Original subtitles

www.titlovi.com

GOSPOĐICA SELJANKA

Dobro jutro.

Zdravo. Izvolite...

- Dunjaša! Dunjka! - Ovde sam! - Šta radiš tu? Opet si se uspavala?

- Vidiš? Nikako da se upali. Samo dimi. - Pusto neznanje!

Možda mi se učinilo?

- Da li ste zvali? Gospođice? - Zvala je hiljadu puta. Ali kako te dozvati, Nastja?

Kada ćeš se naigrati? Devojka za udaju, a... igra se kao malo dete!

Gospod s vama... Kada ćete se opametiti?

Dosadno mi je, Nastja. Toliko dosadno da mi se ne živi.

Onda se umijte, i sve će izgledati lepše.

Uzmite sapunčić i operite obraščić.

Skinite spavaćicu...

- Sanjala sam brkove. - Šta, šta?

Sanjala sam.

Sipaj gore...

Brkovi znače goste, poslastice, sastanak i poljupce.

Kvasiš me! Daj ovamo!

- Opet ovsena kaša... - Jedi, Lizaveta, dobra je za želudac.

Biće, biće... I šetnje će biti, i igre.

Rošćina sam pozvao na kriket.

Obećao je da svrati danas sa ženom i ćerkama.

Možete tračariti o momcima, zar ne Liza?

Otkud nama momci?

Našem komšiji je došao sin. Kažu da se školovao na Derbanskom univerzitetu.

Sin Berestova?

Golubice, nisi valjda zaboravila?

Ivan Petrovič Berestov je moj neprijatelj. Medved i provincijalac kakav nije viđen!

Ipak je komšija.

Takve mi komšije nisu potrebne.

Ivan Petrovič je bolesno gord! Smatra me budalom. Uopšte me ne zanima.

Ni njegov sin!

- Mladi gospodin se zabavlja. - Skakuće kao jare. - Krv mu vri.

Ne gledaj, bestidnice!

Utopio se, šta li?

Hvataj!

Da li su tačne priče da je madam de Stal bila Bonapartin špijun?

Izvinite, madam, ali kako bi to bilo moguće? On ju je deset godina proganjao!

Dok nije našla zaštitu ruskog imperatora. Prijateljica Šatobrijana i Bajrona.

I odjednom Bonapartin špijun?

- Moguće je, vrlo je moguće! - Da? - Napoleon je bio prava zver. - Tačno.

A madam de Stal istančana duša.

Kažu da je jednom pitala Bonapartu koju ženu na svetu najviše poštuje.

Znate šta je odgovorio?

Pardon! Ne razumem francuski.

Onu koja je rodila najviše dece.

Pogodio ju je pravo u živac.

Madam de Stal nije imala decu.

Marfa stavi čaršave na stolove! Požurite, gospodine!

Čekaju Vas. Ivan Petrovič je već nervozan.

Nikita!

Stjepane! Odelo!

- Vahtang, da li je Dijanin okot zdrav? - Jeste. - Koliko ih je? - Četiri.

Donesi dva.

- Vi, Vasilije Semjonoviču, ne volite lov? - Gazdinstvo ne dopušta, Ivane Petroviču.

Ove godine opet podbačaj. Ne znam, boga mi, šta da radim.

Razmišljam da primenim englesku metodu, kao Vaš komšija Grigorij Ivanovič Muromski.

Da... Ja nemam to što on ima.

Šta nam vredi englesko oranje... ako ruski sejemo?

- Lave Dmitrijeviču... - Da? - Znam da ti se sviđaju moji hrtovi.

- Uzmi, dragi prijatelju, iz novog legla. - Ivane Petroviču!

- Kakav divan poklon! Mnogo hvala! - Da, da... Poklanjam ti od srca.

- Veoma vredan poklon. - Postoji razlika u idealima babe i unuke.

Uostalom, šta je zajedničko Lovelasu i Adolfu?

Međutim, uloga žene se nije promenila.

Potpuno ste u pravu.

Nema sumnje da su ruske žene obrazovanije, više čitaju i bolje razmišljaju.

Muškarci se bave... bog zna čime!

Potpuno Vas razumem. I meni je ovde dosadno posle prestonice.

A tek Vama, posle studentskog bratstva...

- Koliko liči na Čajlda Harolda! - Pretvara se.

Pa, Aljoša, da li ti se svidela neka devojka?

Sve su izveštačene.

Naše seoske devojke koje su rasle pod jabukama i među stogovima sena...

I koje su vaspitale njihove bake i priroda, mnogo su milije od prestoničkih lepotica.

Tebi se ne može ugoditi. Samo se kinđuriš!

- Bog zna šte će s tobom biti. - Baćuška, moram da razgovaram s Vama.

U redu, razgovarajmo.

Reci, Aljoša? Šta si smislio?

Baćuška...

- Neću okolišiti. - Da?

Dozvolite mi vojnu službu.

Zato puštaš brkove? U husare si se, znači, namerio?

Da. U husare.

Posle univerziteta...

- Posle univerziteta se ide u državnu, a ne u vojnu službu. - Želim u husare.

Znaš li ti da je bavljenje ovolikim gazdinstvom, takođe služba?

Rukovođenje hiljadama ljudi čije blagostanje zavisi od tebe,

važnije je od komandovanja vodom. Ili prepisivanja diplomatske pošte. - Znam.

Ali ne želiš da produžiš moje delo?

Nije mi na srcu. Nažalost, ja nisam l'homme des champs.

L'homme des champs... Nisi ni pokušao da se time baviš!

Ne razumem zašto glavna briga dela našeg mladog plemstva nije da postanu ljudi...

Već da što pre postanu gardijski podoficiri.

- Ja im u tome neću pomoći. - Zašto, baćuška? - Zato što...

Vojna služba sada je vino, karte i razvrat! Nije kao u vreme Pavla Petroviča...

Carstvo mu nebesko. Tada se znao red. Danas husari samo piju šampanjac...

I jure za suknjama.

Ne dozvoljavam!

- Vi me u suštini lišavate izbora! - U suštini. To je moja volja. A ti me znaš.

I Vi, baćuška, mene znate.

Ja ću svoje ostvariti.

- Dobar dan. - Zdravo, dragi gosti! - Zdravo, Grigorij Ivanovič.

- Liza, kakve novosti! - Upravo dolazimo od Berestovih...

- Načekali smo se. - Rekli smo, uveče!

- Bili smo pozvani na ručak kod Berestovih. - Taj čuvar tradicije često daje ručkove?

- I šta je bilo? Šći kaša, hrana naša? - Šći je bio. Sa pečurkama i pogačom.

- Pa teleća glava u sosu, brizle i husarska džigerica. - I razne piroške. Jedva dišem!

A mi smo vam nešto prekomorsko pripremili, kriket! Evropska igra. Još bolja od vista.

Iz Peterburga precrtano, po preporuci mis Žakson.

Pokušajte, Pavel Petrovič.

- Tata, mi ćemo kod mene. - Idite, idite, vi imate svoju zanimaciju.

Natalija Fjodorovna, izvolite.

Liza, mnogo su smešno bile obučene! Na haljinama su umesto cveća imale pečurke!

Da...

Prejako!

Onako... ruski!

Vaša volja, Grigorij Ivanovič, ali naše su igre bolje. Tamo udariš koliko možeš!

- Poslužite se. - Hvala. Mi bismo sve na snagu.

Treba se učiti uzdržanosti. Uzdržanosti i tačnosti.

Englezi su u tome sto godina ispred nas.

- U poljoprivrednim metodama, uzgred... - Sasvim... Sasvim moguće.

Ali, tuđim načinom ruska pšenica neće roditi.

- Ne sećam se ko je to rekao. - Ja znam. Berestov, garantovano!

A Petar Veliki nam je zaveštao da se od Evrope učimo.

I dobili smo civilizasion europen. Rusija ima svoj put!

Zamisli, prelazi pogledom s lica na lice, a onda ravnodušno okrene glavu.

Valdemar ga pita: Dosadno Vam je?

Berestov je stavio svoj prsten, a na njemu je mrtvačka glava!

Trlja ga o rukav i ravnodušno gleda Valdemara, samo što ne zevne.

- Gord je kao njegov otac. - Da. Pravi Čajld Harold.

Zar se ni jednoj nije udvarao?

Devojke nije više ni pogledao. A za to postoji razlog!

Znam zašto ni jednu ne gleda.

Olenjka Kolbina mi je dala.

Prepisano s pisma Alekseja Berestova. Zapravo, s koverta.

Avdotji Petrovnoj Kuročkinoj.

Moskva, kod Aleksejevskog manastira. Kuća kazandžije Saveljeva.

Molim da dostavite pismo A. N. R.

A. N. R?

To tek treba odgonetnuti.

- Na zdravlje! - Bože spasi!

Dozvolite da danas odem u goste.

- Idi. A gde? - U Tugilovo. Kod Berestovih.

Ženi njihovog kuvara je danas imendan, pa nas poziva na ručak.

Eto! Gospoda su u svađi, a sluge goste jedni druge.

A šta mi imamo s gospodom? Uostalom, ja sam Vaša, a ne tatina.

To je Vaš tatica u svađi sa tugilovskim gospodinom. A Vi i mladi Berestov niste.

Ali ću se posvađati. Čim ga vidim, odmah ću se posvađati!

Ali kako da ga vidim?

Neka se stari čupaju koliko im drago. A vi ste mladi!

Potrudi se, Nastja, da vidiš Alekseja Berestova. Ispričaćeš mi detaljno kakav je.

- I nosi li brkove. - Šta pričaš , Nastja, kakvi brkovi?

- Sanjali ste brkove. Sami ste rekli. - Ništa nisam rekla. Malo li ja govorim?

Rekla, pa zaboravila!

Idi kod svojih Berestovih i radi tamo šta hoćeš!

Gori, gori vatrica, pobegla devojčica...

Probajte blažmanže, dragi gosti! Blažmanže je moj Vanja napravio kao za gospodina.

Ne izgovaraš ispravno, Lukerija! Gospodin kaže blanmanže, a ne blažmanže.

- Ne ljuti se. - Svejedno, blažmanže, blanmanže...

- Blažmanže je lepše. - I našem gospodinu treba takav kuvar.

Možda bi i nama nešto dopalo. Sve nas je izgladneo ovsenom kašom.

- I meso jede skoro sirovo, krvavo! - Posle smrti gospođe, okrenuo se engleskoj modi.

- Osiromašio? - Ovas nije zbog siromaštva.

- Ovas je koristan za zdravlje. - Koristan je, ali konjima.

Mladi gospodin je dojahao.

Pogledaj mladog gospodina, Alekseja Ivanoviča. Lepotan!

Ovde mu je dosadno...

- Gori? - Gori, gori panj! - Zašto goriš?

- Hoću devojku. - Kakvu? - Mladu.

- Voliš me? - Volim. - Kupićeš mi cipelice? - Hoću.

Zbogom, druže! Uhvati me!

- Brže, Mitja! - Nastjona, podigni suknju!

Odvedi ga u konjušnicu!

- Sada ću ja goreti. - Nastradale smo! - Mene, vala, neće stići!

- Gori, gori vatrica, pobegla devojčica! - A po nebu ptice lete, zvona zvone...

Jedan, dva, tri, vatra gori!

Gospodine, pokaži kakav si junak!

Brže!

U životu ovo nisam videla. Da gospoda igraju gorelku sa slugama.

- Bujan... - On je prava vatra!

Kakav bezobraznik!

- Odakle si ti? Ne poznajem te. - Od Georgija Muromskog.

- Onog ludog anglomana? - On nije lud, on je dobar! A tek kakvu lepu kćer ima!

Znam ovdašnje gospođice. Glava puna knjiga, a reč ne umeju da kažu. Nisu kao ti.

Mila šta ti je? Zar si zaboravila pesmicu? Hajde ono, gori, gori žarko... Hajde!

Ona treba!

Gospodin je mene prvu stigao.

Prvo sam tebe?

Onda ti sleduje nagrada.

- Gospođice! - Nastja... Pričaj!

Lizaveta Grigorjevna, videla sam mladog Berestova. Celog dana smo bili zajedno.

- Pričaj, pričaj... Sve po redu! - Otišle smo s Vašim dopuštenjem u Tugilovo.

Ja, Anisja Jegorovna, Nenila, Dunjka...

- Znam to. Dalje? - Dozvolite da ispričam sve po redu.

Došle smo na ručak. Bilo je mnogo naroda. Iz Kolbinska, Zaharinska...

- Upravnica sa dve ćerke, iz Hlopinska... - A Berestov?

Čekajte! Sele smo za sto, upravnica na prvom mestu, ja odmah do nje.

- Njene ćerke se nadule, a mene baš briga! - Nastja, dosadna si s tim detaljima.

- Neću više da slušam. - Kako ste Vi nestrpljivi!

- Ustale smo od stola, a sedele smo tri sata... - Nastja!

Otišle smo u vrt da popijemo čaj. Mladi su se igrali gorelke. Ja i Dunjka, takođe.

Gospođice, čujte dalje... Došao je red na nas dve da bežimo.

Tada se pojavio mladi gospodin na konju, kao husar.

- Da li je stvarno lep? - Čudesno! Lepotan, može se reći.

Visok, vitak, rumenih obraza...

I brkovi. Prelepi brčići!

Čudno...

Mislila sam da je bled u licu. Kakav ti se učinio? Tužan, zamišljen?

- Ma kakvi! Igrao je gorelku s nama! - S vama? Gorelku? Nemoguće!

Veoma moguće. I još je smislio, koju uhvati, poljubi je i brkovima zagolica.

- Nastja, lažeš! - Gospođice, ne lažem. Silom sam se odvojila od njega.

- Ceo dan je proveo s nama. - Kažu da je zaljubljen i nikoga ne gleda?

Ne znam... Mene je veoma gledao.

I Tanju, upravnikovu ćerku. I Pašu iz Kolbinska. Nikoga nije uvredio. Ni Dunjku.

- Pravi vragolan! - Šta li je u Dunjki našao?

- A šta ukućani pričaju o njemu? - O kome? - Nastja! Pa o Berestovu!

Šta pričaju...

Pričaju da je gospodin divan, dobar, veseo...

Jedno nije dobro... Mnogo juri za ženama.

Po meni to nije strašno. Vremenom će se uozbiljiti.

Tako bih želela da ga vidim...

Pa... nije to toliko teško.

Tugilovo je blizu, tri vrste.

Šetajte na tu stranu ili jašite.

Sigurno ćete ga sresti. Svakog jutra ide u lov.

Ne, nije dobro.

Može pomisliti da ga jurim.

A i očevi su nam u svađi.

Ispada da se ne možemo upoznati.

Razmislićemo.

Jutro je pametnije od večeri.

- Nastja! - Gospode... - Znaš šta?

Preobući ću se u... seljanku!

Gospođice, dobra zamisao!

Obucite debelu košulju, sarafan... i hrabro krenite ka Tugilovu.

- Garantujem da Berestov neće proći ravnodušno. - A umem i da govorim kao vi.

Nastja, mila moja Nastja...

Kakva sjajna zamisao!

Priznaj, Nastja, da ti nikada nisam bila lepša.

Zašto se nisam rodila kao seljanka?

Zahvaljujem, gospodine!

Kako? Ne razumem šta govorite.

Ja sam Akulina, ćerka Vasilija kovača iz Prilučine.

Idem po pečurke. Kako je, Nastja? Liči li?

Samo Vam je lice mnogo... belo.

A ti bi da bude crno? Ja nisam Etiopljanka!

Gospođice, odaćete se!

Zašto?

- Zar nisam seljanka? - Mi u tome ne idemo. - U čemu?

U cipelama. Tako ne može.

To... A bosa?

Bosa... Bosa može.

Bode!

Niste navikli bosi. Nežna su Vam stopala.

- Neka mi donesu opanke. - Za Vašu nožicu ih nema. Suviše je mala.

Neka ih naprave.

Ujutru da budu ovde!

Pokazaću vam!

Trofime!

Trofime, Trofimuška... Po ovoj meri treba napraviti opanke.

To će biti skupo.

- Kome to trebaju dečji opančići? - Ne tiče te se, samo ih napravi.

- Ujutru da budu gotovi. Kako znaš i umeš! - Koštaće.

Odužiću ti se.

Za brzi posao... plaća se unapred.

Ako mis Žakson pita gde sam, reci da sam odlučila da poštujem englesko pravilo.

- Ustala sam rano i šetam. - A koje pravilo? Ako pita?

Gospođice, to ne mogu ponoviti.

- Onda reci po naški: Ko rano ustaje i bog mu pomaže. - Tako je već bolje.

Čekaj me...

U konjušnici. Nemoj da zaboraviš haljinu i pojas.

Lepa cura!

Hvala, Nastja. Divna si!

Šta bih ja bez tebe... S bogom!

Nemojte zaboraviti korpu!

Idete po pečurke!

- Ne boj se, moj pas ne ujeda. Sbogar! - Ne, gospodine, ne plašim se.

Ali on je baš opasan. Kako se cima!

Slobodno prođi, mila!

Čuj, mla... Ako se plašiš, ispratiću te.

- I bez pratnje neću zalutati. - Meni je usput. Sbogar!

- Smem li da idem pored tebe? - Ko ti brani? Slobodan si čovek, a put je svačiji.

Sbogar!

- Odakle si, mila? - Iz Prilučina. Ja sam ćerka Vasilija kovača i idem po pečurke.

- A ti si tugilovski gospodin? - Da... Samo nisam gospodin, već sobar mladog gospodina.

- Lažeš! Misliš da sam glupa? Vidim da si ti gospodin. - A po čemu vidiš? - Po svemu.

- Na primer? - Kako je moguće ne poznati gospodina i slugu? I odelo je drugačije.

I psa ne zoveš po naški.

Vi... Šta Vi... Kako...

Šta?

Ako želite da budemo prijatelji, nemojte to više sebi dozvoliti.

Ko te je naučio tako da govoriš? Sigurno Nastja, devojka vaše gospođice?

- Kako se ona beše zove? - Lizaveta Grigorjevna.

A ti misliš da ja u gazdinsku kuću ne ulazim? Svašta sam ja tamo i čula i videla.

A da se ne bavi Lizaveta Grigorjevna možda lično širenjem prosvete među seljacima?

- I ja umem da govorim ne po naški. - Zaista?

- Gutmonin. Znaš šta je to? - Ne. Šta je? - Znači: Dobro zdravlje! Na engleskom.

- Gutmonin! - Dobro zdravlje!

Dobro zdravlje!

Ja tu brbljam s tobom, a pečurke ko će brati?

Idi ti, gospodine, svojim putem, a ja ću svojim. Molim oproštaj!

A kako se zoveš, dušo moja?

Akulina.

Akulina!

- Doći ću uskoro u goste kod tvog baćuške. Čekaj me! - Kog baćuške? - Vasilija kovača.

Šta? Šta? Ne dolazi, Hrista radi!

- Zašto? - Saznaju li kod kuće da sam u šumi sama bila s gospodinom...

Biću u velikoj nevolji.

Otac će me na smrt prebiti!

Ali ja želim s tobom opet da se vidim!

Pa... kada budem opet brala pečurke.

A kada to?

Možda sutra.

Mila Akulina, kako bih te poljubio...

Ali ne smem. Znači...

- Znači, sutra ovde u isto vreme. Važi? - Da... Da. Pusti me, gospodine!

- Moram ići. - Nećeš me slagati?

- Neću. - Zakuni se! - Kunem se u sveti petak da ću doći.

Nastja... Tu si?

- Nastja! - Da... Šta? - Kako si me uplašila! Spavaš?

- Spavam, šta drugo da radim? Nemam s kim ujutru da se milujem. - Daj mi odeću!

- Da li ste se, gospođice, videli s njim? - Da, sreli smo se. - I šta?

- I ništa. A šta si ti mislila? - Kako to? Nije Vas poljubio? - Zar bi se usudio?

- Usudio bi se. Znam to. - Ne, Nastja, nije me ni pipnuo. A ne bih ni dozvolila.

Vidi ti šta ona misli! Odmah bi se ljubila!

Samo smo razgovarali.

- I rastali se. - Samo to?

Samo to.

Sutra... Videćemo se ponovo!

Gospođice, mogli ste odavno reći...

- Na zdravlje. - Bože spasi!

Good morning, što znači: Dobro zdravlje svima!

- Morning, morning, dušice! - Good morning.

Kažu da si šetala jutros. To je pohvalno. Ništa nije zdravije od ustajanja u zoru.

Zar nije tako, mis Žakson?

I sasvim ne piti votka!

Naravno... Gde si šetala?

- Po tugilovskoj šumi. - To nije u redu.

Ne treba ići tamo.

Zapamti, Liza, Ivan Petrovič Berestov je neprijatelj naše porodice.

Ne dao Gospod da te vidi na svojoj zemlji... Bićeš izložena podsmehu!

Dobro, tata. Obećavam!

Tako je u redu.

Ne, ne, Nastja, razmislila sam. Bilo je to lakomisleno s moje strane, neću više.

Neću više ići u šumarak.

- Obećala sam ocu. - A Berestovu?

- Napred! - I Berestovu ste obećali.

I njemu sam obećala. Gospode, šta da radim?

Ko će znati?

Vi to želite. A što se želi, za to se i moli.

Ne, mila moja Nastja!

Ne može se živeti ko kako želi, nego kako bog zapoveda.

A kako Vam zapoveda?

Vama otac zapoveda. A otac nije Gospod Bog.

Gospođice, Bulanka hramlje. Treba je potkovati. Da je odvedem u kovačnicu?

Uradi šta treba.

- Čika Vasilij! - Idem!

- Bog ti pomogao, majčice! - Neka te bog čuva!

Hramlje na zadnju nogu.

Vidim.

Vidi!

Vaša imenjakinja! Akulina, ćerka Vasilijeva.

Da. Znam.

Ako Vas sutra ne nađe u šumarku, pa dođe ovamo i vidi nju? Shvatiće da je prevaren.

Može doći. On je takav.

- Ti, znači, misliš da treba otići? - Svakako.

Korpu u ruku, pa u šumu!

Ali ovo je poslednji put!

I kakvo se sećanje može očekivati od naroda kod koga i na spomeniku piše:

Građaninu Minjinu i knezu Požarskom! Stižeš li, Aleksej? - Da.

Kakav knez Požarski? I koji građanin Minjin?

Bio je seoski knez Dmitrij Požarski.

I trgovac Kozma Minjič Suhoruki. Izabrani za vođe od strane naroda.

Otadžbina je zaboravila čak i prava imena svojih spasilaca.

Jadan je narod za koga prošlost ne postoji.

- Baćuška, dozvolite... - Šta, Aljoša, ne slažeš se? - Ne govorim o tome...

Konj mi je izgubio potkovicu.

Pa naredi da ga potkuju!

- Stjepan ga je potkovao, ali loše. Sigurno je bio pijan. - Ako je bio pijan, išibaj ga!

Samo, ne slaže se. Stjepan i pijan potkiva bolje od drugih.

Naredi da ga potkuju ponovo.

I ne opterećuj se sitnicama.

Šta si zapravo hteo?

Kažu da u Prilučinu ima neki Vasilij, izvanredan kovač!

Šta?

- U Prilučinu? - Da. - Kod Muromskog?

Kako smeš da pomisliš tako nešto?

Znaš kako me je nedavno nazvao? Hlupin mi je rekao. Provincijski medved!

Mi smo za njega neotesane budale.

A on je otesan... Engleski otesan. Sa svih strana podjednako. I ne pomišljaj!

Laku noć, baćuška.

Naredili ste da Vas ranije probudim, gospodine.

Napred!

Gospodine, puška nije napunjena.

Zaboravio sam da je napunim.

Imam važan razgovor!

Akulina... Dušo moja, došla si!

- Jedva sam dočekao ovo jutro. - Ustani, gospodine! Ne treba...

- Zašto su ti oči tužne? Šta se desilo. - Desilo se to, da se vidimo poslednji put.

Danas sam došla zbog obećanja koje sam ti dala.

Ali više neću dolaziti. Ne zameri.

Ali, zašto?

Zato što ni do čega dobrog ovi susreti ne mogu dovesti.

Ne smemo se viđati. To nije lepo.

Šta je ružno u tome, mila Akulina? Veruj, ja... Ja nikakve ružne misli nemam!

Ne, gospodine. Tajnost je uvek greh.

Posle dolazi večno kajanje.

Ne dao bog da neko sazna da se gospodin viđa sa seljankom. Ni za tebe nije dobro.

A tek za mene...

Stani! Ne žuri!

Sada... Saslušaj me.

Takvu devojku kao ti, ja nikada nisam sreo. Sam Gospod je tebe meni poslao.

Uveravam te u potpunu nevinost mojih želja. Ja...

Obećavam da ti neću dati povod za kajanje. Ja...

Povinovaću ti se u svemu, samo me ne lišavaj... Ne lišavaj me radosti...

Da se vidim s tobom nasamo, bar... Ako ne svakodnevno, bar dva puta nedeljno.

Danas je poslednji put.

Ne govori, poslednji put! Ne odlučujemo mi kada je poslednji put, a kada nije.

Daj mi reč...

Daj mi reč, da me nikada nećeš tražiti u selu.

Niti ćeš se raspitivati za mene. Daj mi reč da nećeš tražiti druge susrete sa mnom...

Osim onih koje ja sam odredim.

- Kunem se svetim petkom! - Nisu mi potrebne zakletve. Samo tvoje obećanje.

Sbogar...

- Moram da idem. - Već?

- Vi ćete, gospodine, dugo ostati ovde? - Još ne znam.

Zamolio sam oca za vojnu službu, ali mi ne dozvoljava. Ne ceni današnju vojsku.

- A u državnoj službi ne vidim smisao. - A koji bi vojnik bio?

Husar.

- Svi husari su vetropiri, tako se priča. - Ko ti je to rekao? Tvoja gospođica?

Ne veruj joj.

Gospodine, seti se svog obećanja!

Nastja, tu si?

Nastja?

Nastja. Nastasja, znam da si tu, čujem te!

- Opet si zaspala? - Da, spavala sam. - Daj brzo da se obučem!

Brzo. Ja... odmah.

Nastja.

- Ja sam zaljubljena. - To je lepo.

- Šta ste želeli, to ste dobili. - I on je zaljubljen. - To ne verujem. Zašto mislite?

Sve vreme mi govori: Je vous aime. Misli da ja ne razumem.

Zabranila sam mu da govori o ljubavi. Zato govori francuski. Razumeš?

- Že vu zem... šta to znači? - Ja Vas volim, na francuskom.

Nastja, šta sada da radimo?

U šta sam samu sebe uvalila?

Kako sada postupiti? Priznati mu, sramota je. A i naše porodice se mrze.

Moramo se rastati.

Iako sam za njega seljanka...

I on ozbiljne namere ne može imati, ja... Tako bih želela da vidim gospodina...

Na kolenima pred kovačevom ćerkom...

Kako joj nudi svoju ruku i srce!

Že vu zem, razumeš?

Že vu zem!

Kapetanova kći, ne šetaj po noći...

Že vu zem.

- Predaj, golube poklon i reci: Obavezno ćemo doći! - Izvršiću, gospodine.

Zdravo, Liza. Rošćini su poslali poziv.

Sutra su apostoli Petar i Pavle.

Pavle Petrovič slavi dupli imendan. Sutra idemo u goste. A sada, doručak!

Tata, a... kako...

- Dobro jutro, gospodine. Kako ste spavali? - Loše, Akulina, veoma loše.

- Juče sam bio kao mrtav. Zašto nisi došla? - Molim za oproštaj. Juče je bio Petrovdan.

- Da? - Otac se napio. Morala sam da čuvam mlađu braću.

Imaš braću? Mogla si mi poslati jednog s pisamcetom. Da se ne mučim.

A ja bih ti napisao odgovor.

Ja sam, gospodine, glupača nepismena.

To ne treba da te brine! Ako hoćeš, mogu te naučiti.

- Gospodine, da li je to istina? - Da.

- Plašim se da neću uspeti... - Zašto ne pokušati?

- Tako bih želela da naučim pisanje... - Mila moja, počećemo odmah!

Gledaj! Evo... Ovo je slovo az.

Izgovara se A.

Ovo je buki.

Izgovara se B.

B. B. Razumeš? B.

Šta je? Gledaj! Buki, az. B, A. B, A.

- Sastavi zajedno. Šta ispada? - B, A, B, A?

Baba!

Tačno! Sad napiši sama.

Az...

- Buki... - Nevolje su tek počele. Az i buki su prva slova, a sva slova su azbuka.

Natalija je došla kući...

Ni o čemu više nije mislila...

Osim o mladom čoveku...

U... plavom kaftanu...

Sa zla... zlatnim dugmadima.

- Kako je? - Akulina, ti si čudo! Ti učiš brže nego po lankasterskoj metodi!

- Uopšte nije brzo, gospodine! - Sada se možemo dopisivati.

Akulina, dušo moja!

MILI GOSPODINE, ČITALA SAM TVOJU KNJIGU I MISLILA O SVOJOJ SUDBINI.

ŠTA ĆU TEBI JA PROSTA SELJANKA KADA SVE GOSPOĐICE ZA TOBOM ČEZNU.

NESREĆNA TVOJA AKULINA

Pamtim zvuk milih reči,

Ja pamtim oči plave,

I pamtim lokne zlatne što nestašno vijore.

Moje pastirice čarobne ja pamtim haljinu prostu,

I lik dragi, nezaboravni,

Uvek je u mislima mojim.

Dozvoli da te zagrlim, dušo moja.

A.B.

Nastja, kako je lepo!

Kako sam srećna!

Pozdravimo komšiju. Poželimo mu dobro zdravlje!

Srećan lov i dobro vam polje!

Stani, stani đavole...

Stoj! Stoj!

- Jeste li povređeni, Grigorij Ivanovič? Kriv sam, oprostite! - Očigledno starim.

- Aleksej, pomozi! - Svakako. - Grigorij Ivanovič, morate kod mene.

Treba da se odmorite, a i nogu treba pogledati. Moj lekar je iskusan, ratni.

- Sve je u redu. Već je prošlo. - Ne prihvatam odbijanje!

Vidim da Vam nije sasvim dobro, a moja kuća je bliža nego Vaša.

Vahtang, obavesti lekara!

Smatrajte, Grigorij Ivanovič, da ste moj zarobljenik.

Pravi, starinski ruski erofeič se pravi ovako:

Uzeti po osam zolotnika metvice, anisa i krupno zdrobljenih koštica narandže.

Sve to stavimo u jedan štof votke očišćene brezovim ćumurom.

Držimo dve nedelje na tavanu, ispod krova zbog toplote. Zimi pored peći.

Drmneš čašicu takvog erofeiča...

Recimo pri povratku s puta, i u srcu ti je odmah raj! Zdravo, dome mili!

Dragi moj Ivane Petroviču, a kakvu je tek ratafiju pravila moja pokojna Marja!

Slušam Vas, Grigorij Ivanovič, a srce mi se raduje. Mislio sam da koristite neki džin.

Ili škotski viski.

Ili rum jamajčanski.

A sada se kajem, jer vidim da ste vi pravi ruski čovek.

Reci mi šta piješ... i ja ću ti reći ko si.

Hvala na lepoj reči, Ivane Petroviču.

Prijatno mi je ovde kod Vas, ali moram da krenem. Moja ćerka sigurno brine.

Ivane Petroviču, i Vi Aleksej Ivanovič...

Dajte mi časnu reč da ćete sutra doći u Prilučino.

Na prijateljski ručak.

I da probate moje likere.

- Zahvaljujem. - Sa zadovoljstvom prihvatamo Vaš poziv, Grigorij Ivanovič.

Aljoša, naredi da upregnu fijaker.

Jahanje našem gostu ne bi bilo prijatno. A sada... Za srećan put!

Nešto me je vuklo da idem onuda.

Bila je to božja volja.

- Voze gospodina! - Šta se desilo? - Neka nesreća!

Kola nisu naša...

Bože moj! Tata, šta Vam je s nogom? I čiji je fijaker?

Nikada nećeš pogoditi. Ivana Petroviča Berestova!

- Šta to znači, tata? - To znači, Liza, da je naše neprijateljstvo završeno.

Zahvaljujući mom konju.

Tvoj otac je pao s konja, a Berestov mu je pomogao, odveo kući, nahranio i napojio.

Njegov lekar mi je namestio nogu. A Ivan Petrovič nije medved, kako sam ja mislio.

On je jedan drag čovek.

Zli jezici su sve napravili.

Sutra će doći kod nas na ručak.

Šta kažete? Berestovi, otac i sin, će ručati kod nas?

- Prirodno. - Ne, tatice... Vi kako hoćete, ali ja se neću pojavljivati!

Šta je tebi? Otkad si ti sramežljiva?

Ili gajiš prema njima naslednu mržnju kao romantična heroina? Ne glupiraj se!

Ne, tata! Ni za kakvo blago se neću pokazati pred Berestovima!

Kako god hoćeš! Nadam se da taj napad mizantropije neće dugo trajati.

Možda ćeš se predomisliti. Idem da se odmorim.

Kako je, baćuška?

- Gde je Nastja? - U kuhinji. - Zovi je!

- Šta se desilo, gospođice? - Kraj! Rekla sam! A ti... Idite u šumicu! A znala sam!

- Ništa ne razumem... - Sutra Berestovi dolaze na ručak!

- Aleksej će me videti. - Gospoda... Pa sad, razumi ih!

Reci mi, šta sada da radim?

Šta će pomisliti kada me vidi? Šta će misliti o mom vladanju i razumu? Gospode...

- Nemojte izlaziti! Recite da ste bolesni! - Bolesna...

- A ako bude hteo da mi poželi oporavak? - Onda ne znam. Stvarno ne znam...

A Vi se opet preobucite, samo suprotno! Možda Vas neće poznati...

- Kako, suprotno? - Kao madam.

Nastja, ti si pametnica!

Haljine Vaše majke su u sanduku.

- Na zdravlje. - Bože spasi!

- Liza, hoćeš li i dalje da se kriješ od Berestovih? - Ne, tata, pokazaću se.

- Pošto Vi tako želite. Ali samo s dogovorom! - S kakvim sad dogovorom?

Kako god se pojavim pred njima, i šta god budem radila, Vi me nećete grditi!

I nećete pokazati nikakav znak čuđenja ili nezadovoljstva.

Opet neki nestašluci... Dobro, dobro, slažem se!

Radi šta hoćeš, mala moja vragolanko!

What does it mean, nestašluci?

To su neki...

S brkovima...

Nestašluci.

Dunja, Nenila! Ovamo!

Samovar postavite! Brzo!

Dobro došli, Ivane Petroviču! Milo mi je, Aleksej Ivanovič!

Kako ste putovali? Nije truckalo? Putevi su nam loši...

Ne brinite, putevi su kao po celoj Rusiji, navikli smo. Dobar dan.

Čitao sam u Senatskim novostima da će se to uskoro promeniti.

Po proračunima već za petsto godina.

U vreme turske kampanje sam već bio u Peterburgu i s Turcima nisam ratovao.

- I danas mi je žao zbog toga. - A ja jesam.

Pod komandom kneza Kutuzova tukao sam Ali-pašu kod Ruščuka i Slobodzea.

Odatle sam, s Mihailom Ilarionovičem, uskoro pregradio put Bonaparti.

Kakva su to vremena bila...

Evo, on bi u husare!

Recite, Grigorij Ivanovič, mogu li sadašnji husari da se porede sa nekadašnjim?

Ni blizu!

Vi se, Aleksej Ivanovič, raspitajte kod oca. On će Vam isto to reći.

Gde li je moja Liza, moja lepotica?

Ovo je mis Žakson, vaspitačica moje ćerke. Rodom iz grofovije Jorkšir.

Mis Betsi od ujutru zaključala svoja soba.

Molim vas, upoznajte moju ćerku Lizavetu.

Pa, golubice... danas nam je srećan dan. U gostima nam je Ivan Petrovič sa sinom.

Pozdravi goste.

Izvolite za sto!

Preporučujem, Ivane Petroviču! Pravo piće od oskoruše.

Po receptu iz vremena Varjaga. Lično sam ga napravio.

A Vi, Aleksej Ivanovič, posle univerziteta, kakvu ste službu planirali?

- Državnu ili vojnu? - On želi u husare.

- Ali mu ja ne dozvoljavam. - Ja obožavam vojnike. Udvarao mi se jedan husar.

Sećate se, tata?

Da, da, u Peterburgu.

Kod kneginje Vigotske, sećam se. Odvažan husar!

Uz Vaše brkove, Aleksej Ivanovič, baš bi se slagao husarski mundir.

Pijem za vaše zdravlje, komšije!

- I za naše buduće dobre odnose. - Za slogu i prijateljstvo.

Te haljine tvoje majke su ti baš taman.

Da te vidi Marja Vasiljevna...

Zašto si se ludirala? Dobro je da si me upozorila. Bilo je veoma smešno.

- Drago mi je što Vam se moja šala dopala. - Nekome se uopšte nije svidela.

Mis Žakson?

Odobrovoljiću je.

Obavezno to uradi, Liza. Vidim da je van sebe.

Odmah ću otići i zamoliti za oproštaj.

Samo da se presvučem.

Pametnica!

- Ko je? - Mis Žakson, ja sam.

Nisam obučena, legla sam.

Samo minut! Sorry to disturb you.

Nigde mira...

Vi naughty girl.

Mis Žakson, Vi ste tako dobri!

Mis Žakson, Vi ćete mi oprostiti? Bilo me je sramota da me vide preplanulu.

A nisam smela da Vas pitam. Ali sam verovala da ćete mi oprostiti.

Toliko sam želela da budem lepa kao Vi!

Bjutiful!

- Mislila sam da vi hteli mene ismejati. - Taman posla, mis Žakson, ni slučajno...

Dobro, ako tako. Neka bude. Ali bolje pitati ja lično.

Oprostite, oprostite.

Ako želite koristiti bela boja...

Poklanjam Vam britiš belilo.

Kako ste Vi dobri! Hvala.

- Bio si juče kod naše gospode. Šta misliš o našoj gospođici? - Nisam je ni primetio.

- Šteta. - Zašto? - Zato što sam htela da te pitam...

Da li je tačno što kažu...

Šta kažu?

Kažu da... da ja ličim na gospođicu?

- Besmislica! Vaša gospođica ne može tebi ni vodu da nosi! - Greh je tako govoriti.

- Naša gospođica je tako bela, gizdava... - Bela... - Kako se mogu s njom porediti?

Na njenom licu ima belila za prst, skoro se prosipa. Obrve zacrnjene, svoje i nema.

A govori, oprosti Gospode...

Šta govori?

Obožavam vojnike. Uz Vaše brkove bi se slagao husarski mundir.

- Izveštačena i glupa! - Šta? - Da, glupa. - Glupa?

- Po čemu si ti video... da je glupa? - Po svemu. Samo je gluposti govorila.

- Znači, više nećeš dolaziti u Prilučino? - Nikada!

Zar ti se ni malo nije svidela naša gospođica?

Ti si sto puta lepša.

Akulina, gde ćeš? Neka je bog s njom, vašom gospođicom. Oprosti, ako sam nešto rekao!

Uđi!

Šta želiš, Pal Aleksejevič? Opet ćeš se žaliti na kuvara?

Ne, Ivane Petroviču. Doneo sam Vam poklon?

Od koga?

Grigorij Ivanovič Muromski Vam šalje s ličnim pismom.

I šta piše?

U znak zahvalnosti za plemeniti postupak, kao i za Vaš skori imendan...

Molim da primite... Simpatični angloman!

Divna puškica. Divna!

Grigorij Ivanovič se dobro razume u oružje.

Pavel Aleksejevič, da li je on zaista bliski rođak grofa Pronskog?

Jeste. Rođak je grofovoj supruzi.

Grof Pronski je uticajni čovek. Alekseju bi mogao biti od koristi.

- Pogađaš o čemu govorim? - Savršeno mi je jasno.

Muromskom će biti drago da svoju ćerku uda za našeg Aljošu.

Grigorij Ivanovič... Grigorij Ivanovič ima te svoje engleske bubice.

Ali je čovek sposoban.

Prvi se od zemljoposednika setio da založi imanje za članstvo u savetu.

Da...

Šta ćeš... Bili smo neprijatelji, a postaćemo rod.

Naredi, Pal Aleksejevič, da mi spreme fijaker. Idem da se zahvalim komšiji.

Izaberi jedno lepo štene.

Nestaško!

Šta ćemo ako se naši mladi uzjogune?

Priznajem, Grigorij Ivanovič...

Da ja tu ne očekujem nikakvu prepreku.

Ovaj moj jedva čeka da ga oženim.

A Vaša Liza će njega...

- Sigurno će ga zavoleti. - Treba samo češće da dolaze jedno kod drugog u goste.

Vreme i priroda će obaviti svoje.

To je tačno.

Pa... S bogom!

Aljoša, dođi kod mene!

Uđi... Sedi...

Znaš šta, dragi moj Aljoša... Nameravam da te ženim.

A s kojom, baćuška?

Sa Jelisavetom Grigorjevnom Muromskom. Nevesta je divna, zar nije tako?

- Baćuška, ja još ne mislim da se ženim. - Ne misliš, pa sam umesto tebe ja mislio.

Vaša je volja, ali... Lizaveta Grigorjevna Muromska se meni uopšte ne sviđa.

Svideće ti se kasnije.

- Budi strpljiv, zavolećeš je. - Ali... Neću moći da je usrećim.

Ne brini ti o njenoj sreći.

Kako vam drago...

Ali meni nije do ženidbe i neću da se ženim!

Šta?

Roditeljsku volju ne poštuješ?

Dobro... Oženićeš se, ili ću te prokleti!

A imanje ću prodati i sve spiskati, ni prebijenu paru ti neću ostaviti!

Gubi se i ne izlazi mi neko vreme na oči!

Mila Akulina, dušo moja! Došlo je vreme da odlučimo o našoj sudbini.

Otac mi je naredio da se oženim vašom gospođicom,

Jelisavetom Muromskom, onom izveštačenom.

A ja volim samo tebe, anđele, čarobna moja pastirice, i spreman sam na sve.

Hoćeš li poći sa mnom, dušo moja? Nudim ti ruku i srce zauvek.

Niko mi drugi nije potreban. Živećemo od svog truda, bog će nam pomoći.

Voljena Akulina, odgovori mi sa da! Ne boj se ni oca ni ljudi. Učini moj život srećnim!

Zauvek tvoj, Aleksej Berestov.

- Da li je Grigorij Ivanovič kod kuće? - Nije. Odjahao je negde još jutros.

Nezgodno...

A Lizaveta Grigorjevna je, koliko čujem, kod kuće? Da li to ona svira?

Ona.

Ja pamtim oči plave,

I pamtim lokne zlatne

Što nestašno vijore.

Moje pastirice čarobne

Ja pamtim haljinu prostu,

I lik dragi, nezaboravni,

Uvek je u mislima mojim.

Uvek je u mislima mojim.

Akulina...

Srećo moja!

Šta se desilo?

Izgleda da je sve već završeno!

Tatice...

Gospode...

- Dajte ikonu! - Dunjka, trči po ikonu! Nenila, postavi samovar!

Akulina...

Liza!

Dušo, u svakoj haljini si lepa!

Blagoslovite, baćuška! Mi odavno volimo jedno drugo.

Odmah, odmah...

Gospod neka je s vama, deco moja!

Budite srećni i volite jedno drugo.

Jer je napisano: Plodite se... i množite!

Srpski titl: tplc

SPISAK PREVEDENIH RUSKIH FILMOVA I LINKOVE PREVODA, MOŽETE NAĆI OVDE:

http://kinorusija.bbforum.co/topic36.html

Preuzeto sa www.titlovi.com