Original subtitles

www.titlovi.com

ТАЈНА БАШТА

ИНДИЈА 1947. ГОДИНЕ

Вече уочи поделе Индије и Пакистана

Време немира док хиљаде породица бежи од сукоба и болести

Аја, идемо сада. Аја!

Довези кола! Молим те! -Да, господине.

Џемајма? -Аја. Понеси кофер!

Можеш ли да спаваш? -Одмах!

Јеси ли уплашена?

Немој да будеш.

Да ти испричам причу?

Били једном Рама...

и Сита.

Волели су једно друго.

Дане су проводили плешући и певајући заједно.

Гррр!

А онда је Ситу киднаповао зли демон Равана. -Гррр!

Аја?

Аја? Аја!

Оче?

Тата?

Време је за нашу дремку, Џемајма.

Били једном Мери и Џемајма.

Проводиле су дане причајући приче једна другој.

И онда је једног дана њихове родитеље киднаповао зли демон Равана...

...остављајући их сасвим саме.

Колико ја разумем, њена мајка је изненада оболела од колере.

Отац је мајку одвезао у болницу. Она је умрла те ноћи, а отац следећег јутра.

Она не може да остане овде. -Има ујака у Енглеској.

Послаћемо је са осталом децом.

Ово је одвратно.

Онда ћеш бити веома гладна. -Никад нисам рекла да то можеш да урадиш.

Ниси рекла ни да не могу. Ако ти нећеш да једеш, ја хоћу.

Не разумеш. Треба ми боља храна од ове. Моји родитељи су мртви.

Сви смо неког изгубили, девојчице.

Хоћеш ли да ти испричам причу? -Не. Ја нисам дете.

Био једном господар мора. Звао се Варуна, и...

он...

Нисам дете.

Ти си баш једна досадна особа, зар не?

Не очекуј луксуз.

Миселвајт не изгледа као некад.

Они дивљаци из војске су га користили као ратну болницу, остављајући га у рушевинама.

Зар ти није стало? -Јел битно да ли ми је стало или не?

Ти си баш чудна особа.

Јел ово море? -Не, то је необрађена земља.

Ту живе само дивљи коњи и овце.

Стигли смо. То је дом. То је Миселвајт.

Не очекуј да ти ујак потрчи у загрљај. Имао је он и боље дане.

И не треба да буљиш у њега кад видиш шта га мучи.

Оно што је најважније, имамо струју.

То не значи да она увек и ради. Ако ти се ноћу иде у тоалет, узми лампу.

Друго, г. Крејвен је удовац и сам је.

Обећао је да ће ускоро имати некога ко ће се бринути о теби.

Али до тада, не очекуј да ћеш са неким причати, јер нећеш.

Не треба нико да ме забавља. Нисам дете.

Биће ти речено у које собе можеш да уђеш, а у које не.

Али до тада, буди искључиво у твојим собама.

Без истраживања и њушкања.

Уверавам вас, госпођо Медлок, да ме њушкање уопште не занима.

Мајко?

Пењем се. Мајко, гледај. Молим те!

Има ли кога?

Има ли некога?

Има ли кога?

Јел неко тамо?

Не, господине. Молим вас, оставите их.

Неко из војске ће доћи да их покупи.

Хајде.

Уђите.

Ко сте ви? -Каква је то добродошлица?

Ја сам Марта. А ти си Мери, колико сам чула.

Бррр! Баш је хладно данас, али пролеће ускоро долази.

То каже мој брат Дикон. Он је увек напољу код мочваре.

Било ми је хладно ноћу и нико није чуо мој позив.

Претпостављам да смо и ми спавали.

И чула сам буку. Плакање. Вриштање.

Не, чула си ветар, то је све. -Моја Аја би дошла ако ми затреба.

Ко год да је Аја, она сигурно није ту, зар не?

Али зар нећеш бити моја служавка?

Ја сам ту само да проверим да ли је ватра упаљена,

да собе буду тип топ, и да ниси гладна.

Хајде, дођи да једеш. Каша ти се хлади.

Ја не једем овсену кашу. За доручак волим сланину и јаја.

И ја то волим. Али сад имаш само кашу. Хајде, једи.

Али мораш да ме обучеш.

Да те обучем? Зар не знаш сама?

Моја мајка увек каже да не разуме зашто деца богаташа

не израсту у будале, с обзиром да их купају и облаче

и изводе у шетњу као да су штенци.

А ја сам ето била узбуђена, што нам девојчица долази у кућу.

Није важно! Нема никаквог значаја. -Не можемо их оставити овако нагомилане.

Па, реши их се! Баци их. Спали. Баш ме брига!

Кућа би била боља без њих!

Шта мислите о овој? -Молим те, не треба ми подсећање на њу.

Нема је више.

Један, два...

31...

57, 58...

76, 77, 78...

Има ли кога?

Јеси ли ти Мартин брат?

Врати се!

Не!

Ето ти. Сад си сит. Можеш да идеш.

Да се ниси усудио. Преблизу си!

Хоћу да одеш!

Баш си блесав.

Да ли ме пратиш?

Мери! Мери?

Јел имаш проблем са дивљим псима у овом дворцу?

Ово није дворац, него имање. Наравно да немамо проблема са дивљим псима.

Нисмо у колонији.

Убудуће, твоја купка ће бити спремна до 5:25

и од тебе се очекује да до тада будеш у својој соби.

Аја, реци јој да буде тиха!

Јеси ли била овде у исто време кад и војници?

Јел радиш у болници?

Војници су умрли овде, зар не?

Молим те, немој. Испрљаћеш тепих и хаљину а ја ћу онда морати да их чистим.

Бука коју чујем ноћу... Да ли су то мртви војници који прогоне ову кућу?

Ако чујеш буку, окрени се на страну и спавај више.

Нисам тражила да будем овде!

А г. Крејвен није тражио да те прими, али те је ипак примио.

Госпођо Пичер?

Дали сте ми сендвич јуче, за мој ручак.

Данас ми треба исто месо у сендвичу.

Молим вас?

Опет си ту.

Здраво.

Како се зовеш?

Јеси ли женкица или мужјачић?

Мислим да си женкица и зваћу те Џемајма. Хајде, Џемајма.

Чекај ме!

Где ме водиш? Џемајма!

Значи овде живиш.

Мери! -Видимо се сутра. -Мери!

Видео сам те.

Не могу да кажем да сам те препознао, али сам сигуран да ако кажем мала слушкиња,

бићеш у великом проблему, зар не?

Ја нисам слушкиња.

Зовем се Мери Ленокс. Моја мајка је била сестра господарице ове куће,

а мој ујак је и даље поседује, па би било добро за тебе да ми искажеш поштовање.

Не пада ми на памет. Ја сам Колин Крејвен и ујак о коме говориш је мој отац.

Да живим овде ово место би припадало мени.

Ми смо рођаци.

Али никад нисам чула за тебе. -Ни ја за тебе.

Веома си мршава. -Ти си веома бео. -Смејеш се без зуба. -Ти се уопште не смејеш.

Зашто си овде? -Зашто не бих била?

Не желим пријатеља. -Ја их већ имам доста.

Значи ти си тај који плаче ноћу.

Мислила сам да је ова уклета кућа магија... -Мислиш да је кућа уклета?

Али сви ти војници који су умрли овде...

Не. Уклетост се појавила пре рата.

Кажу да је ова кућа уклета, јер је убила моју мајку и покушала да убије мене.

Моја мајка је такође мртва. А ја сам је убила. -Стварно?

Онда смо обоје спознали трагедију, зар не?

Татице!

Дижи се, девојко. -Господар хоће да те види.

Хајде, девојко, помози ми мало више.

Моја мајка би рекла: "Уради што мање што брже можеш."

Одлучила сам да ми се свиђа твоја мајка.

Никад је ниси упознала. Једи.

Свиђа ми се и твој брат Дикон, а њега сам упознала.

Додуше, хтела сам, али је само нестао. Макар сам га видела.

Дикон има довољно својих проблема и без тебе.

Не брини, нећу му се свидети. Никоме се не свиђам.

А да ли ти волиш себе?

Мајка ми је то једном рекла.

Кад је лошег расположења окрене се према мени и каже:

"Постоји изрека да ако не волиш друге, како ћеш волети себе."

Није да желим да прекидам ово подсећање, али има и оних који нас чекају.

Гђо Медлок, извините... -Није она крива.

Ја сам закаснила. Изгрдила ме је због тога.

Није битно ко је крив. Битно је да сте закаснили. Хајде, крени.

Када ти се обрати, ти му одговори са "господине".

Јел јасно? -Да, гђо Медлок.

А ако хоће да те погледа, пусти га, али му не узвраћај поглед.

И не измишљај. Већ има довољно брига.

Приђи, девојко.

Стани на светло, да могу да те видим.

Гђа Медлок каже да правиш неред по кући.

Хоће да те пошаљем у школу. -Не желим то, господине. Свиђа ми се овде.

Онда ћемо ти наћи гувернанту. -Не. Није ми потребна гувернанта.

Имам доста тога да научим у Миселвајту, господине.

Ово место нема чему да те научи.

Желим да се играм напољу. Било је сувише топло за то у Индији.

Дужан сам по закону да те образујем. -Онда ћемо морати да прекршимо закон.

Госпођа Медлок каже да си иста мајка.

Нисам баш сигуран. -Да ли јој се свиђала моја мајка? Изгледа да јој се ја не свиђам.

Не видим твоју мајку у теби. -Видите њену близнакињу. Вашу жену.

Моја мајка је једном то исто рекла.

Ако ми будеш правила проблеме, одмах ћу те послати у школу. Јел јасно?

Свим женама је суђено да оду из Миселвајта, на овај или онај начин.

Иди, слободна си.

Нећу да ме шаљете у школу, и нећу да имам гувернанту.

Нећеш? -Наређења господина Крејвена.

Не жели да напустим ову уклету кућу као све остале жене.

Постарајте се да ми госпођа Пичер направи њене специјалне сендвиче.

Са доста меса. Захтевам то. Морам да растем.

Здраво.

Џемајма!

Џемајма!

Џемајма.

Не.

Молим те, немој.

Не!

Џемајма?

Џемајма?

Џемајма!

Има ли кога?

Ово је мистериозно место.

Врати се и средићемо ти ту рану.

Замка није била моја кривица.

У реду.

Могу ли да ти видим шапицу, Џемајма?

Обећавам да те нећу повредити.

Не желиш помоћ? То је у реду. Бавићемо се тиме касније.

Прво ћемо мало да истражујемо.

Прати ме, Џемајма.

Биле једном две пријатељице, Мери и Џемајма. Оне су откриле мистериозну башту.

Здраво и теби. Немој да га повредиш. То је само пријатељски црвендаћ.

Шта је било?

То је најбоља идеја коју си имала.

Мери!

Вратићу се сутра да ти погледам ногу.

Мери!

Мери!

Скроз си прљава, а коса ти је масна и мокра.

Господин Крејвен је рекао да се треба играти. Ја се играм.

Колине... -Не! -Лези мирно. -Не, молим вас. Не свиђа ми се. Има ужасан укус!

Знам да ти се не свиђа, али биће ти боље од тога.

Молим вас! -Знаш врло добро, или лек или протеза.

Хајде. Ускоро ће бити готово. Само... -Молим вас! Не свиђа ми се.

Има ужасан укус. Не свиђа ми се. -Вратићу се касније кад се смириш.

Понекад ме треба обуздати или лечити.

Отац каже да је то за моје добро. Иако га ретко виђам. Увек је превише заузет.

Мислио сам да више нећеш долазити. -То су твоја колица?

То није твоја ствар! Не дирај их!

ОК је. Крећу се добро. Да ли их често користиш?

Бојим се да не могу. Видела си грбу на мом оцу.

Моја је још гора. Никад нећу моћи да ходам.

Да их користимо за истраживање? Могу да их гурам... -Твој рођак умире.

Не изгледаш као неко ко умире. -А колико си видела људи који умиру?

Можемо изаћи напоље, и ко зна, можда ће ти бити боље.

Једном су покушали да ме изведу напоље, и смрад ружа ме скоро убио.

Плашиш се цвећа? То није баш разумно.

Шта ако ти кажем да знам за магично место?

Где птице певају за тебе а пријатељски пас се игра са тобом.

Рекао бих да лажеш. И не занима ме, чак иако говориш истину.

Али... -Уморан сам сада. Можеш да идеш.

Шта? -Уморан сам.

Не слушаш ме. Молим те иди.

Нисам твоја играчка да ме бацаш како хоћеш. -Ти си дошла к мени. Никад те нисам звао.

Рекла сам ти за магично место. -Тајна која ме и не занима.

Склони се са мог кревета и остави ме на миру.

Јел ово твоја мајка? -Зар ниси отишла?

Кажу да личим на њу. -Мрзим је што је то урадила. Умрла.

Мрзиш је? -Мајка ме је много волела. Сви су тако говорили.

А онда је умрла, и оставила ме самог.

То је неопростиво.

Мене моја мајка никад није волела.

Хоћеш да ми читаш? Док покушавам да заспим? Мучим се са тиме.

Знам. Испричаћу ти причу о свађи богова око тога ко је први запалио ватру.

То звучи ужасно.

Читај ми ово. Зашто се смејеш?

Ти си најнепристојнији дечак кога знам.

Све је у реду. Али ништа нисте јели. -Не зановетај!

Марта, можеш ли да ми причаш о тетки Грејс? -Мајка ти није ништа причала о својој сестри?

Никад није причала о Енглеској.

Биле су нераздвојне.

Плач који сам чула кад се сазнало да је твој отац послат у Индију.

Служила сам на последњем балу који су имали овде.

Како су само играле. Кућа је била испуњена светлошћу, смехом, срећом.

Јадна твоја мајка. Не знам како се носила са њеном смрћу.

Мислим да се никад није опоравила.

Мама, имам нову причу за тебе. -Не, душо, остави ме саму.

Мамице! -Молим те, иди! -Идемо, госпођице. -Мајко!

Мери! Молим те душо, остави мајку на миру! -Зашто неће да ме види? Шта није у реду са мном?

Само је болесна, то је све. -Зашто онда не умре и све нас остави на миру?

Не мораш данас да ме облачиш. Могу и сама.

Џемајма?

Џемајма!

Диконе?

Стани!

Знам да си то ти, Диконе.

Ако не желиш да ти сестра извуче уши... -Сестра ме воли много више него ти.

Неће те толико волети кад сазна да стално ловиш у пустари.

Ловим? Није тачно.

Бежиш од мене. То значи да осећаш кривицу. Због онога што си урадио мојој Џемајми.

Нисам сигуран да твој пас жели да се зове Џемајма пошто је мушко.

Мушко? Нема везе. Шапа му је била заробљена у замци.

Реци ми где могу да га нађем? -Зашто бих ти веровала?

Знам како да му помогнем. Веруј ми.

Треба да чуваш тајну.

Кунем се да хоћу.

Зашто си пљунуо у руку? -Пљуни и ти. Онда се рукујемо и повезано смо.

Ако си превелика дама, онда нема...

Нисам дама, господине.

А ово је моја тајна, па је чувај. Овде си само да помогнеш око пса.

Овуда!

Можеш ли ово да урадиш?

Погледај ово.

Здраво, момче.

Како си доспео овде? Господар се није вратио из рата?

Мислиш да је изгубио свој дом?

Нећу те повредити.

Хеј.

Шта то радиш? Преварио си ме. -Држи му главу. -Све ово је био трик!

Ако му ово не погледамо сада, изгубиће ногу, а вероватно и живот.

Пажљиво.

Верује ти.

Нема прелома, али изгледа да је инфицирано. Јел има овде текуће воде?

Ово је добро.

Боље ти је, зар не, господине?

Устани.

Диконе, ништа ниси средио, још си и погоршао. -Само ми дајте времена. Обоје.

Урадили смо све што смо могли.

Надамо се да ће му магија баште помоћи? -Ујутру ћемо имати одговор.

Има језеро? -Није баш језеро, више језерце или поток.

Обећаваш да ћеш пљунути? -Мораш да ми покажеш како.

Изненађујуће је једноставно.

Пљунуо сам и нећу рећи никоме. Сад ми причај све о твом псу.

Да ли му се свиђа башта? Да ли је дресиран?

У ствари, имам књигу о дресури паса. Ено је на оној столици. Донеси је.

Када си задњи пут користио колица?

Донеси ми моју књигу. -Не верујем да су ти леђа тако лоше као што кажеш.

А ја знам да ниси убила своју мајку. Па ко је онда већи лажов?

Да ли си се распитивао о мени?

Рекао сам да сам нешто чуо.

Рекли су да си трагично изгубила оба родитеља.

Јасно су ставили до знања да ниси убица.

Да ли ми верујеш?

Имам нешто да ти покажем. -Зашто бих ти веровао?

Оштетићеш ми леђа. -Желела сам њену смрт и то се и десило.

Апсолутно сам је убила. -У реду. Верујем ти.

Али ако ме одведеш у ту башту, и мене ћеш убити. -Наравно да те не водим тамо.

Мораш нешто да видиш.

Имала сам 3 године кад је твоја мајка умрла, а ти и ја смо вршњаци.

Јел то била соба моје мајке?

Не. Не, врати ме! -Треба да видиш ово.

Не, не плаши се. Свидеће ти се. -Твоја мајка. Моја мајка.

Она је дошла. Зар не видиш? -Не желим да видим. -У Миселвајт, да посети твоју мајку.

Желела је да је види пре него што умре.

И погледај. -Не, не желим да гледам! -Јел видиш?

Оне су у тајној башти.

Не плаши се. Погледај.

А и ми смо тамо. -Не!

Већ сам била у Миселвајту. Значи да се познајемо од раније.

Зар то није сјајно?

А знаш шта је још сјајније?

Ти ходаш. -Како се усуђујеш! Ти си само љубоморна јер ме моја мајка волела.

Ти не заслужујеш мајчинску љубав!

Колин? Јеси ли добро?

Где те боли?

Ти и немаш грбу.

Наравно да имам.

Твоја леђа су иста као и моја.

Кунем се животом моје мајке, да је уопште нема.

Хајде да те подигнемо.

Пази. -Ти ми кажеш да пазим?

Јеси ли га видео?

Боље му је! -Још увек мало шепа, али нога му је боље.

Башта га је излечила. -Имао је и малу помоћ. -Не, Диконе. Ово је чаробна башта.

Шта то радиш? -Ја сам јоркширски теријер. -Онда сам и ја. Ав!

Мери!

Црвендаћ нам је помогао да нађемо врата.

Закључано је. -Не задуго.

Ко је тамо? Нека девојка, зар не? -Зовем се Мери и ти то знаш.

Не желим те овде! Не желим да те видим. Ти си окрутна!

Прегурали смо ово, Колине. Ти вриштиш. Ја вриштим. То неће донети ништа добро.

Ухвате ли вас овде, бичеваће вас. -Вреди ризиковати.

Ти ризикујеш да те пошаљу у школу. Ми ризикујемо много више.

Не брините гђо Медлок. Ја ћу се побринути за њега.

Обично нас не узнемирава у ово доба.

Ја ћу се побринути за то, госпођо Медлок. Наставите са послом.

Имам га и превише.

Уради то и нећеш ме никада више видети.

Ти одлучи.

Ово је Дикон. -Здраво.

Згодан је. -И уме да звижди.

Када ћеш га опет обићи? -Донећу му ручак

и вратити се после 4 да видим да ли је јео. -Не идем!

Знате шта ризикујете? -Вратиће се у собу до 4.

Не идем! -Кад смо покушали да излечимо пса, и он нас је одбио.

Ухвати га за ноге, Диконе, а ја ћу за руке.

Или да те ставимо у колица, и безбедно спустимо.

Обећавам да те нећемо убити. -Ти не можеш да обећаш тако нешто!

Умрећеш у том кревету, и све што ћеш видети су тапете. Јел стварно то желиш?

Где је Дикон?

Пребрзо ме гураш.

Пребрза си!

Прекини! -То је полен, рекао сам ти. -Удахни.

Још си жив? -Да. али... -Видећемо шта те боли а шта не.

Али мораш да пробаш, баш као и ја. Јел ти то звучи фер?

Добро.

Мери, зид. Стани! Зид!

Диконе, како се то зове?

Хајдренџе. -Хајдренџе.

А ово?

Хајперикум. -Хајперикум. Звучи боље када ти изговориш.

Колине, овде је пријатељ кога бих волела да упознаш.

Држи то и он ће доћи. -Овде је? Пас?

Само држи. Он жели да те поздрави. Видећеш.

Узео је из моје руке. -Јесте. -А сада ми лиже руку. -Он то обично ради.

Голица ме.

Није болестан?

Не да ми знамо.

Како се зове? -Звао се Џемајма.

Док она није спознала разлику. -Сада се зове...Пас.

Треба му боље име од тог. -Можда би требали...

Како ти се звао отац?

Маркус. Зар не можемо да га назовемо по њему? -Не можемо ни по мом оцу.

Мој се отац звао Хектор, и био је храбар човек.

Био?

Решено. Хектор. Мери и Дикона већ знаш. Ја сам Колин и твој сам нови пријатељ.

Мислиш да можеш да се шуњаш и понашаш како хоћеш.

Мала дивљакушо. Знала сам да кријеш нешто.

Ти и твоје тајне и твоје... застрањивање. -Гђо Медлок, шта год мислите да радим, обећавам...

Лопове.

Такву врсту варварског понашања научила си напољу, зар не?

Где си их нашла? -Испод пода. -Где ме водите?

Разумеш ли да ми ти бисери много значе? -Жао ми је. -Била је посвуда. И до дечака.

Његова инвалидска колица су била преврнута када сам јутрос ушла.

То је продубило моје сумње. -Она је пронашла и мог сина?

Дозволили сте јој да шета по кући? -Упозорила сам вас шта та девојка може да уради.

Зар ти није објашњено да не идеш у одређене делове куће у које не смеш га улазиш?

Колин је мој пријатељ. Само сам хтела да га подстакнем да лепше живи...

Твоје узбуђење је могло да га убије. Мислиш ли да он то жели?

Шта си то урадила?

Госпођо Медлок, хајде да пронађемо школу за моју рођаку. -Молим вас.

Покушавала сам да побољшам ствари. -Нек оде негде где ће се научити пристојности.

Закључали сте ме!

Ако ти треба тоалет ноћу, обезбедили смо ти посуду испод кревета.

Марта ћете пустити ујутру.

Хеј! Где си кренула, девојко?

Мери! -Прати ме!

Мери, шта није у реду?

Има још више тајни у овој башти!

Дакле, Колинова мајка је умирала? -Да. -И мислиш да је дошла овде?

Моја мајка је дошла да буде с њом последњих дана Грејсине болести,

знајући да жели да умре испод овог дрвета.

После тога је господин Крејвен

затворио башту јер су сећања на њу проузроковала превише бола.

Немамо много времена. Послаће ме у школу. -Не!

Ово је Грејсина башта и треба да излечи њеног сина.

Хладно је.

Баш, баш је хладно.

Мислим да не могу. -Наравно да можеш.

Мислим да не могу. -Држимо те.

Претпостављам да није тако хладно. -Тако је.

Успео сам. Успео сам! -Сад држи руке напољу и лези.

А сада си сам.

Готово. Тамо, молим те.

Чему се смејеш? -Само уживам у твојој срећи. -Сви смо срећни, зар не?

Ми смо гусари. -Ми смо господари.

Ми смо освајачи ове велике и лепе земље. -Ово је наша башта и ми је волимо.

Не. Није наша башта и никада не може бити.

Хоћу нешто да вам покажем.

Стани. Стани!

Значи знаш шта се десило овде? -Зашто си ме довела овде?

Јер си требао да видиш. -Да ли би ти волела да видиш где ти је мајка умрла?

Моја мајка је умрла у болници, сама и у боловима.

Твоја мајка је пронашла далеко боље место.

Диконе, можеш ли да ми набереш мало цвећа? Белог.

А онда ме одведи кући. Не желим да будем овде.

Не разумеш.

Умрла је овде зато што је било предивно, и то је учинило ово место магичним.

Излечило је Хекторову ногу, и ја..

Нисам желео да видим хаљине, и не желим да гледам ово. Молим те, одведи ме кући.

Здраво, мајмунчићу.

Јел те нешто мучи?

Твоја мајка је тренутно тужна.

Од туге се и разболела.

Није она крива.

Жао ми је. Нисам разумела.

Не данас! -Колине, нашла сам писма моје мајке твојој мајци.

Не желим те данас! -Све је о теби.

Али ја не желим ту башту! -Треба ово да чујеш.

Разговарају о томе како отац пројектује своје страхове у вези са мајчином болешћу на тебе.

Како жели да те заштити од света.

И плаши се...

Штете коју ће ти нанети кад ње више не буде.

Да ли би требао бити...

Морам прочитати та писма.

Ходао си.

Слушај ово. "Она је одважна, помало опасна,

и има дух који ништа не може угасити.

Бојала бих се за њу да нисам тако поносна на њу."

Ко је одважан? -Она те волела, Мери.

Није ме желела близу себе. -Можда зато...

"Тако сам срећна кад те Колин засмејава. Читав дан се претвара да је пас. Какво задовољство."

Пас? -Арчи звучи као заљубљен мушкарац. Одушевљен је као што сам ја због Мери."

Отац хоће да ме закључа у соби. -У томе је ствар, зар не? Губитак мења људе.

Чак и твоју мајку, Мери. -Ти не знаш моју мајку.

Али знам шта значи изгубити некога.

Слушај ово, Мери.

"Она је направила луткарску представу ноћ пре него што је умрла.

То је захтевало да Аја направи неке свилене завесе.

Испричала је ту митску Индијску причу. Било је прилично очаравајуће."

Нисам то прочитала. Писала је о мојим представама?

Можда је он у праву. Можда ниједно од нас није добро позвало своје родитеље.

Не.

Није могла да ме воли. -Та писма кажу другачије.

Мери! Мери?

Имамо изненађење за тебе.

Данас сам водила узбудљив разговор.

То је школа пуна правих људи и одговарајуће дисциплине.

Кола ће те покупити у 3:30. Све што ти треба смо спаковали у пртљажник.

Сутра? -Аха. -Нисам спремна.

Ујаче? Молим те, ујаче! -Не, немој! -Зашто кажеш да ти син има грбу?

О чему то причаш? -Колин. -Престани да причаш или ће бити много горе.

Мисли да има грбу, а нема је. И ви то добро знате. -Извините, господине.

Да ли стварно мислите да је Грејс хтела овакав живот за вас?

Не знаш ништа о мојој жени.

Знам да не би стајала испред његових врата док ноћу плаче.

Зар не видите шта му радите?

Колин треба да живи, а ова кућа је затвор за обојицу.

Извините, господине. Она одлази сутра. -Добро је.

Могу да се сакријем у башту и будем срећна. А у школи? Не могу.

Ни ми не желимо да одеш. -У праву је. Не желимо.

Али не можеш остати затворена у башти заувек. Треба да живиш.

Да, каже дечко ко није видео ништа од тога.

Каже девојчица која каже да је нико не воли.

Никоме се нећу свиђати као вама. Бићу опет сама.

Тај дим... јел то нормално? -Не. -Оче? Оче!

Иди! Иди!

Мери! Склони се! -Ко је унутра? -Г. Крејвен. Не знамо где је.

Ја знам где је! -Звали смо ватрогасце! -Мери! Не, девојко.

Не! Врати се, девојко. -Господине Крејвен!

Колине?

Колине!

Господине Крејвен!

Где је мој син? Где си?

Господине Крејвен!

Не разумем. -Знала сам да ћете бити овде. -Ја не идем. Не могу да идем.

Господине Крејвен, пођите са мном. -Не идем без свог сина.

Ваш син није овде, господине. Али је на сигурном и добро је.

Не могу да га напустим. Не опет. -Била сам са вашим сином пре 5 минута.

Дај вам своју реч над душом Грејс Крејвен.

Идемо! -Не.

Не могу да вас вучем.

Не могу. Само ме остави. Молим те. -Не. -Молим те, остави ме овде.

Потребни сте му! Потребни сте вашем сину!

Све сам уништио.

Хајде! Идемо!

Г. Крејвен, треба ми ваша помоћ.

Мајко?

Мајко.

Молим те, остани.

Знам да не можеш, али ипак остани.

Мери!

Мери. Јеси ли добро? -Изведите прво њега.

Покажи ми...

Покажи ми мог сина!

Прекрасна је. -И наша је.

Била је њена, али мислим да је желела да је поделимо.

А он је овде?

Где је мој син? -Позовите га, господине. -Колине?

Колине!

Оче?

Колине. -Оче, овде сам!

Колине? -Оче?

Мислио сам да сам те изгубио.

Из сваког места.

Не. Чекај.

Молим те.

Један, два...

Али како је ово...?

Магија.

Тајне.

Она.

Она? -Његова мајка.

Како је то кад нас уче наша деца?

Како је то?

Жао ми је.

Тако ми је жао. -Доста о томе.

Сад ми реци.

Да ли ти свиђа наша башта?

Имамо велике француске прозоре са погледом на поплочано двориште...

Било је једном троје људи који су се јако волели.

Четворо. Да ли си укључила Хектора? -Можда сам га укључила, а тебе нисам.

Петоро. Желим да укључим мог оца. -Треба укључити и Марту. -Шесторо. И Марту.

Били једном неки људи који су живели у старој, напуштеној кући.

Делимично напуштеној. -И открили су башту.

Један од њих је открио башту али у почетку нису знали

да је та башта била чаробна. -Била је.

А пошто је била магична, желела је да их спасе

онолико колико су они желели да спасу њу. -Мислим да треба више да причаш о Хектору.

Ако обоје не ућутите, уопште нећу испричати причу.

Извини, Мери. -Извини, Мери. -Хвала.

Сад, ако сте спремни и тихи покушаћу поново.

превео: ПАYУТТИ

Preuzeto sa www.titlovi.com