All language subtitles for Lybit.ne.lybit.2014.O.WEB-DLRip_[scarabey.org].cyr

Сретан пут. –Хвала.

Већ видим много људи. Руса,
Кинеза, кога све не.

Надам се да ћеш све купити до
мог доласка? -Два дана су мало.

Овако. Кад ја стигнем, нема
продавница. –Добро. Трудићу се.

Већ ми фалиш. –И ти мени. –Заиста?
–Да, видимо се за 2 дана.

Волим те. –И ја тебе.

Превод-Чарнојевић

Већ си слетела? Ја стижем на посао.
Пре ти до Париза него ја до центра.

Добар дан. –Поздрав. Погледај.
Нуде да купимо хотел у Петербургу.

Није лоша понуда. Ти познајеш Питер?
Аљона је рекла да тамо имаш рођаке.

Да. Бабу... Пет звездица, у самом
центру.

Врло примамљиво. Треба отићи,
видети у ком је стању. –Одлично.

Обави то. Треба до краја месеца
да им одговоримо.

Како ти и Аљона? –Дуго смо заједно.
-Ти је волиш, ја исто. То нас спаја.

Можда да је тамо запросиш?
Имаш мој благослов. –Хвала.

Мислио сам да тражим одобрење.
–Купи прстен. –Већ јесам.

Попните се на Ајфелову кулу и урадите
то. Она од малена о томе сања.

О чему? –Да буде запрошена
на Ајфеловом торњу.

Озбиљно? –Само, ја ти то нисам
рекао. Полудеће од среће.

Ја се у прстење ништа не разумем.
-О, леп прстен. Колико кошта?

Скуп је. –Значи, волиш је?
–Чини ми се да је тако.

Чини? –Волим је. –Уверен си
100%? –Управо је рекао.

Ништа вам не могу рећи. Одмах
почињете... –Ја не почињем.

Он почиње. –Кад је идиот.
–Ја, идиот? Вечерас сам на ТВ.

Шта ти кажем? Чуј, пијмо за тебе,
Аљону и твог будућег таста.

И да буде мушко. –Хајдемо до клуба
ту близу? –Не могу, радим сутра.

И ми. –Нећемо дуго. –Знам, све
ми је познато. Аљона зове.

Дечко је готов. –Кад дођем са
оваквим ставом, убиј ме.

Како је тамо? –У продавницама
онако. Напољу није лоше.

Све је веома лепо. Сем што
Французе скоро и не виђам.

Види по ресторанима. Чуо сам да дижу
кредите да би јели у ресторанима.

Фалиш ми. –Ускоро ћу бити кући
па се чујемо. –Важи. Волим те.

И ја тебе. Љубим те.
–Помози младим музичарима.

Немам ситниш. –Примамо кредитне
картице, сатове, крупан новац.

Имам 5000. –Не одбијамо! –За
те паре могу на концерт ЈуТуа.

Можеш. Могу и ја. Можемо путовати
заједно... То је далеко.

А ти си сав стилизован. Могу ти
се потписати на кошуљу?

Послушај како су талентовани.

Дај. Шта ако баш и нису
талентовани? Увежбаће.

Ти ниси са њима? – Ја сам њихов
агент. Добро, помажем им.

Скупим им за пола сата више пара,
него они за целу недељу.

Рецитоваћу ти. Ако ти се свиди,
плати. –Не волим поезију, већ спорт.

Изволи. Но ако ми се не свиди,
казаћу ти.

Беше то срећна путања,
од досаде до горих стања.

Цурео децембар, година измицала.
Ноћу је фалило аспирина.

У поноћ ракије, у подне вина.

У међувремену, као породице из
романа ми се разиђосмо.

Ту и тамо беше нам до шала.
Бука се с тишином помешала.

А ти си излазио из свог безумља
у привремена слабоумља.

Ја нисам смела, Бог нек ми
опрости.

То је све? –Ти би још и Оњегина
да ти рецитујем? –Не. Само питам.

Не вреди 5000? – Не знам колико
се сад крећу стихови?

Добро. Видимо се...
Девојко, помозите музичарима.

Јеси ти полудела?
Схваташ ли шта пишеш?

Теоретски.
-Колико пута сам те упозоравао?

Пишем како ја желим. –Могу да
нас туже. То кошта.

Одбиј ми од плате. –Знаш колика
ти је плата? –Врло добро.

Са својом платом могу да се
замонашим.

Сутра летиш у Париз на изложбу.
–Пошаљи неког кога то занима.

Шаљем тебе. –Морам ли? –Да.
Ти си новинар.

Чујеш ли себе? Бизнис класа,
хотел 5 звездица, луксуз.

Удај се већ једном, да ово не
слушам. –Нико се не нуди.

Упознај тамо некога, па да те
утрапимо.-Како си дарежљив.

Не противречи ли твојим верским
убеђењима? –Шта?

Трпим те само због твог талента,
свежих идеја и оштрог језика.

Но ако наставиш тако да пијеш,
иди до ђавола.

Изволите на ваше место.
–Хвала.

Извините. Сећате ли ме се?
Недавно смо се видели.

На пасошкој контроли? –Не, јуче
увече... –Синоћ сам спавала сама.

Са музичарима... –Без музичара.
-Код опере. –Код опере

још досад нисам спавала.
–Говорили сте ми своје стихове.

Била сам пијана. –Приметио сам.
Извините, стихови нису били лоши.

Заиста, просидба на Ајфеловој кули?
Тако банално. –Разумем, али...

Као просидба у Кремљу, или још
гора варијанта, у Маузолеју.

Но ја се на смрт бојим висине.
–Онда боље Маузолеј.

А кула је баш висока. 324 м.
-Па како ћеш онда?

С великим напором. –Саосећам.
-Како то да ти тако расуђујеш?

Велико искуство. –Кажи ми онда
где да је запросим?

Рецимо, Монмартр, Француска
кинотека, гроб Оскара Вајлда.

Како да нађем сва та места?
–Наравно и Луксембуршки парк.

И то је банално. Најбоље увече на
обали. –Гроб звучи романтичније.

У односу на кулу... –Она је о
томе маштала. –Онда, за машту!

Ипак мислим да треба да нађете
место које ће бити само ваше.

Разумеш? Не разумеш? Где нема
Кинеза са фотоапаратима.

WC на желецничкој станици? –У
тоалету са графитима на руском.

Дођавола. Тако бих запалила.

Чуј, током лета је забрањено.
Они и WC шоље парфимишу.

Имам парфем. –Не. Има неки спреј
са сензором…

Прекршили сте неколико правила
безбедности за које следи казна.

У авиону су забрањени пушење и
секс у тоалету. –Шта каже за секс?

Каже да смо имали секс у тоалету.

Је ли он луд? Кажи му да то не
пише у записник. –О сексу у WC-у?

Која је разлика? Није било
секса.

Добар дан.

Објасни му... Извините. Но секс
ин тоалет. Но тоалет секс.

Ако вас неко чека, послаћу чувара
да објасни што сте задржани?

Може послати овог друга да објасни
твојој вереници што си задржан.

Нипошто. Чујте, хајде...
Преведи му.

Ви нас пустите. Платићемо казну и
нећемо више никад ово радити.

Ни у тоалету, ни у ресторану.
Ни на другим местима у Француској

где је то забрањено. ОК?
–Шта нећемо радити? -Пушити.

А секс ћемо имати? Шалим се.

Господине, он се ускоро жени.
Разумете, било би непријатно

да његова вереница сазна. Не
желите да им покварите срећу?

Јесте ли ожењени? –Имам шесторо
деце. –Одлично. Има шесторо деце.

Француз, оптерећен је сексом.
–Да му и то преведем?

Одиста, ако посматраш ситуацију
из њиховог угла, тако изгледа.

Можда ти је било мука, па сам ти
помагао. Што тако не гледају?

Кажем ти, њима се све мисли своде
на једно. Зато и ратове губе.

Мисле како да прекину рат и
пређу на секс.

Дај да се овде растанемо. –Зашто?
–Ни мени не би било пријатно

да видим своју вереницу у
обрнутој ситуацији.

Љубоморна је? –Нисам приметио.
Но боље да не испитујем.

Разумем. Важи. Скинућу своју влас
одавде. Изволи.

Није успело.

Здраво. Аљона, Ира. Ирина ово
је Аљона. –Добар дан.

Драго ми је. -Наше пртљаге су
изгубили. Чекали смо да их нађу.

Ви сте Ирина Смирнова? –Да.
–Пишете за магазин? –Да.

Обожавам ваше колумне. Ни једну
не пропуштам. –Драго ми је.

Заиста. Сјајно пишете.
Студирам и то ме одушевљава.

Онда, желим вам све... –Да, и ми
теби. –А како ћете до Париза?

Узећу такси. –Нас чека ауто.
Можемо вас повести?

А мени се Ношкин свиђа. Радо бих
ишла на његову изложбу.

Могу вам дати позивницу. –Имате
вишак? – Имам моју.

За двоје. Изволите. –А ви не
идете? –Не. –Како ћете писати?

Као и обично.

Диван кофер. И мени треба нови
и све оно што стаје у њега.

Тамо десно имате продавницу.
Ја сам овај кофер тамо купила.

А да одемо заједно на кафу?
–Нажалост, ја сутра летим.

Онда у Москви? Хтела бих да вам
покажем своје текстове.

Занима ме ваше мишљење.

Наравно.
Даћу вам своје визитке.

Сад имам и визитке. Тек штампане.
Свеже. –Ја своје нисам понео.

А моје визитке и не постоје.
-Добро. Срећно.

Свиђа ти се? –Ко? –Смирнова.
-У ком смислу? –Занимљива је.

Независна. Води занимљив живот.
–Не знам. Хајдемо сутра на кулу?

Види који је ред. –15 минута.
–Хајдемо по продавницама?

Већ смо овде. Нисмо никад били.
Идемо.

Има занимљивијих места. –Бити у
Паризу а не обићи Ајфелову кулу,

исто је као отићи на море и
не ући у воду.

Али што да журимо? Хајдемо
до Француске кинотеке.

Посетимо Монмартр, гроб Оскара
Вајлда. Луксембуршки парк…

Прошетајмо обалом. Хоћемо ли?
–Добро.

Али тек кад посетимо Ајфелову
кулу.

Знам, треба само да се удаш. -Охо.
–Да га ухватиш и не пушташ.

Само да се удам. То све решава.
Удавала си се три пута.

И то званично! –Добро, имаш ли
кога? –Немам.

Неко ти се свиђа? –Озбиљно?
-Озбиљно или не, свиђа ли ти се?

Озбиљно, не. А онако, неко ми
се увек свиђа. –Знала сам.

А у последње време?
–У последење, не знам.

У авиону сам седела с једним.
Драг је, симпатичан, фин.

Свидео ми се. –И хоће бити нешто?
–Неће! –Зашто?

Зато што вероватно баш сада
он тамо проси своју вереницу.

Дођи. Поглед је невероватан.

И одавде се лепо види.

Нисам знала да те занима гроб Оскара
Вајлда? –Читао сам га недавно.

Дођи да се сликамо.

Удај се за мене.

Да. Наравно.

Цео живот сам о овоме маштала.

Да ли сам му се свидела? –Да.
–Не знам. Доста смо другачији.

Он и његова вереница јесу једно
за друго. Додала ме на фејсбук.

Чуј, нешто сам нажврљала.
Прочитај.

Кад читам твоје стихове, чини ми се
да не припадаш овом времену и месту.

Требало је да се родиш ту,
у Паризу, а не у Москви.

У време кад паре нису значиле
ништа, а поезија све.

Онда би била велика поетеса,
као Марина Цветајева.

Читао си шта је Смирнова написала
о изложби у Паризу? –Не.

Волела бих да будем као она. Шта
мислиш, могу ли бити? –Озбиљно

или само мислиш да офарбаш косу?
Назови кад завршиш. –Важи.

Срећно. –Хвала.

Прочитај.

Хало. –Поздрав, Алексеј овде.
Заједно смо пушили у авиону,

па доспели у полицију. Сећаш се?
–Здраво. Нисам очекивала позив.

Читао сам твој чланак о Ношкину
у Паризу. Врло оштроумно.

Стопроцентно се слажем. –Да ниси
случајно у Питеру? –Случајно, не.

У Москви сам. –Летим за Питер.
–Јасно. –Не намераваш у Питер?

Када? –Сада.

Теби у Питер? –Кад тако
кажеш то звучи чудно.

Вероватно. Хало...

Полећемо. Телефон се искључује.

Да, драга. Честитам, паметнице.
Путујем у Питер.

Твој отац би тамо да купи хотел.
Задужио је мене, па сам пошао.

Не. Само идем и враћам се. Видимо
се кад се вратим. Важи. Љубим те.

Добро вече. – Добро вече. Требало
би да је резервисано. -Ваш пасош.

Извините. Брзо се враћам.

Поздрав.

Упознајте се. Ово је мој друг...
Како се зовеш? –Марк. –Марк.

А ово је... –Љоша! –Да. Љоша.
–Драго ми је.

Запамтићеш како се зовем? –Хоћу.
–Донећу пиће. –Ја имам!

Мислио сам да ти се нешто десило.
Како си сазнала да сам у Питеру?

Аљона је написала на фејсбуку.
–Пријатељи сте на фејсбуку?

Шта радиш овде? –Волим овај бар.
–Мислио сам у Питеру.

Овде је сутра премијера једне
авангардне представе.

Шетаће голи по зиду. –И дечко с
којим си играла шета го по зиду?

Који? Не. Он игра у Хамлету.
То је трећеразредна постава.

Јесмо ли добро играли?
–Нисам успео да оценим.

То је била импровизација.
–А иначе сте читали лектиру?

Идемо у хотел.
Досадило ми је овде.

Спушта се за 2-3 сата. –А
хотел је на оној страни? –Да.

И спаваћу само сат-два,
па крећем.

Одседате обоје? –Не. Само ја.
Девојка је само на сат или два.

Можда три. Видећемо.

Да. Одседамо обоје.
–Ваш пасош.

Зашто спаваш на каучу?

Нисам ни мислио да спавам, али...
-Исцрпела сам те?

Зар се не сећаш? Заспала си.
–Надам се не током секса.

То ми се једном десило. –Не.
Шта ти је? Нисмо дотле ни дошли.

Није ни било секса.

А што сам без одеће?
–Ваљда зато што си је скинула.

Чујем да многи то раде кад иду
на спавање. –Зашто ти ниси?

Нисам ни понео гардеробу.
Идемо, одвешћу те у твој хотел.

Могу ли да се истуширам?
–Наравно. Чекам те на доручку.

Алексеј?

Шта ти радиш овде?
–Дошао сам да доручкујем.

Упознајте се. Менаџер, а ово је мој
будући зет. Нисам знао да си овде.

Дошао сам да погледам хотел. За
два дана ћу вам дати извештај.

Што нас нисте упозорили?
Ја бих вам све показао.

Хтео сам да као обичан гост
утврдим недостатке. –Немамо их.

Наравно. А шта ви овде радите?

Ту сам другим поводом, па решио
да погледам и хотел.

Можемо да наставимо обилазак
утроје? –Наравно. –Само минут.

А у којој сте соби? –На трећем
спрату. Лево, на крају. -Бизнис.

Да. -Онда дозволите да покажем
вашу собу као пример бизнис класе.

Све остале су заузете, а идентичне
су. –Хајде други пут? Морам ићи.

Баби није добро. –Шта се десило?
–Не знам. Сусетка је звала.

Лоше јој је, па морам отићи.
–Наравно, отиђи.

Погледаћемо вашу собу сами, ако
нисте против? –Немојте.

Није поспремљено. –Само
на час. Нећемо загледати.

Што Аљона није пошла? –Има испит.
Дајте минут да спремим...

Показаћу вам конференцијску салу,
овде поред.

Као да кријеш плавушу у ормару.

Опростите. Изгледа ми је кључ
остао у соби? –Откључаћу вам ја.

Изволите. –Хвала.

Ово није моја соба. Извините.

Писац. Из Нижњег Тагила.
Тражи инспирацију.

Ја сам поред.

Сигурни сте? –Да. 99%.

Хвала. Нисам ни туш искључио.
Тренутак.

Шта радиш? –Брзо у ормар.
Молим те.

Шта се десило? –Врата нипошто не
отварај док те ја не изведем.

Ако ништа није било, што ме
скриваш у ормар?

А ко би поверовао да се гола и
мокра девојка овде само купа?

А ако будем у ормару, повероваће?
–Само не отварај. –Ако се отвори?

Бићемо у великом проблему!
–Претерујеш... –Улази сместа!

За сад ми се све допада. И ваша
собарица. Штета што није на продају.

Плавушу си сакрио? –Наравно.
–Под кревет? –У ормар.

Ове собе имају исти распоред.
Само су бочне веће за балкон.

Немам појма ко би могао бити.
-Отворићу.

Уопште није лоше. Свиђа ти се?
–Веома. –Алексеј, ваш виски.

Дупли. За вас? –Сасвим сам
заборавио. За мене је, наравно.

Од јутра? –Кад сам чуо за баку,
стужило ми се...

Љоша, не брини се. Имам доста
пријатеља лекара, свих струка.

Ако је са бабом шта озбиљно,
не брини. –Хвала.

Данас у 19 имам неки скуп. Пођи
са мном? –Радо, али...

Добро. Разумем ситуацију...
–Михаиле Сергејевићу!

Који? Горбачов или Бојарски?
–Зашто то питате?

Јер ја нисам Сергејевић,
већ Андрејевић. –Извините.

Биће све добро. Затреба ли, бабу
ћемо послати авионом у Немачку.

Најбољим лекарима. Хајде...

Извините. Имам нешто да обавим.

Љоша. –Она ми је као мајка.
–Разумем те.

Кад сам био мали она је бринула
о мени.

Можда и треба да дрмнеш виски?
Биће ти лакше. –Хвала.

Држи се.

Станиславски би се поносио тобом.
–Прекрасно.

Можда да играм Отела заједно са
твојим јучерашњим Хамлетом?

А ако назове твоју баку? –Неће.
Он ни моју мајку никад није звао.

Да одемо онда на доручак?

Кад вам је свадба? –Кроз месец.

Само да се не напијеш. –Каже
неко ко од јутра цепа виски?

То је било у медицинске сврхе.

Стварно, за девојке је брачна
ноћ најважнији део свадбе.

Имала си их? –Брачне ноћи? Не.
Специјалиста сам за бесане ноћи.

И шта тада радиш? –Пишем, пијем,
играм, скупљам паре за музичаре.

Све си видео. А шта ти радиш?
–Дању или ноћу? –Ноћу.

Спавам. –А дању?
–Такође спавам.

Да, Аљона? Моја бака? Не, не.
Све је у реду.

Немој да долазиш… Тата ти је
рекао? Ма не. Све је у реду.

Не лажем те. Моја бака је добро.
Мени је тешко.

Било ми је тешко. Моја баба...
Не треба да ме подржиш!

Тата ти је рекао да сам плакао?
Нисам. Не живчани. Све је у реду.

Немој. Добро, дођи. Само мојој
мами не говори. Да јој не позли.

Назови кад слетиш.

Можда да јој све испричам? Што
да не? Међу нама није било ништа.

А да се договориш са бабом? – Око
чега? –Замоли је да те покрије.

Значи да јој све кажем, па да је
молим да лаже? Она је верник.

Лаж је грех. Неће пристати.
–Напиј је. –Зашто?

Да заборави да је лагање грех.

Ако одем сам неће пити.
Можеш ли ти да ми помогнеш?

Имаш више искуства. –Не пијем
баш често са бабама.

Углавном то буду одрасли мушкарци.
–Шта да радим с том информацијом?

Добро. Идемо.

Најбоље апсент. Дајте 3 флаше.
–Апсент? –Да. –3 флаш...

Тиме би стадо коња напио. Ја...
–Па и ти ћеш пити са бабом.

А да је упуцамо? Шта ако ми је
бака. –Покушавам да ти помогнем.

Јер се осећам малчице кривом.
–Зашто би пила апсент?

За сусрет, за упознавање.
По чашицу за све. Хоћеш даље?

Апсент изазива халуцинације,
а то је прекрасно.

Довешће твоју бакицу у стање да
заборави шта је грех уопште.

Доврага. Ја нећу пити апсент. -Онда
се поздрави с планом. Шта се бојиш?

Само се опусти и полети.
–Бојим се да полетим.

А опуштање ми не иде. Одмах ми
све постане хаотично и лоше.

Зато си тако занимљив?

С већим занимањем пратила бих
светски шампионат у шаху. Ћао.

Кренуо си у манастир? –Моја
бака ради овде. –Одлично.

Имамо се где сакрити. –Извините.
Где је трпезарија? –Не знам.

Аљоша! Дечаче мој.

Добар дан, оче. Дошао сам да
видим баку. –А то ти је вереница?

Браво. Решио да је покажеш баки.
Како се зове? –Вереница је Аљона.

Здраво, Аљона. –Ово је отац
Павле... –Добар дан.

Идемо. Одвешћу вас до баке. О
теби је причала много, о успесима.

О свадби. Позваћеш је? –Наравно.
–Сигурно ће доћи.

Без Бога не ваља нигде. Радо ћу
вас венчати. –Хвала.

Биће нам врло драго. –Зинаида
Витаљевна, види кога ти доводим.

Твој унук са невестом.
–Аљоша, анђеле мој.

Дечаче мој.
Како је лепо што сте дошли.

Моја бака Зинаида. Аљона.
–Рођени моји.

Тако се радујем да упознам
Аљошину невесту. Како је лепа.

Све их је скривао од мене. –Да.
Врло је тајновит. –Које све, баба?

Аљона, пробајте после киселе
краставце. –Да, прелепи су.

Хвала. Јако волим киселе краставце.
–И ја сам их у трудноћи волела.

Мили, а ја сам трудна?
–Трудна си? –Да, трудна сам.

Не са мном.

Не. Гарант ниси. –Сигуран си?
–Да.

То је одлично. Значи, венчаћете
се. Брак је права ствар.

Мили моји...

А да онда попијемо? За сусрет.
–Да, за упознавање.

Хало, Аљона. Излазиш са аеродрома.
Ми смо пошли у болницу.

Рекао сам да не узимамо апсент.
–Што си га онда узео?

Добар дан. -Добар дан. Само
је мало попила због сусрета.

Ради се о томе... –Бакица није
тако болесна, само...

Кад се пробуди, кажите да треба
да се одмори, да је био напад.

И још измислите. А главно је,
кад дође девојка

да кажете да је све јако лоше.
Биће боље, но чекате анализе и то.

И поставите јој поред инфузију
или неки уређај да буде верније.

Да. Тако нешто.

Извините. –А шта то радите?
-Ја?

Ја сам водоинсталатер. Поправљам
славину. –А што одмах не рече?

Нису ме питали. – Врати паре.
–Без бриге. Нећу вас одати.

Ви сте доктор? –Да. –Сигурно?
–Хоћете да видите диплому?

Ваљда ћеш даље моћи да се средиш
сам? –Без тебе ће бити мање нереда.

А шта би без мене у манастиру?

Није требало да напијеш моју бабу
коњском дозом апсента.

Сама је тражила.
–Није знала шта пије.

Ћао.

Мој кофер је у твом ауту?
-Сјајно.

Средићу ово са Аљоном,
па ћу ти га донети.

У ком театру ћеш бити?
–Пустићу ти поруку.

Тако ми је драго што си стигла.
–Како јој је? –Лоше. Идемо.

Пио си? -Малчице.
Да ублажим стрес.

Што ми одмах ниси јавио за бабу?
Знаш како сам се забринула?

Нисам ни ја знао док нисам
стигао.

Шта јој је?

Године. Могу ли нешто да те
питам? –Наравно.

Отиђи са оцем на тај скуп. –Али
дошла сам да будем с тобом?

Без увреде, тако ће ми бити
лакше. –Мили, ја ћу те смирити.

Разуми. Ја овде седим и молим
се за њу. –Шта?

Молим се.

Шта друго могу? Но када унаоколо
има људи изгубим ритам.

Заборавим речи. –Можемо
заједно да се помолимо?

Устручаваћу се. Чини ми се да то
добро радим, само кад сам сам.

Кад је неко поред, не иде ми.
–Молиш се наглас? –Разуме се.

Тако је боља веза. –Откуд ти то?
–Од оца Павла из бакине цркве.

Она тамо ради. Причаћу ти после.
–А како ћеш...

Сметаће прилично. Чекаћу да оде.
–Дај да те сачекам у ходнику?

Дуго би чекала, молитва је дугачка.
Траје 2 сата.

Док се вратиш са скупа и ја
ћу је завршти.

Добро. Али одмах се враћам.

Девојка с којом сте дошли
оставила је код нас наочаре.

Узећете их? -Да.

Јадница је заборавила наочаре.
Вратићу јој их. Испратићу те.

Чије су наочаре? – Бакине другарице.
Сусетка, јавила је да је баби лоше.

Послао сам је кући. Није ноћас
спавала, седела је крај ње.

Колико јој је година?
–Не знам. Близу осамдесет.

Сестрица рече да је девојка?
–Она све бакице тако назива.

Осамдесетогодишња девојка
са наочарима "Реј Бан"?

То ти је Питер. Купе их на
бувљаку за десетак рубаља.

Знам. Видимо се.

Држи се. –Хвала.

Молићеш се? –Може ли то са
славином брже?

Плавуша ми се више свидела.
–Баш сам мислио тебе да питам.

Одох да купим жени парфем.

Морам ући у салу.
–Само са пропусницом.

Нећу да гледам представу.
Часна реч. Само да предам кофер.

Оригинално. Но не може без
пропуснице. – Купићу карту.

Нема их. –Кажем вам, не треба
ми место, само да дам кофер!

Не може.

А за паре?
-За паре може.

Хало. –Звао си? –Где си?
–А где си ти? –У позоришту.

Видим те. Видиш ли ме? –Љоша!

Љоша?

Боље јој је? Зову из болнице.

Добро вече. – Шта радиш овде?
–Ја?

А шта ви радите? –Гледамо
представу, а ти си био на сцени?

Шта си тамо радио? –Дошао да
вратим наочаре бакиној сусетки.

Она овде ради у позоришту, иза
кулиса. На службеном улазу...

И залутао сам. –А што вучеш мој
кофер? –Твој кофер...

Нисам хтео да га оставим. Тамо је
онај сумњиви водоинсталатер...

Да не украде.
–Оно је Ира? –Ира?

Ира Смирнова. –Ма не.

Ира!

Поздрав. –Како је баба? –Добро.
У смислу, лоше је. Но боље.

Упознај мог оца Михаила. Ира
Смирнова, моја омиљена новинарка.

Она пише сјајне критике с
културних догађаја. –Драго ми је.

Џаба ме хвалиш. Кога то још
занима? –Поздрав. –Здраво.

Ира је летела са Љошом у Париз.

Да. Купила сам исти кофер као ви.
–Супер. –Ја морам у болницу.

Идем с тобом. –У реду.
–Драго ми је да смо се срели.

Довиђења. –Видимо се.

Сматрајте ме вашим обожаваоцем.
–Драго ми је. Придржите.

Радо читам ваше текстове
да одахнем од пословних брига.

Извините. –Представа је била
добра. –Да. Преспавала сам је.

Можда да вечерамо заједно?

Што ниси био искрен са мном?
-О чему ти то?

Одмах сам осетила да нешто није
у реду. –Шта си осетила?

Да се нешто дешава.
–Није дешава се. –Како?

Чекај, ја... Није се десило ништа.
–Љоша, бака ти је на самрти.

А бака? Јесте да. –А мени си
рекао да идеш да видиш хотел?

Успут сам ти купила веша.
–Сјајно. Тако си пажљива.

У коферу су. –Могу ли нешто
да те замолим? –Наравно.

Питање мог живота и смрти. Боли
ме глава, донеси ми таблету.

Имам их ја. У коферу. –Ове из
болнице су сигурно боље за стомак.

Јако те боли? –Веома.
–Имам ја добар лек. Дај.

Молим те, донеси ми воде.
-Узми таблету. Одмах ћу.

Љоша?

Шта си тамо радио? – Морао сам да
узмем ваздух. –Држи. Даћу ти лек.

Тако утицајан човек, а без
телохранитеља?

Умем сам да се чувам. А како ви
пишете своје критике?

Све време спавате на представи?
-Виски ми помогне да се сетим.

Знате, замало да купим ваш лист?
–Надам се, не да би га затворили?

Зашто да га затворим? –Имала бих
више разлога да тамо не радим.

Знате, важан фактор био је да
ми се допада како ви пишете.

Ја сам у души уметник. Пре сам
уметник, него бизнисмен.

Моја специјалност су уметност
и литература.

Имам осећај да сте ви префињена,
замршена и талентована особа.

Је ли? Занима ме из ког текста
сте открили да сам таква особа?

На примеру текста о изложби
Ношкина у Паризу.

Нисам била на изложби.
–О томе вам причам.

А ваша лепота чини вас још
занимљивијом.

И што онда нисте купили часопис?
–Јер тад још нисам срео вас.

Кад идете у Москву? –Сутра.
–Да вас повезем?

Не, хвала. Авионом сам.
–Ја имам целу авиокомпанију.

А да немате фудбалски клуб? –Не.
–Онда нисте комплетан бизнисмен.

Исправићу то. Узгред, планирам
да купим хотел у Петербургу.

Занимало би ме ваше мишљење.

ГДЕ СИ?

Добро вече. –Добро вече. Треба
нам лепа соба. –Изволите.

Ваш пасош је већ код нас.
Молићу ваш пасош.

Ја не остајем. А ви сте већ
одседали овде? –Да. Једном.

Немојте да заборавите. -Трудићу се.
-Ваша соба је 651. Пријатно вече.

Онда смо се договорили. Сутра у 10
ресторан, па лет? –Договорено.

ГДЕ СИ? –У ОНОМ ИСТОМ ХОТЕЛУ.

Отишао је? –Ко? –Твој нови друг.
–Да. –Јеси ти полудела?

Зашто? –Што летиш за Москву?
–Јер морам, а он има авион.

Шта је са кофером? –Пао је.
Његовим авионом? –Да.

Узео ти је собу? Вечерали сте
заједно? –Да. И доручковаћемо.

А онда ћете и ручати? –Видећемо.
–Знам како то завршава.

Љубоморан си. –Ја? Којешта.

Оставила сам наочаре у хитњаку.
–У коферу су ти. Који спрат?

Четврти.

Опусти се. –Чуј, а што ово
радиш? Шта ће ти он?

Одличан је саговорник.
Воли како ја пишем.

Воли како пишеш? Боли га уво.
Он те жели. Сутра летите

у Москву, а после... –За кога
ти мене држиш?

За девојку коју он жели.
–То је комплимент?

Синоћ си играла са оним
Хамлетом коме ни име ниси знала.

Добро је играо у Хамлету, тако
сам га и запамтила.

Рекла си да је то била епизодна
улога. Шта да је играо главну?

Ћао. -Спаваш са ким стигнеш?
–У последње време све ређе.

Не знам шта тебе брига?
Ти си скоро ожењен човек

који је, бог зна зашто,
дошао непознатој девојци.

Дошао сам послом. –А и бака
ти је веома болесна?

Он је дупло старији од тебе?
–Млади су сви већ заузети.

Па онда тражиш ловарног?
-Ја као и сви тражим љубав.

Само ње нема много, па узимам
оно што се даје. –Заплакаћу.

Извини, сутра имам лет…
Ко је? –Михаил.

Где ћеш? У ормар. –Полудела си?
-Улази.

Решио сам да пређем у овај хотел.
Да се мало осећам као редован гост.

Показаћете ми собу? –Али већ
сам пошла на спавање?

Кратко ћу. На час. –А да онда
дођете ујутро?

Заправо сам желео да вас поново
видим. Тако ми се свиђате.

И ви мени. Тако личите... –На
кога? На Дикаприја? –На мог оца.

А мени се свиђа што ви личите...

Не могу овако! -Шта?
–Имам циклус.

Какав циклус? –Месечни.

А што си ме онда прва пољубила?
–Јако сам то желела.

Заборавила сам на циклус.
–Снаћи ћемо се и са циклусом.

Можда да сиђеш до бара?
–До бара? -Да.

За то време ја ћу да се средим.

Сиђи до бара? Буди добар.

Откуд сад? Није га било. -Да.
Пријатељица ми га је донела.

Оставила сам га код ње да не вучем
са собом. –А она је отишла? –Да.

Сиђи у бар. Сачекај ме тамо.
–Бићу доле.

Менструација?
–Ти ипак лажеш боље него ја.

Извини. Велико искуство.

Знаш да се за 5 минута подижу
мостови? –Да. Не?

Доврага. Заборавио сам.

Пошао сам да купим нешто за јело.
Радње затворене, прешао сам преко.

Скроз сам заборавио да се мостови
подижу. Остао сам с друге стране.

Ти спавај. Доћи ћу чим будем
могао. Видимо се.

Права класика жанра је то што
су се мостови подигли. Воде?

Више не знам верује ли ми она
или не. –Верује. –Онда је глупа.

Није глупа, она воли и зато
верује.

Пратећи ефекат љубави. Постанеш
глуп као мало дете.

Изгледа сам ја престао да схватам.
Не схватам ни себе ни тебе.

Шта ти желиш?
–Желим да ме пољубиш.

Недалеко одавде је брод који
превози људе на другу страну.

Не желим на другу страну. Дошао
сам теби. И желим ту да останем.

Ни сам не схваташ шта хоћеш.
–Позвала си ме? –Нисам.

Просто сам питала да ли желиш, и
ти си дошао. –Звучи као позив.

Знаш колико пута сам данас
зажалила што си дошао?

Зашто? –Касно смо се срели.
–Због чега? –Ти се жениш.

Чека те живот који си желео.
Зар ниси то желео?

Што ти то смета?
–А теби не смета?

Имамо још 2 сата. Потрчи,
имаћемо секс. Потрчи!

А ако пожелим да останеш?
Да се пробудим крај тебе?

Да само једном буде право. Да
устанеш крај мене, а не на каучу?

Остао би? –Да.

Ако јој се сад не вратиш,
посумњаће.

Одмах ће схватити, опаметиће се,
постати сумњичава.

Цео живот мораћеш да јој се
правдаш.

Сећаш се да си ми рецитовала
кад смо се први пут срели?

Наравно да се сећам.
-Рецитуј поново.

Преживела сам смело, дрхтаво,
лако. Свиће. Снегови се топе.

Нема плача, не заслепљује светло
очи те празне, очи кротке.

Оскудни ваздух, апсурдан онако
проткао се са поноћним знојем

Ако живот пође наопако,
Ти ћеш ми се наћи, сад нас је двоје.

Преживела сам... Очито не рукама
већ душом палећи лампе.

Нисмо безумни и нисмо чудаци
да рушимо спуштене рампе.

Киша шкропи све по овом мраку.
Гром туче по клупама парковским.

Ујутро ћеш свом послу и браку,
а ја да учим да ходам и говорим.

Љоша?

Где сам? – У болници. Било ти
је лоше, хитна те довезла.

Не сећам се ничега.
–Добар дан. Како се осећате?

Глава ме боли. –Ја сам Аљона.

Променила си боју?
– Да. Поцрнела сам мало.

Сањала сам да је плавуша.

Да. Шта рећи? Добро је
што си поделио са нама.

Значи, не зови је и не срећи је,
па ће те проћи.

Знам. Али ја не желим да ме прође.
Десило се у невреме, али се десило.

Срео сам девојку која се не боји
да живи. Која ме начисто окренула.

Минирала ме изнутра. Треба ли
да живим као да се није десило?

Знаш, имам фантастичну идеју.

Спавај с њом. Ја после тога
увек изгубим интерес.

А ја кад спавам, тек онда
загризем. –Е мене онда прође.

Не могу да живим као пре. И не
знам како с тим изаћи на крај.

Стани. Хоћеш да ти кажемо да
оставиш све што си имао до сада?

Јел тако? –Тако некако. –Остави
све. –Не. То је одговорност.

Кад твој занос прође за око две
недеље, нема повратка на старо.

То разумеш? –Али главно је да
ћемо ми бити криви.

Чуј, дајте да променимо тему?
Узмимо какву другу тему.

Ваша авиокомпанија има
хаварисане авионе? -Да.

Већ видим како те Аљонин отац
шаље да радиш у једном од њих.

Не разумем што је проблем одвући
две девојке у два различита угла?

Није нека математика. –Дима, све
твоје везе трајале су пар сати.

Теби је малчице тешко да разумеш
о чему говори Љоша.

Ја бар прво имам секс.

Не могу са њом на причам. –Дима,
објасни Љоши озбиљност ситуације.

Ја сам глумац средњег ранга.
Нисам, али замисли да јесам.

И излазим са ћерком Никите
Сергејевића Михалкова, Ањом.

Нађом. –Добро, у принципу
није битно како се зове.

Али, рецимо, излазим са Нађом
и решимо да се венчамо.

Идем да тражим одобрење од њеног
татице. Татице, у сваком смислу.

Тражиш сагласност. Питао си
Михаила Сергејића? –Андрејића.

Андрејића. Слушај даље.

Добијем сагласност, већ спремамо
свадбу и одједном ја...

Деси ми се нешто. Заљубим се у
девојку и откажем свадбу.

Несретна Нађа плаче.
Ојађена је и остављена.

Веруј ми, могао бих одмах да
одем из земље. Моментално.

Да одем. Разумеш? Што даље
из земље.

Јер више не би могао да глумим
ни у представи за децу

док год је наш драги Никита
Сергејевић жив. Разумеш ли?

Ако бих уопште стигао до
границе.

Преведено у твоју ситуацију...
-Разумеш?

Разумем вашу бригу и ја би вама
рекао то исто.

С том разликом, што у мом случају,
онај који плаче бићу ја.

Добро. –Идемо. –Видимо се.
–Хајде. –Ја ћу онуда...

Куда ћеш?

ПЛАН РАЗМЕШТАЈА ГОСТУЈУ

Девојко, помозите музичарима.
–Шта радиш овде?

Слушам их. А где ћеш ти?
–Кући. –Да те испратим?

Имаш грозницу? –Не знам.

Ти слушаш грчку музику?

Понекад.

Ја не знам баш ништа о теби.
Осим да си надарена за поезију.

Ти уоште не разумеш поезију.
Како си тамо рекао, волиш спорт.

Не разумем, но осетим.
Понекад.

Поезија ми је од тате. Мама је
говорила да је најгоре

што може да ми се деси поезија.

А шта ти је мама? - Глумица.

А тата? –Био је познат у своје
време.

Много је пио, писао и још штошта
урадио.

Ја сам на тату.

Дај ми топломер.

Температура ти је 40.
Треба звати хитну помоћ.

Не желим у хитну. –Не желиш?

Температура ће сама спасти?
–Може само расти.

Имаш ли сирће? -Тамо у ормару.

Треба да се намажеш сирћетом.
–Не. Нећу сирће. –Онда хитна?

Добро. Дај сирће.

Треба да се скинеш. –Сети се
да се сутра жениш.

Замисли да сам доктор.

Тако симпатични доктори постоје
само на телевизији.

Да бих лакше нанео.
-Баш имаш искуства.

Пече. -Трпи.

Сутра не идеш нигде?
–Сутра летим у Париз.

Кад се враћаш?

Тад ћеш већ бити ожењен.
Напустила сам редакцију.

Желим да живим у Паризу. Писаћу
одатле. Смучило ми се овде.

Одлазим.

Могу ти помоћи.
–Секса опет неће бити?

Већ смо га имали. Са сирћетом.

Кад будеш кренуо,
само залупи врата.

Скоро све је готово.

Размисли јесмо ли шта
заборавили.

Не. –Можда да позовемо Иру
Смирнову?

Зашто?

Она је позната.
Зна славне личности.

Уз то, договорили смо се да Рики
Мартин наступа на нашем банкету.

Прекрасно.

Ти ме не волиш, јел да?

Зашто тако мислиш?

Не мислим. Ја осетим.

Ја све осетим.

Само некад не могу или не желим
да кажем. А тебе добро осећам.

Зато сам те и заволела и зато
желим да будем са тобом.

Али ако ти... –Аљона.
Опрости ми.

Опрости ми.

Можда чиним огромну грешку, али
осетим да треба да је учиним.

Догађа се.

Ако тако осећаш, значи да треба
да урадиш.

Шта желите? –Дупли виски.

Девојко, два дупла вискија.

Баш бих прошетао Монмартром и
погледао филм у кинотеци.

Требам и на гроб Оскара Вајлда.
И у банални Луксембуршки парк.

И да једноставно прошетам уз
обалу. А све то хоћу са тобом.

Идемо да запалимо?

(ИМА ЈОШ)

По други пут сте нарушили
неколико правила безбедности

за које следи казна.

Признајете ли да сте пушили и
имали секс у тоалету? –Да.

Да.

Ђаво да вас носи. Слободни сте.

Слободни смо. –Рекох ти да су
Французи опседнути сексом.

ПОСЛЕ ДВА МЕСЕЦЦА

Ви сте Аљона? –Да.
–Драго ми је.

Максим. Главни уредник. –Знам.
–Ваш рад је сјајно написан.

Бритко, свеже. –Хвала.
–Добро дошли код нас.

Идемо да вам покажем радно
место.

Превод-Чарнојевић