Original subtitles

www.filmovi.eu

FILM SERGEJA MOKRICKOG

Moskva, aerodrom Vnukovo, 1957. godine

G. Hrušèov poziva gðu. Elenor Ruzvelt

na sveèani prijem u èast njenog dolaska u SSSR.

U programu... -Izvinite, g. Džejms. Prvo idemo na ovu adresu.

Moram da napomenem, da bivša prva dama SAD

ne može da krši protokol. Ako zakasnimo, moramo...

Iæi æemo! Nikita Sergejeviè æe èekati.

Za jednog džentlmena treba da je zadovoljstvo da èeka jednu damu.

Ko je taj tajanstveni neznanac, zbog koga æe èekati g. Hrušèov?

Upoznala sam se s tom ženom...

BITKA ZA SEVASTOPOLJ www.filmovi.eu

Prvi put videh Ljudmilu na studentskom susretu.

Mala beše, kao devojèica, prosto me je osvojila.

Strogog odgoja, obuèena u uniformu.

Želeh je bolje upoznati, da joj vidim osmeh.

Fang Hui, pešadinac, ubio je osam neprijatelja. -Odlièno.

Nikolaj Prokofjeviè, rukovodilac delegacije sovjetskih studenata.

Komunista. -Drago mi je. -Komunisti u Beloj kuæi. To je retkost.

Baš mi je drago. Koliko neprijatelja ubiste? -Ja sam partijski radnik.

Pripremam moje drugove za podvig. To je jako važno!

Jako dobro, to je jako važno.

Vladimir Pèelincev, snajperista. 152 ubijena od 154 hica.

Odlièno. -Mlaði poruènik Ljudmila Pavlièenko!

A ko ste vi? -Snajperista. -Žena snajperista?

I koliko ljudi ste ubili?

Ne ljudi, fašista. 309.

Da li je moguæe, 309? -Stvarno? -Kako se oseæate kada ubijate?

Kijevski državni univerzitet. 1937. godine

Izvinite. Izvinite, pustite da proðem.

Ljuda!

Primljeni smo! Idemo u park! -Zašto se ne raduješ? -Radujem se.

Šta ti je, idemo u park! -Odoh kuæi. -Èekamo te tamo. -Obavezno doði!

Fakultet za istoriju: 1. L.M.Pavlièenko

Mama. Mama, mogu li danas da obuèem tvoju haljinu?

Danas može. -Idem se presvuæi, pa æu ti pomoæi.

A Budarim mu odgovara. "Rat u Španiji je pokazao, da je

odavno prošlo vreme za sablje. Vigernikov ne izdrža, zgrabi sablju

i pojuri ga." Dobro da ga nije stigao. Èekaæu te napolju.

Da se presvuèem i idemo. -Zdravo tata.

Kako se usuðuješ. Dobro da nisi i moj mundir obukla. Donesi mi èizme.

Primljena sam. Prva na spisku! -Bravo, èestitam!

Možeš da se ponosiš sa mnom!

Mišo... budi nežan s njom danas.

Tata! Kada se vraæaš? Tata?

Ne èekajte me za veèeru. -Hteli smo èastiti susede, proslaviti moj upis.

Šta ima da se proslavlja? Htela si da upišeš, i uspela si.

Bravo! -Oèe! Obeæaj da æeš doæi ranije.

Ljuda!

Ljuda! Ljuda... -Mi smo istorièari, treba da stremimo ka istini.

Bioskop je bajka, a strelište, istina. -Devojke, recite, recite!

Pravo strelište, originalno. -Municija i oružje su pravi.

Idemo li? -Miriše na barut. -Kakav barut? Šta æe nam barut?

Možda nije istinito, ali život treba da je bajka. Obeæao si mi!

I ja sam za bioskop. -Strasti, muzika... rešeno.

I ja sam za strelište. -Ljuda! -Tri na tri. -Stop! Imam predlog.

Glava-strelište, pismo-bioskop. -Kladimo se za glavu. -Ne kladim se.

Šta je palo? -Pa? -Glava.

Zašto èekate? Pucajte brže.

Možda odemo u bioskop. -Mi ne pucamo samo, nego se i takmièimo.

Hoæu i ja. -Važi, ti æeš posle pucati. -Ne, hoæu da se takmièim.

Baš tako, pokaži im. Njima... što ne vole bioskop!

Pavlièenko, nemoj da se stidiš. I èetvrto mesto je veliki uspeh.

Svako ima po pet hitaca. Pobednik se odreðuje po broju krugova.

Hoæete mi pokazati? -Uzmi pušku. Napuni!

Stavi metke u magacin.

Pali!

Postavi u istu liniju nišan, mušicu i metu.

Diši mirno. Zadrži disanje i meko pritisni obaraè.

Tako... pucaj.

Odložite oružje!

Odloži oružje. Recite glasno i jasno svoja prezimena!

Koljesov. -Kurcih. -Feljdman. -Pavlièenko!

Pavlièenko, kao sto vidiš, pucanje nije ženski posao.

Još æemo videti. -Gledaj, nema nijedne rupe u meti.

Pobednik je Pavlièenko. 47 krugova od 50 moguæih.

Druže komandire, dobro proveriste? -Proveri, ako želiš.

Koliko ima Feljdman? Sreæa, ne odosmo u bioskop? -Eto, tako vam i treba!

Svaki rat se završava ili s mirom ili s primirjem.

I tako, 1651. godine...

Izvinite... Pavlièenko. -Da, uðite.

Recite? -Kod rektora. Za svaki sluèaj uzmite i stvari.

Pavlièenko! Ovuda.

Ljudmila Mihajlovna Pavlièenko, roðena 1916 godine.

Od majke, N. G. Pavlièenko, nastavnice engleskog.

I oca, N. S. Pavlièenko, major NKVD. Da?

Pišite, pišite, druže rektore.

Da li je sve taèno? -Taèno je.

Imate dobru samokontrolu. Kapetan ne laže.

Prema izveštaju Kovaljèuka, streljaèkog instruktora, 20 juna

pokazaste odliène rezultate u gaðanju. Imate talenat.

Rešili vas poslati na šestomeseèni kurs za strelce. Èestitam!

A studiranje? -Kakvo studiranje? Mislim da rektorat nema ništa protiv.

Posle 6 meseci se vraæate na fakultet. Zar nije tako?

Da! Da, razume se.

Vraæate se i nastavljate studije. -Eto vidite.

Mogu li da odbijem?

Ne savetujem vam da odbijete.

Kæeri, uzmi bar džemper. -Tamo æe nam sve dati.

A ako vam ne daju? Dok se ne smestite? Uzmi piroške.

Ovakve ti tamo neæe dati. -Neæeš ništa da mi kažeš.

Bože. To je pola godine! Mišo, dolazi zima!

Tata može da te pozove i sve æe ti preneti. Ljuda!

Ceo život si pravio od nje deèaka. Vidi kako ispade? Zašto je ne spreèi?

Pola života sam ratovao.

U ratu je najgore ženama. A uskoro æe novi rat.

Zahvalni smo Americi za program "Zakon o zajmu i najmu".

Ali ako hoæemo zajedno da se obraèunamo s Hitlerom,

vi morate napraviti još jedan odluèni korak!

Sovjetska delegacija vas moli stavite pitanje za otvaranje drugog fronta

na dnevni red ovog susreta kao osnovni pravac!

Sovjetskom narodu je nužna pomoæ ali mu nije nužna ova milostinja.

I zato vas u ime Sovjetske delegacije molim da prekinete ovu farsu.

Ljudi hoæe da vam pomognu a vi to nazivate farsom?

Moje pare nisu dobre za borbu s Hitlerom? -Ne možete tako prièati!

Sve je to pomoæ. I zašto æuti glavni èlan vaše delegacije?

Gðica Pavlièenko, gðica Smrt?

Ljuda, govori! Pavlièenko!

Ovo je susret studenata. U vezi otvaranja drugog fronta...

To je u nadležnosti vojnika i politièara.

To pitanje nije ulazilo u plan za naš dnevni red.

Gðo Ruzvelt, mnogi od nas sumnjaju,

da je sve ovo poèetak predizborne kampanje vašeg supruga.

Želite da budete ceo život u Beloj kuæi.

I zašto nam ne dozvoljavate da pitamo gðicu Pavlièenko?

Može uticati na Amerikance, da prolivaju krv za tuðu zemlju.

Lepo je kada imaš prijatelja, spremnog da ti da oružje.

Još bolje kad imaš prijatelja, koji se s oružjem bori zajedno s tobom.

Govorite engleski suviše dobro za jednog vojnika.

Da li su vas pripremali? Ko ste vi zaista? Recite istinu.

Majka me je nauèila engleski. Ona je nastavnica engleskog.

Studirah istoriju u Kijevu, posle u Odesi... Na koliko smo došli ovde?

Na celo leto. Ne, na ceo život! Odesa, jun 1941. godine

Istorija! Pomislih da æemo iskopavati Troju, carske grobnice!

A šta æemo ovde iskopavati, reci? Samo pogledaj, ovo je nešto strašno!

Slava... Vaši materijali su spremni.

Evo, doðite u ponedeljak. Doviðenja. -Hvala!

Ljuda, da li ti se sviðaju mornari? -Sviðaju mi se policajci.

Policajci? Zašto? -Ako ne radiš, pozvaæu ih.

Imamo diplomski rad, a tebi misli lutaju. -Ne, ipak želim mornara.

Ja bih ga èekala, èekala... -Idite na plažu devojke.

Tamo su i mornari, tamo su i piloti.

Èak i milicioneri. Odlièan izbor. -Èuješ li... policajci!

Sonjeèka... Sonja! One ne shvataju.

Ne shvataju! Petak je, treba da zatvaram arhivu.

Ja shvatam. Srediæu to s njima.

Sonjeèka. Ko vam se više sviða, mornari ili piloti?

Izaberite doktora. -Gde? -Idemo sada na plažu.

Tamo æe biti moj brat Borja, on je doktor. -Èudno!

Kao dete maštao je da bude pilot. -To je to. Želim doktora!

Mi idemo. Ljuda, žive æeš nas zakopati ovde.

Ljuda, vreme je da nauèite da se odmarate.

U ponedeljak ujutro nastavljamo. -Sutra ujutro... poèinjemo.

Samo zamislite, posle operacije doktor Portman je rekao:

Borja, imate zlatne ruke! -Shvatate šta reèe? Moj Borja ima zlatne ruke.

Uskoro æe otiæi u Kijev, a možda èak i u Moskvu.

Sedi! -Ljuda, to se jednom dogaða! -Šta? -Sunèani udar. Sedi Mašo!

To je opasno. Ljuda, a ako izbije rat? Svi sada govore o ratu.

Devojke... -Izvinite! Iskreno mi je žao. -Izvinite, bilo je sluèajno!

Spremni smo na sve, oprostite nam. -Maša je veæ oprostila! Idite!

Mašo... drago mi je. Griša. -A ja sam Nikolaj.

Hajde... dolazite.

Idemo da pobedimo pa æemo se vratiti da to proslavimo.

Mašo! -Ljuda! Ko ti se više sviða? Kolja ili Griša?

Nisam ih gledala. -Onda gledaj.

Borja! -Zdravo. -Maša.

Upoznajte se, moj brat Borja. -Zdravo. -Mašo, idemo da plivamo!

Mogu li da sednem. -Može. -Hvala.

Odmah sam vas prepoznao. -Šta vam je Sonja rekla za mene?

Rekla je da se obrijem, namirišem...

Ispeglam pantalone, izglancam cipele i doðem na plažu.

Da ostavim dobar utisak na vas. -To je sve?

I reèe da vas vidim u kupaæem. I shvatim da treba da vas oženim.

Jeste li shvatili? -Ja sam Boris.

Ljudmila. -Ali ako sam ozbiljan... -Piloti su!

Treba mi vremena.

Da... Zanimljiva knjiga, Ljuda. -Znaèi vi ste Ljuda. Drago mi je.

Ljudmila! -Maša. Kao što smo obeæali, pozivamo vas da proslavimo pobedu.

I vas mladiæu. -Ne slažem se s vama.

Kako možete biti protiv rata? Stvoriæe se pravedniji svet.

Mi æemo ga stvoriti! -Vaše mišljenje je danas veoma popularno.

Ali ja ne verujem u to. Uzalud se prepirete, neæe biti rata.

Od gore se bolje vidi. Rat je veæ poèeo.

Bojite se priznati, to vam je mana. -Zašto? -Zato što ste kukavica.

Želite da drugi zaštite državu, porodicu, ženu.

Možete li vi da zaštitite nekoga? -Da zaštitim, ne. Ali da spasem, da!

Ja bih da nazdravim. Da pijemo za, a...

Za loptu koja je sreæno pogodila! -Baš sreæno! -Za loptu! -Za loptu!

Ljudmila, jeste li leteli avionom? -Nažalost ne.

U nedelju imamo vežbu... -Hvala, Nikolaj, za nedelju.

Borja, hteo si da pozoveš Ljudu i Mašu kuæi.

Na ruèak. Vidi ga, stoji i æuti. A devojke umalo da odlete.

Sonja, izvinite. Ja hoæu da letim.

Ljudmila, sledite Mašin primer. Inaèe mogu da odletim.

Znaèi, vi ste jedinica. -Jedinica.

I gde živite u Kijevu? U kuæi ili u stanu? -U stanu.

Komunalni stan? -Ne, poseban. -Koliko soba ima? -Tri.

I... -Visina 2.90 m. Parket, èetvrti sprat, veliki prozori, telefon.

Zašto pitaš gluposti? -To nisu gluposti.

Ljudmila, jeste li razmišljali koliko æete imati dece?

Koliko deèaka. I uopšte... Šta bi najviše cenili kod supruga?

Da ima dobar posao, da vas voli?

Tata, mama, ne muèite nam gošæu. -Ne, zanimljivo mi je. Ja...

Nisam razmišljala o tome. -Stiže riba! -Šta mislite o našem Borji?

Još ga ne znam. -Reæi æu vam. Borja je naš problem, ali dobar momak.

Sve uložismo u njega. -Završio je fakultet sa odliènim uspehom.

A kako teško je prihvaæena medicina u Odesi?

Znate li šta su rekli za njega? -Da ima zlatne ruke.

Ljusik, o tome i u Kijevu znaju! -Ali sve to nije važno!

Moj sin može da usreæi onu koja bude s njim!

I kada sretne tu ženu on æe joj pokloniti prsten!

Borja, donesi prsten i pokaži ga Ljudoèki!

Ljudmila... ne oèekujte mnogo. Taj prsten nije mnogo vredan.

Kada mi je Ljusik dao prsten... -A nije ni zlatan.

Bio je ponosniji od Deribasa! -Ima još nešto vredno u porodici.

Sonja je odlièna kuvarica! -Tata! -Da vam isprièam vic?

U jevrejskoj porodici deda leži na divanu i ispušta dušu.

U sobu ulazi deèko. Deda ga zove: Doði, sinko.

Baba sigurno sprema ribu. Iz kuhinje dopire divan miris.

Neka mi donese jedan komad. Dete ode i vraæa se:

Znaš, baba je rekla, da to sprema za posle... Razumeli ste?

Razumeli ste za koje "posle"?

Smejete se? Ukljuèite radio. Poèelo je!

Šta je poèelo, recite jasno!

Slušajte! -Sovjetski savez, bez objave rata.

Napadnut je od nemaèke vojske.

Napadnute su granice... -Šta sam vam rekla?

Bombardovani Žitomir, Kijev... -To je sve.

Sevastopolj, Kaunas... -Ne, to...

To nije sve.

Hitler ima svoje planove, mi naše. Borja, mama i ja insistiramo da vodiš

Ljudu u pozorište. Danas je "Travijata".

Bili su izvršeni napadi sa rumunske i finske teritorije.

Šta je rekao otac? -Idemo, zakasniæemo.

Ljuda, vi niste dužni to da uradite.

Rat nije mesto za žene.

Rat nije mesto za kukavice. -Omladino, tiše!

Ljuda. Ljuda! U ratu se ubija.

Ja sam lekar, mogu vas zaštititi.

Shvatite, vi niste dužni, vi ne možete... -U pravu si Borise. Ali...

Otac reèe, da sam dužna. Ne mogu ovde sedeti, sram me.

A ti? Možeš li ti?

Ja sam potrebniji ovde. Svako treba da radi svoj posao.

Završih kurs za snajperiste. Ja sam potrebnija tamo.

A ti, Borja, idi. Idi na operu.

Ljuda. Ljuda!

Ovde smo tuði.

Ambasada SSSR u SAD, 1942. godine

Tamo se vodi rat, a ovde...

A ovde ih zanima kakvo rublje nosim. I kakva mi je šminka.

Ljuda, možeš li da mi objasniš šta je to?

O èemu si prièala na engleskom sa predsednikovom ženom?

O èemu ste se dogovarale? -Možeš li da objasniš normalno?

Gða Elenor Ruzvelt poziva gðicu Pavlièenko

da živi u Beloj kuæi, za vreme posete Americi.

I poziva samo gðicu Pavlièenko!

Imamo li neku instrukciju za takav sluèaj?

Niko od sovjetskih graðana ne boravi u Beloj kuæi, van sastava delegacije.

Ne moram nigde iæi!

Dužni smo da koristimo svaku moguænost.

U Beloj kuæi, rešavaju važna pitanja. Bolje je da neko naš bude tamo.

Dobro...

Znate šta, gðice Pavlièenko? Rešite to sami.

Sledeæe nedelje æe biti toplo. Želite li da joj obnovite garderobu?

Treba mi u uniformi. Štampa je navikla da je vidi takvu.

Sve ste uradili? -Naravno.

Želela sam da razumem Ljudu kao žena ženu.

Kako se može hladnokrvno ubiti 309 ljudi?

Zašto je uzela u ruke oružje? To nije ženski posao.

Novinar je prozvaše "Lejdi Smrt". Primetila sam da ju je to pogodilo.

Bila je pametna i lepo vaspitana. Bila je lepotica!

Jednostavno, rat joj je došao u kuæu, i nije imala izbora.

Osim toga imala je talenat da bude nevidljiva i pogaða taèno u cilj.

Poligon, leto 1941. godine

Prvi zadatak snajperiste: Neopaženo izaæi na poziciju.

Za to je neophodno pravilno puzati. -Zadnjicu niže. -Niže!

Leva noga, puška, desna noga.

Puzi, puzi, ne diži se! -Vodi raèuna o vremenu!

Ubili su te! Vidi se zadnjica. Odlièna meta za neprijatelja.

Narednièe!

Kako mislite da ratujete sa ovim? Zašto se smejete?

Vidim da ovde niko ne shvata da su Nemci

zauzeli Žitomir i Rigu, da su pred Kijevom i Lenjingradom!

Verovali smo da æe rat biti lak i doneti nam brzu pobedu.

Ali mi se povlaèimo. Shvatate li, povlaèimo! I trpimo ogromne gubitke!

Vi æete sutra biti ti gubici! I vi!

Sve civilne stvari da se spale. Izvršavaj!

Brže!

Brže! Hajde!

Kopaj dublje! -Spusti zadnjicu, spusti! Hajde brzo, skupite se!

Na desno! Prijavite promene!

Kamen je nestao. -Krst je nestao. -Plast je pomeren u levo. Pet metara.

Zemlja je na mestu kamena.

To je sve? -Kamen je premešten desno. Za metar. -Nije loše. Na levo!

Nepravilno! Pomeri to tamo. Ovo je pravilna pozicija.

Ubijen. Zanimljivo, ali neefikasno.

Dobra kamuflaža je garancija opstanka snajperiste.

Ubijen si. Cvetovi nisu sa ove livade.

Druže majore, ubijeni ste. Kada æemo poèeti sa gaðanjem?

Ljudmila. -Da! Još hoæeš da gaðaš? -Da, hoæu!

Jesi li sigurna? -Sigurna sam.

Pucaj!

Druže majore, sklonite se. -Pucaj. Ti si snajperista a ne artiljerac.

Devet. Za poèetak nije loše. -Prvih pet na liniju vatre, pripremi se!

Svi da ispucate dupli bojevi komplet.

Zdravo živo!

Uzmi momke, devojke ti ne dam. Imaju još mnogo da uèe.

Nisu ni pucale, tek dobismo municiju. -Svi su prošli kurs gaðanja.

Pola godine su pucali.

Žao mi je. -I meni je žao mojih.

Samo pola ih je ostalo. -Slušaj...

Imaš jednu ovde... èuvaj je.

Biæe bolja i od tebe. Pavlièenko.

Odesa, septembar 1941. godine

I tako, ne puštaj ga bliže. Vidiš li oficira, pucaj! Ubiješ li komadira,

Ubi pola odreda. Èuvati municiju. Pitanja? -A tenkovi, druže kapetane?

Tenk se može zaustaviti na dva naèina. Prvi, bombama iz blizine.

A drugi? -Drugi... U vizir tenka s probojnim metkom.

Pucaš dva puta na isto mesto. Staklo æe napuæi.

S treæim hicem ubijaš vozaèa. Jasno.

Druže kapetane, dajte mi probojni metak.

Avioni!

Ranjena si? Gde si ranjena? Krvava si.

Uzmi. Alkohol.

Èekaj ovde.

Za uništenje tenka, gen. major Petrov komandant 25-e Èapajevske divizije,

lièno nagraðuje poluautomatskom puškom SVT crvenoarmejca Pavlièenko.

Avijacija ima posebnu ulogu u uništenju neprijatelja. Èeta, mirno!

Borac L. M. Pavlièenko izaði iz stroja! -Razumem!

Vidi ti to!

L. M. Pavlièenko, Mihajlovna? Tvoj otac Mihail Juljeviè

je ratovao u Graðanskom? -Jeste!

Miša je naš junak! Dobro...

Ako treba nešto, obrati se lièno meni. Èestitam, borac Pavlièenko!

Hvala, druže generale! -Eto, drugovi.

To je kæerka mog ratnog druga iz Graðanskog.

Sledite primer takvih kao što je ona! Hajde, kaži nešto borcima.

Kunem se... Da neæu žaliti sebe u borbi sa neprijateljem.

I da æu ovom puškom ubiti sto fašista! -Voljno, komesare. -Voljno!

Makarov.

Pazi na nju. Ako je krenula oèevim stopama... Razumeo si me? -Jasno.

Treba sebi da prilagodiš novo oružje.

Ne postoje iste puške. Svaka ima svoj karakter.

Treba da je razumeš i odnosiš se prema njoj

tako pažljivo, kao prema svojoj ženi.

Imate li ženu, druže kapetane? -Ne, nemam nikoga.

Imao sam ženu. Bojah se oženiti.

Vratio sam se iz finskog rata. Nisam verovao da me tako mlada

i lepa voli. Na poèetku rata...

Nisam je saèuvao. Nisam uspeo. -Ljuda! -Mašo.

Mašo! -Ljuda! -Mašo! -Konaèno sam te našla!

Imam toliko da ti prièam. Ratovaæemo zajedno ti, ja i Griša.

Ko je taj Griša? -Kako, zaboravila si? -Moj pilot Griška. Moj Griša!

To je tvoj?

Biæe moj.

Gðice Pavlièenko, može li Rusija da pobedi fašiste bez naše pomoæi?

SSSR nosi sav ratni teret. Fašistièka agresija je svetski problem.

A vi niste agresori? Finski rat, okupacija Poljske?

Napravili ste hiljade zatvora, ratujete protiv sopstvenog naroda!

Niste videli kako živimo. I nemate nikakvo pravo...

Ja sam Rus. Jedva odoh iz Rusije 1928. Imam pravo da govorim tako.

Gospodo. Sedite.

Izvinjavam se, konferencija za štampu je završena.

Hvala vam za pitanja. Ljudmila, greška ti je,

što treba da vodiš diskusiju u pravom smeru.

Moraš taèno znati šta govoriš

i uvek pokazati uverenost. Uverenost poèinje sa osmehom.

Mekše i prirodnije.

Zapamti, osmeh je sada tvoje osnovno oružje.

Teško je. Teško mi je da govorim tako.

Naravno da je teško. To se uèi godinama.

Što duže se osmehuj. Govori glasno, uvereno.

I uvek gledaj sagovornika pravo u oèi. Hajde, smelije. Probaj.

Pokušaj da se setiš neèeg veselog.

Druže kapetane, još trojica. Odesa, septembar 1941. godine

Pišite, druže kapetane, potvrðujemo. -Dva odjednom, treæeg je saèekala.

Èekali smo. Nemac je pušio, mislio da se ne vidi. Pucala je i povuèe se.

To je sve. -Vidiš kako je pušenje štetno. Overeno.

Ljuda, doðite veèeras da se družimo.

Doèekaæemo vas s pažnjom i toplinom. -I ovde mi je toplo.

Mi æemo vas èekati.

Eto, Ljuda. Sigurno æeš dobiti medalju.

Druže kapetane... Jeste li imali noæne pogotke?

Svašta se dešavalo. U finskom ratu...

Izlazim u"lov". Vidim, zanimljiva pozicija.

Ako se dobro nanišani...

Sa jednim hicem se mogu ubiti trojica. Izlazim na poziciju, èekam.

Bum! I bilo je. Ali su mi priznali jednog.

Nisu verovali. Bio je samo jedan hitac.

Trojicu?

Krepèuk. -Da. -Gde je Pavlièenko. -Tamo je. Promenila poziciju.

Pomozi mi! Pomoæ! Hajde!

Pavlièenko, kod mene! Ko ti je dozvolio da napustiš poziciju?

Možemo li kasnije prièati?

Daj mi je. -Gde su tenkovi? -Daj mi. Dobro, dobro...

Hajde, ustaj!

Šta to radiš, ludo? -Šta?

Sam si mi pokazao za trojicu. Htela sam da imam 73.

Mogli su da te ubiju! -I tebe. -Stani.

Hoæeš da ideš na vojni sud?

Marš na poziciju. -Razumem!

Druže kapetane, tamo desno. Rupa.

Raèuna li se ranjenik? Pišite još jednog. -Opameti se, ludo! Opameti!

Boli me.

Danas sam izvukla dvojicu. Ukupno dvadeset.

Ne, 21-og. Duni. 21-og. -A ja imam 73 Nemca.

Moglo je i više. Makarov me spreèio. -Dozvolite da sletimo. -Sletite!

Zdravo, Ljuda. -Poželeo sam te.

Zdravo kapetane.

Zašto krpiš sam? Imaš toliko žena, zamoli neku.

Volim da ušivam, smiruje me.

Doðe nareðenje da poènemo pripremu za evakuaciju vojske na Krim.

Vojska se prikuplja na pristaništu. Tvoj zadatak je da ih štitiš.

Ovde... I ovde.

Odlazimo sutra.

Zašto predajemo Odesu? Možemo je još braniti. -Komanda zna bolje.

Ja sam iz Odese. Kad pomislim da ce fašisti biti tamo, duša me boli.

Može li se tuda za Prišup? -Da, samo drži više levo. -Sve najbolje.

Otvaraj, nemam koènice.

Hajde da pijemo. Da pijemo, za Odesu.

Za grad, koji nas... -Za grad u kome sam se zaljubio.

Nema više rakije. -Imam ja, samo minut.

Dozvolite. -Stani! To je nareðenje.

Griša!

Odavno sam želeo da budemo sami. -Zašto?

Dosta! Prestani. Ja vas ne volim.

Odrasli smo ljudi. Rat je, smrt je oko nas. Sutra nas mogu ubiti.

Boli! Pusti me!

Ti...

Hvala, ne treba me stalno spasavati. -Što ne reèe, da imaš nekoga...

Ja sam govorila!

Oprosti. -Zašto?

Obeæao sam. -Kome?

Sebi.

Daj da ti pomognem.

To izgleda možeš. -To mogu...

Zbog žene? -Zbog rata. Ubiju li te... -Vi ste kukavica, druže kapetane.

Treba da veruješ da me neæe ubiti.

Ljuda! Èuješ li me? Ljuda! Diši, diši!

Još malo. Hajde!

Èuješ li me?

Tiše. Spavaj...

Makar... Makar.

Ja te volim. -Tiho, tiho...

Spavaj. Sve æe biti u redu.

Borise Jefimicu, Poljakov ima groznicu, bunca.

Pa... promenite mu zavoj. -Kakav zavoj, Borise Larionovièu?

A, da, izvinite.

Druže vojni doktore!

Imam molbu. Taj borac, Pavlièenko. Ona je unikatna, pobrinite se za nju.

Ovde se o svima dobro brine. -Ona nije "svi".

Ona je posebna, ona... -Znam da je ona posebna!

Ja je takoðe volim. Odavno.

Onda sam spokojan. Ti æeš o njoj dobro brinuti.

Ona æe odluèiti, s kim æe biti. -Žao mi je što vi niste brinuli.

SAD, Bela kuæa, 1942. godine

Sve ovo treba sipati u lonac i dobiæemo boršæ.

Boršè. -Ne, ne. Mekše i prirodnije.

Boršæ... -Boršè.

U SSSR, žene rade tako. -A u Americi, žene rade ovako!

Kakav dan!

Sve je u redu. Gledajte, to je samo tiganj.

Izvinite... šok od kontuzije. -Šta se dogodilo?

Posle eksplozije zatrpa me zemlja. Ležah tako više od 5 minuta.

Skoro sam umrla. -Mogu samo da zamislim...

Kako ti je strašno bilo.

Evakuacija u Sevastopolj, jesen 1941. godine

Evo, uzmi. Jedi.

Ljuda, hteo sam da te pitam...

Mila, ne boj se. Nemoj drhtati. Sve æe biti u redu.

Griša leti nad nama. Eno, vidi!

On leti! Ne boj se, pij. Uskoro æeš videti Makara.

Ne brini. -Kako si, kako si! -Brzo se vraæam. -Ja...

Ustani. -Moram... kod mojih. -Više nisi vojnik.

Ustani. Invalid si, više neæeš iæi na front.

Ti ne razumeš. -U ovim uslovima ne mogu da te leèim!

Onda me izleèi. Hajde, leèi me!

Iæi æeš na komisiju! Ja sam lekar, nisam èarobnjak.

Štab Sevastopoljskog reona novembar 1941. godina.

Ivane Efremovièu!

Zdravo Ljudmila. -Potpišite izveštaj da sam zdrava. -Bravo, ozdravila si.

Znaš šta. Poði sa mnom. Poèastiæu te èajem.

Šta je s rukom? -Tu je.

Prièekaj malo tu. -Dobili smo nareðenje da grad ne predajemo!

Da se držimo po svaku cenu.

Evo i generala Petrova. Stigao je sa prve linije odbrane.

Verovatno ima predloge. Izvolite, generale.

Prva linija odbrane je na 13km od Sevastopolja.

Grad je u dometu nemaèke artiljerije. Ne možemo ih odbiti dalje od grada.

Èak i kada bi mogli linija odbrane bi se razvukla

i ne bi mogli da je održimo. Kako da zaštitimo grad?

Jedan šrapnelski hitac, brodskog topa...

Pokriva površinu od 250m širine i kilometar dubine.

Samo na brodu "Pariska komuna" ima 12 takvih topova.

Njihova vatra može neutralisati artiljeriju protivnika.

Koliko znam, po vašem nareðenju skoro svi brodovi odoše za Kavkaz.

Smatram da je neophodno odmah vratiti brodove!

Moj zadatak je da saèuvam flotu. U ovoj situaciji...

Nas zadatak je da saèuvamo Sevastopolj!

Rat se vodi na kopnu. Vaše neznanje ili nedostatak želje...

Da ratujete u poljskim uslovima, vodi do masovne pogibije mornara.

Moraju se ukopati, maskirati, puziti.

Zašto im ne promenite uniformu? -Naša uniforma je naš ponos.

Evo, upoznajte se drugovi. Narednik, Ljudmila Pavlièenko.

Kako se kaže, Bog je poslao. Snajperista.

Kaži nam, u stvarnoj borbenoj situaciji ko æe duže živeti?

Ja s uniformom. Ili on, s crnim mundirom? -Prvo bih njega ubila.

A vas, druže generale, treba malo potražiti. -Vidiš, hvala Ljudmila.

Djaèenko! Spremite nareðenje o promeni uniforme.

Ivane Efremovièu! A izveštaj?

Ako lekari dozvoljavaju. iæi æeš da ratuješ.

Ima li teško ranjenih?

Druže majore, sklonite se s puta!

Koliko imamo slobodnih kreveta?

Borise, treba mi izveštaj da sam zdrava. Potpiši!

Borise Jefimièu, Sidorenku je neophodna amputacija.

Odnesite ga u operacionu salu. -Žuk, teško ranjen u jetru.

Žuk? -Odnesite ga u prvu bolnicu. -Vadim. Vadim!

Gde su? Gde su naši? Gde je Makar?

Gledaj. Oni su tamo...

Ljuda! -Kako je dobro što si tu.

Obeæah Makaru. Jako je želeo da ona bude tvoja.

Šta da se radi, rat je.

Treba živeti. Treba živeti.

Borise! -Ljuda. Gde si nestala? -Potpiši! -Ne ljuti se, ali...

Nismo te izleèili. Bilo bi ubistvo da te pošaljem na front.

To ne mogu da dozvolim. -Makarov je poginuo.

Èuješ li? -Oprosti.

Stani Borja! Ne razumeš da ja sa ovim...

Sposobna za vojnu službu

Hvala Borja!

SAD, Bela kuæa, 1942. godine

Uðite! -Spremna sam. -Zatvorite oèi.

Nemojte viriti!

Otvorite oèi.

To je za vas.

Zatvorite oèi.

Nemojte viriti!

Otvorite ih.

Kako je tužno što zbog rata, niko u vama nije video ženu.

Ni u meni ne vide uvek ženu.

Kada smo Frenklin i ja poèeli, nisam mogla da verujem u moju sreæu.

Pametan, uspešan, lep... Zašto je mene izabrao?

Nisam bila lepa, bila sam mršava. A on je izabrao mene.

Ja sam vaš novi komandir. Idemo da ratujemo s fašistima! -Mašo!

Sevastopolj, novembar 1941. godine

Ljuda. Ljuda, vidi! Vidi šta sam donela!

Menjala sam za alkohol. I tako...

Mašala! Mašala!

Ove manje su za mene, a veæe za tebe.

Hvala. -Hvala... Kako "hvala"... Kaže se "HVALA"! Poèinje zima.

Puzaæeš po kamenju, ležati na njemu. A treba i da raðamo.

Sledeæi put, idemo zajedno. Posetiæemo i Grišku.

Griška je usamljen od kako su oborili Nikolaja.

Izvini. -Nema zašto.

Videla si novog komandira? -Lep je? -Ne. -Nije lep?

Nisam ga videla. -Zamisli ako je neki deda?

A ako je mlad... A ako je mlad, poèeæe da ti se udvara.

Kapetan Leonid Kicenko, vaš novi komandir. Izvolite za sto.

Specijalan zadatak. Diverzija i lov na neprijateljske snajperiste.

Sutra idemo. -Da.

Da skinemo ploèice sa leševa? -Ljudmila! Jedite sada.

Ostavi!

Odlazimo.

Za mnom! -Stani. Stoj!

Mirno! Tako ne treba. Zar smo kao fašisti?

Zašto niste dali da ga ubijem? Nije zaslužio laku smrt.

Oni su ubili. -Nije u njima stvar. U tebi je. Ne živi se samo radi osvete.

Rat nije samo smrt, on je i... neki život.

Ako ne razumeš zašto da živiš u ratu, ubiæe te. -Pa šta i da me ubiju?

Ne želim da izgubim još jednog partnera.

Vas dvoje. Ovo su vaše taèke. Veoma opasna tehnika.

Daleko za hitac.

Slušaj svoje srce. Pucaj izmeðu udara.

Snimam.

Uzmi. Za tebe je.

Sve je to za nas? -Sipaj. -Za Grišinu medalju!

Ja tako, on tako. Proðem mu iza i na... I kraj, pao je!

Vesele se.

Božiæ im je.

Ako ti doðu fašisti s oružjem, ne želiš zauvek dati

svoj dom, ženu i majku. Sve sto zovemo, Domovina.

Znaj, niko je neæe spasti, ako je ne spaseš ti!

Znaj, niko ga ubiti neæe, ako ga ne ubiješ ti!

Ubi fašistu da on, a ne ti, na zemlji leži.

Da u tvojoj kuæi ne bude, a u njegovoj da bude smrt.

I ubi makar jednog! Ubi ga što brže možeš!

Koliko puta da ga vidiš, toliko puta ga i ubi!

Ove noæi Hitler je hteo da slavi Novu godinu u Sevastopolju.

Ali zahvaljujuæi našoj hrabrosti, slavimo je mi!

Po drugi put smo odbacili neprijatelja od grada!

Sevastopolj je živ, Sevastopolj æe živeti!

Leonide, upoznajte se, ovo je...

Boris, moj prijatelj od pre rata. -Boris. -Leonid.

Zbog dostavljanja municije nareðujem da se odmah pristupi

likvidaciji 500 sanduka šampanjca, da se oslobode podzemni magacini.

Sreæna Nova 1942 godina! Ura, drugovi!

Za druga Staljina!

Stoj! Ne otvaraj, idem po èaše.

Poslednji put smo pili šampanjac sa Ljudmilom kod mene kuæi.

Odavno se poznajete? -Zaljubljen sam u nju još od pre rata.

Da ona nije ovde, ne bih bio ni ja. -Žao ti je? -Što sam zaljubljen?

Što si dospeo u rat.

Ne. Onda bi mi bilo žao i što sam zaljubljen.

Ovde se ponekad viðamo.

A vi? Da li je vi volite?

Ruke! Šta to radiš èoveèe? -Ti samo s oficirima...

Oficirska kurva!

Tucite se s Nemcima, ne meðusobno! -Ostav!

Sreæna Nova godina.

Pomislih, da æe se ovo drugaèije dogoditi.

SAD, Èikago, 1942. godine

Izvinite, gðice Pavlièenko. Došao sam bez mog agenta.

Ovo je moj projekat za vas. To su cigarete.

Dajem milion dolara ako dozvolite da koristim vašu sliku.

Onaj èovek tamo je moj agent. -Taj? -Da! Razgovarajte s njim.

Hvala. -Izvinite zbog èekanja. Moj auto takoðe ubija.

Lepo oružje. -Hvala! Svako ima svoje oružje.

Doðite u moju garderobu. Ovde se ne može prièati.

Imam iznenaðenje za vas. -Gðice Pavlièenko...

Ljuda! Pavlièenko!

Šta radiš, jesi poludela?

Kakav sam ti ja agent? -Gðice Pavlièenko, samo dva pitanja.

Stanite, molim vas. Dva pitanja, molim vas. Gde æete, stanite.

Da li se nadate da æete odgovoriti predsednika od predizbornog obeæanja

da naši momci neæe umirati na tuðoj zemlji? -Izvinite! Izvolite.

Na pres konferenciji zadaæu vam pitanja na koja nema odgovora.

Vi ste popularniji od mene, gðice Pavlièenko.

Od tvoje puške, od tvoje puške

više od trista, fašista pade

od tvoje puške, od tvoje puške

više od trista, fašista pade

Gðica Pavlièenko, poznato je ime

iz Rusije zemlje, svoje domovine...

Da li vam se sviða? -Da, sviða mi se.

Tu pesmu sam posvetio vama. Dozvolite mi da je izvodim.

Niko mi nikada nije posvetio pesmu.

Sevastopolj, proleæe 1942. godine

više od trista, fašista pade

od tvoje puške, od tvoje puške

više od trista, fašista pade

Odluèih da rodim Griški deèaka. -Mašo, jesi pukla? -Tako sam poželela

da imam svoje, da me tu steže. Griška nije protiv.

Na brdima i kanjonima, kao jelen si tiha

ispod krošnji vrebaš, za stah ne znaš

iz vida se izgubiš, a veæ zora sviæe

i više od trista, fašista ubi

Ljuda! Imam novosti! -Šta je bilo Mašo? -Doðite da vam kažem.

Molim vas da doðete sutra kod nas na veselje.

Gde? -Kako "gde"? Na svadbu. Veselje! Da se proveselimo.

Na velikoj žegi i na jakoj zimi,

u stopu ih pratiš, gde god oni bili

svet æe te zavoleti, kao i ja

jer više od trista, fašista ti ubi

od tvoje puške, od tvoje puške

više od trista, fašista pade

od tvoje puške, od tvoje puške

više od trista, fašista pade

Teta Ljuda, teta Ljuda! -Koliko ste ubili? -Dvojicu.

Normalno. -Malo je. -Teta Ljuda, gledaj! -Odlièno.

Vidiš, ja veæ znam. Hoæeš li da me nauèiš da pucam? -I mene, i mene...

Nauèiæu, ali ne sada. Trenirajte malo.

Pazite!

Zakasnili ste! Izvinite.

Pozvali smo vas na svadbu, a ispao je pomen.

Grišu su ubili. Za pomen.

Veèna mu slava.

Neæu da tugujem. Rat je takav, mogu te ubiti.

Mi smo rešili, ako budemo zajedno... neæe biti strašno.

Zajedno je bolje. Ljuda.

Treba voleti. Treba se radovati!

Ljonja... Želim sina.

Sam si govorio, da je i rat nekakav život...

Da. -Dobro jutro. -Dobro jutro.

SAD, Èikago 1942. godine

Pavlièenko, kakva je to maskarada?

Odmah se dovedi u red! -Neka vide da sam žena.

Nisi žena, veæ sovjetski vojnik. Zapamti to!

Izlaziš: Staljin, zajednièki neprijatelj, drugi front.

Ništa na svoju ruku! Jasno?

Jasno je.

Šta su ti to uradili?

Ja više ne mogu. -Muškarci su bili dužni da te zaštite.

Sevastopolj, leto 1942. godine

Ljuda.

Ljuda, ti...

Pomozite. Pomozite!

Pomozite!

Pomozite! Ljudi!

Pomozite! Ljonjka. Ljonja!

Ljonja!

Gde je Ljonja! Gde je Ljonja! -Smiri se. Ljonja je mrtav.

Smiri se, slušaj me. Dosta! -Ja sam kriva. -Za tebe je rat završen.

Sad si invalid, nesposobna za vojnu službu. -Koga to smatrate invalidom?

Pavlièenko nije sada samo borac. Veæ simbol, a simboli nisu invalidi.

Odmah napustite bolnicu! -Hoæeš pred vojni sud?

Ovo nije sanatorijum za predratne prijateljice.

Proèitao si? Nemci saopštiše da je mrtva.

Bliži se odluèujuæa bitka, i moji borci jurišaju s njenim imenom.

Žaliæu se generalu Petrovu.

To je njegovo nareðenje: Stavi je na noge! Potrebna nam je na frontu.

Podigni ruke. -Dajte, ja æu to. -Može li više?

Ne izgleda mnogo herojski. -Osmehnite se.

Gore glavu. Veselije.

Druže komesare. -Pavlièenko, hajde uði! Evo, upoznaj se.

Jedan od najboljih nemaèkih snajperista. Oto fon Zinger.

Došao je zbog tebe! Veruje da si živa. Fotografija je obavila posao.

Prema obaveštajnim podacima pozicije su mu ovde. -Ne mogu, druže komesaru.

Shvataš li važnost ovoga? -On je najbolji snajperista, ja više nisam.

Evo izveštaja vojnog lekara. Nisam sposobna za vojnu službu.

I koliko æe ih još ubiti? -Ne mogu. -Dužna si, ne zbog mene. -Ne mogu.

Ne radi sebe. -Ne mogu. -Zbog Ljonje Kucenka!

Dobro. U redu...

Ja bih kod general-majora.

Druže general-majore... -Šta ti treba?

Treba hitno evakuisati starijeg narednika Pavlièenka. -A druge ne?

Spremamo evakuaciju arhive i dokumenata.

Od ljudstva, samo partijski radnici i vredni specijalisti.

Imam nareðenje. -Stotine ubijenih Nemaca.

Èetiri puta ranjena u borbi, kontuzija.

Na kraju krajeva, ona je žena. I nije vredna?

Nije zaslužila to?

Ja sam vojni lekar!

Ja sam partijski radnik!

Ljuda, èekaj, ja æu odmah... -Ljuda! -Iz arhiva, pustite me.

Pucate na svoje? Vi ste sovjetski ljudi!

Ljuda! Ljuda!

Ne panièite! -Borja, stani...

Izgleda kao da smo u Odesi. Kao u Odesi. Kao onda...

Sonja nas odvede na plažu. Reèe da me obavezno moraš videti u kupaæem.

Sonjina riba, "Travijata", tvoji roditelji... Karte, prsten...

Arhivar... -Zar se seæaš prstena?

Uvek sam znao da æu ga jednom obavezno pokloniti tebi.

Znaš, želeh imati petoro dece. -Petoro, Borja!

Sonja, htela te nauèiti da kuvaš. -Znam jaja ispržiti. -Dobro, htedosmo

zajedno za stolom sedeti. -Da, svaki dan.

Svaki dan! A uveèe bi išli u operu.

Borja, ne volim operu. Bolje u bioskop. -Brže, sviæe! -Pažljivo!

Uzmi sanduèe, tu je sve što ti treba. Drži!

Borja, a ti? -Podmornica je spremna.

Doæi æu sledeæim brodom. Ja sam odeski Jevrejin, uvek se mogu snaæi!

Ne, Borja! -Podmornica je spremna!

Borja! Borise! Pusti me. Èekaj! Stanite, neæu!

Borja!

Ljudmila, otvori mi jednu od najgorih stranica tog velikog rata.

Sevastopolj braniše 250 dana. Ali je neprijatelj ipak zauzeo grad.

Nije bila organizovana evakuacija vojske i graðana.

General Petrov i nekoliko desetina oficira iz komande

evakuisani su podmornicom.

Podmornicama, avionima i brodovima. Iz Sevastopolja u Kavkaz

evakuisano je oko 3000 ljudi.

Admiral Oktjabrskij evakuisan je avionom.

Ljudmila se spasla èudom.

Spasao ju je èovek koji nije uspeo da je zaprosi.

Dao joj je svoju propusnicu. To je bila propusnica života...

Boris koji ju je saèuvao, njena drugarica Maša...

I oko 80000 zaštitnika Sevastopolja. I graðana, ostali su na obali.

Sami pred neprijateljem.

Bili su osuðeni na smrt ili zarobljeništvo.

Ljuda je èesto govorila da su svi oni bili heroji.

SAD, Èikago 1942. godine

Gospodo, meni je 25 godina.

Ubila sam, 309 fašistièkih okupatora.

Ne èini li vam se, gospodo...

Da se suviše dugo... krijete iza mojih leða?

Postale smo prijateljice. Iz pisama znam, da se nije vratila na front.

Radila je kao instruktor u školi za snajperiste.

Posle rata, Ljudmila je završila fakultet.

Dobila je i najveæe zvanje: Heroj Sovjetskog saveza.

Moskva, 1957. godine

Ona je dobila sve svoje ratove. Kao vojnik, diplomata, i kao žena.

Želim da vidim njenog sina. Ne sumnjam da lièi na nju.

Dobro, g. Hrušèov može da saèeka.

www.filmovi.eu