ме прекидати!

Где си била? Жења, јеси ли нормална? Већ је јутро!

Не вичи. -Како, не вичи?

Отац и ја не спавамо целу ноћ! Волођа, реци јој.

Евгенија Владимировна, одлучио сам да напишем реквијем. Прерано?

Мокра си. Купала си се? -Гола, замисли. -Озбиљно?

Како, гола? Где? Где си била? Одговори одмах!

С ким си се вукла цеу ноћ? Зашто ћутиш? Теби је свеједно?

Пусти нас. -Шта? -Остави ме на миру. И тату.

Досадна си. -Како смеш? Бринем за тебе, ја...

Жртвујем се за вас! -Мама, дојадила си нам.

Мучиш ме, тату такође. -Ја вас мучим?

Залепила си се за нас као крпељ.

Могу ли на спавање?

Ја, крпељ?

Нисам се купала гола, само сам се купала. У купаћем костиму.

Лаку ноћ.

Шта ћеш ту?

Јеси ли нормална?

Неко ће ући. -Ко ће ући? Нема никога.

А деда неће рећи, не може. -Чекај, шта деда има с тим?

Ја сам одрастао.

Ја сам одрастао, а ти...

Опрости, нисам оно смео.

Одлази.

Бићемо на броду, у кабини! -Па шта? -Као у возу, само боље!

А... Па шта? А ја ћу да правим екплозију.

Када? -Данас.

Обећао си да ћемо заједно.

Па, до идуће године.

Григорије Јосифовичу!

Довиђења. -Смири се, деда!

Валерчик, волиш баку?

Је ли? -Да. -Шта ћеш тамо јести? -У кола.

Могу вас видети? -То је карантин. -Што тако брзо? Валерик!

Борик, а што неком бели брод и све на свету, а неком ништа?

Закон џунгле!

Није лоше? -Пловићемо?

Не, то се зове надзор. Карантин. Мама је средила.

Бићемо ту пет дана и сваки дан давати анализе. -Зашто?

Добићемо потврде и онда авионом за Москву.

Тата, нећу! -Не кукај.

Хајде да не идемо. Али зашто, тата?

Што кукаш? Никад ниси био на прекоокеанском броду.

Шта ће нам он? Срање. -Шта причаш? Од Жорке си чуо?

Занимљиво је, бићеш у кабини. Шта је тамо занимљиво? -Све!

Шта? Ништа није занимљиво. -Много ти знаш! -Добићеш ћушку.

Пажња! Укрцавају се само грађани с упутом.

Понављам: укрцавају се само грађани с упутом.

Добар дан. Ја сам Павлов. -Упут, молим.

За мене су звали из градског комитета. -Разумем. Прођите.

Павлов.

Жалите се на нешто? -Не. -Прођите. -Хвала.

Видиш, а ти кукао.

Тата, хоћемо код баке? -Зашто? Поздравили смо се.

Одавде право на аеродром. -Онда нећу!

Опет почињеш?

Заправо, имам тамо посла. -Каквог посла?

Разног. Идем код баке!

Уопште нећеш у Москву? -Шта тамо да радим?

Тамо је мама. -Боље да она дође овамо.

Овде је све... У Москви тога нема!

Ту је Жорик, ту су сви, ту је Ирка.

Онда да слажемо? Нису нас пустили, није било места.

Да!

И мами?

Одбројавамо.

Сад ћу ја неког разбити! Има да останете без ушију!

Мислила сам да ћете одлетети после брода и готово.

А оно, ви и Валерка се вратили.

Знате шта сам тад помислила? -Шта? -Нешто. Да кажем?

Да сте се вратили због мене.

Али нисте због мене, већ онако? -Да, просто није било места.

То сам и мислила.

Доста. -Аха, доста! Тек сам почела. Скроз се љуштите.

Ира... -А?

Немој.

Знате шта? Већ сам се љубила с једним дечком.

Он је хтео. -Допало ти се?

Јок, чак је било гадно.

А кад сте ме ви пољубили, после сам мислила, мислила...

Шта си мислила? -Ништа. Не морате да знате.

Ја сам стар.

Не баш стар, али за тебе.

Јој, стар! Прави старац.

Ако хоћете да знате, код нас нико није као ви.

Пробај да заспиш.

А да му ставиш ванглу? Целу недељу лоче композитор.

Доста о томе. -Гриша, једи.

Треба добро да једеш.

Успут, тата, ниси потписао дозволу.

Отац умало није умро, а теби је папир главни!

Питам се, како то замишљаш? Ви у Тел Авиву, а шта с њима?

А шта с њима? -Шта с нама, Лора?

Мама, она добро зна да сте стари. -Ми?

А ти се тако бринеш за њих. Замисли! Онда их пази.

Ја целог живота пазим неког. Теби и Алки сам брисала дупе.

А сад сам опет последња? Баш лепо, опет да бришем дупета.

Лора, како то причаш? Коме да бришеш? Није те срамота?

Није стамота, то ја фигуративно. -Ништа, Лора, нећеш се поломити.

Остаће ти стан. Само се стрпи.

Какав стан, Миро? Ти за наш стан? -Мама, а који?

Мислиш да нисам чула како молиш Жењу да се пријави у Одеси?

Зашто? -А ти живи у дељивом стану. -А ми живимо у дворцу.

Гриша, шта то причају?

Мучили се цео живот, радили, све вама давали.

Све смо вам дали, цео живот! -Мама, како нама?

Ви сте наш четворособан комфоран стан у Пастеровој

мењали за Москву, Алочки. Нису имали где?

А ви дошли у бабину шупу и то ће остати Лорки!

А кад их сахране, свашта ће бити. Знаш, Алочка није глупа.

Алочка неће, него ви. Живе нас терате.

Живе ћете нас сахранити. -Мама! -Узмите!

Идем код Алочке. Тата и ја идемо! -Баш им требате у Москви!

А ви делите, поред нас живих! Алочки не треба!

Зато што већ има све. На сахрану вам неће доћи.

Гриша, реци им!

Реци им, ниси умро!

Реци им шта било, само да умукну!

Раја, ћути! Доста.

Не вичи. -Шта, не треба да вичем?

Да не вичем? А ко треба? Ти само седиш!

Пропашћете! Сви ћете пропасти, незахвалници једни!

Морала си то да им направиш? -То сам ја?

Цео живот им извлачиш. Вовочки инструмент? Тата, 200 рубаља!

Женечки бунда, опет тата! И Жењи санаторијум.

Ти им извлачиш последње за крпице. Зар ја за себе? Роди, па пробај!

Да, и бунда и чизме. Нога јој је већа од моје.

Мислиш да је лако? Радим на радију, држим часове.

Ја могу како било, а она је девојка.

Идеш као страшило. Види на шта личиш. Вовка пије од муке!

Ниједан нормалан човек те без пића... -Проститутко!

Шта? -Мислиш да не знам? -Одлично! Сама си тражила.

Бар ми је породица нормална, а то је срећа!

О, ето среће! Иди бриши, повраћа где стигне.

А твој је ништарија, бедник.

Зато и ниси родила. Стварно, од таквог родити...

Умукни! Ти си ништарија. Ти си нико и ништа, знаш? Идиоткоњо!

Шта, да пушиш?

Колико пара дају на тебе, на ту гадост.

Седи ту! Само мрмља.

Сва ти њушка жута од цигара. Зуби ти пропали.

Да, а били тако лепи.

Какав си лепотан био, а шишке... Где су ти шишке?

Боље да сам се удала за тебе, него за оног.

Имали бисмо само Жорика.

Сећаш се како си ме ватао?

После се отрезнио, постидео се. А ја се мислим: што?

Опет би? Какав си ти јунак био.

Морнар, све су луделе за тобом.

А ја била мршава, ниси ме ни гледао.

И фала Богу. Шта ће ми таква срећа?

И овако и онако, само туга.

Здраво, баба Рајо. -Лепотица расте!

Шта си се распричао?

Шта?

Ти за Иру?

За Борју? Шта то?

Шта?

Шта то причаш?

Борја с Иром?

Због проклете колере нећемо успети. -Наравно, зовем сваки дан.

Важно да има човек који је спреман да сутра да паре.

Стан је у центру. Што тако јефтино? -Најраније за десет.

Јер је Минск, а не Лењинград. -Нормална сума.

А ви сте на Литејном. -У заједничком стану.

Валера је добро. Пере. Ала, ноге, руке - све пере.

Не разумем, што ви не мењате? Неће бити у центру, али...

Волођа у животу неће отићи из центра.

Наравно да ми недостајеш. Шта мислиш?

Ако Волођа неће из центра, останите у дељивом стану.

Бројим дане.

И ја. Да?

Алочка, овде твоја мама. Не слушај га, не слушај гада!

Трпела сам, али то не могу.

Алочка, он се овде проводи. Кћери, он се забавља!

Са Ирком, кћери! Она је још дете! Гад!

Осетила сам. Борик, забога! Јеси ли полудео?

Ухапсиће те. -Која Ирка, Жорикова?

Другови, шта вам је? Ви, ви... Шалите се? -Шалимо?

Блуд с дететом је шала? С балавицом малолетном је шала?

Она ко бомбона! Жорик старији ми је све рекао.

Чекајте, како је рекао? Он је нем. -Рекао, све је видео!

Да, Алочка! -Шта је видео? Шта је видео?

Видео, то није доказ. Уосталом, постоји претпоставка невиности.

Ала! -Арик, ти си му адвокат?

Па... Ала, ти, ти... Коме ти... Коме верујеш?

То су глупости! -Да, да!

Нисам хтела то да кажем.

Шта сам урадила? О, боже мој!

Жорик ће га убити. -Убиће и њега и Ирку.

Хало, Алка! Алка, ја сам. Схватила си? Борик мало заводи.

Па... Не, Ала, слушај ме!

Што вичеш на мене, Ала? Не, ја ту...

Ала, ја сам. Сад се смири. Ништа се страшно није догодило.

Алочка, девојчице моја, куд би он без тебе? Она је малолетна.

Што ме вређаш? Ја ти желим добро. Да, добро!

Знаш шта? Доста! С тобом је увек тако: ја теби лепо, а ти...

Ала, ја сам, Волођа. Не слушај Ларису.

Никог не слушај. Твој Борка је орао! Орао, разумеш?

Волођа, дај ми Борју. Борја, чујеш ли ме?

Чујеш? Шта се тамо дешава? Узми слушалицу, Борја!

Валера! Валера!

Устани, одлазимо.

Куда? Тата, куда идемо?

Тајна.

Обриши се.

О, види ко је дошао!

Ирка!

Полако, шта ти је! -Ту је базен, а имамо кабину, Ирка, кабину!

Хвала. -По договору. -Никад нисам видела.

Ово је прекоокеански брод! Плови по океану! -Можеш мислити!

Хвала. -Има и ресторан! Све носе келнери

и терају те да пијеш лекове, све! -И треба, то је карантин.

Ваша сестра... И фигура и уопште.

Кад мораш кући? -Још не знам. -Хајде с нама! -Хвала.

Тата, тата! Види, Ирка! -Што вичеш?

Живеће с нама? Тата, може ли с нама?

У принципу, Ира може да преноћи код нас. -Ура!

Онда морамо рећи да ми је млађа сестра.

Зашто? -Па ко нам је она? А овако нам је рођака.

Испада да ти је тетка. -Тетка, теткица!

Није поштено. Дај! -Аха, сад ћу!

Тата, кажи јој! -Што није поштено? -Дај! -Шта се шутираш?

А ти... -Шмиркавац! -Је ли? -Пионири, доста.

Лаку ноћ. -Ево ти! -Шмиркавац, досадан си.

Тетрациклин.

Вера Георгјевна. -Врло радо. -Тетрациклин, другови. -Хвала.

Не заборавите да узмете.

За здравље! -И познанство.

Ира такође живи у Москви? -У Одеси.

Летеће с вама?

Да.

Знате, личите. Прво сам помислила - ничег заједничког.

А сад видим да личите. Тата личи на своју сестру, Валера?

Ирочка, колико ти је, петнаест?

Шеснаест. -А, тако сам и мислила.

Колика је разлика, двадесет година?

Ира се касно родила.

Имам мало старијег љубавника, Вадика. Има двадесет три.

Нисам одолела, замислите. Страствен. Згодан, исти Жерар Филип.

А сад је готово. Одавде у Москву, мужу.

Муж је у Москви? У Нахотки, капетан. Долази на одмор.

Не може се у Одесу, па се налазимо у Москви и правац Сочи.

Кад сам рекла Вадику, само што није заплакао. Нежан дечко.

Тата, нећу више.

Ира, идемо? -Нећу. -Да се купамо? -Прекини.

Валера, да ти покажем брод? Ништа још ниси видео.

Хоћеш на капетански мост? -Неће нас пустити. -Нас? Хајде!

Идемо.

Причај, шта ти се занимљиво дешава у животу?

Па, много тога. -На пример?

Повешћете ме у Москву?

Стварно бих желела.

И ја.

О, Жорик! Јешћеш с нама? Дивна пилећа супа.

Где је Ира? Где је Борја? Где су они?

Чика Гриша, наћи ћу их и казнити, не сумњајте.

Жорик, послаће те у затвор.

Жора, то се већ десило.

Готово. Не можеш променити.

Ја сам крив. Сви смо криви. То је истина.

Знаш шта мислим? Треба живети даље.

Да оде у затвор, то је боље?

Борја ће заувек отићи. Нећеш га више видети, не сумњај.

Иру? Ирку ћу довести.

Уписаћу је у медицинску школу.

Жора, реци му нек да реч.

Нека Ира дође.

Дајем реч. Али да онога више овде не видим.

Жора, јако сам ти захвалан.

Појма немаш.

Уђи.

Седи за сто.

Пио си ово? -Једном.

Дотле ћу се пресвући.

Занима те? -Ма не.

Лажеш. Све дечаке занима како изгледа гола жена.

Не баш. -Реци искрено. -Ма не!

Онда изненађење! Затвори очи.

Затворио? -Аха.

Отвори.

Видео си? Сад ћеш знати.

Друже Павлове, ту сте? Отворите, молим вас.

Здраво, друже Павлове. Имате посетиоца.

У ствари, с обале није дозвољено, али правимо изузетак.

Борја, ја сам.

Могу?

Хвала.

Ирка!

Немаш појма колико деди недостајеш.

Да пођемо кући? -Неће она никуда.

Знате ли шта ће јој отац урадити? -Шта ће урадити?

Неће је прстом пипнути. Не брини због тате.

Дао је реч, неће. Деда му је рекао.

Како да не послуша деду? И Алочки ћу рећи.

Мама и ја ћемо рећи да ништа није било.

Борја, ти и Валерик ћете одавде на авион и одлетећете.

А Ирка ће кући. И тако треба да буде.

Ја тако мислим, Борја. -Никуд ја не идем! Обећали сте.

Обећао? Шта си обећао, Борја? -Григорије Јосифовичу.

Григорије Јосифовичу, није било ничега, разумете? Баш ничега.

Борја, верујем ти. Није било и одлично што није.

Сачекаћу да Ира изађе, па идемо кући.

Борја, драг си ми. Истину ти говорим. То не ваља.

Не можеш радити шта хоћеш.

Ако је свима због тога лоше, онда не можеш.

Одговоран си за њих, за своје.

Разумем, дешава се, знам. Мислиш, данас може.

А сутра, Борја? Размисли, како ћеш сутра?

Григорије Јосифовичу,

идите кући.

Уз звекет мог оклопа, уз звекет мог оклопа

узјахах ја коња свог.

Јарославни на растанку Јарославни на растанку

говорио је кнез.

Не мршти се моја Ладо, Не мршти се моја Ладо,

за мене је твој смех награда, Ладо!

И кад будеш бабушка бићеш моја Ладушка.

За мене ћеш бити Ладушка, моја Ладо!

Загледаћу се у твоје очи

сетићу се речи свих и опет поновити:

ко ти је рекао, ко ти је рекао,

ко је помислио да те не волим?

Валера, на спавање. -Али тата! -На спавање! -Зашто?

Зато. -Још пет минута. -Видиш колико је сати?

Брзо долазимо!

Воли ме, увек ме воли.

Нећу да верујем, нећу да мислим

да ћемо се растати и снови се неће остварити.

Гори као пламен плави лед кад си заљубљен у мене.

Твоје очи блистају дивно и светло

и ти си крив за то...

Сва сам мокра.

Доста ти је било.

Шта ћу с тобом ако се напијеш? -Шта желиш. Скоро ми је шеснаест.

Са шеснаест се могу и удати.

Извините, могу ли да вам украдем девојку на плес?

За мене нема лепше, ал' узалуд ти пратим поглед.

Као визија неухватљиво,

сваки дан прођеш мимо...

Као визија неухватљиво,

сваки дан прођеш мимо...

А ја понављам изнова:

не умири, љубави, не умири!

За вашу Ирочку се грабе. Иста сам била у тим годинама.

Истина, удала сам се млада. После сам морала да надокнадим.

Верујем да ће доћи дан

кад ће се у твојим очима отопити лед.

Јадниче, шта ћете?

Шта вам је?

Умирем.

То је све.

Умирем.

Она је само девојчица.

Зашто ми то говорите?

Шта ви знате о томе?

С њом сам жив.

Шта ви знате о томе? Ви!

Ира, да пођемо на пут? У Лењинград или негде друго...

Идемо? -Не. Шта је било?

Шта се дешава? -Пусти ме, хоћу да играм!

Пустите ме, боли! Пустите ме!

Пустите ме, хоћу да играм! -Шта радиш, идиоте пијани?

Не разумеш да ће нас одвести милиција? -Баш ме брига!

Пустите ме!

Знам да ме нећете одвести у Москву! Нећете ме повести!

Знам да нећете! Знате шта?

Ни да сам старија, не би ме повели. И не морате!

Ира, немој.

Престани.

Ира, слушај...

Ира!

Ира...

Ира, не могу.

Слушај, не могу те повести са собом.

Не могу! Стварно бих волео, веруј.

Али то није у реду, ни за тебе ни за мене. То је глупо.

Валера!

Валера!

Валера, стани!

Валера! Стани!

Валера! -Валера! -Шта вам је?

Валера! -Валера, стани!

Валера, стани, Валера! -Валера! Не!

Тата! -Човек у мору! -Валера! -Тата!

Валера, држи се! Овде сам! -Човек у мору!

Ту сам, сине. Све је у реду. -Валера! -Ту сам. Жив си?

Држи се! Јеси ли се ударио? -Тата! Ира! -Допливај.

Држи се за мене. Ударио си се? Где си ударио? -Не знам.

Где те боли? -Нигде. -Диши полако. Ира, како си?

Добро сам, чика Борја. Читава.

Само стомаком... -А ја дупетом.

Нагутао си се? -Ти си... -Не причај. -Диши.

Диши мирно. -Хајде, диши. Диши, диши!

Дишите мирно, дишите мирно. Само мирно.

Дишите мирно.

Алочка и Борја су дали Валерика да учи немачки.

Гриша, хоћеш павлаку?

Да је научио јидиш, знао би већ и немачки.

Направи пакет за децу.

Патлиџане и дуње можемо послати по кондуктеру.

Хвала богу, више нема колере, возови иду.

- превод ЉубицаСП -