Original subtitles

www.titlovi.com

ŠEST MESECI RANIJE

Sledeći komad je očaravajući pejzaž iz 19. veka

holandskog slikara Edvarda Frederika Petersena.

Početna cena 2000 evra.

Gospodin u trećem redu. Hvala.

Ko daje 3000?

Hvala. Dama u četvrtom redu.

5000 od gospodina u trećem redu.

5000. Odlična ponuda.

Pejzaž Edvarda Frederika Petersena.

5000 prvi put. 5000 drugi put.

5000 treći put. Prodato!

Uspeo sam. Kupio sam sve eksponate.

Šta je ovo bilo, Hans? –Rus, gospodine Vorm.

Jasno. Ko bi još bacio toliko para na ovo?

Varvari, gospodine Vorm. –No bogati varvari, Hans.

Bogati.

Prevod-Čarnojević

ČISTA UMETNOST

"Trenutno glavna vest je da su tokom dvočasovnog sastanka

predsednici Rusije i SAD razmatrali širok krug pitanja.

Na kraju sastanka, ruski predsednik poklonio je

svom američkom kolegi portret, rad Ivana Šiškina,

ruskog slikara iz 19. veka, vrednosti blizu milion dolara."

Čašćavaju se. Što ga meni nije poklonio?

Možete li, molim vas, da stišate?

Andrjuša, šta je s tobom? Javi se. Ceo dan te zovem.

Ma jesi ti normalan? Kud si navro?

Sad teraj nazad, pametnjakoviću. -Uzmite. Izaći ću ovde.

Hvala.

Andrej!

Andrjuša.

Šta je to ovde? Ne javljaš se, vrata ti otključana?

Andrjuša...

PET MESECI RANIJE

Možete pola koraka u stranu? Malo mi smetate.

Čujte, ovo je bila krajnja mera da privučem vašu pažnju.

Andrej.

Čestitam, Andrej. Imali ste moju pažnju. Sad se lepo pomerite.

Niste mi rekli kako se zovete.

Recimo da sam Saša. Šta dalje?

Recimo, čaša vina? –Ne mogu. Kad radim trebaju mi obe ruke.

Ne bih da na fotografijama slike budu gore nego što već jesu.

Zar su toliko loše? –A šta vi mislite?

Nije genijalno. U krajnjoj meri, u trendu su. –Baš tako. Trend.

Ja sam za čistu umetnost i slobodnu konjukturu tržišta.

Kad ste se poslednji put videli s ubijenim?

Devojko, čujete li me? Kad ste ga videli poslednji put?

Juče na Likovnoj akademiji. –On je tamo radio?

Tamo je doktorand. –Nema loš stan za jednog doktoranda.

Bio je ugledni slikar.

U kakvim ste bili odnosima?

Trebalo je da se preselim kod njega sledeće nedelje.

Kažite, je li imao neprijatelje, dugove, probleme?

Ne. Svi su ga mnogo voleli. Za dugove ne znam...

A kako ovo objašnjavate?

Dakle, moguće da je obična pljačka.

Zatekli ga, tražili novac, torbu nisu našli.

To se događa. Možda su hteli da ga zaplaše i...

Već sam vam rekla da ne znam ništa.

Objasnite mi, voze li obični pljačkaši džip od 100 000?

Možete li da ih opišete? –Jednog sigurno mogu...

Kratka, svetla kosa i... oštre crte lica.

A oči... –Stanite. Rekli ste da ste ih videli na blic?

Ja sam fotograf. To mi je profesionalno.

Da?

Slušam.

Razumem.

Pogledajte da ovde nešto nije nestalo. Dragocenosti, slike...

Mogu li dobiti cigaretu?

Ko je ona? –Aleksandra Gajdukova. Rođ. 1985, fotograf.

Praktično verenica. Tvrdi da bi prepoznala čoveka iz džipa.

Već je dala opis? –Samo meni. No vodimo je u odeljenje.

Hoću da je ispitam. –Nije problem.

Gde je ona?

Dođavola.

Ne sećam se kad sam poslednji put bio ovoliko otvoren.

Vi ste opasan čovek, Saša. Terate ljude na otvorenost.

Zar nije otvorenost ono što ljudi traže jedni od drugih?

Slažem se. U tom slučaju, red je na vas.

Pitajte. –Više bih voleo da pogađam.

Verovatno ste iz stare moskovske, inteligentne porodice?

Ne. Ja sam iz najobičnijeg sirotišta.

Šalite se? –Da li se s tim šale? –Izvinite. –Dobro. Nastavite.

Završili ste faks? -Jesam.

Udati ste? –To ste mogli i bez pitanja.

Da. Teško je sa vama. –Zato nije dosadno.

Imate li nekog? –Zar su vam sva pitanja na istu temu?

Uhvatili ste me.

Igra nije ispala najbolje. –Jer ne znaš da postavljaš pitanja.

IMATE NOVU PORUKU

ANDREJ STOLjSKI

Mogu li da te poljubim?

Halo. Je li to Saša? –Ko je to?

Molim vas, ne prekidajte vezu. –Pitam, ko je to?

Ne bojte se. Jednostavno moram s vama da razgovaram.

Govorite! –Ne bojte se. Mi možemo pomoći vama, a vi nama.

Verujte mi... –Ma da se nosiš! Čuješ?

Saša, ne prekidajte vezu...

Slušaj, mogu li sutra da te nazovem?

Ne mogu sad da pričam. Kod Miše u prodavnici, da...

Šta kažeš?

Shvatio sam. Da...

Hvala.

Saša.

Da li biste mi pozirali... Goli?

Odavno tražim takvu "naturu".

Teraj se...

Zašto tako grubo?

Imam o vama lepše mišljenje. -Brzo odstupi od devojke.

Zar ti nije Sveta ovde? –Eto je tebi.

Za razliku od tebe, ja sam se davno smirio.

Ako Zujev bude nastavio, kaži mi. –Dobro.

Zapravo on nije loš čovek, u stvari je mnogo gori.

Idem!

Halo? –Halo, Kaća? –Sveta. –Da, naravno, Sveta.

Oprosti, molim te. Je li Miša na poslu? Saša je.

Saša, jesi li ga kad videla na poslu u ovo vreme?

Ne znam. Samo mi je jako hitno.

I to tvoje jako hitno moraće da sačeka.

Osim ako ne pođeš za njim u Lihtenštajn. Ima let u 12.

Do aerodroma će vozom?

Normalno, da izbegne gužve. –Hvala, Sveto. Zlatna si.

Koja Saša?

Mišo!

Saša.

Sve znam. Sve.

Otkud? Imao je u stanu samo sitnice.

Lopovi misle da slikari imaju para kao pleve.

On nikad nije aktivirao alarm. Verovatno im je sam otvorio.

Mafija me juri po celom gradu. Džipovima, s prigušivačima...

Znaju moju adresu, broj mobilnog... –Šta to pričaš?

Mišo, videla sam ih kao sad tebe.

A ovo jesi videla? TRAŽI SE

Moraš negde da se skloniš do sutra.

Sutra se vraćam i idemo u policiju. Ili gde već treba.

Unajmiću najbolje advokate koji će te sigurno izvući.

U redu? Uzmi, molim te.

Ako si u pravu da Andreja nisu ubili pljačkaši, onda...

je ovo opasna igra.

Hoćeš reći da se plašiš? –Da, plašim se.

Jer devojka mog ubijenog druga koju traži policija,

stoji tačno ispred mene.

Zato što mi se još živi.

Možda je pogrešio, nije bila ona?

Aha. A mi smo ovde došli po moju tetku.

Mislim da beži iz zemlje. –Razumem.

Malo sutra razumeš.

Uvek je bio prvi. Od samog početka.

To ne može da se objasni rečima.

Odmah je postao zvezda klase, miljenik profesora.

A meni, pored njega, ništa nije bilo nejasno.

Boja. Tehnika. Suština.

Uzgred, već tad se opredelio za apstrakcionizam.

Iako su mu svi rekli da je izašao iz mode pre pola veka.

Nije nikog slušao, već je radio po svome.

Posle se zainteresovao za njega jedan galerista.

Počeo je da piše o njemu još na klasi. I to ozbiljno.

Apstrakcionizam u novom trendu. Ruski Akerman i tako dalje.

Delovalo je. Počeli su da ga otkupljuju.

I tako je krenulo. –A posle?

Posle se to promenilo. –Šta? –Ne znam. Nešto se promenilo.

Jedno vreme sam mislio da je to zbog tebe i vaše veze.

Znaš šta je bilo u njegovoj poslednoj poruci?

Liči na jednu njegovu sliku.

I jeste. –Ništa nije objasnio?

Ne.

Šta još znamo o njoj?

Gajdukova Aleksandra Vladimirovna, 28 godina.

Rodila se u Astrahanu. Neudata. Bez braće i sestara.

Majka joj je umrla kad joj je bilo 13, dospela u internat.

Posle prelazi u Moskvu, završava žurnalistiku, radi za novine.

Imala je dobar posao, no iznenada prelazi u frilensere.

Radi kao fotograf, snima svakakve gluposti.

Ispod svog nivoa. –A šta se desilo?

Bio je skandal oko nekih nameštenih materijala.

I razašla se sa ljudima iz redakcije.

Jasno je da nije obična devojka.

Dozvoljavate li?

Locirali smo je. Pre 15 minuta ulazila je u svoj mejl.

Nećemo zvati policiju.

Video si je? –Recimo. –Budi precizniji.

Nadzorna kamera je u spremištu. Desno od toaleta. -Bravo.

Sad otključaj vajfaj ovim čikama. Da vide čime se gosti zanimaju.

Čula si da naša Tamara sada izdaje časopis "Vorld"?

Nikako da se pomirite.

Na koga si tako pravdoljubiva? Nisi trebala tako.

Ipak si imala pristojan posao.

Natalija Nikolajevna, hajde da ne govorimo o tome.

Svako piše kako diše. Vi ste nas to učili, sećate se? –Da.

No trebalo je da vas upozorim da u životu nije kao u pesmi.

Čujte, Natalija Nikolajevna, vi ste sjajan pedagog.

Veoma dobar čovek. Treba mi vaša pomoć.

Pokazala bih vam par slika. Vi ste jedina od mojih poznanika,

koja može da mi kaže nešto o tome.

Kažite mi, je li ovo poznata slika?

Proverili smo adrese koje je posetila,našli puno zanimljivog.

Lični nalog Stoljskog na jednom od njenih diskova.

No sa njega nije bilo aktivnosti.

Sinhronizaciju takođe nije radio, tako da...

Je li Maškov upoznat s tim?

Koji je rezultat. –Nikako da pređem. -Treći nivo, jel da?

I ja sam se na njemu zadržao. -Druže pukovniče... –Sedi!

Jesi li spreman? –Da. -Pokaži.

Evo.

Kakve su to slike?

Ne. Ovo nisu poznate slike. U pitanju je 19. vek.

Biće da su holandski i nemački slikari.

A ova jako liči na Edvarda Frederika Petersena.

Holanđanin. Liči na njegove radove.

A jesu li njegove slike jako skupe? –Sumnjam.

Jedan od najboljih Holanđana. No nije postao slavan.

Učila sam vas da velikog slikara ne čini talenat,

već slučaj. Petersena je on zaobišao.

Saša, sigurno je sve u redu kod tebe?

Ko to kuca na moja vrata? –Zdravo, prijateljice.

Prijateljica? Dve godine se ne javljaš, a sad tako upadaš?

Gajdukova, da nisi pogrešila adresu?

Zašto se ne javljam dve godine, znaš dobro kao i ja.

Znaš li da za tobom traga skoro pa Interpol?

Faca ti je u svim novinama. –Zato sam i došla.

Ti si poslednja osoba u mom notesu kojoj bih se obratila.

Nemam gde dalje da idem. –Ne laži. Odavno si ti mene precrtala.

Znam ja tebe.

Tamara, uvek sam znala da si bolja nego što se predstavljaš.

Kaži mi, imaš li snove?

Što te to zanima? –Želim da znam odgovaramo li jedno drugom

u dugoročnoj perspektivi. –Šta ako ih nemam?

Ako ih nemaš, znači da je naš susret bio greška.

I sad ću ustati, obući se i otići zauvek.

Ma kakvi snovi? Snovi su nešto tamo daleko.

Ne treba njima težiti, već prosto živeti trenutak.

A o čemu ti sanjaš?

Jednostavne stvari.

Svoj dom, voljeni čovek kraj mene...

Eto ti sad. Baš si ambiciozna.

Izvini. Mi iz sirotišta obično imamo takve snove.

Jasno.

Vidiš, u dugoročnoj perspektivi nas dvoje se ne podudaramo.

Idem.

Idi.

Idem. –Idi, idi.

Idem, idem.

Tamara, imaš li aspirin? Užasno me boli glava.

Vidim da si uspela u životu? –Pa, svakom svoje.

Ja znam da svet postoji i bez mene... Za razliku od nekih.

Bolje mi kaži šta si to napravila? –Ništa.

Samo sam volela jednog čoveka, a njega su ubili.

Kako, ubili?

Čudno...

Živiš svoj život...

Vraćaš se kući...

Misliš o sutrašnjici.

A ne znaš da je neki stranac...

Već uništio tvoj život.

Gajdukova, mislila sam da mi prodaješ neku priču.

A ti si ga mnogo volela?

Ja se tako još od fakulteta nisam zaljubila.

Nema pravih muškaraca, a da se zaljubim tek tako...ne treba mi.

Juče sam kresnuo strašnu žensku.

Znaš, jednu od onih za koje je seks smisao života.

O njoj bih esej napisao.

Zove se Vika. Ima istetovirano veliko slovo V.

Pitam je: To označava Vika. Ona kaže: Ne, Viktori.

Nastavićete da se viđate? –Ne znam. Ostavila je telefon.

Ali skupa je. Mnogo uzima za noć. –Prostitutka?

Da. –Ne treba ti to. -Zašto? Odličan seks, bez obaveza...

Dopada mi se. A glavno je da posle nema razgovora, odnosa...

Slikar treba da je realističniji.

Žene su ono najzanimljivije o čemu mislimo, pored smrti.

Svi ti odnosi... to započinje kao skiciranje olovkom.

Posle se to senči.

Providno je, u polutonovima.

Onda idu boje. Razne. Nijansiraš.

Nanosiš. A na prostituke ne vredi da prljaš ruke.

Džaba to govoriš. Ipak je ona umetnik svog posla.

Ona radi za pare. Dočekuje u postelju svakog istim rečima.

Budalaštine. Pa i ti slikaš za pare?

I svejedno ti sjajno ide. –Ali ja ne imitiram.

Ma je li? Veruj mi i tvoja se pretvara.

One su nezasite.

Pustiš pornić. A tamo tipovi koji ti nabijaju komplekse.

Mogu satima da se ne zaustavljaju.

Čuj, svi oni stanu pa nastave. Ostalo je montaža.

Gledao sam jedan film pažljivo. Nije bilo ni jednog prekida.

Čuj, ja bih na tvom mestu više spavao i radio.

Imamo posla da se ubiješ.

Dobro jutro, sunce.

Dobar dan.

Pozdrav. Treba mi Zujev.

Pozdrav.

Gde je Zujev?

Zujeve... Zujeve!

Budi se! –Šta hoćeš? Odlazi. On te više ne voli.

Dođavola. Zujeve!

Saša? Kakvo iznenađenje.

Upoznajte se. Ovo je Saša. Veoma poštena devojka.

Jedna od Andrejevih...

Sviđa mi se kad si takva...

Ovo je već previše.

Zujeve, Andrej je mrtav.

U kom smislu?

Odlazite. Brzo!

Trebalo je da znam da će nešto poći naopako...

Filipiču, gade. –Filipič?

Šta mu je sad? –Radili ste za Filipiča?

Šta ste radili? Šta je pošlo naopako?

Mi smo samo... restaurirali. -Restaurirali?

Zašto su vam za to plaćali toliki novac?

Zato što... što smo mi najbolji.

Bili smo najbolji. Nikog boljeg od nas u ovom jebenom gradu!

Koji kurac ti to pričam? Ko si ti uopšte?

Zujeve, ako su ubili Andreja, dolaze i po tebe.

A šta ste pravili? -Ja? Čistu umetnost.

Ja sam to napravio. Bez mene je on niko.

Ja sam ga svemu naučio.

Ja sam bolji.

A sad se gubi odavde! Gubi se!

Filipiču, gade...

Možda zaista treba sve da ispričaš pandurima?

Dva leša, to već nije šala.

Dobro. Šta nameravaš da radiš?

Dobro. Idem da se spremim za posao.

Čuj, oprosti mi zbog one gadosti sa člankom.

To je završeno. –Ne, nije.

Znaš koliko puta sam se mislima vraćala u taj dan, zamišljajući

kako ustajem i govorim: Koji ste vi svi idioti.

Ona je u pravu... Ali nisam ustala i rekla.

Tamara, to je završeno.

Zdravo.

Andrej, sad razumem odakle ti tolika inspiracija.

Odavno hoću da vas upoznam. Saša ovo je Pavel Filipić, naš profesor.

Drago mi je.

Pažljivo. Pavel Filipić je stari lisac.

Zašto kažeš "stari"?

Dobar dan. Moliću vas Fedosenka, Pavla Filipića.

A kako da se povežem s njim, dogovorili smo intervju?

Hvala.

Oprostite, na kom je spratu 85?

Pavel Filipić, je li? -Da.

On je već treći dan na vikendici. –Gotova sam.

Ispravka? -Referat.

Gospode, šta bi vi radili bez mene? Zapiši.

Istrinski reon, zaseok Rečnoj, broj 18.

Halo, ja sam. –Pozdrav. Kako si?

Zujeva su ubili. -Dovraga.

Kako ti znaš? –Ubijen je na moje oči.

Znači da Andrej nije slučajno ubijen. Nije bila pljačka.

Moguće je. Previše toga se poklapa. Kako si?

U redu sam. U skrovištu kod jedne stare drugarice.

Slušaj. To nije sve. Našla sam Andrejeve datoteke.

Tamo je gomila malopoznatih slika evropskih slikara.

Nemci, Holanđani. 18. i 19. vek.

Po svemu, Andrejeve poslednje narudžbine. –Ne. Nije moguće.

Andrej nije restaurator. –Ne razumem. Cena im je 5-6000 evra.

Razmisli sama. Kakav je to posao? –Ne znam, Mišo.

Saša, čuj. Shvatam da ti je teško. Čekaj. Eto mene sutra.

Izgubio sam najboljeg druga. Ne bih da se tebi šta desi.

Ne idi nikuda. Čekaj me.

Pavle Filipiču.

Pavle Filipiču.

Služba policije. - Istrinski reon, zaseok Rečnoj, broj 18.

Ovde su ubili čoveka. –Recite vaše ime...

Halo, devojko. Halo...

"Sve novinske agencije javljaju o saobraćajnoj nesreći

i pogibiji poznatog umetničkog dilera, Aleksandra Kovaljova.

Kako je saopštio zvaničnik saobraćajne policije,

auto Kovaljeva je iz, za sada nepoznatih razloga,

izleteo sa trase i prevrnuo se.

Posle čega se zapalio. Nesreća..." –Halo.

Da, Tamara. –Halo, kako si? –Kako? Nisam sva svoja. –Zašto?

Andrejev profesor, upravo sam ga našla obešenog.

Gajdukova, ti si bolesna? Diži se i beži odatle.

Tamara, opet sam zakasnila. –Uradi šta ti kažem.

Sedi u auto, daj gas i slušaj me pažljivo.

Ovo je važna informacija. –Da.

Nedavno je u saobraćajci poginuo poznati art-diler Kovaljov.

Vlasnik galerije na Kuznjeckom mostu. Izgoreo je u svom autu.

Slušaj dalje. Sad javljaju da istraga sumnja u nesreću.

Ne čini li ti se čudnom ova podudarnost? –Zaista je čudno.

I ja to mislim. Krećem, čekaću te kod kuće.

Hvala, Tamara, i ja uskoro stižem.

"Istraga razmatra nekoliko verzija događaja.

Osnovna je da je ubistvo povezano sa poslom art-dilera.

Aleksandar Kovaljov bio je vlasnik jedne od najuglednijih galerija."

Odakle je ovo procerelo? –Zna se. –Nije procurelo, mi smo.

Po nalogu uprave... Za sve odgovore tu vam je šef.

Svi odgovori nisu kod šefa, već na mnogo višem nivou.

Sedite.

Nemate pojma pod kakvim pritiskom se Služba nalazi.

Zbog tog galeriste me preslišavaju dvaput dnevno.

Zato nam trebaju rezultati, i to brzo.

Generale, s jedne strane nas forsirate, a sa druge...

Kako ćemo nakon ovoga? –Nismo mogli više da čekamo.

Da je ova vest došla iz nekog drugog izvora,

svi bi ovde bili u ozbiljnom problemu.

Znači, od ovog časa sve informacije o toku ovog slučaja

saopštavaćete lično meni.

Operativne poslove prebacite na celodnevni režim.

Dok o Kovaljevu ne bude jasnih saznanja, nema spavanja ni za koga.

Ova izvanredna umetnička dela doživljavaju sada novo rođenje.

Interesovanje je vrlo veliko. Rusko slikarstvo je u trendu.

Ove slike su iz raznih kolekcija. Njihovi vlasnici

čuvali su ih tokom celog 20. veka.

Sad svi mogu oceniti svu veličinu ovih remek-dela.

Zdravo, kancelarijo. –Zdravo, panduri.

I naravno, ima znakova nasilne smrti? –Kako si pogodio?

Godine iskustva. –Brate, što si besan? Šta se desilo?

Čujem da imaš četiri leša i nijednog osumnjičenog.

A ja da si ti već uhapsio četvoricu i da je to je to.

Pandurima se javio ženski glas sa ovdašnjeg telefona.

Izgleda je naša lepotica opet korak ispred nas.

Raspitaj se da nije ko video auto i zapamtio broj. –Da.

I zovi Maškova. Neka proveri njene stare prijatelje.

Zdravo. Dva čizburgera...

Mislila sam da sam upoznala slikara, a ne restauratora?

Kao prvo, ovo i nije restauracija.

Restaurator je lekar, slikar je tvorac. Razumeš razliku?

Devojko, jeste li dobro? -Šta vam je?

Da. Nije mi dobro...

Svi mogu doći i spoznati veličinu ovih remek-dela.

Slike su prošle ekspertizu najboljeg stručnjaka za ovu epohu,

doktora likovnih nauka, Grigorija Hristoforova.

Vodećeg eksperta državne Tretjakvske galerije.

Dobar dan, Grigorije Aleksandroviču. -Dobar dan.

Kako se to ponašate? A da prvo pokucate? –Ne. –Ko ste vi?

Nije pitanje ko sam ja, nego ko ste vi. –Na šta aludirate?

Bez zagonetki. Kažite šta vam treba, ili zovem obezbeđenje!

Vi ste vodeći ekspert, doktor likovnih nauka, zar ne? –Da!

Najbolji stručnjak za rusko slikarstvo 19. veka? –Verovatno.

Ali razlikujete naše slikare od Holanđana ili Nemaca?

Vi se sprdate sa mnom? –Ne, ne sprdam se.

Kažite mi, kako ste mogli pobrkati Munsta sa Kiseljovom

u ekspertizi za Kovaljova? –Šta?

Ili je možda pitanje koliko je koštalo da zažmurite

na za vas očiglednu stvar? Jer je to stvar biznisa.

Pa ste i vi u dilu? –U kakvom dilu? Šta pričate?

Kakva je ovo slika, Grigorije Aleksandroviču? –Očito je.

To je Kiseljov. Bukvalno juče sam joj izdao potvrdu. Još je tu.

A ova? Haški pejzaš sa vetrenjačom. I to je Kiseljov?

Dobar dan, Grigorije Aleksandroviču.

Sve je spremno Sliku na mestu.

Znate da je Kovaljov poginuo pre nekoliko dana? –Da, naravno.

Uzgred, sliku nije doneo on, već njegov partner.

Razume se, pod obezbeđenjem. Slika je skupa... –Partner?

Da. Fedosenko. Sa Akademije. Poznajem ga već godinama...

Odličan stručnjak za taj period.

Grigorije Aleksandroviču, znate li da... –Pogledajte.

Eto vam Kiseljov.

Kažite mi, imate li još slika iz kataloga Kovaljova?

Izvolite. Listajte. Videćete mnogo toga zanimljivog.

Grigorije Aleksandroviču, je li vam dobro? Da zovem Hitnu?

Kakva blamaža.

Kako se od Holanđanina stvorio ruski pejzaž Šiškina

koji sam ja garantovao svojom ekspertizom.

Šta toliko nije u redu baš sa ovom slikom?

To što je baš nju Kovaljov poslao u Kremlj.

U Kremlj? –Da! Znate onaj sa kulama...

Pre par dana predsednik Rusije poklonio ju je predsedniku SAD.

Kad dospe u njihov Metropoliten, ceo svet će saznati

da je Kremlj poklonio Beloj kući lažnjak.

Mišo, shvatila sam o čemu se radi.

Znao sam da me nećeš poslušati.

Slušaj me, oni su radili za Kovaljova, vlasnika galerije.

Očigledno pod patronatom svog profesora.

Rusificirali su jeftine evropske slikare 19. veka.

Kovaljov ih je za velike pare prodavao kao ruske klasike.

Samo u Andrejevom fajlu ima ih desetak.

Naravno, sva ta umetnost morala je da bude legalna.

Za to je profesor osigurao Hristoforova iz Tretjakovske.

Ovaj je formalno obavljao ekspertizu.

No nije bio upoznat. Samo su ga iskoristili.

Prosto ne razumem kako se Andrej upleo u sve u to.

Ovde si?

Već sam na aerodromu. Nađimo se u 6 na Kijevskoj stanici?

Susetka nije zapamtila tablice na kolima, samo marku i boju.

No našli smo da takav auto ima njena stara prijateljica.

I to ona koja je radila u listu gde je ispao onaj skandal.

Koja sada radi kao urednik "Vorlda". –Nije loše.

To nije sve. Auto ima satelitsko praćenje.

Znači, sad ćemo je videti.

Da, Tamara? –Zdravo. Kako si? -Ne znam više ni sama...

Hoćeš li uskoro doći? Ja sam već kod kuće.

Evo i ja sam tu. Parkiram se.

Saša... hoću da ti kažem...

Tamara?

Beži!

Jebote, pa ona je Šumaher.

Ide ka Kijevskoj.

Stop! Šta to sebi dozvoljavate? -Dosta ste bežali, devojko.

Razgovarajmo. –Neću s vama da razgovaram. Pustite je!

Pričaćete u stanici. -Pustite nas.

Aleksandra Vladimirovna, još nešto? Čaj, kafu? Nešto jače?

Imali ste težak dan. I ja takođe.

Niste pre bili na Lubjanki? Da vam obezbedim obilazak?

Mogu čak da vam pokažem sobu Hitlera. U podrumu nam je.

Kada ćete mi objasniti zašto se ovde nalazim?

Vi ste profesionalni novinar. Trebalo bi da razumete.

Ako ste se našli u ovoj zgradi, znači da je moralo tako.

Zbog državne bezbednosti.

Ja sam Aleksandar Volkov, pukovnik Federalne službe.

Ja sam vas zvao, a vi mi prekinuli vezu. Sećate se?

Nemate ništa protiv da vas jednostavno zovem Saša? –Ne.

U redu. Za početak, lično pitanje.

Kad su vam poginuli roditelji, rođaci su vas preuzeli.

Kako ste se našli u sirotištu? -Što vas to zanima?

Recimo, da bih upotpunio psihološki profil.

Nisam htela da budem jadna grebatorka na koju usmeravaju

loše raspoloženje i bacaju joj mrvice dobrote.

Onda je mnogo toga jasnije.

Još jedno pitanje.

Šta se to desilo u vašoj redakciji pre 2 godine?

Tad ste izašli iz profesije.

Dobili smo dokaze koji kompromituju biznismena

kandidata za gradonačelnika jednog većeg grada.

Napisala sam članak.

Po objavljivanju, postalo je jasno da je sve isfabrikovano.

Da su to podmetnuli politički protivnici.

Tražila sam da izađe demanti. Uprava je rešila drugačije.

I je li izgubio izbore? -Ne.

Umro je.

Saša, znam da nemate veze sa Andrejevim ubistvom.

Ali znam i da znate mnogo toga što mi ne znamo.

Na primer, o ulozi Kovaljova.

Kovaljov... je skupljao slike nepoznatih evropskih slikara.

Na inostranim aukcijama...

U redu je, nastavite.

Te slike su slali u Rusiju slikarima Zujevu i Stoljskom.

Posle manipulacija sa lažnim potpisima, i manjim izmenama,

Kovaljov je dobijao ekspertize o njihovoj verodostojnosti

od stručnjaka Tretjakovske galerije, Hristoforova.

Slike su proglašavane remek-delima ruskih klasika.

Pitanje. Ako je biznis bio tako dobar, zašto se raspao?

Jer je jedno od tih remek-dela Kovaljov prodao nekome u Kremlju.

I tako je predsednik RF podario predsedniku Amerike lažnjak.

Da, bilo je u vestima na obe strane okeana.

Razume se da kad slika dospe na američku ekspertizu,

uslediće međunarodni skandal.

Hitno me spoji sa Kremljom.

Preko Kovaljova našli bi ih sve. Zato je neko rešio

da odseče pipke i ostane čist.

Mada ne razumem zašto su počeli da love mene.

Najpre jer tvrdite da ste videli Andrejevog ubicu.

Drugo, možda vam je on nešto pričao. Neće da rizikuju.

Dobro ste upamtili lice tog čoveka iz džipa? –Doživotno.

Sutra ćemo vam pokazati slike, probajte da ga prepoznate.

Sad idite kući. Moji ljudi će vas posmatrati.

Biću u kućnom pritvoru? –Bićete pod našom zaštitom.

A Kulašin? –Vaš prijatelj vas čeka na izlazu.

Kako si? -Dobro, a ti? –Imam masu novih utisaka.

Da, pukovniče? -Pozovi mi Maškova. –Razumem.

Major Maškov javlja se po vašem naređenju.

Ide li sve po planu?

24-18, je li sve u redu? -Jeste.

Da, pukovniče? –Ovo sam zaboravio.

Uredi sutra da neko od momaka pokupi sliku od Hristoforova.

I njega da dovede. –Razumem. Hristiforova sa slikom Kiseljova.

24-18...

Razumem. Hristiforova sa slikom Kiseljova.

U redu je.

Gotovo je.

Umiri se...

Koliko puta sam sebi rekao, ako hoćeš da se uradi dobro,

uradi to sam.

Šta radiš?

Šta ja radim? Samo ono što moram.

Mada se sve ovo nije moralo desiti.

A jeste jer se jedna glupača zadesila gde nije trebala.

Sve je bilo dobro. Prvi su kupovali slike.

Drugi prodavali. Sve je išlo kao na traci.

Treći su to prikrivali. Jer postojali su i četvrti

koji su mislili da kod njih vise slike od milion dolara.

Slike njih nisu interesovale, već to što vrede milion dolara.

Što su sve sobe ispunili tolikim remek-delima...

I sve bi bilo fino da nije dva ljudska poroka.

Alavost i glupost.

Jedan je iz alavosti prodao kome nije trebalo.

Drugi iz gluposti poklonio kome ne treba.

A kad se sve razotkrilo, odluka je završila na meni.

Pitaš se što je ovo trebalo Andreju?

Njemu ništa nije falilo. Odgovoriću ti.

Da. Nije pristao zbog para. Ali ipak sam ga kupio.

Adrenalin. Sve je postizao suviše lako.

Zato je ceo život srljao u apstrakciju, ljubav...

Odlučio je da se igra prestupnika.

Sa ostalima je bilo prosto.

Znaš, bilo je čak zabavno otkriti kako se ljudi menjaju.

Kako nestaju principi, savest, pa i običan ljudski stid,

kad se pojave zeleni listići s likovima američkih predsednika.

Tako da su svi dobili po zasluzi jer znali su u šta se upuštaju.

A kakvu ćeš kaznu da dobiješ ti?

A zašto ja? Nikog nisam terao, čak ni nagovarao.

Svako je sam napravio izbor. A ti meni nisi ostavila izbor.

Sneg...

Kako ste shvatili?

Maškov se sam odao.

Nije mogao da zna da je slika kod Hristoforova rad Kiseljova.

Onda? Gde je Nikolajev?

"Ruska slika, vrednosti million dolara,

poklon predsedniku SAD od ruskog predsednika,

odnešena je sinoć iz muzeja Metropoliten u Njujorku,

u jednoj od najlukavijih krađa nekog umetničkog dela...

Molim vas pojačajte.

Pejzaž Šiškina iz 19. veka, nestao je uprkos tome što

se nalazio u jednom od najbolje čuvanih muzejskih zdanja.

Izvršioci su isekli platno iz rama i nestali.

Bela kuća javlja da su vlasti krajnje zgrožene drskom krađom

ne toliko zbog velike vrednosti slike,

već zbog posebnog političkog statusa ove umetnine.

Istovremeno, u Kremlju uveravaju američku stranu

da predsednik Rusije žali zbog ovog događaja,

i izražava stav da ovaj problem pokazuje svim stranama

da od pljačke nisu ugroženi samo obični građani, već i vlast.

O tome kakav poklon čeka lidera SAD prilikom sledeće posete,

nisu su izjašnjavali..."

Čini mi se da se ponavljate?

Različite su, samo ne vidiš.

Tri dela su jedna celina.

I šta se skriva iza tih lavirinata?

Ne brzaj. Pogledaj pažljivo.

Da razumeš sliku, probaj da pođeš od čistog lista...

Da probamo zajedno?

Osetiš?

JEDAN DAN RANIJE...

Prevod-Čarnojević

Preuzeto sa www.titlovi.com