Original subtitles

Osmansko carstvo vlada Balkanom skoro 400 godina.

U Vranju, važnoj turskoj varošici blizu granice sa oslobođenom Srbijom,

pravoslavnu manjinu predvodi ugledni trgovac Hadži Trifun.

Trifun pokušava da očuva mir sa turskim vlastima,

ali i održi svoj ugled i uticaj.

Muke mu stvaraju ne samo turski begovi, nego i sama njegova porodica.

Nakon smrti najstarijeg sina Đorđa,

Trifun priprema dva mlađa

sina da ganaslede

na poziciji vođe među srpskim narodom.

1850. godina.

Vranje, 6000 stanovnika severna provincija Osmanskog carstva

Bože...

Daj mi snage da izdržim.

Daj mi snage da se borim.

Udara zlo.

Sa svake strane.

Valjda neće... ovo zlo...

...zanavek da traje.

Kol'ko kose imaš, snaške.

Greota od Boga da je niko ne gleda.

Još godinu dana Đorđa mog da ožalim.

Deca, umivena? -Umivena.

Okupana, snaške.

Lep nam ovaj učitelj. Ko snaša.

Silan glas.

Silan, silan.

Hajde, polazi!

Spasi Gospodi, raba tvojega.

I sad ide kući.

Muk, Paraputo. Muk je lek.

Što će to da bude s nama ako i ovo pustimo da prođe?

Polako, Conke.

Imam ja sinove za te stvari.

Rešavaj ti svoja posla.

Ti dobro znaš da i ja mogu da se svetim.

Znam.

Silan si ti, Trifune.

Šta ćemo s Turcima što nam svetu kuću zagadiše?

A, Trifune?

Hristos voskrese, braćo.

Vaistinu voskrese, hadžijo.

Šta učiniše tvoji askeri?

Zatvoriše se kauri, puške se pune, jatagani će da sevaju!

Ja to znam, rođen sam ovde, s ovim narodom.

Čestiti moji begovi...

Gledam vas i sve mi se čini da ste, zarad sebe,

na svetog sultana zaboravili, kao i na njegovo pravo.

Sveti sultan mi ferman dade.

Alahovu i njegovu volju ja sprovodim na ovome mestu, na samoj granici.

Jeste, jeste.

Imaš ferman od svetog sultana, čestiti Džafer beže.

Ali, drugi ferman može i drugog muselima da dovede.

Naš sultan je evropske škole završio i on kazuje da je drugo vreme došlo.

Stare paše koji bi sve rešavali silom, kao ranije, naš sultan sada smenjuje.

Hadži Trifun u Stambolu drži sina već više od godinu dana.

Sa Stambolom i Solunom trguje,

ne treba mu se zamerati.

Moći ima.

Za nas ćar.

Ne treba mu se zamerati, čestiti Ismail beže,

nikako mu se ne treba zamerati.

No treba ga slomiti.

Tom bundžiji svinjskom dadosmo šta smo dali,

a on crkve i groblja diže, slave slavi i narod okuplja.

On ajluk dobro i pošteno plaća.

Dobri moj Ismail beže,

zar si zaboravio šta je kaurin?

Da se i ja omrsim, red je.

Hristos vaskrse, tato.

Vaistinu, ćerko.

Hristos vaskrse, tato.

Srećan praznik, ćeri.

Da mi još dugo godina budeš živa i zdrava.

Stano, da mi darivaš unuke.

Svakome po jedan dukat da daš.

Zvala sam te Vladiko, a tebe nema.

Ako u crkvu ne mogu, a ti da dođeš da me ispovediš, ako Boga znaš.

Mnogo mi teško. -Tašana, snajo.

Alal ti na ponos mog pokojnoga Đorđa,

što sinove i kuću držiš.

Vladika da me ispovedi, tato.

Imamo mi sad važnija posla.

Ne žuri. Ispovediće te. Ajmo.

Živu me zakopaše, tato.

Decu da gledaš.

Kuću da čuvaš.

Biće sve.

Popio si Nikolče, dušo moja mala.

Vino će ti uzme snagu.

Lep si ko snaša, jedeš ko snaša.

Bi li za mene dao malo krvi, a?

Dao bih ti.

I poslednju kap.

Ništa ti ja ne verujem.

Hristos voskrese, gazdarice.

Voistinu voskrese.

Srećan praznik. Čujem dolazi vam sin na slavu?

Dolazi, radost moja.

Stavi ovo.

Njena radost, moja muka.

Godinu i po dana u Stambolu s Turkinjama šenluči.

Znaš kak'e su one. Piju čoveka.

Izvoli, Vladiko.

No, kako ćemo Trifune ovo...

S Jovčom?

Za manastir sam novo zvono...

Od čiste medi čak iz Austrije naručio.

Eto, kako ćemo.

Skupo mene Jovča košta.

Kad mu ženu u manastir pratimo?

Mogu li kod mojih, Vladiko?

Mogu li...

Decu da viđam?

Možeš li da mu se umiliš?

Dece radi.

Ja ti to ne znam kako.

Vladiko, ja sam ti modra bila. I gore i dole, još dok su me sisali.

Trpim ja to.

Al ne umem.

Dece se... raželi onda.

Još dok si tu, ne plači.

Razbolećeš im dušu, greh je.

A na mene greh?

Žena je da muža prati.

To ti je, sestro.

Koja nije za muža, u manastir.

Mir je tamo i lepota.

Bata Jovčo.

Vladiko naš Stojane. Vide li Anđu?

Plače li? -Jovčo, sine, dokle ćeš ti?

Što „dokle ću"?

Dokle ćeš, sine, da budeš budala?

Jedna ti žena bila nerotkinja, nisi dao dušom da dane.

Izmučio je.

Digla ruku na sebe, nesrećnica.

Nije moja ruka. -Nije tvoja ruka, no je nešto drugo.

Slaba je bila.

Druga ti sinove rodila, u manastir je šalješ.

Nafaka, Vladiko.

Nije nafaka. No si ti zver.

Ne znaš ti kako je to. -Ćut!

Ćut, more!

Sveta crkva je da se moli! Da se kaje!

Da da oproštaj, a ne da se odgovara!

Pamet u glavu, Jovčo.

Sveta Crkva ne dozvoljava nikom da se ženi više od triput.

Blagoslovi, Vladiko.

Rado

Daj da se založimo, pa u magazu da se ide.

O, kaurine.

Čestiti muselim Džafer beg poručuje ti

da na treći dan od danas dođeš na podvorenje.

Dugo mu nisi bio. Brine čestiti muselim.

Dobro li si? Zdrav li si?

Neka ne brine čestiti muselim Džafer beg, brat moj.

Kako vidiš, dobro sam. Kao i svi moji. Što i njemu želim pred Bogom.

Mašala. -Mašala.

Nego na treći dan od današnjeg je moja krsna slava, Sveti Đorđe.

Pa nek on meni dođe u kuću.

Što je moje njegovo je.

Ne zove te on, no ti naredbu daje.

Ne dođeš li muselimu, nisi došao ni svetlome sultanu.

Ne dođeš li sultanu, kaurine, nećeš ni na svoju slavu.

Biće meni slave.

Poruči tako, čestitom muselimu.

A ti...

Aj polako.

Rečeno ti je, kaurine.

Ima da bude mir.

Da nikog nisam video da na svoju ruku kavgu zameće.

Ja kažem, dokle tako?

Ti kažeš, Stavro?

Baš tako kažeš?

Kako ti rešiš, hadžijo, tako će biti.

Kako ja rešim? Aha.

Pa ako bude dobro, dobro je.

Ali ako ne ispadne dobro...

Hadžija je smislio, je l' tako, Stavro?

Ja kažem svi smo.

Svi smo?

Jesmo li svi?

Da čujem.

Vidim koji smo svi.

Onda... ti da odlučiš, hadžijo.

Da čekamo.

Sine moj, mili!

Dobro li si?

Svega ima, namestiće majka.

Jeo sam, majko.

Hoću da se okupam od puta. -Hajde!

Umori li se, sine?

Otac ti i bata Jovča odoše posla da svrše.

A ti si škole svršio.

Pametan, gospoče.

Nije više što je bilo. Znaćeš ti, mi ne znamo.

Umoran sam. Neću da ih čekam.

Darove sam doneo, pa ćemo sutra sve po redu.

Nemoj se maješ tu ko kokoš.

Stojna li si?

Jesam, gazdo.

Ti poraste za godinu.

Ti se mene ne sećaš, Stojna.

Kako te se ne sećam, gazdo?

Ne sećaš se kako sam te stavio na konja jednom.

Pa ja, gazdo moj mili, samo to mislim.

Jesu ti našli muža?

Nisu, ne daj Bože.

Pa da ti ja nađem.

Trifun, moj brat!

Kojim dobrom?

Kad obavim posao,

onda ću da ti kažem šta je za naplatu.

Nije mi to pravo, brate Kolj.

Ja volim poso da utvrdim. Onako kako treba.

Ja sam deo već doneo.

Deo sam mislio kad se poso završi.

Ovo mi nije pravo.

A meni nije pravo što mi ne veruješ.

Nije nama ovo prvi put da radimo poso. Jesam ja tebe nešto izneverio?

Da nešto nisam uradio, nisam posao završio? -Ne radi se o tome.

Plašim se kad naplatu ne znam.

Ja ti volim da imam svoj brat dole u varoš,

pa kad meni dođe nešto da naplatim, da naplatim kako mi odgovara.

Ja ne znam šta će tamo da bude, razumeš? -Razumem.

Poso ima da napravim za tebe, Hadži.

Dođi mi.

Da te vidim.

Da te vidim ko rođenu.

O, lepote.

Ruke su ti vrele.

Da nisi bolesna?

Nisam.

Ne znam...

Teško mi je.

Sedi, Vladiko.

Što, ćeri?

Pokojni Đorđe.

Sanjaš li ga?

Sanjaš li muža da te... grli i ljubi?

Ima za to lek, ćeri. Na post.

Ne sanjam Đorđa.

Šta sam sanjala, to je gotovo, Vladiko.

A pokojnik i dalje tu.

Sa njim me saraniše.

A ne daju prozor da otvorim.

Da svet ne kaže "Evo. Udovica otvara pendžere, ašikuje."

Ništa sam ja za njih.

Samo hadžijsku decu da dignem.

Zatvorili me, a ja...

Ja dišem. Ja govorim.

Ja živim.

Nećeš ti meni biti mrtva, Tašano.

Diši i živi i zdrava i vesela s decom svojom, u ime i slavu Boga!

A ja ću da razgovaram s onima što te sahranjuju živu.

Ja ću.

Žao li ti, Stojno?

Ne mi žao, gazdo.

Bato moj!

Snašice, snašice!

A lagan li si, snašice, a?

Snaša, snaša.

Kupio, bato.

-Kolt? -Kolt.

Na ti ovo.

Popij.

Aj sad mrš!

Tvoje kopile leglo pod Mitu.

Da ne začne? -Neće.

Rekoh ti ja da je ne puštaš u kuću.

Greh. Strašan greh.

Kaži ti još nešto,

pa ću te kamdžijom po sred avlije.

Ajde mrš.

Polako, čestiti, polako.

Kaurima znači krsna slava.

Neka to bude nama na korist.

Da odemo mi, ostali begovi sutradan.

Onda polako, čestiti, može se polako. Da vidimo kako ćemo i šta ćemo.

Vidim ja, beže, kako vi sve polako.

I tako kaurini odbiše sejmena.

Danas sejmena, sutra mene.

Može li to tako?! Ne može!

Ja ću tebe sve poslušati, čestiti moj muselime.

Vidiš, Hadži Trifun je poslednji iz svog roda, nema više.

Jedan sin nema njegovu pamet, drugi nema snagu.

Loša je to krv, loša.

Sinove privoleti na našu stranu, polako.

Ja sam svoje rekao. I vojsku sam pozvao.

Hajde, idi s mirom.

Reko sam ti da se u te stvari ne razumeš.

Takva se ne pušta.

Ako se pusti, pusti se mužu.

Ja znam da ti više o tome znaš no ja.

Al ti jedno radiš sa sestrom, drugo sa snajom.

To znam ja, a zna i čaršija.

Aman bre!

Ono je moja sestra!

Prva gazdarica u varoši! Mušku ruku ima!

A ovo je čorbadžijska ćerka.

Iz jednu činiju je jela dok u moju kuću nije ušla.

Onda, odma da nađemo nekog.

Dete je bila kad je za Đorđa pošla.

Neka je malo.

Dobro, ajde.

Neka je.

Neka dođe sutra sa decom na slavu.

Kad napravim zvono za manastir...

Onda da pratimo Anđu tamo.

Da pratimo.

Saroše. Dobri moj!

Efendi, prijatelju, biseru beli, kućo moja.

Gde si bio, kakav je svet?

Svet kao svet. Nisam ja za svet.

Ne znam ni sam za šta sam.

A ja za ljubav, efendi.

Sviraj!

Svuda ljubav.

A dosta je meni ovakvog života, efendi.

Sada sam Tašani pored kapije prolazio.

Osetih joj dašak i miris. Joj, joj!

Oseti li?

Pusti snovi. -Tašana je udovica.

Šta čekaš?

Bože, Bože.

Hadžijska snaja.

A Saroše!

A ljubav za ljubav?

Reč da nisi više rekao za Tašanu.

Đorđa sam znao.

Ne valja to.

Aj more da te obrijem. M?

Ajde more da te obrijem? -Gde ćeš pijan?

Sikter tamo! Sikter!

Aj da te obrijem. -Sikter!

Srećna slava, hadžijo.

Da ti se ne omakne ta britva.

Ne, ne. Noćas nisam popio ni kap.

Moj si gost danas.

Za tebe sve, hadžijo. -E ako je za mene...

Kardašin Saroš, sredi mi ovde malo.

Uradi li sve?

Sve sam namestio kako si reko.

Dobro nam došla, snaške.

Srećna ti slava. -Bolje vas našla.

Srećna slava, devere. Nek ti je zdravlje i Božiji darovi u kuću.

Jetrvice.

Kakva je.

Greote.

Svi su se okupili kod Trifuna, efendijo.

Izvedi askere, neka sve bude spremno.

Srećna slava, tato.

Srećna i tebi, ćerko.

Bila si mila mom Đorđu.

No kratko beše.

Mnogo kratko.

Bila si mu na ponos.

I njemu i deci. Neka tako i ostane.

Srećna slava, mamo.

Obezbedi trg!

Živeo paša!

Živeo paša!

Čuo li si nešto? -Ništa još.

Pa u ime Boga, da počnemo Vladiko.

Vojsko!

Čestiti efendijo, imam poruku za tebe.

Za njima! Hvataj ih!

Učestvujem u tvojoj žalosti, čestiti Ismail beže.

Boljeg čoveka od Džafer bega nije bilo.

Nije bilo.

Dobrodošao si na moju slavu.

Neka ti je srećna slava.

Ali, meni nije dan za slavlje.

Nek si ti u žalosti, muhterem Ismail beže.

To jeste za nas muške.

Ali za žene i decu molim te, primi darove.

Ražaliću se ako ne uzmeš.

Čeljad da nam budu živa i zdrava.

I tvoja i moja.

Za čeljad ću da uzmem, Hadži.

Hvala ti.

Bujrum.

Reci, ženska glavo.

Ne čekaš valjda da ja tebe pitam.

To ti beše kad smo mlađi bili, Stano.

Šta je?

Uze li nam efendi Mita Stojnu za sebe?

Uzo, šta ćeš.

Jesam lepo rekao da se da čivčijama?

A ti "Uzmi je, gazdo."

"Uzmi je u kuću, dušo moja."

Muža ću da joj nađem.

Dobro je, Stanče.

Biće to u redu.

Koja ti je ono žena?

Ona, što se s decom igra?

Njena su deca? -Anđa.

Jovčina žena.

Anđu znam. Ne ta, onu drugu onu nisam video.

Iz tvoje kuće li je? -Tašana.

To mi je od pokojnog Đorđa.

Mašala.

A davaš li je na koga?

U žalosti je.

U žalosti? Ne izgleda tako.

Ja sam tebi brate Kolj dužan mnogo. Premnogo.

Jovča dole čeka da kažeš šta treba i kako treba,

pa da tovari konja.

Dva konja.

Arapsku kobilicu.

A šta stavim na nju,

možeš sinu Ahmetu kuću da podigneš.

Ahmet, mali je on.

Tašanu želim.

Kako bre snaju da ti dam, što mi unuke podiže? Aman!

Nju hoću, hadžijo.

Ovde me boli.

A mene kad boli, hadžijo...

Jadan ja.

A jadan i ti, hadžijo.

Moramo se osvetiti! -Krv za krv!

Ubice ćemo pronaći.

Inšala!

Ali, neće više biti klanja.

Nepravda se može uzvratiti istom merom.

Ali, onoga koji oprosti i izmiri se,

Alah će nagraditi.

Vreme će rešiti sve. Veliki je Alah.

Hajde sad, idite s mirom.

Dva meseca je prošlo.

Nije mi ovo nikako trebalo. -Šta ti nije trebalo?

Ja ću sad da te uzmem za ženu, Cono.

Siroti moj, Nikolčo.

Bog ti dade zlatno grlo, al' ti pamet skrati.

I najlepša pesma dosadi.

Meni si ti otpevo svoje, Nikolčo.

Ko Boga te molim, Cono.

Dete sad imamo. Pođi za mene.

Misliš da mi je prvo dete?

I dosad sam ih davala čivčijama uz parče zemlje.

I ovo ću.

Kakvi su mene prosili.

Đid bre, s očiju mi izlazi, da te ne išibam sad.

Mašala.

Da ja čujem zvono bar jednom, dok sam još živ.

Četiri veka, kolko smo pod Turcima,

nije se čulo crkveno zvono.

Vo imja Oca, Sina i Svjatoga Duha.

Amin.

Daj mi ga još malo, Kato.

Mitketa majkinog.

Daj mi ga, Kato!

Arso...

Joj... joj, Mitke, sine!

Dobri moj, goste Surdučki,

uradio si sve kako smo pogodili, pa i preko toga.

Fala ti.

Ja ovako zvono nisam video.

A svašta sam video.

Hteo bi i narod da ga vidi.

Nikad zvono nisu čuli.

Mi smo ti, Iso, spori narod.

Al stignemo, ne boj se.

Mito rođeni, ti si mene zaboravio.

Nisam te zaboravio, Tašano.

Saroše, vidi je.

Ko lutka si bila.

Bila? Bila.

Nisam tako mislio, Tašano, nego dugo se znamo, pa..

A ti?

Pevaš li i dalje, Saroše moj?

Snajo?

Lepo li je u svetu? -Mnogo je lepo.

Povedi i mene tato sutra u manastir.

Kolko nisam videla livade i polja.

Puštena si ti mnogo, snajo.

Pazi da se ne raspustiš.

Ćuti i trpi.

To ti je ženski poso, snajo.

Rodi, pa umri.

Sad ćeš ti meni lepo da se odmoriš.

Nisi ti za ovaj život.

Da jesi, nisi ćerko.

Nema više da rađaš.

Da argatuješ, nema da ti naleže na trbuh, na ranu.

Da te bije i gnjavi.

Ali Mitke moj...

Mitke i Arsa u hadžijsku kuću će da rastu.

Da se zamomče. Pa da ih poženimo s najbolji ćerki.

Iz Srbije ima da ih dovedemo.

Svet ima da prođu.

Velike gazde da budu.

Mitke je noćas plako.

"Mamo, mamo!"

Ne brini, ćerko.

Dece mi moje.

Života mi moga i krsta.

Majku ću dobru da im nađem.

Ne dao joj Bog da ne bude dobra.

Još noćas da grlim.

Neka, neka. Ovako treba.

Da ne vide da ideš, mnogo si plakala.

Muška su deca.

Neka, neka.

Kako ćemo?

Da platimo što moramo.

Da ga pustiš da ti kamči? Da ti otima?

Tato...

Pogle kolko nas ima. -Njih ima još tolko.

Ima da nas love ko vukovi.

Ajde što će nas da love, sine Jovčo.

Nego će i tvoje sinove, i njine.

To mora sad da se završi.

Brat Kolj.

Sedi, Kolj.

Nešto si mi obećao.

Ja čekam i čekam...

I nikako da dočekam.

To ne valja.

Mnogo me rastuži, brate moj.

Mnogo. Tolko poslova uradismo.

Ceo život bre provedosmo zajedno.

Ko braća smo bili.

Ženu iz kuće nećeš da mi daš.

Eto takva smo mi braća.

A ti meni?

Oćeš ti meni i ženu iz kuće da daš?

Ti iz moja kuća žena ni

devojka nisi video. Ja iz tvoja jesam.

I bolan sam, Hadži.

Moja braća nisu ko ja što sam.

Ima da ti napadnu karavane.

Da ti opljačka stoka.

Krv ima da padne, Hadži.

Kolj nije za krv. Jesi ti za krv?

Dobro.

Da završimo to.

Nemoj mnogo da čekam.

Htela sam u manastir.

Ne znaš šta činiš ni sebi ni drugom.

Sebi samo činim, Stojane. -I meni.

Besramno je tako na mene da gledaš.

Ja sam dao zavet.

A ja sam živa.

Dao Bog.

Ja tebe volim, Stojane.

I gledaću te dok ne umrem.

Tašano!

Otiđi u kuću.

Poleži decu, pa da se spremiš.

Ideš sa nama u manastir.

Hvala ti, tato. Hvala ti.

Stano!

Dođi mi.

Šta ti je?

Duša je moja umrla

kad si se ti udala.

Eto me, Stojane.

Udala, pa šta?

Eto tebe.

Šta ću ja sad?

Voliš li me?

Svi te vole.

Svi me poštuju.

Jednu grešku da napravim, zamrzeće.

Svi oni.

Ogrezli u svaki greh što postoji gledaju u mene.

Nek crknu.

Bog mi je svedok da sam se borio dok sam imao snage.

Spasi, Gospode, raba svoga.

Pođi sa mnom, Tašano.

Sve što imam sad je tvoje.

Vaš vladika više nisam.

A šta sam, tvoje je.

Kako, Stojane?

Dođi.

Bićeš mi žena.

Samo tako ću.

Neću da život provodim

u grehu s tobom, u strahu od Boga.

Pođi.

A gde će mi deca, Stojane?

Kako ću bez njih?

Ne mogu ja tako.

Nemoj, molim te.

Ajde. Nemoj tako.

Bestidnice.

Beži da te ne zadavim.

Stojane, srećo moja... -Proklinjem te, bestidnice.

Spasi Bože.

Dabogda te nikad nisam ugledo.

Kako možeš ovo svako veče?

Molim ti se, ako imaš dušu, učini nešto.

Ne brini za to.

Reko sam ti. To ću ja da rešim.

Da čujem.

Bio je kod nje Vladika.

Je li?

Malo je ostao.

Ako.

Ponosan li si?

Pusti ponos, Conke moja.

Samo da je mir u kući.

A je l' ti mir u kući?

Bato, nije moje da pričam.

Ali greh je velik. Puštaš sina i kopile.

Razdvoji ih, što više čekaš?

Dobro si rekla.

Nije tvoje da pričaš.

Blagosilja se ovo zvono, kropljenjem ovom svetom vodom.

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Amin.

Neka zvoni zvono, Vladiko.

Neka čuje narod, da ga nismo džaba pravili.

Biće. Biće. Biće pet puta dnevno.

Mnogo je pet. Triput.

Jutrenje, podne i povečerje.

Je l' tako, Vladiko?

Idi u svoj konak.

Poručuje tamo da ga čekaš.

Izvini, tato, što sam ustala.

Reci, ćerko?

Nešto sam bolna. Mogu li da odem u konak da odmorim malo?

Ako si bolna, odmori.

Hvala, tato.

Vladiko, da krećemo.

Nemoj, majka sam!

Mirna budi.

Ne daj me, Mito bato.

Nastavi, vladiko.

Ovo su naša posla.

Dade li joj ti da joj ovo učine?

Ne znam kako bi moglo da se napravi, da nisi ti.

Ja sam učinio što sam učinio kad je udadoh za Đorđa.

Jadnog i grudobolnog.

Posle smo samo čekali da ko kruška padne nekom u krilo.

Da sam ko moj otac što je bio,

ti bi je uzeo.

Mnogo si mi ti duševan, sine Mito.

To je lepo.

Al zapamti.

Sve si to duševan na moj obraz.

I moja leđa.

I ti.

I ona. I svi vi.

Ajde napolje.

Napolje! I ti, Conke, ajde!

Šta nam to napravi?

Šta ja napravi'?

Ti napravi.

Onaj Arnautin me na silu uze.

Pa što ne posla po nekog?

Nego uđe tamo da te svi vide, nesrećo.

Što me dade Kolju?

Ja?

A što ti vrata otvori?

Jesi to nekog čekala, kučko?

Kučka sam, je li? -Koga si čekala?

Koga si čekala, pitam?!

Ti me dade!

Dala si se sama.

I što ne svrši sa sobom posle?

Kako dolikuje?

Nisam ja sa tobom ni sa sobom još svršila, hadžijo!

Usta da imaš, jezik da nemaš!

Da mi se više ne obraćaš!

Nikad!

Konje preži!

Kata, Conke, Tašana! Natrag kući!

Jovča! I ti sa njima!

Boga se ne plašiš?

Da sam žena, plašio bih se. Ovako ne smem.

Neće ovo na dobro.

A šta je dobro?

M? Šta je dobro?

Da je pustim s Turčinom?

Ubogim berberinom? I pijancem?

Il da je opet zatvorim u kuću?! I šta je bilo?!

Jedva sam Vladiku, dobrog i poštenog izvuko!

Oćeš Vladiku da nam raspopi?

Ajde sad.

Da ideš.

Tone, beše?

Što?

Aj pođi sa mnom.

Ti ovo završavaj.

Sedi.

Vredan si momak, Tone. Dobar domaćin.

Kako se ne oženi?

Nije lako, hadžijo.

Ni jedna neće za siroma.

A ako uzmem po sebi, napraviću što kažu, od jedna slepca dva.

A šta kažeš za ovu? Za Stojnu?

Lepa je. -Lepa.

Bi li je uzeo za ženu?

Ako ti u miraz dam ono parče zemlje kraj gazda Mladenove njive?

Prosti mi sirotom, hadžijo,

a je l' bi ti meni takvu ubavinu nudio i uz

nju miraz davao da nije bremenita?

Kakvo dete? Nema deteta!

Ja hoću Stojni da učinim.

Dobra je, vredna, lepa.

I tebi da učinim.

Hoću da se to završi dok sinove ne oženim.

Ajde, popij jednu.

Svirajte bre, Cigani!

Lele!

Nesrećo moja.

Ajde. -Dobro je. Dobro je. Dobro je.

Ajmo kući. Kući, more.

Nemam ja kuću, Nazo.

Ovo mi je kuća.

Pocrkasmo, gazdo.

Čula si ga.

Jeste čuli?

Znaš da će otac da me ženi?

I mene i Jovču.

A ova moja lepa...

Mnogo lepa. Al mi se ne da.

Ja bi...

Nešto drugo.

Nema meni života, brate moj.

Eve ti, uzmi moj.

A ti?

Ti da odeš kod Tašane.

Dok još možeš.

Nemoj mnogo da čekaš.

Duša joj je ranjena.

Tašo.

Moja Tašo...

Šta si stojiš tu ko siroče?

Došo si.

Došo.

Što ne dođe pre?

Nisam smeo. -Eto...

Ti nisi smeo. Onaj nije smeo.

A ja? Šta ću ja sad?

Kako šta ćeš?

Hadžijska snaja. Lepa, snažna.

Oćeš ti na moje mesto?

Šta ti je, Tašano?

Ja nemam svog mesta.

Ja sam sluga.

Na tuđu radost i veselje, nikad svoju.

I ja sam ti tuđa.

Ko devojka, ćerka gazda Mladena.

Ko udata, snaja Hadži Trifuna.

Ko udovica, majka Hadži Trifunovih unuka.

I oni su njegovi.

Nisu moji. Ništa nije moje.

A pokojni Đorđe...

Da ti pravo kažem, ne poznajem ga.

Samo hadžiju poznajem prokletog.

On me 'rani. On me daje, on će me ubije.

Mene znaš.

Ja ću te ljubim.

Ja ću te čuvam, ja ću za tebe da živim, Tašano.

Lažeš li, Saroše moj?

Dođi.

Ne igraj se sa mnom.

Beži!

Ma šta je?

Ma ja sam strašna ala!

Ne boj se, snaške.

Nema žene u čaršiji koja ovo nije bar jednom napravila.

Meni je ovo prvi put.

Dosad sam ih uvek rađala.

Na isto ti dođe.

I ovo boli. Al će da prođe za dan-dva.

I manje će platiš.

Zbog mene plačeš? Živa sam još.

Šta je?

Govori!

Obesio se učitelj Nikolča.

Tašana ga našla.

Otišo gde mu je bolje.

Ionako nije bio ni za šta.

Ajde sad da svršimo i ovo.

Puni oružje! Nek sve grmi kad Hadži Trifun dva sina ženi!

Dadosmo li mi besa jedan na drugog il mi se učinilo samo?

Dadosmo.

Pa onda mi daj Tašana da je vodim kući. Hoću za sebe da je uzmem.

Besa na reč, za trgovina, za sve, sve držim.

Sad te ko brata molim.

Ako je osramoćena, bi li je tada uzeo?

Ko je taj?

Svašta se priča posle onog u manastiru.

Svašta se priča za nju.

Ne znam ni sam.

Zidovi u moja kuća su jaki.

Šta god neću da čujem, ne može da prođe.

Sačekaj do zore. Moj si gost noćas.

Oćeš da je čuvaš? -Besa.

Što je?

Hadžija poslao da proveri zašto gazdarice nema.

Šta da mu kažem da mu jave?

Nikom ništa ne objašnjavaj.

Nego darove podaj. I reci bratu da dolazim.

"Će prođe za dan-dva".

Prokleta Ciganka!

Gazdarice, još je gore nego juče.

Ja te se molim nigde da ne ideš. Će razume hadžija.

Jesam te pitala nešto? Hajde pomozi mi.

Nije ona dobro.

I ja vidim, a vidiš i ti.

Ne znam šta ja tu više mogu, hadžijo. -Možeš.

Da odeš, da je ispovediš.

Nešto je ušlo u nju...

I šta priča i šta radi.

A šta priča? -A priča...

A ne priča samo ona da si je ti dao Kolju.

Ja?

Ona se sama podala, sirota.

A kome, ja ti to ne znam.

Al znam da je čekala nekog.

Pa nije dočekala.

Došao je ovaj drugi...

Pa je pomerila s pameću.

Ajde, Vladiko.

Ajde, pomozi.

Da ne uradi nešto sebi. Sad ti idi.

Sad.

Oću.

Saroš osramoti Tašanu!

Držte Turčina!

Tu je Saroš!

Držte ga!

Pucaj za njim!

Pucaj!

Ne daj da pobegne!

Trči za njim!

Ne ubi ga. -Kako bre?

Pobegao je. Odoše momci za njim.

A Vladika? -Tamo je.

Dosta! Prekini!

Turčin Saroš! U mojoj kući je spavao! S mojom decom ručao!

Osramoti moju snaju, Tašanu!

Nađite to kopile tursko!

Zovite joj oca, gazda Mladena. Tašani ću ja da presudim.

Bi šta bi.

Makar poživeh koji dan.

Vajdica je.

Gde ćeš ti? -Odoh da nađem Turčina.

Tašana? -Uzeću je, dao sam besa.

A njega ću da ubijem.

Vide li šta nam uradi tvoj brat Saroš?! A?!

Šta ja da uradim, tato?

Ništa. Sve što treba, urađeno je.

Tu li si, brate moj?

Otkrij se, ja sam.

Nemam ni konja. Gotovo je.

Evo mog konja.

U Tursku malu beži. Pokrij se.

Mito!

Mito!

Dobro sam. Dobro sam, ajde beži. Beži!

Beži, brate moj!

E, Conke, Conke...

Brzo! Idi po brata joj.

Brzo!

Ajde, završavaj s tim više!

Mito? Sine!

Ko se usudi? -Turčin.

Puco ti u sina, pa pobego.

Ubio je arnautskog starešinu.

Kolja? -Da.

Nađite ga. I dovedite mi ga živog!

Paraputa kamen. Svi ste zemlja.

Zemlja i sestra i brat i zemlja.

Paraputa samo kamen.

Sad će bruka po Kumanovu, Skoplju i Velesu da puca.

Nećemo moći ni u trgovinu.

Ni u svoj rod, ni u familiju da idemo.

Osvetiću ja to krvlju.

Mladene, sine, je l' ti reko' ja da ti kćer nije za ovakvu kuću?

Dobro je. -I eto ti sad, šta je napravi?!

Dobro! Sudićemo joj kako treba!

Kuću mi i obraz ocrni.

Crn ti obraz ocrni.

Ne dam ja da se sudi majci moje unučadi!

Kuš, more!

Spremaj se ćerko da odma' umreš.

Ne, Mladene! Ne tako!

Šta "ne tako"?!

Dok vaše ćerke i sestre sa begovima i pašama ašikuju

i kopilad u reku bacaju, svi ćutite!

A kad moja kći s Turčinom zgreši, svi vičete:

„Nije za ovakvu kuću!"

E, sad ćete da vidite kako mi obraz branimo.

Hvala ti, tato.

Kriva sam, ubij me.

Zgrešila sam, al' za to ne žalim da umrem, tato.

Tu da staneš.

U oči me gledaš.

Nema ništa da boli.

Stani, Mladene!

Stani, Mladene! -Stani!

Dosta! Dosta!

Neće krv u moju kuću.

Muža će joj nađemo.

Paraputu dovedite.

Vladiko, ti ih blagoslovi.

Dajte grbavca ovamo!

Da ženimo Paraputu, ludog.

Pa neka je i Paraputa.

Pusti! Ne ženi Paraputu!

Zovite hadžiju!

Sestra poslala po njega!

Mnogo nije dobro!

Brže!

Beži.

Bato moj.

Conke.

Da mi, bato...

Kaži, oko moje? -Da mi...

Da mi doneseš nakvašene dudinke.

Hoću.

Da se ne isprljam.

Hoću. -Znaš?

Da me... da me ne grdi nana.

Daće brat.

Daće bata sve.

Bato.

Znaš da...

Da... Da...

Udara zlo.

Sa svake strane.

Je li sve bilo zalud?

Sve bitke...

Sve žrtve.

Jesam li dovoljno uradio?

Jesam li pravo učinio?

Trideset godina kasnije, Vranje je oslobođeno od Turaka

i postalo je deo slobodne Kneževine Srbije.

Hadži Trifunova unuka, Sofka, živeće u vremenu slobodnom od turske vlasti

ali ne i od greha svojih predaka.