Original subtitles

Hvala što pratite kanal.

Pritrpi malo.

Evo mene Guko opet.

Dosadih i tebi i mediku.

Ali me ova pusta rana izjede.

Neka, neka. Nađe si njoj lijek.

Nosim se s njom, brate. Evo pogod je. Od posljednjeg boja s Turcima.

Guko. Ne mogu više živ izdržati.

Gdje je taj medik? Ne bilo ga.

Otišao je da traži trave pored ovih međa. Sad će on doći. Sad!

Ajde ti!

Sjutra, sutra.

Čekaju me bolesnici.

Samo da zateknemo toga travara. A što će mu on? Niti ga znaš, niti poznaješ.

Nego, ajde mu u manastir. Možda će Božja ruka pomoći.

Kakav manastir? Njemu treba medik. Ne griješi se, Marko. Pođimo na leturđiju.

Ajde, majka si, da te poslušam. Ali ćemo poći kod travara.

Blagoslovi, svjeti Vadiko.

Uđite, djeco moja, ta manikuman roždanih otvara.

Ili za malu ili veliku molitvu, kapetana?

Za veliku, oče.

Ili od bolesti?

Od bolesti čestiti, igumane.

Malo popričajke dok svršim.

Sovijem.

Amen.

E, Bože me uprosti ovo, igumanica.

Pogledaj ga, kapetane, kako prijeti pokurave caru Petru III.

Ne daj tebi najbliži, go si caru Rusi bio.

Ne, kej gumane, mali sad na carevi zađevice, na otršaj.

Vidiš da mi je dijete zanemoćala.

Pa tebe, momče, znamo od prije.

Jesu li te opet Turci ranili?

Ne.

Ovaj put, braće, iz osvete.

No zamele mi tek toliko da krvnika sastavim sa nišanom, da se osvetim.

Pa nek onda poginem.

Opet osveta?

Još braća?

A dok le će to pobogu? Do iskopa jednih i drugih.

E, nesrećnici. Boži.

Može li se Vuko? Vazda, kapetane.

A što mu je?

Od sinoj se razbodi iznenada.

Je li to taj tvoj liječnik? To je, kapetan.

Sad ću, čovječe, polako.

Što zagleduješ toliko medika, kapetane?

Odakle je on vukao? Ko zna? Iz bijela svijeta.

Banu, nenadno pod moj krov i tu ostade.

A kako se zove?

Štjepan se kaže, više nikako.

Gdje sam ga vidio? Za ime Božje.

Čuješ?

Majesam veći.

E, sad ćemo malo bijelak.

Ovo je pravi bericet mojih gumane, pogledaj koliko ih je.

Što mu bije Andjeli s njim?

Što? Zna se. Od kada ono bio u Petrogradu kod Petra III. to mu je udalo

u glavu. Pa sve priča ne prestaje. Ne može ovaj naš vladika biti glava narodu.

Samo se Bogu moli i broj ovih.

Kapetane, ništa mu nije. Samo mala groznica.

Ovako hvala. A koliko jutra, eto mene s danom. Ne treba meni mnogo.

Tek toliko da nijesam kome na teret.

Ja ovo radim iz čista srca.

Jes, jes, no ja je to rekao, pa...

Ajde ti polavko.

A ja ću te stići.

Pope!

Pope! A!

Dođi, Pope!

Važno je!

Zlo neko, kapitane. Nema zla, Pope. Nego smo se jutro sponovo rodili.

Zali je, Pope, među nama.

Kakav car je?

Pravi pravcat i sve rusinski.

Petar III. i Fjodorić.

Pravi. Baš pravi.

A pomozi Bože jadnom narodu.

A gdje je?

Kod Vuka Markova. Ona je medik.

Medik?

Hajde, jadan te bi se pričinilo.

Pa taj Petar III. je odavno mrtav. A, nije pope.

Zar se ne priča da umaka o smrti kojom su htjeli da umure calica Katarina i

njeni ljubavnici?

No priča se, ali ti to iščita kao da si sve svojim očima gledao. Pa jesam, pope.

Svojim očima sam ga gledao. A eno ti njegove slike u manastiru. I po njoj sam

ga odmah poznao.

Slika?

Kažeš liči mu?

Liči, pope, kao da si jabuku razrezao.

Ljubuti on!

Nijesmo mi te sreće da nam car dođe, pa da se oko njega okupimo, kad nam već

vladikan je za fajdu.

Pa da se među sobom umirimo i otmimo se Turcima koji je to već kidišu.

Onda, pope, učinimo ovako.

Ti ga posmatraj danas kad bude umir krvi između one dvije familije. A ispitaj

Vuka, pa ćeš biti načisto da je sad.

Vidjeli li ovo, pope?

Gledaj kako od mene zasukuje glavu.

Nešto sumnja.

Čuješ?

Znomni vuka na čas.

Znaš li ti ko je ovaj medik?

Ne znam ni koje ni što je, ma znam da je mudar i čistac. Aha, čuli pope.

Još vuko.

Najviše sjedi sam u mislima i često uzdiše zamišljen. Aha.

Po tri put nedjelja umijenja košulju, a danjom se mije po sto puta.

On je.

On. A obrokom ne izjede koliko bi u koru od jajeta stalo.

Zar pravi?

Car jesam li ti rekao? Že, kapetane.

Car?

Kakav car?

Car Vuko.

Pravi pravca ti.

Moskovski Petar III.

Ma ili to je istina?

Istina. Eno ti njegova slika u manastiru. A evo i mene živog koji sam

ga gledao svojim očima u Rusiji. Kao što tebe gledam.

Pazi.

Pazi kako krije lise od mene.

Znao sam ja da imam visokoga roda.

Ali da je car?

E, to mi se činilo da je mnogo. Šta je znao? Ja sam ga prvi poznao.

Ajde, narode, ajde.

Ovo me nikome ne riječi.

Ajde, narode, ajde.

Da mirim ove dvije zavlađene porodice.

Braćo, dosta je palo glava i sa jedne i sa druge strane.

Utvrdite vjeru da se više ne krvite.

Bardo Đurđev dana. Nemojte tako pobogo ljudi.

Kakvi Đurđev dan?

Pa toga nigdje nema. Pazi ti njega.

Otku ti znaš ove naše posle?

Svašta sam ja na svijetu vidio, egumene.

Ali ovo nijesam.

Za među braćom nije vjera jednom za svak da utvrđena.

Kako možete pušku dići jedan na drugoga, a Turci su vam na pragu? Aferin, Šepane.

Što aferin, kapetane?

Što se omiješa ove naše stvari?

Ne znamo ni ko je ni odakle.

Vaš sam prijatelj.

I kad bih mogao, učinio bih da nikad puške jedan od drugoga ne dignete.

Ti?

Čuste li ga?

A kako?

Ko pravo zbori čovjeka i brat nam je?

Pa ko je daje?

Čuli gu mane.

Ego sumirimo za svakda kao što on reče.

Jer evo izgibo smo svoje ruke dok nam Turci dotjeraše nož do grla.

Radi.

Hajde na diplomu. Pa tebi ne prestoji da udaraš u diplomu.

A što držiš kapu u ruci? Pa tako, treba kad se s tobom razgovara.

Kako? Pa juče si je držao na glavi.

E, juče nisam znao ko si.

Sinu sam čuo da si ti car.

Šta? Car?

Pravi rusinski car.

Baš kažeš pravi.

Ja ovakav? A od koga si to čuo? O tebi su govorili otac i pop kad smo mi legli.

Otec je pošao kod popa da donese meku stolicu za tebi.

Čuješ, car?

Kome ja šta radim?

A možda i nije si.

Ali oni kažu da su te poznali po tvojoj slici u manasiru. Po mojoj slici?

Baš kažu mojoj?

Tvojoj. Kad si bio car.

To oni rade, samo tako.

Zar car svira u diple? Pa dobro, kad nije si car, ajde da diplam.

Diplaj ti, sad će ja doći.

Evo ih, dva katunska vuka.

Knez Laza od njeguša...

I vojvoda vuksan od suca.

Aj se.

Pa što ti se čini hnežem?

U zli čas je za mene došao ovaj Šćepan.

Jednako misleći je li car ili nije. Pa na čemu si?

Ne na čemu, eto.

Nisam ja vješt carovima kao ti, pop.

Ti odmah poznate da je car što ne čisti nos rukom.

A ja ga ovaj čas sretom gdje strče put manastira taman kao koza.

A carjevi tako neumiju, osim oha i vaš.

Od manastira?

Ovaj tren, sve s kamena na kamen.

Šta će on tamo? Kod vladike?

Igumana?

Skoči, kapetane, i vidi. Nema se tu što vidjeti. Ja ga sve krijući gledam.

Pa mi se sad čini, jest, carje. Nema druge. Kad ono podviknu na umiru.

A onda opet...

Kakav car?

Skitalica neka, što ljekari po narodu.

A kako ćeš i poznati, je li car kad mu na čelu ne piše?

A po slici knježe. A nije pop.

Careve slikaju na pamet kao svece po ikonostasu.

A i koliko ljudi liči jedan na drugog.

Eto, ko bi rekao da si ti pop?

Više ličiš na Hajduka.

Bože, ne prosti.

Nenogađe plače pre svojom slikom.

Sve se rukama hvata za glavu. Čuju ovo, kneže. To je već carski.

Oni za sobom samo i plaču.

Greo ta ti je, kneže. I njega je majka rodiva.

A ispred oltara je uzeo svjeću i stavio pre svoju sliku da gori.

Kao za dušu pohojnika.

A sad, kneže, je li car?

Ajde te, neka je i car, kao što vi kažete.

Ali da vas pitam, koje će nam jade car?

Samac i preznork.

Nije tako, knježe.

Ostoži se vijesijeno.

Što može naš vladika?

Zar krstom da upravlja raspušteni i zakrvljeni narod?

Tako je.

Dajte i meni cara pa će se sav narod oko njega saviti.

Slušam da se prepirate je li car, nije li car.

Mene od toga glava ne boli.

Jedno samo smišljam.

Kako bi bilo da podgrijemo ovo što se u narodu na sve strane za Šćepana čulo?

Pa ćemo se onda lako umiriti. I pomoći braći da ne robuju zadobijeg.

Svakati je sveta Vojvoda. Cara mi dajte.

A je li pravi ili krivi? Čisti li nos rukom ili ne?

Ostavite to.

Evo cara.

Jako nije.

A ko zna, možda jest.

Ne pustimo to iz ruku.

Turci su pred nama.

Što sada kažeš ti knježa?

Ja ništa.

Vi radite što ste naumili.

A ja sam s vama.

Samo vam kažem.

Nije se Šćepan pa bio car ili ne bio za naše dobro rodio.

No se bojim prije za našu novu pogibiju, a ne da voskresnemo staro otečestvo.

Nije knježe ni da je Bog.

Rašta pogibija.

Upamet se, braćo.

Zar bi se Turci i Mlečići obradovali takvome gostu?

A zar ne bi ovaj naš raspušteni, bez tege narod...

Umahni ti vjetar udario.

Jedan za njega, drugi za vladiku.

Opet razdor, krvoprolić.

Uvijek ti, knježo, nešto sumnjaš.

Sumnjam. I ne voljam je.

Svakome je zlo ovdje tuklo.

Vidiš li ti ove rane.

Jedne su od braće naše, a druge od turske ruke.

Ali samo ove prve bole.

E pa, dobro.

Ako mi danas priznamo Štjepana za gospodara, a ono se sjutra vidi da je

neki jado, skitnica, što onda?

Hoće li nas narod pod gomilu kao izvrde?

Gle, gle, tu, tu knježa ugoneta.

Pravo zboriš. To ne može biti. Kakva skitnica?

Kaj jačete se?

Car je.

Ti samo car, car.

Znamo mi to da je car.

Ego dobro knjez kaže.

Zakumimo mi samog Štjepana.

Da nam kaže ko je.

Pa ćemo onda lako. Kad je tako, onda ne gubimo vrijeme.

Onda ja popet da nosim ovu stolicu. Nosi.

Šta je to, Vuko?

Za tebe, da gospodski sjediš.

Šta će mi to?

Meni su dobre i ove.

Mi ćemo na njih, nalikli smo.

A za koga je ovo?

Isto za tebe.

Sjedi. Ja ću s vama, kao i do sam, iz istog vagana. Sjedi, mi ćemo poslije. A

ti kako treba, kako jedu u svijetu.

Samo ti jedi, ne prekidaj. Slatko ti bilo.

Nekad ih nećeš ti.

Ne.

Mi, Šćepane, evo do tebe.

Neka, neka.

Samo govori.

Mi, eto da te nešto upitamo, ma pravo da nam kažeš.

Bijelimo soj, lijep.

A ne znamo ni ko si ni odakle si.

Pa šta će vam to?

Šta će vam to da znate ko sam ja?

Maleni, obični čovjek. Ma ne pitamo te odsla, Bože, sačuvaj.

No, sve nešto, gonetamo.

Jedan kaže ovaj je, drugi nije nego onaj.

A ima i koji kažu da si ti glavom... Što se spetlja, knježe?

Da si car Moskovski, Petar III, eto ti. Da, car.

Ma kakav car, braća?

To se neko s vama našalio?

Ili hoće da se naruga sa mnom? Nema tu šale.

Ja sam te prvi poznao. U dvoru sam te vidio svojim očima. A eto tvoj oblik u

manastiru. To je car.

Ali ja nijesam to.

Ja idem svijetom, trbuhom za kruhom.

Ostavite vi mene na miru.

A, ne ostavljamo.

Nama i ne valja car koji sjedi na prijestolu.

Pa da on ne vidi svoj narod.

Nema skrivanja, Šćepan.

Da si neki lažac, odmah bi rekao car sam.

Ko ne bi htio da bude car, makar i za jedan dan?

Kumimo te kaži.

Ne zbog sebe, nego zbog nas.

Nama trebaš u našem zlu.

Ako si samo Šćepan, neka si Šćepan.

Ali ako si car, neka si samo car.

Nema druge.

Ja sam... Ovako.

Čujte.

Učinite vi mir.

Trajni mir među sobom.

Da unaprijed ne bude među vama krvno osvete ni pjačke.

Tada ćete lako s turcima i mlečićima.

E, onda će vam reći ko sam.

Vladiko sveti, sjuta će glavoli ovdje da proglase Ščepara za gospodara.

Ne viči, igumane, molim ti se.

Znam, već znam.

Mali, metni mi te crepove.

Tako, tako.

Sad mi je bolje.

Sjedi, igumane.

Meni se ne sjedi sveti, Vladiko.

Nego što ti o ovome misliš? Stvar je oče iguma nemoguća.

Čovjek prognan dao se u skitačinu. Čuo Crnoj gori, pa je zar promislio

tamo me neće niko poznati niti dostići zloženim. Bog s nama, sveti vladiko!

Kakav car Moskovski ovdje? Mi čisto znamo da je on preminuo. A da je po čudu

i pobjegao, zar je lako pregaziti od moškovije dovde? No otvorimo oči na

vrijeme, sveti vladiko. Ne mogu vjerovati da se čovjek može tako za šalu

prozvati carep.

Ma eto, pitaću, pisaću ruskom rezidentu. To je skitač odbijelja

svijeta. Otaču se s tri, četiri naše izjelice po bezumlju da se gradi carep.

No te kumim, nemoj spati, jer ćeš izgubiti gospodarstvo.

A što da radim?

Ako je Božja volja, neka se vrši.

Ja sam sitoče igumene ovog gospodarstva.

Kako možemo mi, krstom, da vladamo ovim našim narodom, te se ni boga ni ljudi ne

boji? Pa ti pođi s mirom.

Ako ga narod oće za cara, eto ga njemu. A mi da čuvamo ovo malo vjere i crkve,

to što smo stekli.

Eto ti moja zadnja, moj iguman. E, moja nije. Ne moj oče, iguman, ne požižati

sad zlo među bracom.

da se opet narod ne podvoji kao vatra i voda. Eto ti, Šćepan, a pa ga ti prvi

blagoslovi, a ja zaista neću.

Lele, meni moje stado bez pastira.

Pazi o njih.

Od radosti štjepara dočekati ne mogu.

Aj! Aj!

Moje me srce svakda potezalo ka Crnoj gori.

Doprijeh u vaše gore da nađem utočište.

A danas, dođo glavom do vas da vas pozdravim i da vam

rečem da ja, Šćepan Nadimko Mali,

primam čast što me priznaste svojim gospodarem.

Ej, čori narode, radujete se vrani!

Jer nemate Sokora.

Ni pojada da ga prozbaste vojvodom, knjezom, nego carem.

Što će car bez carstva? I to lažni.

Nemoj tako, oče igumane.

Kad ga je sudbina donijela među nas, uz cara, bit će i carstva.

A ti se okani ovoga našega posla. A ti, Skitaču, slušaj.

Ne zati se ni rodni dom, a neće ti se zati ni grob.

Vidiš li?

Oni su davno pošli zlim tragom i popelite visoko da vrat bolje slomiš.

Prođi se zla, igumane.

Ajde, pazi crkvu, kuminka.

Ako hoćeš da te pustimo s mirom, umrijati.

Poče, igumane.

Neka bude kako ti kažeš.

A ja idem otkud sam i došao.

Šujte me, crnogorski brđani.

Izaberite sada.

Ili ćete Štjepana za gospodara, ili opet u bratski pokoj.

Za kaznu i bratski razdor pobijemo vladi Ciguma Lugoveda, a meso podijelimo na

puške. Ne, vojvoda, ne boj se gospodaru, nećemo gliješi dušu. A čije je tobo

narodno?

Moj sinko, zar nam Šćepan nije bio dobro došao da se savijemo malo oko crkovnih

posala, malo oko imanja, no tvoja zla pamet učinite da nam propade naša

sirotinja i naša muka.

Zatvori je, ne mogu više da slušam.

Šta će s nama biti, to samo Bog zna.

Ma ne izlazi iz moje ćelije, strah me za tebe.

Ovo je stanko iz Morene.

Neki se nađe pri ruci. Pobjegli su evo nekoliko dana, on i njegovar čelj iskale

od zulu.

U groblju kod Beglerbega, gospodar, ostade mi žena sa djecom.

Samo smo se ja i Elfa spasili.

Treba li što je, gospodar?

Ništa.

Kuda gospodaru?

Znam, nije lako.

Vidiš da je ovdje metak vredniji od brate.

I htio si otići.

Uplašio si se od teškog vremena.

A ko od nas ne trpi svako zlo?

Mi nemamo domovine do ovog surovo kamena.

I moramo ginuti za njega.

Otvrdnuli smo na sve.

I na smrt.

I misliš da sam ja tvrd, surov.

Da ne znam što je suza.

Ali kad padne noć, kad nikoga nema,

Ja šetam po ovom groblju sam i razgovaram sa sinovima

koji ovdje leže, mladi, jedan do

drugog.

Takav mora i naš gospodar biti. Sad nema škude.

Pristao si.

Zajedničku smo stvar započeli.

Ako se bojiš smrti, pa ti hajde.

Neka ti je prosto. I to sada.

Jer narod živi u nadi zbog tebe.

Ako ne, ostani. Bio car ili ne.

A ja odavno osjećam da si ti prost vidar.

Običan čovjek.

Šta to govoriš, kleže?

Od mene ne skrivaj, Štjepane.

Narod vjeruje da si car i hoće da te sluša.

A mama samo to treba.

Nego hajde.

Reci meni pravu istinu.

Samisno. Ja i ti.

Stvar je gotova.

Reci meni.

Od svega sam se uplašio.

I od ovog vremena. I naroda.

Od tebe.

Ja sam običan čovjek, tamo od like.

Pa me sve ovo opi i učini me se kao da sam ja neko drugi.

I samom sebi nepoznat, nerazumljiv.

Hvala ti, Štjepane.

Budi mirne duše.

Mi ćemo govoriti u tvoje ime.

Nama trebaš, jer teške ure dolaze, a valja i stržati.

Presvjetlji poslanik Republike Raguzan.

Ali sad ćemo čuti obaveštenje iz prve ruke do ušnjika od vlastelina Bubiće.

Pričaj.

Dolaze mu na podvorenje sa svake strane, a osobito iz Brda i Hercegovine.

Potresla se i uzrujala hlas zemlja, s mora na Dunavo. Zida šančave, kule,

pravi mostove, puteve.

Sudove je zavrlo. Kažnjava smrću, pljačku i osvetu. A sve što je srpsko.

pod Turcima i Mlečićima, sprema za ustanak.

Ni Bubićove pare nije su pomogle.

Kakve pare?

Pare? Zlato nije pomoglo. Ne, nego je još i poručio da mu duž pošalje ključeve

svih gradova u Primoriji.

Jasno, pravi ruski čovjek.

Nije nam ništa više Bubić poručio.

Rekao mi je da vam učinim.

Ovako?

Dobro.

Oprostite, signore.

A ti i tvoje posove znaš. Nije mi ovo prvi put.

Neće ići tako teško. Ja sam se već uvukao u Ščepanovu kuhinju. I sad sam

tamo. Pa on me je čak i poslao da vidim šta se ovdje s kadru radi.

Od ovog otrova samo veliko.

I dosta.

Znate, beznačajna poruka.

Privatna.

Bekselencijo prokontrolisan.

Za onoga cera, Brutu?

Da, Ščepan Mletački agen. Zar tako?

Pa možda i Ruski.

Iako mu Rusi prijate da će ga objasniti.

Lukava Katarina.

Pa da, to sam i mislio.

Zajednički, protiv Surtana.

Tako. Misle da smo mi već pokojni i da nas treba raskupsti kao lješinu.

Sablja on to treba. I jedne i druge. I toga lažnog cara.

Sve u dim.

Ja to kao starom prijatelju u čatre ok.

I nama je taj nazovi car poručio da mu pošaljemo dvije hiljade barijela vina.

Kaže. Svako je dužan protiv nehrišćana da lije krv. A pošto ste vi s njima

prijatelji, vino nam morate poslati.

Eto na što se usudio, ekscelencijo.

Neće imati prilike, Allahami.

Poslani, kosire nisime.

Ekscelencijo, vi znate, mi i mlečići.

Dozvolite mi da se poučem.

Hitna stvar, čestite vezire.

Za tako hitna? A šta to, molim vas?

Ona je gejak, car je ruski špil. Ma nemojte.

Ruski. Baš ruski.

A meni kažu da će Katarina da ga udavi. Jer se nazvao njeni muž. Ne, ne.

Sigurno ruski.

Prokontrolisano. A ja zamislite čuo da je vaš.

Kakva podlost.

Naš.

Ekscelincio, molim vas.

Kako? Kako?

Pa znate, od vas je pošao pravo na Cetinje.

Pa onda, zlato.

Sve žuti i tukati, signore. A on neće. Jel?

Nego, da govorim otvoreno.

Ako je zajednički neprijatelj, zajednički da ga uništim.

Pa ja sam već poslao čovjeka s otrovom. S otrovom.

Ima i ja tamo svoga čovjeka, rajatina. Koji će sve učiniti što mu reče. Ali šta

ćemo? Treba ih pregaziti i tu fukaru cara živog uhvatiti, na kolas nabiti.

Kakav otro?

Danas Ščepan car, sutra drugi.

Vi znate da, signorija, neće karge s vama.

Pa da.

Ako hoćete još da živukate, onda s nama, signore.

Jer svoj skonču na toga cara.

Pa kad mu zemlju pregazim...

Ne znam gdje ću se zaustaviti.

S vama smo čestiti vesire.

Onda zatvorite granicu s mora.

To je jedini dokaz prijateljstva, ilustrisi me.

Na vašoj službi ostaje moja ekscelencija.

Onog prebjega što smo ga poslali u Skadar da uhodi.

Gospodaru, Turčin je spremio vojsku tri razdjela.

Smora su mlečići, da smetnu da vam kone pritekne u pomoć.

Koliko je vojske? Oko 60 tisuća. Pet više, pet manje.

A pred njom je Beglerbeg, Rumeli Valisa.

Uglavili su da se vojske sastanu ovdje, na Cetinju.

Pa mi smo opkoljeni.

Opkoljeni, kao u tikvi.

Nije nam to ni prvi, a ni posljednji put.

No čuješ li ga pope, on to olako.

A koliko je on?

Gospodaru, nije si ti vješt našim bojevima.

Svi naš kamen je vojni, busija.

Tako da izgleda da nas je trostruko više. A kuće žene, djeca?

Djeca u planine, eto.

A žene na bojište da previjaju ranjenike. I hranu da nosi.

Pusti ti nas da se držimo naše stare navade.

A priča se još da hoće tebe da uhvate.

Živo ga i na kolac da te udare. A manastir da razvale.

Kao da smo mi pripazali preslice.

Kao da je Štjepan sam.

Jedva i čeka da dođu.

Nikog ne puštaj.

Hoću da sam sam.

Ej, riđi.

Ti kao i ja, drugčiji si od ovih ljudi.

Da li se možeš smijati kad čuješ da si opkoljen kao u tikvi, što reče kniz? Da

te žele Turci rastrgnuti?

Ne mogu, gospodaru. Ni ja.

Ne bojim se više smrti.

nego će provaliti.

A šta onda?

Vjet će najjače.

Eto, reci, kuda ćeš ti?

Elfa.

Ne znam, gospodaru.

S tobom.

Sa mnom?

Nećeš imati kuda.

Nima ne znam što će biti s mojom glavom.

Dobro to ispeci.

Prebrašnjeli bi za gospodara.

Ide li gospodar s vojskom?

Ide.

Svi idu.

Ostajemo ja, Elfa i dvoje, troje od manastirske čeljadi.

A ti?

Ja sam Bogomoljac, ozdov iz Primorja. Ne znam i pušku držati. Nije sam na korist.

Zašto gospodar ide?

Pa on zna da Turci hoće živog da ga uhvate. Ja sam čuo.

Zašto ne ostane ovdje?

Mogao bi i poginuti.

Od toga neka te glava ne boli.

Pazi da ti to ne zagoli.

Vuko, šta je?

Kao za srećnji.

Moj rade.

Jutro s Turci napadaše čobane.

Dvoje djece uviše, a njega eto.

Počelo je. Ako mozi Bože, sad ili nikad. Rafa, brže tople vode.

Ne treba, gospodar.

Nema tu više lijeka.

Onaj bogomoljac je usuo nešto spremljeno meso za gospodara.

Da nije bila sol? Ne, odmah je stavio kuticu njedra.

Da vidimo ljepotice šta si nam spremila za brašnjenike.

Gdje moje?

Dobro.

Gospodarevo? Ja sam ga pekao.

Ovako je.

Ajde kad kažeš da baš vidimo.

Kad si ga pekao, probaj ga prvi.

Redi je.

Pusti moć.

Probaj, tvoja je muka.

Probaj kad si ja kačem.

Otrov za tebe, gospodar.

Za mene? Ovaj bogomoljac ti ga je spremio. Otrov?

Da. Elfiza hvali što te smrt nije ugrabila.

Kope, to su.

Vlastelin Bubić.

Jesi li sam?

A ima li turskih uhoda?

Lažljiv? Ne znam.

Ovako se to radi, gospodaru?

Da.

Tako, kneže.

Drug čije ne može.

Vrijeme je, ja idem, a ti?

Ni koraka.

A zaboravio si sveti vladiko na strah. Za mene, za sebe. A pismo?

Odgo rezidenta. Toma je skitaču, ja ne dam svoj blagoslov.

Danas me je samo strah za ovu našu djecu.

Jedino mi je to pred očima.

Ko zna ko će se vratiti.

Možda neće ni on.

Taj!

Taj će pobjeći od prvog noža, taj lažac.

Mneka je i laža, cigumane.

Ali lažni car nije toliko zlo koliko čovjek ne valjao i lažan.

Sad je sve prošlo, zaboravim. Ne!

Sad tek počinje, dođi će i moja ura.

Dolazi ono zbog čega se živi i umire.

Ko od vas danas izgubi život, dao ga je za sebe, svoje ognjište i svoju djecu.

A ja ako ga dam, daću ga za vas, za vašu slobodu.

Idi ti, cinko.

Idi, ostaće iguman sa mnom.

I uzmi moje oružje s mojim blagoslovom.

Topovi se sve bliže čuju.

Slušam, kćeri.

Sat, dva hoda su daleko.

Je li oče?

Neće o vamo doći.

Doći će, kćeri.

Kako? A mi šta ćemo?

Što nam Bog sudi?

Vajde će se smilovati na nas.

Da vidiš kuću svoju.

Majku. Braću da vidiš.

A možda niko nije živ?

Živi su kćeri.

Čuješ li ovo?

Pa oni se sve bliže čuju, oče.

A ti si sve bliže kući svojoj.

Oče, bolestan si. Odmori se.

Dobro mi je kao nikad.

Već mi se čini da vidim našu kuću.

I pred njom, onu lozu koju sam zasadio kada si se ti rodila.

Pst, iguman.

Odnesi, vladici, čašu medonika.

Oče moj, šta ćemo, nesvećnici?

Sve su bliže.

Sve bliže.

Sve će nas podaviti.

Ima ih kao na gori lista.

A oni koji stižu?

Ranjenici?

Što kažu? Vojsci je ostao samo goli nož.

Bez pišeka su.

Nema spasenja. Nema. A moj jadni gospodar?

Što tvoj gospodar?

Davno sam ja rekao. Donio je samo zlo.

Još pričaju da su Turci poručili.

Predajte nam Šćepana živog u ruke.

I vratit ćemo se odakle smo i došli.

U ruke.

Živo.

O, moj dobri gospodar.

Bojim se, oče.

Čega se bojiš?

Da ga ko u ovoj nesreći Turcima ne preda.

Ne zavi ga gospodaru, smrtan je!

Sorry, igumane. Ođe bi drugo bio pobogu.

Odboga svežite i Turcima predajte.

Što čekate?

Zar hoćete i mravu travi da vam izgine zbog tog probić svijeta?

Odlazi, igumane.

Došao si u zaoča za tebe. Idi sam se predaj. Da se ovaj narod spase, svako si

mu zlodonio.

Da se predam?

Turcima?

Poludio si, igumane.

Evo, ako oni kažu dobro, predat ću se.

Eto, čute.

A ti?

Niko ni riječi.

A ja neću.

A šta sada, igumane? Onda ću ja spasiti ovaj narod.

Vežite ga.

Je li tako, knježi?

Ne može drug čije.

Prognaj ga iz zemlje, gospodaru, za uvijek.

Ni praha ni olova.

Sami smo.

Jedino Bog iznad nas.

A evo, ni one pomaže.

Jutra će preko duge turski karavan džebano.

O pomozi Bože. Sad najbolju četu tamo da je otme.

E da je sad živ Vojvod Vuksan. Ja ću sa četom. Ti, ne gospodaru.

Imamo mi još dosta buksana.

Pogledaj, evo jednog.

Ketovodje Bajo.

Njevičan tome, gospodaru. Tamo smo često bojadili.

I ja bih sa njima.

Je li, knježe?

Idi sa srećom, gospodaru.

Idi iti sa njim, kapetane.

A ja i proto ćemo beglerbegu pod šator.

Beglerbegu?

Zašto?

Da na vjeru mir uhvatimo dok se vi ne vratite.

Da ga prevarimo ako mognemo. Pa on će vas posjeći.

Ne Mari, nećemo sami umrijeti.

Biće nas više, je li tako protiv?

Ščepanu knježi na srijedu! Bez pogovora! Ovdje! Predo mnom! Toga vašeg cara!

Kakav car, čestiti vezire? To je skitnica bez mozga i obraza. No smo

došli da te kumimo hljebom carevijem, da si mičeš sa naše granice.

Krili ga vi, ne krili ja ću ga naći. Pobjegao je ili poginuo, carska desna

ruko. A da znam gdje mu je grob, bi mu mrtvu glavu donio da vidiš na kakvog si

joj u silu skupio. Ti opet, kneže, nešto kao na sprdnu.

Kako mu mrtvu krepanu glavu? Hoću ga živoga ili ću vas sve pognječiti.

Predajte nam, Ščepana, ne djetinjite.

Došli smo da ti kažemo čestiti Valisu od strane cijelog naroda.

Da priznajemo Padišaha za najjačeg cara na svijetu. Šta je Padišahu do vašeg

priznanja? Ili meni, dok ljusi ne laži cara?

Nego mi se vucite s očiju da ne preverim!

I nećeš Brnjaža.

Konja kao gorsku vilu čestiti vezire.

Vodite ga!

A ja ću doći da uzmem njega i Šepana.

I spremajte konak pod Loćenom. E, to je već druga robota.

Probaj čestiti vezire sam.

Je li tako, pope?

Tako je.

A ovo kao da nije smo dodili ni govorili, ama ništa. Ne zameći kavgo,

pope. Zar ne vidiš, pavaš nad glavom.

Nekih otprate do njihove prve straže.

Učini to, pop. Što će mi?

Ne valja mi više Nobukovi štab.

Prazna je.

Turci idu buljukom na nas.

A Šćepana nema, pravo veliš.

Ali nam je ostao nož.

Nož i grdna muka, knježe.

To je barem naše.

Oskupo u džabanu.

Naših pet mrtvih.

Šta će ti taj starac?

Sem da ga džabe hraniš. Daću ga na otkup, gospodaru. Za dobrija tagan.

Gospodaru, gledaj saviju srmi.

Tvoje.

Zastužio si ga.

Da te zagrlin, gospodaru.

Džebana!

E sad evo, džebane ne fali. Nama puška, njima puška, pa ko što? Pa pomozi

Bože!

Sad kad smo se vratili od Crne Gore bez čepana i bez plijena, neka onaj Rajetin

izmoreje stvar dok rajči veliki vezire.

Neka lažica rati. Ne!

Ponovo ćemo vojskom na njih.

Ponovo! Drugi put nas neće prevariti. Jer on, taj lažicar, mora da umre pred

mojim očima. Ali ako ona nestane, narod će se zakrviti kao uvijek, a onda kako

mi hoćemo. U tebi je duša Levantinca, Pašo. Ti nije si pravi sin vjere

prorokove.

Novost, ekscelencijo.

Rus, knez Dolgoruki, iskrcao se tik Crne Gore.

Šta kažete, sada poslije vašeg neuspjeha?

Rus, sada? Pa treba mu mala ustanka među hrišćanima. Zar nije u ratu s vama?

Ta Katarina, ekscelencijo, nije luda.

A Ščepan? Ko zna šta će se desiti.

Ali za svaki slučaj donio je zlata.

Odjeće, municije.

Onda pašo, neka se Rus vrati prazni šaka.

Neka... Na Jorajetin.

Da, dok rajči. Na Reviću.

Dok rajči ga kako znaš i umiješ. Odma.

Beglarbeg to hoće. Ili će ti ženi i djeci ispasti duša na mukama.

A ja ću te čekati svake zore ovdje sa čancem da umakneš u skadar.

Svi su na okupu, gospodar.

Samo još ti i Rusi. A Vladika?

Među prvim je stigao.

E sad moj barem srce na miru.

On će Rusu biti pri ruci.

Koja mu fajda, kad svi znamo da si ti car, pravi pravcati.

A ako dolgorukom glavari povjeruju? Ma ko da povjeruje?

Vladika, a gdje smo mi ostali?

Zar bi dolgoruki dolazio ovamo da ti nije si car?

Ne miruju, pusti dok te mrtvog ne vide.

Dođi gospodaru, tek toliko da se nasmiješ malo.

Jesi li ga ti brava elfa?

Jesam, gospodar.

Onda nije otrovno.

Danas bi možda bolje bilo da je otrovno.

Tamo sam htio nešto.

Počeo.

Pobjedili Turke.

Kad evo danas su ovi Rusi.

A juče opet Mlečići i Turci.

Ko ćeš jutra?

Zašto? Idi gospodar Vodabe.

Bježi još sada.

Tebi je sve jedno.

Bez porodice si kuće.

Niko neće tražiti tvoju glavu.

Biće lakše i tebi i svima.

Zar i tebi i Elfi? Jeste, gospodaru.

Sve se oko tebe splelo.

Bježi, gospodaru.

Bojim ti se.

Ni bježati, ni ostati ne mogu.

Zar da danas opet čujem, car si, nije si, jesi.

Čuj me, gospodaru.

Niko neće sačuvati tvoju glavu kad njegova dođe na panj.

Šta će tebi ovaj narod?

A ja i Elfa ćemo otići.

Ne idi pod nož, gospodaru.

Ne mogu nigdje.

Sudbine su nam se pomiješale kao da sam rođen na ovom kamenu.

Sebe sam ovdje našao.

Pa ni ti nećeš odavde.

Ni Elfa. Ja moram.

Moram. Požuri, stari.

Ne jadikuj.

Idem Rusu, oči u oči, pa što bude.

Vaše blagorodstvo, gospodo glavari.

Čuli ste gramatu...

Preuzvišene carice Ekaterine II.

Poziva vas da vojštete na Turčina za kršćasni i

lijepu slobodu. A kad smo se mi čestiti principe i mirili s Turcima,

nas ne treba sokoliti.

Mi smo, braćo, navikli zlapatnici, pa ćemo i ovaj put pomoći hrišćanskoj

carici što bolje uzmognemo.

Uz to presvjetla carica traži da odmah otirate od sebe toga paralažu što se

nazva Ruskim carem. E, to je moj principe druga priča.

S onim prvim se složismo.

Ti na Turke i mi na Turke. Da, da, da.

Ne htjelete li?

Presvjetla će carica svoje milostivo oko od vas dići.

Svoju ljubav. E, kad je tako, tu ljubavi nije mnogo.

A ovo, kneže, naš je posao.

Zvao se Šćepan, car ili knez ili djavo iz pakla.

Što to kome smeta? Zar je vama manje ili više?

Ne diraju ove čestiti principe.

A gdje je on?

Sakrio se?

Pa da, strah ga je, laži.

Nije, kneže, zašto da ga je strah?

Usvojio je on kući.

Gospodaru, zagustilo je sa onim rusom.

Ajdemo.

Šta ti je, oče?

Teško mi je.

Ja sam nesrećan lup.

A ti si taj?

Da, ja sam taj knjež.

Glavom.

Recimo otvoreno sve.

Sad je vrijeme. Zato sam i došao.

Nije me do knjeza.

Hoću da rečem narodu.

Ja nijesam plemenitog roda.

A najmanje sam car.

Nije car.

Čusteli ga. On to samo zbog mira.

A car je ljudi.

Običan sam čovjek.

Kao i svi vi.

Sada me vi sudite.

Ali ovaj, ovaj nikako.

Čuli ste?

Bacite ga u tamnicu.

Ne prilazite sebi ruke, knježe, krv da ne padne. Stanite.

Samo bez krvi, braćo.

Ja idem dobrovolje.

Evo i moje oružje.

Razaberi ovo, čestiti principe.

Mi smo ga stvorili carem. Da je on i pravi car, ako ne bi valjao, mi ga ne bi

mogli trpjeti.

Pusti ga.

Ovo te lijepo molim, jer mi možemo i opako.

I ja da rečem svoju.

Ko je gotaj Štjepan, bez njega narod ne možemo miriti radi boja s Turcima.

A zato živimo.

Za ovo ognjište. Sve na kremenu od puške.

Vidiš, ja prežalih igumana.

Sudjeno bi.

A ovo je moj naslednik.

Ali je mlad.

Šćepan nam je još potreban. Zato prizna i ti što je narod priznao.

Znači vi ga hoćete?

I sada kada znate da nije car, hoćete ga ovakvog? Hoćemo knježe baš takvog.

Hoćemo!

Kad je tako daću mu oficijski čin i dekret da ga svako poštuje kao

gospodara i da mu je pokoram.

A ja ću mu prvi u susvet.

Vidjeli ste li ovo? Tko može sada reći da Šćepan nije car?

Vidržite da se opašam.

Nešto da ti rečem, Elfa.

I to samo tebi.

Danas sam prvi put ovdje srećan.

Ništa me više ne tišti.

Sada ne treba da se pretvaram. Sad svim srećan.

A i zato što si ti pored mene.

I ostaćeš ovdje.

Za uvijek.

Evo, gospodar, ovo dijelo i sablja. Dar od usa.

I ovo je puni sandug svega.

Svi su radosni. I oni glavari. Da jedva čekaju da dođeš do njih.

Pane, sada više nijesmo ovako.

Kao u tikvi.

Nego svukuda u miru.

Gospodaru.

Gospodaru.

Ne puštajte nikog, rekao je gospodar, dok sam ne ustane.

Hvala što pratite kanal.