All language subtitles for Mrs Palfrey At The Claremont 2005.

- ♪

Дошла је из света
разумних избора.

Ништа у њеном животу
није је припремило

за гласну збрку њене
неочекиване садашњости.

- ♪

- ♪

Како се зове хотел, госпођо?

Тхе Цларемонт.
Знате ли то?

- Има пуно старих
хотела у Ланкастер капији.

Јесте ли раније боравили тамо?

Ох, не.
Не, нисам.

Видео сам то оглашено у часопису

када сам био у посети
својој ћерки у Шкотској.

Лепо је звучало.

Помињало је одличну кухињу.

- "Одлична кухиња"?

Овде у Енглеској?

У Енглеској нема добре хране.

- ♪

- ♪

♪

...с ногу

левог поста.

Чарлстон је разбијен,

али Јорк је постигао
гол за Манчестер јунајтед.

- Хвала.
- Можете ли ми помоћи?

Ох, стварно!

- ♪

- Замишљао сам
нешто сасвим другачије.

Ах... Ах...

Јутро, госпођо.
Добродошли у Цларемонт.

Да ти помогнем са торбама?
- Молим те.

Хвала.

тамо.
Пратите ме, госпођо.
- Хвала.

- ♪

- ♪

Ах.

- Добро јутро.
- Добро јутро.

- Ја сам гђа Артхур Палфреи.
Имам резервацију.

- Ох, да.
госпођо Палфреи.
Добродошли у Цларемонт.

Очекивали смо вас.

Једнокреветна соба на месец.

Сада се вечера служи
у 19 часова. промптно.

Доручак је од 7:00 ујутру.
до 9:00 часова,

и наћи ћете меније
постављене у лифту.

Хм, ти ниси
вегетаријанац, зар не?

- Шта?
- Ти ниси вегетаријанац.

- Не.

- Ох, добро, јер ми
не бринемо о њима.

Суммерс.

- Ух, да ли је то лепа соба?
- Ох, да.

Један од наших најбољих.

- Ох, хвала.
- Добро.

Овуда, госпођице.

- ♪

тамо.
тамо.
тамо.

- ♪

- Можете ли... можете ли
задржати то, госпођице?

Па... То је то.

торба удари]

Ох, драги...

Све... Све ово...
ствари на...

тамо.
тамо.

Ох, ух, купатило.

То је низ ходник
са ваше леве стране.

Предлажем да пустите
воду да тече око пет минута,

ако хоћеш вруће.

- Да.
- Ох!
Ох!

Хвала, госпођо.
Да.

Да сам на твом месту,
устао бих лепо и рано.

Да.

Да би се избегла журба.

Хвала.
- Да.

- Хмм.

Ох, драга.

- ♪

- ♪

♪

- "Први утисци",
како је мама говорила.

- Ох, Господе!

- ♪

- ♪

♪

- Ох, драга.

Добро вече, госпођо.

- Добро вече.
- Прати ме.

Ово ће бити ваш уобичајени сто.

Ја сам Виолет. Бићу
твоја редовна конобарица,

и ако бисте желели да
задржите неке своје ствари

на столу,
само ми јави.

- Ох, то је љубазно од тебе.

Имам посебну мармеладу
коју више волим.

И можда мој сопствени
пакет хрскавог хлеба.

Па, само их остави код мене,

и стараћу се да су
код тебе свако јутро.

- Хвала.

- Јеси ли ишла у позориште?

- Ух, можда.

- У реду?
- Хвала.

Ионако нема довољно
соли на овоме, па...

Ох, то је боље.

Ох!

- Добро вече.
Ја сам Елвира Арбутхнот.

Мислио сам да се
представим и да те спасим.

- Ох.
Ох, хвала ти.

Ја сам Сарах Палфреи.
- Знам.

Правило број 1--

Овде се облачимо за вечеру.

Покушај да се стопи са околином.

- Ох, драга.

- На путу сам за ТВ собу.

Треба ми доста
времена да стигнем тамо,

па одлазим мало пре свих.

Односимо кафу тамо

и гледајте најновију
серију на ТВ-у.

Било би ми драго
да ми се придружиш...

ако ниси слабог срца.

- Па, шта забога гледаш?

Један од оних грозних
Америчке ствари?

- Да.

„Секс и град“.

Гледам га у недељним дозама,
као лек.

Осећам се боље

знајући да нећу
бити ту још дуго.

госпођо Буртон,
„Секс и град“.

Долазим.

Ох.
Ја сам Схирлеи.
Схирлеи Буртон.

Добродошли у Цларемонт.

- Зашто, хвала.
Ја сам Сарах Палфреи.

- Тако ми је речено.

Хоћеш ли нам се вечерас
придружити у нашој малој ескапади?

- Ух, не, не вечерас.

- Ох! Не знаш шта
пропушташ, драга.

То је реприза репризе.

Видео сам га најмање три пута.

Ох!
Зачињено.

Госпођо Буртон!

- Нешто што нам
очајнички треба овде.

- ♪

- Ох, Артхуре, шта имам
Увалио сам се?

- Виолет?

Не желим никакав џем од јагода.

- Али увек имаш џем од јагода.

- Управо тако. Мука ми је и
уморна сам од џема од јагода.

Дозвољено ми је да
направим неке промене, зар не?

Запамти, ја сам овде гост,
није затвореник.

- Хоћеш ли да пробаш
моју мармеладу?

- Ох, не, хвала,
госпођо Палфреи.

Ја само користим своја права.

Одржава моје срце.

- Ох.
Браво за тебе.

- Мала ствар коју сам
научио од госпође Тачер.

- Добро јутро.
како сте?
Ја сам Вера Пост.

- Добро јутро.
Ја сам Сарах Палфреи.

- Да, знам.

Надам се да ћемо
имати задовољство

да сте овде дуго времена.

Колико дуго
планирате да останете?

- Па, нисам сигуран.
Узимам га из месеца у месец.

- Ох, добро. Имате
ли рођаке у Лондону?

- Ух, да, да.

Имам унука, Десмонда.

Ради у Британском архиву.

- Дивно.

Претпостављам да ћемо
га онда много виђати.

- Па, он је веома
запослен младић.

- Сви јесу.

- Имам целу породицу у Борнмуту,

али ми стално долазе у посету.

- Како лепо за тебе.

- Озбиљно размишљам
да се и сам преселим.

- Ах, то би било лепо.

Време је свакако блаже.

- Да.

То је тако живо место.
Толико тога се дешава.

- Па, мислио бих

увек се нешто
дешавало у Лондону.

- Истина је, али изгледа
да човек не иде на то.

Удовица, јеси ли?

- Госпођо Пост, није ли
прерано за испитивања?

- Жао ми је.
Нисам мислио да пр--

- Не, не, не.
Сасвим је у реду.

и да, да,
ја сам удовица.

- И ја сам. Да.

Као и гђа Арбутхнот.
- Двапут.

- Мармелада од поморанџе.
Да ли је у реду, Ваше Височанство?

- Нарав, ћуди, дете моје.

- Има ли нешто
посебно за вас даме?

- Не, хвала.

Размишљао сам да
позовем свог унука

и позвавши га овамо на ручак.

- У недељу.
- "Недеља"?

- Недељом, ростбиф
је скоро пристојан.

- Хало?
- Здраво, Дезмонде--

нисам овде,
као што видите...

- Ох, Господе.
То је једна од тих ствари.

- ...па оставите поруку.

Ух... здраво, Десмонде.

То је твоја бака.

Сигуран сам да ти је мајка
рекла да сам овде у Лондону,

и желео бих да вас позовем
на ручак овде у недељу,

ако нисте заузети.

Волео бих да те
видим и да те покажем.

Позови ме у Цларемонт
Хотел кад год можете.

У реду?

Па, ја ћу, ух... сада ћу
рећи збогом, драга, и--

Ох, не!
Хало, Десмонде?

- Ох! Наравно да сада не ради.

Како су недеље пролазиле,

дала је све од себе да
се увери да је добро.

- Телефон.

Г. Осборне, телефон.

- ♪

Њени дани су
почели да се стапају

један дуг сат чекања.

- Госпођо Буртон, телефон.

Почело је да јој
понестаје изговора

или објашњења зашто
њен унук никада није звао,

када је одједном схватила
да се нико никада није јавио.

- госпођо Палфри,
"сцхоок" није реч.

Дакле, биће кишни дан...

- Јеси ли чуо то?

"Ра-а-а-аини да-а-а-аи."

Имаћемо "ра-а-а-аини да-а-а-аи."

ста?
ста?
ста?

- Било је времена када
су наши радио спикери

заправо могао да
изговори фразу „кишни дан“.

Господе, на шта долази ББЦ?

- Не знам, господине.

Изгледи за наредних
неколико дана

је више кише и магле.

- Извините? Мислите
ли да ће падати киша?

- Вероватно.
- Ох, драга.

Хм, колико је далеко пошта?

- Четврто скретање десно,
други лево.

- Врло добро.
па,
Ризиковаћу.

- Ох, госпођо Палфреи,
Тако ми је драго што сам те ухватио.

Да ли бисте ми учинили
и најмању услугу?

- Ух, управо сам
био на путу за пошту.

- Ох, савршено. Да ли
бисте били љубазни да

стати у библиотеку и
узети књигу за мене?

Чекају ме на рецепцији.

На путу је.

Ево моје библиотечке картице.
Хвала.

- Четврто скретање десно,
други на левој страни.

Не можете то пропустити.

- Хвала.

Требало јој је неколико нацрта

да напише савршено
писмо својој ћерки

изражавајући, уздржано,

њена брига за
Дезмондово ћутање.

Као и много пута у њеном животу,

испитивала је како
садржај њеног писма

би се тумачило.

Да ли би изгледала као
потребна или усамљена или обоје?

- ♪

- Ох, Господе.

- ♪

Ох...

- Ево, дозволите ми да вам помогнем.

- сасвим сам добро,
хвала ти.

- Не, ниси.

Зашто не уђеш,
седи на минут, хмм?

Хајде.

тамо.

У реду, узми ме за руку.

Пази на корак.

- Мислим...
Повредио сам колено.

- Постоји корак...

само долазим овде.

У реду?

Дај ми само тренутак.

Бар смо избегли папараце.

Да видим ову ногу.

Није тако дубоко. Вероватно
ћеш живети још један дан.

Имам негде
дезинфекционо средство.

- Веома сте љубазни.
- Зовем се Лудовиц Меиер...

и не шалим се.

Да додате увреду
повреди, људи ме зову Лудо.

- Ја сам Сарах Палфреи.

- Вучеш ме за ногу.
- Не, нисам.

- Онда имамо нешто заједничко.

Обоје имамо смешна имена.

Сад ми је жао што
немам вату за ово,

али могу да вас уверим да је
ова кошуља 100 посто памук.

- Не смеш то да радиш.
Јао!

- Да ли то пецка?
- Ох, само... само мало.

Какав је то осећај?
- Тако је боље.

- Јесте ли сигурни?
- Да.

- Можеш ли стајати на њему?

- Па, покушаћу.

Да.

Да, ја...

Да. Био сам шокиран
више од свега.

- Па, бриљантно.

Желите ли шољу чаја?

- Ох, не, не.
Не, хвала.

Већ сам био довољна сметња.

- Ох, глупости. Управо сам
хтела да направим једну за себе.

- Јеси ли стварно?

- Част извиђача.

- Па, у том случају, да,
било би веома лепо.

- Одлично.
Седите, госпођо.

Управо сам напустио посао
на време за твоје спасавање.

- Па, то је била
велика срећа за мене.

- Само покушавам
да нађем другу шољу.

Обично немате госте.

- Ох, зар ниси дуго живео овде?

- Ох, није моје.
Ја сам у кући.

Добијам га бесплатно.

Радим друге послове за новац.

- Да ли сте музичар?
- Зашто то кажеш?

- Па,...
- Ох.

Не, не, не.
Ја сам само пијанац.
- Бускер?

- Знате, један од оних људи који

игра на улици за новац.

Ох.

- Ја... ја сам писац.

Без лаптопа.

Седим у кафићима и пишем

док ме не замоле да одем.

Онда долазим кући код
својих старих верника

Ремингтон Куиет Модел Оне и...

динг!...

- ...док ми комшије
не извикују псовке.

Ох.

- Да ли сте нешто објавили?

- Не, наравно, нисам.

Али још увек покушавам.

- Па, треба времена.
Веома си млад.

- То слушам последњих 26 година.

- Двадесет шест?
Мој унук има 26 година.

- Ох.

- Ох, забога.
Погледај време.

Закаснићу на вечеру.

- Ох, идеш ли далеко?
- Не, није далеко.

Хотел Цларемонт
на капији Ланцастер.

- Ох, па, звиждаћу ти такси.

- Хвала.

Такси!

Ваш такси вас чека, госпођо.

- Биће ми драго да дођете

и вечерај са мном једне вечери.

- У Цларемонту?

- Желео бих да вам се
на неки начин одужим.

- Па, то би било сјајно.

- Да ли би ти субота одговарала?

- Зашто не?

Субота би била дивна.

- Ту си! Почео сам да
се плашим да сте отети.

- Ох, не баш, али имао
сам малу авантуру.

- Ох, и леди Чатерли,
по изгледу.

- Ох, да, жао ми је.
Испустио сам га.

Сасвим ненамерно,
наравно.

- Ипак, било је
веома љубазно од вас.

- Имам госта на вечери у суботу.

Млади господин.
- Коначно!

Коначно ћемо упознати
овог митског унука.

- Ох, како дивно!

Да ли је ожењен?
Има ли девојку?

- Ух, не, мислим да није.

- Ох!
Сјајно!

Ох, драга.

- ♪

- ♪

♪

♪

- Ох, извините, питао
сам се да ли живите овде?

- Да.
Како могу да вам помогнем?

- Па, тражим младића.

Живи у једном од ових
подрумских станова.

Он је писац.
Његово име је Лудовиц Меиер.

- Госпођо Палфреи!
- Ох, ево га сада.
Извините.

Здраво.
Ох, Лудо,
хвала Богу да сам те нашао.

- Како ти је нога?
- Ох, нога је у реду.

Бојим се да сам отишао
и ставио ногу у то.

Могу украсти ту линију,
ако немаш ништа против.

- Шта--извини?

- Ништа. Хоћете ли чаја?

- Ох, не.
Не, хвала.

Ух, морао сам да
дођем да ти кажем

јер сам се мало забрљао.

- Ох, немој ми рећи
да те полиција јури.

- Не, не, молим те, немој се смејати.
Ово је озбиљно.

- У реду.
Извините.
Хајде.

- Па, прилично непромишљено
Ја сам то најавио

Имам младог посетиоца
на вечери у суботу,

и сви су претпоставили
да је то мој унук, Десмонд.

- Па?

- Па, нисам порицао.

Само сам то пустио.
То је било такво изненађење.

Видите, он никада
није дошао у посету.

Није се ни јавио.

Тако да га сви називају
мојим "митским" унуком.

- Па, ја не видим проблем.

Зашто не бих био
твој унук за вече?

- Ох, да ли би?
- Па, наравно.

- Да ли би, стварно?
- Па, наравно.

Између тебе и мене,
никад нисам имао баку.

- Па, свако има баку.

- Истина, али ја никада нисам упознао своје.

- Ох?
Ох, па, хвала ти,

А ово је за тебе.
- Ох, ниси требао.

То раде баке.

Отвори га.

Надам се да одговара.
То је 100% памук, знаш?

- Ох!
то је дивно.
Хвала.

Како да те зовем?

Да ли је "бака"?
"Бака"?

Мислим, ако те позовем
"госпођа Палфри"

пред свима--

- Ох.
ух, па,
када је био мало дете,

Дезмонд ме је звао "Саша".

- Добро.
Ко је Десмонд?
- Па, мој прави...

...мој, ух,
мој други унук.

Право и шта ради
Десмонд носи?

Ох, не брини.
Смислићу нешто.

До суботе, Саша.

- Надам се да има
пристојне ципеле.

- Здраво, Саша.
Изгледаш заносно.

- Па и ти изгледаш веома лепо.

Јесте ли спремни за наш улазак?

- Апсолутно.

успут,
како се опет зовем?

- Ох, драга.
Десмонд.

Д-Е-С-М-О-Н-Д.
Десмонд.

- Ко је Десмонд?

Опусти се.

Ја сам сјајан глумац...

кад морам бити.

- Хвала.

Хоћеш ли сипати вино, драга?

- Наравно.

- Ох, госпођо Пост.
Добро вече.

- А ово је твој унук?

- Ја сам Десмонд.

- Наравно.
могу да видим.

Сличност је необична.

Ох, али молим те,
седи.

Тако је лепо
коначно упознати вас.

Толико смо чули о вама.

Да ли уживате у
свом послу у Архиву?

Не могу да замислим
тако важну ствар.

Да ли сте отворени недељом?

- Не.
- Да.

- Извините, јесте ли рекли "отворено"?

Мислио сам да си рекао
да ли радим недељом?

Отворени смо 365 дана у
години, седам дана у недељи.

Ми смо... отворени.

- Надам се да ћемо вас моћи
видети више у будућности.

имам нећакињу.
Она је прилично љупка.

Она ми долази у
посету четвртком.

Ниси ми рекао да је
тако згодан младић.

Претпостављам да
имаш девојку, зар не?

- Госпођо Пост!

Одложите испитивања за касније.

Нека вечерају у миру.

- Извини.
нисам хтела да...

- Добро вече.
- Мрс. Арбутхнот.

- Ја сам--
- Знам.

Добродошли у Цларемонт, младићу.

Надам се да имаш јак стомак.

- Господе, заробљени смо у
представи Теренса Ратигана.

- Госпођа Арбутхнот је
годинама у Цларемонту.

- Да, видим.

То јој је ушло у душу.

- Људи нису увек
онакви каквим се чине.

Била је веома љубазна
према мени прве ноћи овде.

- Потпуно си у праву.

Како би песник рекао:
„Видимо у живот ствари“.

- То је Вордсвортх.

- Заиста.
Да ли уживате у њему?

- Ох, да.
Он је мој сапутник.

Водим га свуда.
А ти?

- Свиђа ми се, али
Виллиам Блаке је мој човек.

- Ох! То је био Артуров
омиљени песник.

- Ко је Артхур?

Твој деда, драги.

- Ох, да, наравно.

Па, ту си.
Видите, то иде у породици.

- Хвала.

- Хвала.
- Хвала.

како сте?

- Добро, хвала.

- Збогом.

- Знаш, превише уживам у овоме.

Мислите ли да је то зло?

- Не. Уживајте
колико год можете.

Никада нисам више уживао...

са мојом одећом.

- Хвала.

Могу ли бити брутално искрен?

- Ох, драга.
не знам.

- Шта радиш овде?

Изгледа да не припадаш.

- Па, то је дуга прича.

Морам да признам, овде
се осећам сасвим удобно.

И сигурно.

Према госпођи Арбутхнот,
овде није дозвољено да умреш.

Па, то је можда само
жеља са њене стране.

не знам. Замишљао сам
те како путујеш по свету,

посећивање егзотичних места.

- Ох, урадио сам то.
У прошлости, са Артхуром.

- Деда.

- Много би му се допао.

И обрнуто.

- Тако ми је жао што прекидам.

- Ух, госпођо Буртон.

- Управо идем у
позориште са пријатељима

и нисам желео да
пропустим велику прилику

упознавања свог унука.

Здраво, драга.
Схирлеи.
Схирлеи Буртон.

- Десмонд.
како сте?

- Видим да у породици
влада леп изглед и шарм.

- Веома љубазно од вас.

- Имаш добре гене,
госпођо Палфреи.

- Није ли изванредно како
људи виде оно што желе да виде.

- Да.
Изванредно.

Не мораш да ме испратиш.

- Не морам,
али желим да.

Не знам како да ти захвалим.

Немаш појма колико
ми је ово значило.

- Па, то је реципрочно.

Дали сте ми идеје, гђо Палфреи.

- Ох?

- У мислима ми се ствара прича,

нешто у чему бисте
ми могли помоћи.

- Ох, реци ми.

- Хоћете ли поделити са мном

неке од ствари које су
вам важне из вашег живота.

А заузврат, могу вам
показати неке од мојих.

- Већина ствари
које су ми биле важне

нису више у близини.

ја живим овде...

и овде.

- Управо на то мислим.

- Госпођо Палфреи!

Он је божански!

Једва чекам да
упозна моју нећакињу.

Нешто ми говори,
госпођо Палфри,

да ћемо на крају бити рођаци.

- Госпођо Пост, молим вас,
немојте плашити јадну жену.

- Госпођо Палфреи, здраво.

Иако се нисмо званично срели,

Ја сам Лорна Де Салис,
а ово је мој син, Вили.

- Ох, како сте?

- Остајемо у Цларемонту накратко

док се не заврши
реновирање нашег стана.

Ми смо људи из позоришта.

Ох, ми долазимо из
генерација позоришних људи.

И иако сам се недавно
повукао са сцене,

Вили води аматерску
драмску групу за младе глумце

за кога верује да
има велико обећање.

И понекад помогнем.

Мислите ли да би ваш унук
могао бити заинтересован

у придруживању нашој малој групи?

Мислим, Виллие
мисли да има заслуге

сјајног водећег човека.

зар не драга?
- Ох, заиста, мајко.

- Ух, па, не знам.

Мислим, он је писац--

Веома је заузет у Архиву.

- "Архива"?

- Да, у Британском музеју.

- Али такво лице

не може се закључати у Архиву.

Требало би да се види...
на сцени,

на кутији,
на екрану.

- Вили, драги,
сад се смири.

Запамтите свој крвни притисак.

Понекад може
бити прилично бујан,

али то га чини тако
бриљантним глумцем.

Реци нам шта мисли твој унук.

- Ја ћу.
- Лаку ноћ.

- Добро вече.

- Да упознам младића,
у данашње време,

са тако беспрекорним манирима,

говори ми више о теби,
Гђа Палфри, него о њему.

Па, хвала вам, г. Осборне.

Али мислим да би мало заслуга
требало да припадне мојој ћерки.

- Имате више него што се на
први поглед чини, госпођо Палфри.

- ♪

- ♪

- Мрс. Палфреи.

Телефон.
Твој унук.

- ♪

- Десмонд?
- Добро јутро, Саша.

Слушај, писао сам целу ноћ.

Ох, то си ти.

Имали сте велики
успех у Цларемонту.

- Мислите "ми" смо имали
велики успех у Цларемонту.

Саша, да ли си приметио

какав је необично леп дан?

„А госпођа Арбатнот се
осмехнула као вилин коњиц

док је чекала супу за
коју је знала да ће доћи“.

Шта ти мислиш?
Да ли се препознајете?

Да ли добро схватам?

- Не мислим на тачност

треба да омета добру причу,

али ниси ме познавао кад
сам био срећно ожењен.

Имао сам довољно среће да
пронађем скоро савршеног мушкарца.

- "Скоро"?

- Прерано ме је напустио.
И даље смо били заљубљени.

Али оно што је урадио
умирући пре мене

био је да ме натера
да позовем снаге

Никад нисам знао да имам...

да цени независност

и да се не плаши приступа

мојих последњих дана на земљи.

Ох, али у твојим годинама,

човек није опремљен да
тако размишља, хвала Богу.

- Лудо.

- Росие.

Здраво.

Ух, мислим да ниси
упознао моју баку.

- Твоја бака?

- Саша, ово је Росие.
запамти,
Рекао сам ти о њој.

- Ох, да.
Ох, опрости ми, драга.

Знаш да ових дана све заборавим.

како сте?

- Ух, Саша, извини
нас на тренутак?

- Да.

Росие.
Росие!

Росие!
- Шта ти се дођавола догодило?

Пробудио сам се једног јутра,
а ти си отишао - нестао.

Само пар прљавих чарапа
по којима ће те памтити.

- Од нашег последњег времена заједно,

Мислио сам да ти чиним услугу.

- Био си.

- Ионако заслужујеш
боље од мене.

- Да.

А сада када смо то рашчистили,

шта је са бабом?

- Како то мислиш?
- Твоја бака је мртва.

- Да, већина људи
има две баке, Росие.

- Значи она је америчка?

- Да.
Зар не знаш?

шта ја знам?

Када сам први пут видео вас
двоје из даљине, помислио сам,

Срање, Лудо улази у нову фазу...

"Харолд и Мод"--
ако знаш на шта мислим.

- Да, па, погрешио
си, као и обично.

Драго ми је да те видим, Росие.

- Волео бих да могу да кажем исто.

Питао сам се зашто младић

од толиких квалитета
није имао девојку.

Или жену.

Моји квалитети су више
медени месец него хипотека.

Извините?

само мислим
Нисам баш успешан

у одељењу за односе.

- Ох.

- На пример,
имам мајку...

- И ја сам сумњао.

- ...које нисам видео месецима.

- Ох?
Зашто?

- Не знам. Живимо на
различитим планетама.

Понекад посетим њену, али
она никад не посећује моју.

Увек одлазим
осећајући се као странац.

- Бојим се да знам
тачно на шта мислиш.

А твој отац?

- Мој отац никада није успео.

Уморио се и умро.

- Ох.

- Веома је важно много
рано хвалити људе...

иначе би могли
умријети од разочарања.

Моја, ух, мајка је
разочарана у мене.

- Па, не би требало да буде.

Много бих волео да је упознам.

- Па, шта је било?

- Извини. То је само
помисао на вас двоје заједно.

Није ништа, стварно.
То је само помисао.

Прилично бизарно.

- Хм.

- ♪

- Ух, мислим да бих јутрос
волео нешто сасвим другачије.

Свеж сок од поморанџе--

не ствари из флаше--

и кајгана.

- Шта год кажете, госпођо.

- Па, ту си.

Десмонд.

Па, шта забога радиш овде?

- Па, звао си ме.

- Али то је било пре неколико недеља.

Види, види, не можемо
да причамо овде.

Морамо ићи негде приватније.

Не говори ни реч.
Само ме прати.

- Шта се дођавола дешава, бако?

- Шшш!
Спусти глас.

Овде не охрабрују посетиоце.

Посебно рођаци.
- Па, то је апсурдно.

- Да, слажем се, апсурдно је,
али таква су правила.

Сада, ако желиш да ручаш
или вечераш са мном,

био бих одушевљен,
али ми то не можемо овде,

и морате ми дати
мало више обавештења.

Дакле, бирате дан.

- Па, прилично сам
заузет ових дана.

пишем књигу.
- Шта?

- О кикладској уметности.

- Па, то би требало
да буде занимљиво.

- Шта да пријавим мајци?

на крају крајева,
зато сам овде.

- Па, не брини о томе.

ја ћу јој рећи.

Сада, стварно мораш
да идеш, Десмонде.

Иди.

Хтео бих да се
вратим свом доручку.

- Ко је то био,
Госпођо Палфреи?

- Мој... мој рачуновођа.

- Ох, рачуновође.

Зашто сви изгледају исто?

- Волим га, знаш,
и веома је способан,

али он има најстрашнији
осећај за тајминг.

- Никада се не сме волети
рачуновођа, госпођо Палфри.

- Истина.

шта је ово?

- Кајгана,
баш као што си наредио.

- Јесам ли?

Мора да губим разум.

- Шта год кажете, госпођо.

госпођо Палфри,
могу ли да приђем?

- Шта је, мајоре?

- "Мајор"?
Да ли изгледам као мајор?

Биће то новост за моју сестру.

- Жао ми је, г. Осборне.

Мој ум је потпуно
на другом месту.

Имао сам необично
узбуђено јутро.

Ох, молим те, седи.

- Потпуно сам заборавио шта
Хтео сам да кажем.

Ох, па, дешава се.

Сви ми заборављамо ствари,
с времена на време,

ма колико година имали.

- Сетио сам се зашто
сам дошао овде.

Ја... Хтео сам да упутим позив.

- Ох?

- Учините ми част

да будем мој гост
у масонском послу?

- Шта се ради у
масону, г. Озборн?

Без скандирања, надам се.

Или људске жртве.

- Ох, не, не,
не, не, не, не.

Не, не.

Не, ништа тако.
то је...

Ово је женско вече.

Биће им драго да дођете,

и био бих одушевљен
да будете мој гост.

- Волео бих да дођем,
г. Осборне.

То је завера.

Требало је да ме видиш
како гурам унука из хотела.

Бићу избачен кад сазнају.

- Од кога? Изненађен
сам вама, госпођо П.

Где ти је кичма?

Смири се.
То је само моја мајка.

- "Само."

- Здраво, мама.

- Па, шта радиш?

- Пишем.

- Мислим, за живот.

- Почињеш да звучиш
као Американац.

- Ласкање те неће
одвести никуда.

морате признати,
Ја сам особа широких погледа.

Не виђам сина месецима,

а онда дође и
посети ме са тобом,

и нисам тражио ни
једно објашњење.

- Госпођо Меиер, нема
шта да се објашњава.

Ја сам нека врста почасне баке.

Покријте уши.
осрамотићу те.

- Мислим да ћу узети још чаја.

- Знате, ваш син је
човек многих талената,

и показао ми је велику доброту

када сам био у невољи.

Мислим да треба да
будете поносни на то

ти си га васпитао да
буде човек какав је данас,

и у случају да нисте
били свесни тога,

често сте му били на уму.

Зато сам био радознао

и желео да те упознам.

Али молим вас да ми опростите
ако делујем наметљиво.

- Можда не изгледа тако,

али сам се борио
да му дам најбоље.

Никада нисам имала луксуз да имам
мужа на кога бих могла да се вратим.

Одгајао сам га сасвим сам,

и ја сам проклето поносан на то.

Ох, не кајем се ни секунде.

Урадио бих све изнова да морам.

Али понекад ствари једноставно
не иду онако како се надате.

- Шта хоћеш?

- ♪

- Заносно.
Позитивно заносно.

- Г. Озборн,

Сумњам да их имаш
Италијанска крв у теби.

- Ирци.

- Ах, то објашњава.

Да идемо?

- ♪

- Осећам да се овде
развија лоша ситуација.

- Не!

* ДРЖИ СЛОВО Г СВЕ ДО 59000 *

- Веома пријатно вече.
Хвала.

- Хоћемо ли мало прошетати?

а онда,
када смо уморни,

могли бисмо, ух,
узети такси.

- Ако мислиш да си дорастао.

- Госпођо Палфри, ја могу да летим!

Ох!
- Ох, драга.

- Није ми било тако
пријатно са женом

од последњег пута када ми
је било пријатно са женом.

Могу ли те звати Сарах?

- То је моје име.

- Постаје мало усамљено

у Цларемонту понекад,
зар не мислиш?

Понекад.

- Нисам створен да
будем удовац, знаш,

и пало ми је на памет
да ако удружимо снаге,

могли бисмо имати бољи посао.

- "Удружити снаге"?

- Имали бисмо дивну малу колибу

доле у Тунбридге Веллс.

Имам пар другара доле.

- Нисам сигуран
Сасвим разумем.

- Имали бисмо некога
да нам чува кућу.

Понекад бисмо могли
да изађемо на забаву.

Могли бисмо да се забавимо.

Могли бисмо да организујемо
забаве са сиром и вином.

„Забаве од сира и вина“?

Ох!

г. Озборн,
молим те немој даље.

Мислим да је време
да тражимо такси.

- Не било какав стари сир.

Не то, ух, ствар за мишоловке

да служе у Цларемонту,
не, не, не, не.

Не. Ух... ух... нешто са
мало залогаја у себи.

Ух, Црни дијамант
или добар клин Брие.

Нисам богат човек,

али сам довољно
богат да дам жену

живот који заслужује.

- Г. Озборн, дошао сам
као ваш гост вечерас,

мислећи да је то једноставно
пријатељски позив.

Да ли сада сугеришете
да живимо у греху?

- Још горе.
Много горе.

Молим те да се удаш за мене.

Ох, молим те опрости ми.

то је веома љубазно од тебе,

али надам се да
говори виски а не ти.

- Никада у животу
нисам био трезвенији.

Погледај ме.

- ♪

- Не више.
Нема више, г. Осборне.

Молим те дођи и седи.

- Госпођо Палфри...

Сара...

хоћеш ли ме учинити
најсрећнијим човеком на свету?

- Г. Осборне, молим вас немојте.

Сада, дозволите ми да вам помогнем.
Хајде, седи.

Желим да ме саслушаш.

- Ја сам сав у ушима.

- Сада, већи део мог живота,

Била сам нечија ћерка,

нечија жена,
и нечија мајка.

Волео бих да проведем
остатак свог времена овде

бити једноставно ја.

Не намеравам више да се удам,

али имам пуно
места за пријатеље.

Хоћеш ли ми бити пријатељ?

- Похлепан сам.

- Па, можда би требало
да порадиш на томе.

А сада, хоћемо
ли наћи тај такси?

- ♪

- ♪ Постоји љупка дама
коју заиста треба да видите ♪

♪ За тебе је она можда Сара,
али за мене је госпођа П. ♪

♪ Има шешир на глави
- Ох, немој.
шшшш

- ♪ И чарапу на њено
рањено... колено ♪

- То је било веома лепо,
али сасвим непожељно.

- Тако се лако осрамотиш.

- Није ме било срамота.

- И ти си био.
Видео сам те како си поцрвенео.

- Мислио сам да сам прерано,

и нисам хтео да те
одвраћам од твог посла.

- Па, прекинуо сам
пре сат времена.

Само сам те чекао.

Вечерамо у мом стану.
Све сам припремио.

- Сада си и ти кувар?

- Па, ти суди о томе.

- Сада...

Ммм.

Како укусно.

- Стварно?
- Заиста.

Како зовете ово јело?

- Таљателе а ла
тиквице а ла Лудовик.

Боже, Мојсије.

Можда је то било вино,

или пријатељство које је
расло из неке врсте потребе.

Понекад осећам да сам
рођен у погрешно време.

- Зашто то кажеш?

- Не знам.

Претпостављам да ми недостаје
једноставност старих дана.

- Па, како знаш да су
били једноставнији?

Бојим се да је то прилично
романтичан поглед

прошлости коју никад нисте знали.

И ако ми опростите што то кажем,

изгледа као изговор да се
не бавите својом садашњошћу.

- То је смешно.
То је оно
Росие ми је стално говорила.

- Ох, драга.
Извините.

- Не, у реду је.
у реду је.

Увек узимам у обзир
извор када ме анализирају.

И она... имала је план.
Ви не.

- Ох, нисам анализирао.

Ја... Ја сам само направио
запажање као твој пријатељ.

- И то је било врло
оштроумно запажање.

Читао сам овај
лист пре неки дан,

а ту је и овај квиз,
квиз личности,

дизајниран да мери вашу
способност за пријатељство.

- Ох. Мислиш, квиз
може све то да утврди?

- Па, не знам.
Хоћемо ли сазнати?

- Па, зашто не?

- Добро. Сада,
почнимо са жилавком.

„Да ли више волиш да
будеш гост или домаћин?

- Па, уживао сам у нашој
заједничкој вечери у хотелу.

Али морам признати
Више волим да сам овде.

– „Кад би те пријатељ
држао да чекаш

"Договорили сте се за састанак,

„Да ли бисте, а, стрпљиво чекали

„и опрости када
он или она стигне;

„б, чекај даље,
али имају ред

„кад год се појавио;

или ц, одустати и
отићи кући љута“?

- Па, знам да ме не
би терао да чекам, ух...

осим ако није постојао
веома добар разлог,

па бих стрпљиво чекао да дођеш

а затим уживајте у нашем
заједничком времену.

- Не само ја.
Било ко.

- Па, тренутно
нема никог другог.

Ти си једини
могу да се сетим.

- Ја, ух...

Немам много пријатеља.

За пријатеље је потребан новац.

Сви они имају
аутомобиле и посао.

- Не треба дозволити
да се пријатељи измакну.

- Па, има јако мало
Ја то могу.

Али види, знаш,
можемо боље од овога.

Хајде да направимо сопствени квиз.
- У реду.

- Ок, твој омиљени филм.

– Па то би морао да
буде „Кратак сусрет”.

- "Кратак сусрет"?
- Никад га ниси видео?

- Можда јесам.
Не могу да се сетим.

- Да си имао,
сетио би се.

Када сам имао 18 година
Први пут сам то видео.

Био је то мој први
састанак са Артхуром.

И на крају,

обоје смо тако бестидно плакали

да нисмо имали
ништа друго да радимо,

али се заљуби.

- Ух, твоје омиљено место?

- суботом,

пре наше ћерке
Елизабета је рођена,

некада смо клизили у Цастле Инн,

која је поред опатије у Бевлеиу,

и имали бисмо раскошну вечеру

а онда провести
остатак вечери...

заједно.

А недељом бисмо лежали
у кревету до поднева,

касни ручак,

а затим седне на
клупу поред реке

и гледај како сунце залази.

Ох, било је савршено.

- Да.

- Твоја омиљена песма.

- "За све што знамо."

- За шта знамо?

- Не, тако се зове песма.

Али вероватно сте
премлади да бисте то знали.

- Да.
Вероватно.

♪ За све што знамо

♪

♪ Можда се више никада нећемо срести

♪ Пре него што одеш

♪ Искористите овај тренутак

♪ Опет слатко

♪

♪ Нећемо рећи

♪ Лаку ноћ

♪ До последњег тренутка

♪ Испружићу руку

♪

♪ И моје срце

♪ Биће у њему

♪ За све што знамо

♪ Ово је можда само сан

♪

♪ Али долазимо и одлазимо

♪ Као таласи на потоку

♪

♪ За све што знамо

- ♪

- ♪

- Била је то дивна
ноћ, Десмонде.

Хвала ти драга моја.

- Задовољство је моје.

Лаку ноћ, бако.

♪ Сутрашњи дан је створен за неке

♪ Сутра можда никада неће доћи

♪ За све што знамо

- Твој унук је најлирскији,
госпођо Палфреи.

- Да, бојим се да ће
то добити од мене.

- Божанствено!

- Извини.

- То је... "Кратак сусрет."

- Један од мојих омиљених.

И твој?

- Можда.
Вероватно.
Нисам то видео.

- Ох, то је озбиљно.

Знаш шта? Видео
сам то стотине пута.

Могу сачекати дан или тако нешто.

Обавезно га вратите сутра.

- Немам играча.

- Како то мислите да видите?

- Хтео сам да пређем тај
мост када сам дошао до њега.

- Рекао бих да си
сада на том мосту.

- Мислите ли...
Требао бих... скочити?

- Не са Целијом Џонсон.

Не верујем да уме да плива.

- Здраво.

- Извините, госпођице.
- Да?

не претпостављам...

Извините.

- Претпостављам...

Могао бих да те позовем
да га погледаш са мном...

кад бих те мало боље познавао.

Моје име је Гвендолин Гут.

- Искрено?

Моје име је Лудовиц Меиер.

- Искрено?

Па, то је умирујуће.

Обоје имамо смешна имена.

- Збогом, М--

Збогом.
Збогом.

Ох, отишла је... Ох.
Да.

Ух, ћао.

Врати се ускоро.

Ц-Ц-Врати се ускоро.

- ♪

- ♪

- Могу ли вам помоћи?

- Да ли дозвољавате
рођацима посету?

- Ово је хотел, госпођо.

- Знам то,
али мој син ми је рекао

да рођаци нису дозвољени.

- Онда сте били дезинформисани,
госпођа или ваш син је био.

Цларемонт је отворен за свакога.

Или скоро било ко.
Како могу да вам помогнем?

- Моја мајка је један
од твојих гостију овде.

Њено име је
гђа Артхур Палфреи.

- Госпођо Палфреи?

Па, да, наравно.
Зашто ниси тако рекао?

Ти мора да си Елизабет.

- Да, заиста, а ти си?

- Менаџер.

- Суммерс?
- Да?

Госпођа Палфри, ваша ћерка.

- Мајко.
- Елизабетх!

шта радиш--
- Не устај.

- Па, ово је изненађење.

Да сам знао да долазиш,

Организовао бих
нешто празничније.

- Молим те, мајко,
Нисам дошао овде из забаве.

- Нешто није у реду?

- У ствари,
постоји.

Десмонд ме је звао.
Он је сасвим ван себе.

Рекао је да сте га
се брзо отарасили

са неким чудним изговором.
- Јесам ли?

- Рекли сте му да посете
родбине нису дозвољене.

Али према речима менаџера,
то није тачно.

- Па, истина је,
Звао сам га неколико пута,

а он се никада није ни
потрудио да одговори.

А онда се појавио овде

потпуно ненајављен у
најнеповољнијем тренутку.

- Како то мислиш?
- Имао сам друге планове.

Ако се сећаш, Елизабет,
Дошао сам да живим у Лондону

да не би била ваша одговорност,

и да се навикнем на мало
практичне независности.

- Дакле, јесам ли у праву када размишљам

да не желиш да
дођемо да те посетимо?

- Зашто, не драга.
Не, не, не.
Уопште не.

Али то је само,
молим те разумеј,

Овде правим свој живот

и прилично уживајући у томе.

Мислио сам да ће ти
бити драго због мене.

- Па јесам,
али то је моја дужност

да видим да ли сте безбедни
и да се правилно бринете.

- Видите ли тог отменог изгледа

господин са брковима седи тамо?

- Шта је са њим?

- Замолио ме је
да се удам за њега.

- Шта?

- Па, не изгледај тако запањено.

наравно,
Одбио сам га,

али романтично пријатељство
у моје доба живота је...

Па, прилично је окрепљујуће.

Заиста, мајко.

Зар не мислите да је
мало касно у животу да...

Не могу да верујем
да си озбиљан.

- Ох, и шта не можеш да верујеш?

то--

Ох!

Суммерс!

- Позовите хитну!

Одмах!

Иди!

- У реду је,
Мрс. Арбутхнот.

Помоћ је на путу.

- Хвала, госпођо Палфреи.

Не брини.

Није нам дозвољено
да умремо овде.

Међутим...
- Схх.
Не покушавај да говориш.

- Реци им да не журе због мене.

спреман сам,
знаш, драга моја.

Већ дуго сам спреман.

- ♪

- ♪

♪

Спреман сам, знаш, драга.

- ♪

- Већ дуго сам спреман.

- ♪

- ♪

♪

- Наш састанак, госпођо П.,
био на оном углу тамо.

Стајао сам тамо као
идиот око 20 минута.

Предложиле су ме три жене,

један човек и пас.

- Ох...
- Шта је било, госпођо П?

- Мислим да се можда
слажем са нечим.

Ја... Уопште се не осећам добро.

можда...

морамо да одложимо
посету замку Бевлеи.

- Ох.
Ох, извини.

Гвендолин се тако радовала
што ће вас упознати.

- Ох, и ја сам веома
нестрпљив да је упознам,

али кад сам мало више дорастао.

- Не брини.
Можемо то урадити неки други дан.

Пусти ме да те отпратим назад.

- Хоћеш ли, молим те?
То би било веома љубазно.

Хвала ти пријатељу...

задужен за ведрину.

- Да ли је то у прилогу
неке друге реченице,

или треба да виси
тамо у ваздуху?

- Лудовик Мајер,

задужен за ведрину.

То би требало да употпуни мисао.

- На срећу,

да се саплео у твој живот.

- И обрнуто.

Мрс. П?

Шта да не радим
Гвендолин љубоморна на тебе?

- Даћу ти свој родни лист.

- Одувек сам желео
да посетим Бевлеи.

Моји родитељи ми кажу
да је прилично јединствено.

- Да, прилично је посебан...

као ти.

Да ли вас он
упућује да то кажете

свим његовим девојкама?

- Ох, не, драга, само ти.

Не, нисам мислио...

- ♪

- ♪

♪

♪

♪

Плесала је око својих успомена

окретним кораком младе девојке.

Њене приче постале су
живописне у очима младог пара,

и одједном,
прошлост је постала садашњост

за мало времена.

- ♪

- ♪

Вхоо!

- ♪

Браво!

- ♪

- Гледао сам кроз
прозор са Артхуром

у многе недеље

и познато да сећање
на такву срећу

никад ме не би оставио.

И временом,

ако будеш имао среће...

- Верујете ли у судбину,
госпођо Палфри?

- Да, мислим да знам.

Зашто питаш?

– Баш сам размишљао о
теби и „Кратком сусрету”.

Да није било тога,
Не бих срео Луда.

- Поласкан сам што
сам можда играо

неки мали део у њему.

Али, знате, ствари су
суђене да се догоде.

Судбина може да
нас одведе на пут,

али остало је на нама.

Увек запамтите да максимално
искористите сваки тренутак.

То је најважнија
лекција у мом животу.

- Хоћете ли вас двоје
престати да причате о мени,

јер постаје помало срамотно.

Извините.
ко си ти

- Можемо постојати
без тебе, знаш?

И у случају да нисте чули,
ми смо јачи пол.

- Да, па, откривам
то на тежи начин.

- Зашто вас двоје не
одете на неко време?

Волео бих да седим
овде и размишљам.

Ми ћемо... Придружићемо
се поново на чај.

- Наравно.
- Да.

- ♪

- ♪

- Били бисте веома поносни
на нашег усвојеног унука.

- ♪

Чак и најромантичнији
аспекти њеног живота

биле уоквирене у квадрат
реалне практичности.

Знала је да постоје
знаци да крене даље.

Међутим, овог
пута питање је било:

Куда и за шта?

- ♪

- ♪

♪

♪

♪

- ♪

Артхур?

- ♪

„Драги мој Лудо,

„Мислио сам да пишем,

„и реци колико
Уживао сам у дану

„Сви смо заједно
провели у замку Бевлеи.

„Ако нађеш времена,

„Врло бих волео да вас
обоје одведем на вечеру.

„Обећавам да вас више нећу
подвргавати кухињи Цларемонт.

„Зови ме кад год можеш.

Љубав, Саша."

- Пишеш Десмонду?

- Да, заиста.

- Питали смо се зашто

нисмо га видели овде доста дуго.

- Он је млад човек.

Он има свој живот.

Охрабрио сам га да
се клони Клермонта,

да не губи своје драгоцено
време са мном и осталим лешевима.

- Ох, хајде, госпођо Палфреи,
шта се дешава?

Посматрали смо вас.

Нисмо могли а да не приметимо

да нисте били свој недавно.

- Ох, стварно, г. Осборне?

А ко сам ја?

Мислим да би могло бити боље

када бисте сви проводили своје
време посматрајући једни друге,

и остави ме на миру.

- Госпођо Палфреи!

Сарах!

Шта сам рекао?

- Господине Озборн, дошао
сам због мало приватности,

не треба посматрати и не--

Буп!
Буп!
Буп!

И да не буде предмет
многих беспослених трачева.

Не желим да будем
груб или нељубазан,

али бих био неизмерно захвалан

кад бисте сви престали
да ме посматрате.

Жао ми је, г. Осборне.

Ја... знам да си мислио добро.

Али волео бих да будем
невидљив за кратко време,

ако то није превише за тражити.

- Позовите хитну!

- ♪

- Сарах?

Сарах?

Сарах?

- Има ли новости?
- Њен кук.

Сломила је кук.

- Ох, не.
Ох, јадна госпођо Палфреи.

Па, једном када кук оде--

- Увек гледам са
ведрије стране, Вера.

- Па, само сам реалан.

- Не, драга,
само бити свој.

- Па, управо сам испоручио
Писмо гђе Палфри

у подрумски стан у
Вестбоурне Гровеу.

Мислим, кога би она
тамо могла познавати?

- Тражим
госпођо Палфреи.

- Господине--
- Господине Меиер?

Господин Лудовиц Меиер?
- Извините?

- Управо сам вам испоручио
писмо од госпође Палфреи.

- Ја нисам г. Меиер.

Ја сам унук гђе
Палфреи, Десмонд.

- Ох!
- Шта је то?

- Извините,
младићу, ко год да си.

Гђа Палфри има
само једног унука.

- Да, то је тачно - ја.

- Чудно, не личиш на њу.

Можда бисте
желели да је опишете.

- Не, стварно мислим да не бих.

- Зови полицију.

Сачекај тренутак.

Дакле, истина је. Не дозвољавате
рођацима да посећују овде. Да?

- Истина. Посебно лажни рођаци.

- Ово је... лудница.

Молим?

- Ох, не дај му да побегне!

- Заустави лажњака.
- Не пуштај га.

- Десмонде, покушавао
је да се претвара да је ти.

- Ко је био?
- Био је.

- Па, зашто сте добили
писмо г. Меиера?

у твојој руци, Десмонд?

- Ух...

Па, ум...

Изгледа да је мачка
изашла из торбе.

Ја сам Лудовиц Меиер.

- Објасни се,
млади момак.

- Па, мало пишем са стране...

- Ах!
Ном де плуме.

- ...под именом
— Лудовик Мајер.

- Па, зашто нам
уопште ниси рекао?

Можемо да чувамо тајну, знаш.

- Требало би да га
променим у енглеско име,

онај који остаје у
памћењу и лако се изговара.

- Да, размотрићу то.
Где је моја бака?

- ♪

- ♪

♪

- Здраво мој Саша.

- Ох...

Био сам... веома блесав.

Имао сам овај мали пад.

- Па, сада не морате
да бринете ни о чему.

ја сам овде.

- Не желим да умрем

окружен толиким странцима.

Треба ми мало приватности.

- Нећеш умрети.

- Када Елизабета дође,
она ће...

она ће се побринути за то
Имам своју собу.

- Ја ћу се побринути за то.

- Ох, драги Лудо,

Ја бих... Волео бих да можеш.

ја...

Волео бих и своје спаваћице...

и... моја књига поезије.

ја лежим овде...

покушавам да се сетим...

али изгледа да имам...

али изгледа да су сви отишли.

– „Лутао сам усамљен као облак

која лебди по високим
долинама и брдима“.

- Од Вордсворта.
- Заиста, госпођо П.

„Кад одједном
Видео сам гомилу,

домаћин, златних нарциса;

нешто...

нешто...

- "Непрекидно као..."

- „Као звезде које сијају...
- Да.

- ...и светлуцати
на млечном путу."

Изгубио сам и изгубио
и изгубио линију.

Нестало је и побегао.

– „И често,

„Као на свом каучу лежим

„у упражњеном

„или у замишљеном расположењу,

„бљесну

„унутрашње око

„што је блаженство

„самоће;

„А онда моје срце

задовољством испуњава..."

А онда...

- Извините, господине,
сада ћете морати да одете.

- Десмонд...

да ли је то истина?

- Како то мислиш?

- Кажу... може доћи
до компликација.

- пнеумонија,
зар не, Десмонде?

- Не знам. Мораћете
да питате доктора.

- Неће нас пустити
да је видимо...

чак и за мало.

То је само ужа породица.

Али и ми смо њена
породица, Десмонде.

- Наравно да јеси.

Сви сте ви.

То је само на кратко,

само док јој не буде боље,
што неће дуго трајати.

И мислим да би сви
требали да идемо кући,

и обећавам да ћу те
назвати чим чујем било шта.

- Ох, ту си.

Питао сам се где си.

- Овде сам.

- Тако си ми недостајао.

Синоћ сам сањао леп сан.

Видео сам тебе и мене
како стојимо заједно

на дан кад смо се венчали.

Да ли се сећаш, Артхуре?

- Ох, да.

Ох, да, имам.

- Мислио сам да јеси

најзгоднији мушкарац
на целом свету.

- И знао сам да си
ти најлепша девојка.

- Волео бих да све то поновим.

- Хоћемо.

- ♪

Лаку ноћ, мој Саша.

- ♪

- ♪

- ♪

♪

- Госпођо П., имам
изненађење за вас--

Могао си ми бар
рећи да је умрла.

- Па, оставили смо
неколико порука, госпођо.

- Да, али сам се вратио
тек на време да чујем поруку

и ухвати воз.

Јадна мајка.
Сама.

- Ох, није била сама.

- Унук је био овде
са њом све време,

а он би јој читао поезију.

- Десмонд?
Зашто, то је немогуће.

- Управо сам разговарао
с њим телефоном.

Није могао бити овде до сада.

- Па, можда је то
био њен други унук.

- Драга моја дамо,
има само једног унука.

Десмонд!

- Па, госпођо, био је господин

долазећи овде сваки дан
читајући поезију твојој мајци.

Има људи који
укрштају наше животе

у малим делићима времена,

у најкраћем сусрету,

а ипак остављају неизбрисив траг

у нашим срцима и нашим умовима.

Хвала и довиђења Саша.

Заувек твој, Лудо.

Добро јутро.

- Здраво, драга.

- ♪ Нећемо рећи збогом

♪ До последњег тренутка

♪ Испружићу руку

♪ И моје срце ће бити у томе

♪ За све што знамо

♪ Ово је можда само сан

♪ Долазимо и одлазимо

♪ Као талас на потоку

♪ Зато ме воли вечерас

♪ Сутрашњи дан је створен за неке

♪ Сутра можда никада неће доћи

♪ За све што знамо

♪

♪ За све што знамо

♪ Ово је можда само сан

♪

♪ Долазимо и одлазимо

♪ Као талас на потоку

♪

♪ Зато ме воли вечерас

♪ Сутрашњи дан је створен за неке

♪ Сутра можда никада неће доћи

♪ За све што знамо

♪