Original subtitles

СЕЛФИ

Што си звала? -Гост је спреман. -Одлично. -Уобичајена доза.

Изаберите Даши поклон. Може обичан таблет или дечји скутер.

Добра варијанта. -Не уме да вози бицикл.

Уме, има клип на Вконтакте и Однокласникам, лајкове.

Има Вконтакте?

Богданов на сету.

Ту су цитати, како сте тражили.

Борја! -Да, шефе? -Шта има?

Имам три питања, која је дала његова прес служба.

Прочитала си? -Јесам. -Па што ми гураш то срање? Где ми је сако?

Тражио сам да о пропалицама и Леди Гаги у пентхаусу изоставите!

Пуши, а после ти руку гура у уста. -Слушај, Волођа.

Пирман ће се вадити фразама, а онда ти њему под нос.

Зашто нисте рекли партнерима да сте се лечили на психијатрији?

С којом дијагнозом? Може ли се с њом управљати корпорацијом?

Можда је зато на ивици банкротства? Волођа, слушаш ли ти мене?

Где је вотка?

А он каже: Струја није плаћена? -Чујете ли ме? -Требало би да чује.

Не може да ми климне? -Почнимо, све морам за вас.

Дакле, четири, три, два, један.

Почињемо. Не заборави за лудницу!

Укључи петицу. -Тишина тамо!

Нафта је пала и то се одразило на финансије компаније.

Значи, због нафте? А ја мислио због великих трошкова

на бродове, приватне авионе, журке с Леди Гагом.

Доста тих глупости жуте штампе. -А људима који чекају станове

које нисте довршили, исто кажете?

Како их зовете, не сећате се? Пропалице.

Хоћете воде? -Да. Не. -Да наставимо? -Да.

Стручњаци тврде да ће компанија банкротирати за највише пола године.

Имају ли они неку документацију? -Волођа, све је спремно.

Можемо да пустимо слике.

Волођа, спремни смо да пустимо. -Кран!

Волођа, три минута до краја емисије!

Волођа! -Одлучите, пуштамо или не. -Доста!

Волођа, шта се дешава? -Истине ради, треба ипак рећи

да сте сад почели да довршавате објекте. -Завршавајте.

Да, нашли смо суинвеститора и уверавам вас да ће за годину дана

улагачи добити станове. -Шпица!

Тако си агресивно кренуо на мене, с таквом злобом.

Гледаоци то воле. Телевизија је позориште.

Учинило ми се или ниси стигао да ме питаш нешто важно? -Учинило ти се.

Ово је моја жена, Валерија. -Драго ми је. -И мени.

Твоја обожаватељка. Све си пропустила. -Видела сам крај.

Био се сјајан. -Почео сам да читам "Кости", по њеном савету.

Свиђа ми се, за сада. -Хвала. -Време је да пођемо.

Држи се, држи.

Пријатно. -Добили смо потврду од вицепремијера за следећу емисију.

Па? -Од вицепремијера, Волођа! -Доста ми је вас, увлака.

Ћао! -О, ко је дошао!

Ћао!

Жора! Жора! -Предомислио се, супер!

Шта то? -Да одеш кући. -Тек сам дошао. -Стварно?

Како се зовеш?

Капирам!

Здраво свима!

Какви су планови? -Планови, још какви!

Оне две су опет ту. Ове, не оне.

Иди и почни као, тражимо две лепотице

за један интелектуални шоу. -Драго ми је да ниси отишао кући!

Која будала! -Чуј, њих две, а нас тројица.

Жора, није то за тебе, шкоди. Сад ћу ти насути виски.

Витја, идем напоље, тамо је тише. Сачекај мало.

Да? -Пре годину дана си узео аванс за нови роман, сећаш се?

Витја... -И ни ретка.

Пијеш, проводиш се. Све ја видим.

Укратко, Вова, дајем ти недељу.

Немој да донесеш овакво говно које покушавамо да продамо.

Јасно? Ајде, здраво.

Зашто човек уништава свој живот и самог себе,

кад је то у супротности са инстинктом самоодржања?

Значи да у сваком човеку и у мени самом постоји још неко,

ко хоће да уреди мој живот по својим законима.

Како бих волео да дођем до њега и погледам га у очи.

Здраво.

Здраво. Ко је то? -Читалац, који би да постане писац.

А, ко све данас не пише! Немам времена за замлате.

Истина, мало је времена. Време је за исправку.

Ти си глас поколења, а нећеш да слушаш наше гласове.

Знамо се? -То нема значаја.

Боље ми причај о нади, због које хоћеш да се промениш.

То је истина или лажеш као обично?

Исповедићеш ми се? -Свештеник?

Не, свештенику не би ишао с тим.

Можеш се исповедити само најближем, а ближег од мене немаш.

Стварно смешно изгледаш. Наспи још, имаш још пола флаше.

Одлепио си, ортак? Један позив и наћи ће те.

Што тако рано? -Већ каснимо. Полазимо за 12 минута.

Куда? -На сусрет с читаоцима. -Кајгану? -Не.

Кафу? -Да, белу. Има у фрижидеру, наспи.

Синоћ ме звао неки психопата.

Поклон за Дашу. Таблет, као што сте рекли.

Ја тражио? -Да. -Хвала.

Неки идиот ме прати. Не разумем.

Ако вас то брине, можемо се обратити полицији. Пријавићу.

После, прво туш.

Владимире, у свим вашим "Костима" је исти главни јунак.

Колико је аутобиографски? -Аутобиографски?

Не, мој јунак нисам ја. Ја сам много гори.

Дакле, главни јунак, Данилин Владимир Александрович,

случајно има иницијале ДВА?

Значи, он је други, ваше друго ја?

Нисам о томе размишљао. Случајно је.

Можда је проблем друге и треће књиге што то нисте доживели?

По вашој логици, Данте је требало да умре,

да би имао права да пише о загробном свету?

Не верујем да је Данте добро поређење,

али свака вам је књига гора од претходне.

Да прекинете тај плес на сопственим костима?

Следеће питање, молим. -Шта је с филмом по вашој првој књизи?

Молим? -Када ће бити филм?

Нажалост, наш сусрет је завршен. Имате бифе на 2. спрату. -Хвала.

Пушкин.

Добро. Соња, у напад. Напад! Не заборави ноге.

Брани се. Добро. Соња, у напад.

Соња, у напад, не спавај! Нападај!

Добро, Лада се брани.

Искорак, браво! Држи лакат, ради руком!

Ладо, крени напред.

Да си се сетио да зовеш, знао би да Даша данас нема времена.

Погледај пошту, имаш поруку.

Има тамо штошта занимљиво, осим мачевања.

И ја сам је у четврти сектор! -Дашо, каснимо!

Видиш, опет није право време. За тај бод, имам изненађење.

Твоје време је сутра, од два до пет. -Хвала.

Сигурно ћеш моћи?

Украла сам ти нос! -Нос, нос! Опет ми је украла нос!

Докле више? Нос, нос! Вратите ми нос, вратите!

И како си успела? -Буквално пуким случајем.

Ушла сам у село

и тамо је био момак од 17-18. -Какво је дупе имао, а?

Момак је сликао и за три копејке сам купила десет комада.

Шуме, песак, краве, свакојака говна, али чаробна.

Увек сам ти завидео на тачним формулацијама.

Прве три су отишле по пет, а после сам продала још десет.

После још. -Где су те твоје чаробне краве и шуме?

Дођи.

Драги

Да, драги, чекам те.

Враћам.

Добро смишљено, документ у директном преносу.

Жена ништа није знала, у шоку. Тражи развод, суд, адвокати.

И милионска одштета. Супер!

Откуд ти то?

Уредник ми дао пред емисију, рекао да је од тебе.

Поред свих преблема с Германом, како си помислио да бих ја...

Наравно да не, шта ти је? Како си помислила да бих ја помислио?

Схвати да неки писци изражавају дух времена.

Они су нерв епохе. -Који писци? -На пример, Богданов.

Он је пре осам година написао "Кости"?

Изразио је расположење. Чиновници, хипстери су га носили на рукама.

То је била нова искра... -Пре 8 година, као да је пре 80.

Сад у друштву влада друго расположење и задње књиге

нису одраз времена. У њима просто одзвања празнина.

Баш зато ће ући у уџбенике. -Можда, као писац једне књиге.

Ислужени коњ.

Богданов: Прави папарацо. Не певај много! Видимо се.

Хало, Владимире. Возите? -Да, понови ми адресу.

Бар "Вихра", рекла сам вам. -Добро, стижем за сат и по.

Може још двеста овога? -Нажалост, нема више тог вискија.

Вискија нестало, а књига никако. Да их спалимо?

Рукописи, као што знате, не горе. -Штета!

У соби имам пола флаше. -Вискија?

Да. -Пијеш виски?

Мислите да сиви мишеви немају депресију? -Значи, нису тако сиви.

Где живиш? -С оне стране културне пропасти, у Капотњи.

Питао сам за број собе у Капотњи? -Хало?

Да. Не, рекла сам да то није могуће.

То је требало посебно утврдити.

Не знам кога ћете сад звати. Не, није моја брига.

Управник хотела је рекао да су за Богданова спремили

кревет Елтона Џона. Замислите. -Имам такву репутацију?

Или си то ти? -Не. Зато што сви хоће да Богданов буде код њих.

И да му се овде много свиђа.

Нећу да спавам с Елтоном Џоном, уз дужно поштовање.

Шта ти је оно, неке таблете? -Да ми глава ујуто нема 10 тона.

Хоћете? -Хоћу.

А што ми стално персираш?

Ајмо на ти, а? -Ајде.

Јако сте се променили - очи, осмех.

Само сам грозно уморан.

Живим као под лупом. Шта је рекао, како погледао?

Све је боље него бити невидљив.

Радиш с човеком пар година, а он у теби не види жену.

Сточић с очима. Дај документа, узми ствари с хемијског.

То је на моју адресу?

Добро, све ми је јасно. Колико имаш таквих као ја

што те гледају заљубљено, лове сваку реч?

Мислиш да ми је то важно? -Не.

Шта ти треба у животу? -Ваљда исто што и свима.

Сваком треба нешто друго.

Жана, каснимо!

Жана!

Тушираш се?

Ништа твоје таблете не помажу. Пуца ми глава.

Жана, ја идем.

Дижи се!

Напила си се? Жана!

Рекли сте да вас подсетим 15 минута раније. -Ево, одмах.

Владимире, тамо почиње! Изгубили смо вас, хајдемо брзо.

Куда? -Доле, сви већ тамо. Чекају вас.

Свиђа ми се у књизи један лик. Олга, иста моја другарица.

Господо, молим ваша питања.

Михаил Порјадски, Курилски експрес.

Која дела савремених прозаиста су ваши оријентири,

као читаоцу, а не писцу? -Има ли нормалних питања?

Владимире, каква су ваша очекивања од продаје новог дела "Костију"?

И друго питање... -Да, то су "Кости".

И опет пишем "Кости".

Здраво, другови! Данас имате једнинствену прилику да купите

књигу "Масонски Политбиро" самиздат, с потписом аутора,

за 150 рубаља. Историја масонских завера против наше земље.

Интервју с водећим масонима.

Купите књигу, самиздат, с потписом аутора.

Само 150 рубаља. -Немам пара.

Какав је ово дан, ништа не иде. -Извините, да немате цигарету?

Стани! Стој!

Претплатник није доступан. Назовите касније.

Друже, имам право на позив.

Или немам?

Људи, дајте да назовем, молим вас.

Ти си редак кретен.

Никог кога знам нису хапсили за пушење на јавном месту.

Спасавају свет од никотина, а ти се стисо за 500 рубаља. Принцип?

Не. -То је добро. Не волим принципијелне.

Посебно оне што ме зову кад им је дупе у питању.

Дај телефон, да зовем редакцију. Хвала.

Како да зовем, не знам број.

Вова, можеш ли ми рећи шта се дешава?

Пре сат времена сам зезнуо емисију,

а пре пет сати сам убио човека.

Одакле да почнем?

Звао сам пандуре које знам. Данас је диван дан, просто диван.

Ни у једном хотелу нико није убијен, Вова!

Видео сам је својим очима.

Идемо. -Куда? -Идемо да видимо.

Да, у праву си. Ево нас на месту страшног злочина.

Вова, овде је стерилно, као у операционој сали.

Ваљда су почистили.

Доплатио си нешто? -Шта? -Потписао рачун?

Платио си додатну услугу уклањања леша?

Максе, не верујеш ми?

Идемо?

Каква демонтажа гасне опреме? Ниси могао да им даш паре?

То су ватрогасци, спасавају свет од ватре.

Да, за такве ништа не жалимо.

Може и мени то? Или ћу неког сад задавити.

Знаш шта, донеси флашу.

Чуј, а јесу ли ти се пре него што си почео с тим таблетама

дешавали губици памћења, од пића или дроге?

Не сећаш се да си сам затворио рачун?

Нисам га затворио.

Идемо сутра код доктора? Знам једног психијатра. Кажу, добар.

Стране инвестиције се враћају у земљу. -Стој, врати то!

Ти рече да си пропустио снимање. Пуштају старе емисије?

Ма не, ово је ново, данас снимљено.

Само то нисам ја. -Како то мислиш?

Важно је да из сиве економије коначно прелазимо

на ону коју смо дуго чекали. Мислим да су основна питања...

Видиш, то на екрану нисам ја.

Опет те хвата?

Максе, не видиш разлику?

Хајде да те одвезем кући. -Не, немој кући.

Дај ми... Свој компјутер и остаћу код тебе.

Дашенка, јави се.

Дашка, извини, нисам могао. Дашо!

Непознати

Било је тако лако заменити те.

Шта хоћеш? -Хоћу да чујеш гласове.

Хоћу да погледаш представу до краја. -И шта је на крају?

Да би сазнао, купи права на екранизацију или напиши своју.

Ти си луд?

Скоте!

Ко си ти? -Ја сам писац Владимир Богданов.

Почињем да исправљам грешке. А ко си ти?

Отворите капију, ја овде живим.

Извините, ко сте ви? -Стан 14, Владимир Богданов.

У стану 14 је искључен аларм, Богданов је давно код куће.

Ајде, знам да си ту, скоте. -Уђи, чекам.

Хаос је поредак који треба дешифровати.

Мој јунак нисам ја. Ја сам много гори.

Заменио ме је, Максе. Не знам како је то урадио. Како?

Вова, искрено, ниси полудео сам од себе?

Добро, луд сам. И емисију сам ја водио?

И ја сам затворио рачун? Само, зашто?

Можда ти треба за нову књигу?

Можда споредни ефекти тих таблета. Ко да сам ја доктор?

Ја физички нисам могао да снимим ту емисију.

Ти си ме узео из полиције, лично ти! -И шетао по хотелу, звао пандуре.

Вова, нема мртве Жане, ни двојника нема.

Само два идиота, један с манијом гоњења, други широког срца.

Добро, само час.

Ево, види.

Одлично.

Идите сви у дупе. -Препознајем друга Вову.

Сад ме спасавајте, а онда идите сви у дупе.

Твоја деца ће ме осветити. -Што си то рекао?

Вика је звала хиљаду пута. Знаш ли уопште шта је данас?

О, стигла телевизија! -Здраво.

Да попричамо. -Причај с Дашом, чека те цело вече.

Казнена за телевизију. -Доктор ми забранио.

Здраво! -Срећан рођендан.

Мислила сам да нећеш доћи. -Како да не дођем? Дошао сам.

Поклон ми је остао код куће, супер таблет. Страва!

Шта ти је, тата? Ено га тамо. Курир га је данас донео.

Курир донео?

Скроз сам заборавио од посла. -Дашуљка, много те волим.

И ја тебе, али сад су трикови. -Какви трикови? -Ови!

Шта кажу у Кремљу?

Кад ће се завршити криза? -Није још ни почела.

Може кафа?

Кажи ми, брате, јеси те књиге писао по себи?

Код тебе је стварно тако? -Како?

Сви шмрчу кокаин, рибе ти дају у тоалету?

А код тебе није?

Срећан ти рођендан! Торта!

Богданове, што си тако напет? Лепо причамо.

Само мало, пазите! Дашо? -Ту сам!

Замислила си жељу? -Да! -Видим да ти ћерка расте без оца.

Дођеш једном месечно, искупиш се поклонима

и опет на своју телевизију. У шта ће израсти?

Одбројавамо: један, два... -У проститутку.

Тата, тата! -Богданове!

Добро, добро! -Види, већ су се налили! Овде су деца!

Што је нервозан! Све је у реду.

Ти ниси за нормалне људе. -Не знаш како је почело.

Не морам, живела сам с тобом седам година. -Слушај пажљиво.

Ти мене слушај. Не прилази више Даши. Јасно? -Што тако?

Богданове, доста пића и дроге или ћу те лишити родитељских права.

Тата!

Јој, нос, нос!

Врати ми нос, нос!

Опрости ми, моли те. Важи?

Све ће бити у реду. Свима ћемо натрљати нос, а?

Хајде сад, трчи тамо.

Ћао. -Ћао.

Зар је за тајне састанке тешко наћи стан с лифтом?

Нисам више клинац, а ни ти. -Не буди безобразан, драги.

Зато нема суседа. -О, боже...

Капграсов синдром. -Шта?

Капграсов, кад ти се чини да су ти блиске људе заменили двојници.

Ипак сам завршила психологију.

Значи, мислиш да сам луд? -Наравно.

Само је лудак могао тако да ме туца, као ти јуче.

Кад јуче? -Кад си ме везао и почео да ме давиш.

Чекај.

Рекох да сам свуда. Уверио си се?

Шта сад, кретену? Убићеш ме? -То би било сувише лако.

Гледам те и чудим се. Никакав ти ниси глас поколења,

само јој један чупавац из кутије.

Сутра идем у полицију, знаш?

Писаћеш пријаву како прогањаш самог себе?

Ко ће доказати да си то стварно ти? Само ја.

Ти си идиот, Богданове. Увек треба имати резерву.

Све си зезнуо - посао, жену, чак и ћерку.

Тата, тата, дођи! -Шта?

Скоте!

Ево ме пред Викином кућом. Дођи да видиш, он је ту.

Најзад! Видиш, видиш? То су моја кола. -Видим.

Он је тамо, знаш. Код Вике. Разумеш? -Разумем.

Сад је тамо. Идемо тамо. -Идемо.

Вова, ја сам таква будала што те нисам послушао.

Овај? -Тај. -Ко сте ви?

Максе, шта радиш? Максе! Јеси ли нормалан?

Када сте приметили присуство двојника?

Прво су ми причали да су ме видели на разним местима, где нисам био.

Дуго нисам схватао шта се дешава.

После... -Шта је било после?

После је убио Жану, ја сам побегао.

Он је почео да вози моја... -Седите, седите! Полако.

Опустите се.

Шта мислите, зашто нико од ваших пријатеља или колега

није приметио разлику међу вама?

Зашто се нисте обратили полицији?

Како да докажем да сам прави Богданов ја, а не он?

Зашто мислите да сте ви прави Богданов?

Слушајте, присетите се.

Ви нисте писац Богданов.

Ви се зовете Владимир Александрович Данилин. Сетите се.

До јуче сам још некако и веровао пријатељима.

Ни један од тих које сам сматрао блиским није приметио замену.

Занимљиво. -Каква разлика? Двојник врши исту функцију као ја.

Неком се осмехне, неком климне, неког загрли.

Баш нико? -Не.

Да, Викторе Ивановичу, то је он.

Годинама прати Богданова. Данилов? -Данилин,

Владимир Александрович.

Такав догађај као што је одржавање светског шампионата

сигурно ће још више учврстити нашу нацију.

Желим све најбоље навијачима и свима око фудбала.

Верујем да нема равнодушних. Заборавимо прошле неуспехе,

раније губитке и наставимо даље.

Бодримо наш тим по сваку цену, до последње секунде.

Сигуран сам да им је то потребно. -Хвала. Навијаћемо за наше.

Докторе, може хемијска? Или оловка?

Никога нећу напасти, часна реч.

То је изузетак. -Хвала.

Занимљиво, како си се сетио? -Ја сам се сетила.

И одмах на сунце! Појела си? -Да. -Иди да читаш. Десерт.

Желим да се извиним за све што сам приредио у последње време.

Опрости, молим те. Просто сам био ван себе.

Чуј, нисам ти ни издавач ни продуцент,

чак ни твоја девојка. У принципу, шта ја имам с тим?

Само хоћу да знаш да нисам тако изгубљен као што се чини.

А какав си?

Можда збуњен - замишљао да сам велики писац,

покушавао да све вратим на старо. Помоћи ћеш ми?

Одавно нисам била код тебе. Колико већ, три године?

Чудо да си изабрао ову фотографију.

Сећаш се кад је то било? -Наравно. Шта бих дао да вратим то време.

То је дан кад ти је умро отац.

У то време смо били срећни.

Ћао. -Ћао!

Сутра ко запета пушка.

Дашка, шта мислиш да поново живимо с татом?

Што стојиш тамо? Дођи.

Максе, украла сам му нос, а он ништа није рекао!

Како не разумеш, имамо свој штос.

Тата увек каже: Нос, нос, врати ми нос!

А сад је други. -Како други? -Тако.

Кад су се развели, тата је рекао да му је остао нос и ја сам мислила

да је то добро, а после је рекао да то значи доживети неуспех

и ја сам му обећала да ћу му увек враћати нос.

Мама не види да је то други човек? -Чекала је да се промени и врати.

Наравно, не зна да пропушташ тренинг?

Улог 400.

Не можеш да не подигнеш?

Пратим.

Почните. Шта имаш? Стрит? Флеш ројал?

Или ништа, провери.

Аха, а тако задовољна њушка. Мора да нешто имаш, а ја тропа.

Не умеш да блефираш, Вова. Освети нас, Максе.

Максу нестало чипова, треба и њега осветити.

Твоја деца ће ме осветити. Тропа.

Добра мисао. Ко је то рекао? -Питај њега. -Има то код тебе.

Твоја деца ће ме осветити - рече сусетка главног јунака.

А ко је стварно рекао? -Триста.

Моја сусетка, царство јој небеско. Стварно је то говорила.

Твоја деца ће ме осветити. Ко је то говорио?

Ко је то говорио?

У последње време се скоро нисмо виђали.

Врло ретко. Увек је говорио: Заборавиће те деца, као ти мене.

Тако се шалио.

Ко то?

Ко то? Ко? Ко је то говорио?

Ко је то говорио? Ко? -Отац, пред смрт.

Који сам ја дебил! Вова, опрости ми, дебилу.

Вова, опрости ми.

Нека се онда окупе сви које знаш, важи?

Па, потрудићу се, али... -Хвала. -Владимире, извините, само час.

Побегао је.

Како? -Не знам, нисам ја. -Наравно, наравно.

Погледала ме је мрачно, као алигатор

и одједном рекла: Твоја деца ће ме осветити.

Ти си се у овој књизи до гаћа разголитио,

а једна реченица је шифра. Зашто?

Како ти се чини? -Шта?

А, књига чувеног руског писца Богданова? -Да.

Као што сам и мислио, срање. -Хвала. -Молим.

Волођа, шта да радимо? -Не знам, убићу га.

Само не знам хоћу ли успети.

Волођа, морамо то некако исправити.

Хајде да подигнемо сканадал у штампи, урадимо ДНК тест

или книжевну анализу.

Стани, да изађем.

Не изводи, идемо код мене, да смислимо шта даље.

Не брини, свеједно ћу код тебе. Куда бих иначе?

Идем!

Најзад. На поруке не одговараш. Послао сам ти Жанину адресу.

Какав је план? -План је прост, Максе.

Идемо код скота и убијемо га. Ти ћеш потврдити да је први напао.

Потврдићеш? -Наравно, ако затреба.

Можеш или си још под седативима? -Могу, могу.

Не, попићу воду.

Пушкин. -Шта?

Пушкин. -Пушкин?

А код Богданова, мог друга, Олимпијада '80.

Здраво. -Што ниси звао?

Свидело ти се кад сам те давио?

Три године: дај, додај, донеси, наспи, зови, купи, утврди.

Ниси видео како сам те гледала? Сишла сам с ума!

У Питеру сам ти, после презентације, признала љубав! Сећаш се?

А ти ме отерао као џукелу!

А ујутро ми дошао у собу са цвећем, да молиш за опроштај.

Зато сам му одмах рекла да ти ниси Богданов. -Даље?

Била сам му потребна за тај перформанс у Барвихи.

Сад му више нису доста телевизија, издавачи, твоји пријатељи, читаоци.

Сад хоће да живи с твојом женом, а ја му кажем да је то опасно.

Он ме само користи.

Шта хоће?

Рекао је да ти треба помоћи.

Да видиш себе са стране, какав си могао бити.

Он верује у твој таленат, да опет можеш да напишеш сјајан роман.

Дакле, он је мој доброчинитељ, а ја то нисам знао.

Само осећа сабост, осећа болна места.

А шта су њему болна места? Знаш ли?

Ти си му болно место.

Његово болно место је то што није ти.

Идемо.

Толико сам те мрзела, толико желела, да ми је било свеједно.

А сад ми је страшно.

Та два месеца после Питера био је исти као ти,

чак и бољи.

Не, он је био нормалан. -Нормалан?

Ево, твој нормални зове.

Хајде, јави се.

Хало? -Здраво, где си? -На Перечистенки.

Идем на станицу, а ти? -Сад сам завршио емисију. Видимо се?

Да, наравно. Само предвече, важи?

Добро, чекам.

Лажљивице мала.

Види.

Нагази, нагази!

Десно, дај гас!

Нагази!

Изгледа да смо успели.

А ти си жив. -Жив сам, жив и нудим договор.

Дам ти књигу, а ти заувек нестанеш из мог живота.

Стварно си је завршио?

У лудници, било је и времена и места. Да се мењамо?

Прочитај ми крај. Само тихо, наши већ спавају.

Кад и где се мењамо?

Сутра, на турниру твоје ћерке. Ћао!

Немогуће. Не може бити да човек буде...

И ја сам мислио да је немогуће. Оставићу рукопис код тебе.

Ако се нешто деси, даћеш ми га. Не њему, мени!

Рећи ћу задњу реченицу из романа: Направио сам избор.

Запамтила? Даћеш тек после тога.

Ово не могу да организујем без твоје помоћи. Види. Можеш?

Све мора да буде брзо, иначе неће успети.

Хоћеш да га тамо ухватиш, пред свима?

Шта друго могу?

Стоп! Туш слева. Победио је десни борац.

Резултат је 5:4. Након вођства, победила је представница

Спортске школе 71, Кристина Рахмаил!

Морам да телефонирам. -Куда, сад ће Дашка. -Стићи ћу.

Позивамо пар: Дарја Богданова, Спортска школа 42

и Софија Кузњецова, школа Старт. Борба до пет поена.

Ту сам. -Браво, увек сам веровао у тебе. Иди у хол.

Напред!

Спремни? Почните!

Сиђи доле.

Све је спремно? -Јесте.

Иди у хол.

Сиђи и одмах лево, у подрум.

Видим врата, куда даље?

Сиђи, па лево.

Каква је ово авантура, неки подруми...

Да имаш о чему да пишеш. Имаш кризу, заборавио си?

Аха, хвала лепо.

Стој. Сад десно, метална врата.

Схваташ да је он болестан?

Верујеш у целу ту глупост? -Није глупост, него истина.

И ако није делиријум алкохоличара, требају ресурси, специјална операција.

А каква је гаранција да ме нећеш прећи? -Ништа те нисам научио?

А да, увек мораш имати резерву. -Тачно. Видиш мердевине?

Видим. -Попни се.

Сад ћу.

Ту одлуку можеш донети само ти, драги мој.

Види ти то, откад сам опет драги?

Откад сам решила да се не разведем. -Више га не волиш?

Нико га не воли, чак ни он сам. -А што ја тиме да се бавим?

Што си се јебала с њим на очиглед целог града?

Што није дао да тебе јебу на очиглед целог града.

Баш ме занима ко му је рекао да сам био у лудници.

Каквог сад то има значаја?

Све има значаја. Све и свагда.

Стави флеш.

Отвори фајл.

Браво.

Знаш шта је твоја грешка? Пустио си ме близу свему што ти је драго.

Договорили смо се: књига у замену за ћерку. -Наравно.

Резултат је 4:4. Борбу одлучује следећи бод.

Стоп! Победа десног борца.

Браво, Дашка!

Наставак следи...

Где си, скоте?

Победила је представница Спортске школе 42, Дарија Богданова!

Не прилазите!

Не прилазите, убићу је!

Богданове! Богданове! Даље руке, то је моје дете!

Богданове, шта ти је? -Не прилазите! -Богданове, полудео си?

Богданове! -Не прилазите! -Станите! Не делујте без команде!

Владимире, могу да те тако зовем? Све је у реду, слушај ме.

Да се мењамо. -Данас сам се већ мењао. Назад, назад!

Добро, добро. Ја сам бољи талац од ње. Може?

Богданове, молим те! -Не прилази. Назад!

Добро, добро! Дај девојчицу, узми мене.

Свима ћемо натрљати нос.

Води је.

Дашо, Дашо! Пустите ме! Дашо, Дашо!

Не дирајте тату! Тата!

Мама! -Дашо!

Мама! -Дашо, шта ти је урадио? Дашенка, реци, шта?

С пута!

Воде га! Идемо, снимај!

Владимире, реците...

Роман није завршен.

Данилине, чекам те, чујеш? Данилине, чујеш?

Чекам те! -Коме се обраћате?

Станите.

Направио сам избор.

Нисам од тебе очекивао такав трик, Богданове.

Сећаш се параболе о Буди и лептиру?

Питање је: ко је кога сањао?

Личиш, личиш. Прави одраз. Селфи.

Идиотска реч, не волим је. Врхунац нарцизма.

И усамљености. Лајковали су ме. Значи, постојим.

То је сад психологија.

На селфију можеш да исправиш све што ти се не свиђа.

Облик лица, боре. Ставиш филтер какав хоћеш

и ето ти фотографија. Само што ниси прави ти.

Тачније, други човек. Много бољи од тебе.

И ти то знаш. Знаш да је обмана.

И други знају да је обмана, али лајкују, лајкују...

Зато што супер селфи, с гомилом компјутерских филтера

добија много више лајкова него најпоштенија фотографија

с отеченим лицем.

Твоје поштење не занима људе, Богданове. Не свиђа им се.

Жана, Вика, Макс, изабрали су мене. -Разумем их.

Ти си им био ближи и потребнији, али то је мој проблем.

Имао сам времена да размислим о томе.

И да размислим о ономе што си ми последњи пут рекао.

Шта конкретно? -Да је писац Богданов свима досадио.

И? -Слажем се.

Нисам то очекивао. -Да, још могу да будем непредвидив.

А највише је досадио мени. Хоћу да га се отарасим.

Како?

Шта мислиш, је ли горе бити чувени писац у затвору,

који ће ускоро изаћи и постати још познатији и популарнији него пре

или бити нико на слободи, тотална ништарија?

Хтео си да будеш Богданов?

Зашто човек уништава свој живот и самог себе?

То противречи инстинкту самоодржања.

Значи да у сваком човеку и у мени самом постоји још неко

ко је уредио мој живот по својим законима.

Још недавно сам хтео да га убијем, а сад сам му захвалан.

Захваљујући њему, схватио сам шта ми је главно у животу.

Направио сам избор.

Тај чика се неће вратити? -Неће. -Сигурно? -Сигурно.

Добио је све што је хтео и одлетео, као олимпијски меда.

- prevod LjubicaSP - ljubpet@gmail.com