Original subtitles

са енглеског превео и обрадио Гаца62

Шта ти је? Јеси ли добро? -Само хватам дах.

Није ти добро? -Не, добро сам, треба ми само мало воде.

Идем са тобом.

Искрено ми реци, шта ти је? -Ништа.

Не морамо да плешемо баш цео дан, зар е?

Не, наравно да не морамо. А знаш у чему је проблем?

Не можеш више да ме пратиш.

А знаш зашто? Зато што сам у својим Фред Астер ципелама незаустављив.

Стварно си блесав. Баш си блесав!

Како сам са тобом излазила на крај свих ових година? -Зато што си паметна?

Шта је ово? Јесмо ли дошли да плешемо или да причамо?

Ти плеши. Хајде, плеши док ја попијем мало воде.

Сигурно нећеш да идем са тобом? -Не, плеши с неком другом женом.

Могу ли да вам га украдем?

Госпођо Роза, јесте ли добро? -Јесам.

Где је Жоаким? Хоћете да га потражим? -Не, дајте ми само мало воде...

Шта се дешава? Зашто је музика стала?

Има ли овде доктора? -Шта се дешава?

Мало места, молим. Мало места.

Где је Ги? -Молим? -Где нам је син?

Не знам. Вероватно је напољу.

Мама, одмах се враћам. Извини...

Ги, шта радиш ту? Зашто ниси унутра, поред баке?

Не желим да видим мртвог деку. -Ги...

Желим да га памтим живог, како ми прича приче и води ме на фудбал.

Памтићеш га заувек, љубави.

Заувек. -Али то није исто.

Знам, душо.

Знам.

Хајдемо унутра да седнемо поред баке, важи?

Јако је тужна што ниси поред ње.

И то је живот, зар не?

Све је добро, а онда одједном...

У колико сати је кремација?

Извините!

Извини... стварно морам да се јавим.

Сачекај мало... само мало.

Ту сам, Зе. Да, звао сам...

Не, слушај умро ми је таст...

Стари је умро и не могу дуго да причам, морам да се вратим назад...

Реци ми нешто. Недавно си ми рекао да неки твој пријатељ, неки дипломата...

тражи стан са лепим погледом на Лисабон.

Мислим да имам нешто што би га могло занимати...

Требала сам да му скинем ципеле.

Зашто, мама? -Нове су.

И био је тако поносан на своје нове ципеле.

Мислиш да ће му требати...

или је боље да их ја узмем?

А зашто би их чувала, мама?

Не знам.

Задржала сам бурму,

његову оловку и сат,

све ствари које је волео...

Требало је да узмем и ципеле.

Нисам смела да те пустим да плешеш без мене.

Колико је сати?

Прошла су три месеца.

Немогуће. -Могуће.

Још како је могуће. Мислиш да се не сећам дана када сам умро?

То је једна од оних ствари које је тешко заборавити, зар не?

Стварно си блесав.

Погледај ово...

Ни завесе не разгрћеш, сунце не улази, немаш појма да ли је ноћ или дан.

Заспала сам, време је пролетело а ја нисам ни приметила.

Кад смо већ ту, реци ми нешто. Од чега планираш да живиш?

Ниси изашла ни по пензијски чек! -У праву си.

И шта је са мном?

Обећала си да ћеш мој пепео просути у реку, а ја сам још у оном ћупу.

А с ким ћу онда причати?

Роза... побогу...

Добро, у реду. Отићи ћу по тај чек.

То је пар евра, можда успем да купим кутију цигара.

Слушај...

Шта је ово?

Не планираш ваљда цео живот да ме оплакујеш?

Тако лепа жена као ти?

Стварно мислиш да... -Наравно!

Ветар дува више од нас. Зезаш?

И? Је л' удара?

Финтасе! Идемо, мали!

Идемо. -Полако, човече.

Идемо! -Полако, човече.

Зезаш ме? -Шта ти је?

Три дана шораш...

Хвала.

Имате ли нешто ситно за цигаре?

Где ми је ташна?

Ташна ми је била овде. Да ли је неко видео моју ташну?

Ево ти, мали... то је за тебе.

Изгледа да стара дама и ти навијате за исти клуб.

Шта је с тобом данас?

Дај мени ту бурну. -О'лади, брате.

Ниси још пунолетан, не можеш да се жениш и зато ћути.

И ништа не туцаш. -Како то мислиш, не туцам?

Да, туцаш Десанку Шакић, знам.

Јеби га, 20 еврића и то је то.

А шта си ти мислио?

Молим? -Пензионери једва имају неку цркавицу.

Зар не гледаш вести? Нема пас за шта да их уједе.

Да ли гледам вести? Ти ме зајебаваш, човече.

Заболе ме, буразеру... јебеш геријатрију.

Дођите, имам идеју. Покрет.

Хајде. -Идемо, брате. -Морам да пишам.

Извините, је л' ово ваше? -Молим? -Је л' ово ваше?

Не, не верујем... али хвала.

Новац? Где је мој новац? -Откуд ја знам?

Какав ретард!

Отпратићу те кући. -Не долази у обзир.

Ма дај, тако ћу коначно видети где живиш.

Јеси ли ти нормалан? Замисли да ме маторци виде с тобом!

Па шта? -Казнили би ме годину дана.

Да, како да не. Сваки дан нешто зајебеш и увек се извучеш.

Да, али моји маторци немају појма.

И све док се не појавим напумпана или не звизнем неког профу...

њих се ама баш ништа не тиче. -Онда бих и ја могао кући.

Ћале ме вероватно чека да вечерамо.

У реду...

Држи...

За два дана, чујеш ли? Или купи неке штаке јер ћу ти обе ноге поломити!

Чујеш ли ме? А онда ћу ти и руке поломити да више не крадеш!

И доста ми је твојих изговора. Изгубио си, плати.

500 евра. Јеси ли ме чуо или морам да ти поновим?

Реци, у реду, вратићу ти јебених 500 евра. -Добро, 500 евра.

500 јебених евра!

Шта се десило?

Да немаш цигару?

Шта је тај тип хтео?

Дај ми цигару и ћути.

Упаљач?

Слушај, мали, ти туцаш ону риђокосу, је л' тако?

Ону буржујку? Паметан си ти, мали.

Исти си ја.

Не, ја нисам као ти.

Гајио сам те да сад можеш да сереш по мени, је л' то?

Дај ми то! Шта хоћеш?

Имаш пуну кутију а оцу си дао само једну цигарету?

То је мој син. Какво је то срање?

Сардине, знам да волиш. -Зашто?

Данас ми је рођендан. 18. То је посебан дан.

Или би бар требао да буде.

18, а?

Срећан рођендан. Сад си стварно бескористан.

Сад више нема чекова.

А ништа не радиш!

Јеби га, ако баш желиш да знаш... можда уопште ниси мој син!

Који ћеш ми курац? -Да ти дајем пљуге.

Губи се!

Чекај! Заборавио си своје прње!

Ево ти, носи ово ђубре одавде.

Мени не треба, склони ми га са очију... исти си као мајка!

Само вечерас, Тита, молим те.

Не, не, све је у реду, само желим да будем с тобом.

Било би као на филму, ја бих се увукао у твоју собу и...

Не, не, стварно не могу, знаш какви су моји.

Јеси ли ту, Јове?

У реду, кул, нема проблема. Морам да прекинем, немам кредита... Хало?

Тита?

Јеби га!

Здраво, Жоао, како си? -Добро.

Је л' мама ту? -Јесте. -Ко је то?

Иди у собу да се играш са сестром. -Желим да причам са мајком.

Заузета је. -Ко је то, Рикардо? -Нико.

Колико пута сам ти рекао да не долазиш? -Хоћу да причам са мајком. -Заборави.

Ако хоћеш паре ниси морао да се мучиш и да долазиш. Знамо на шта те паре иду.

Желим само да причам с њом. -Не може. -Зашто?

Зато што не желим срања у својој кући. -Мама!

Иди у собу. -Данас пуним 18. -Иди у собу!

18, јеб'о те!

Па шта? 18, а? Знаш шта се једино мења у твом усраном животу?

Сад можеш у затвор!

Ваша супа...

Изволите... лаку ноћ.

Жоакиме, хоћеш фину супицу од леблебија?

Изволите... лаку ноћ.

Устани из мог кревета, устај... Легао си на моје место.

Дај ми то! Врати ми ранац! -Ово је моја кућа.

Враћај се овамо! Лопове!

Ђубре једно, врати се! Враћај се овамо!

Треба ли ти неки динар, мама? -Не, имам нешто код куће.

А могу да одем и на банкомат. -Како кад си остала без картице?

Зашто ме ниси одмах позвала? -Украли су ми и мобилни.

А и не знам више твој број на памет, заборавила сам.

А шта да ја нисам имала кључ?

Изволи.

Сви лекови су ти на овом послужавнику.

Донела сам ти и ову слатку кутијицу у коју можеш да ставиш пилуле,

а ту ти је и подсетник кад шта пијеш. Обећај ми да нећеш заборавити.

Звучиш као твој отац...

који је увек бринуо о мојим пилулама, а на крају је испало да је он тај...

Шта је ово, мама?

Пушиш? Господе боже!

Остарила си а памет ниси стекла.

Сутра ћемо на врата ставити нове браве, а ја ћу ти купити нови мобилни.

Одвешћу Гија у школу а сутра је дан кад морам да будем у суду.

Гомила глупости. -Па...

И што је најважније, не смем ни да помислим шта је све могло да ти се деси.

Шта си радила на улици?

Твој отац ми је рекао... -Тата је мртав већ три месеца, мама.

Опет причаш глупости?

Бринеш ме и зато не желим да те оставим саму.

Ко каже да сам сама?

Јеси ли сигурна да нећеш да останем са тобом? -Нећу, ништа не брини... Иди.

Сигурна си, мама? -Иди, добро сам.

Ако ти нешто треба, само реци. -Бићу добро.

И то није лаж.

Шта?

Сасвим си сама.

Имам тебе. -Мене?

Ја не могу да те водим на плес.

Не могу да вечерам са тобом у ресторану са погледом на реку.

За то имам нашу ћерку.

Нашу ћерку...

Наша ћерка има свој живот.

А уз то, јадница, да не би заборавила да дише, то мора да запише у подсетник.

Имам наше пријатеље.

Кад си последњи пут видела некога од њих?

Страшно сам глупа.

Скинула сам твоју бурму... и изгубила сам је.

Роза...

мораш нешто да промениш у свом животу.

Срање! -Пропуштен позив. Тита.

Мислиш да грешим?

Изволите кључеве, све је готово. -Хвала. Колико сам дужна?

Не брините, госпођо Роза, ваша ћерка се за све побринула. Пријатан дан.

Нећу дуго... идем само до радње. -Добро.

Жао ми оног момка, цео дан није ништа јео.

Немаш појма колико сам се препала кад сам га видела да седи на огради.

Како му се не заврти у глави?

Ти га пазиш као мачку, а добро знаш да мачке немају вртоглавицу.

Живим у паклу али сам открио фантастичан поглед на Лисабон.

Роза, дуго вас нисам видела. Помислили смо да сте се одселили код ћерке.

Нисам, само сам била у некој гужви.

Где је господин Манел? -Месар? -Да.

Затворио је радњу. Пре месец дана је банкротирао.

Изгледа да сам ја следећа.

Госпођа Роза.

Како сте? -Добро, добро... Драго ми је што те видим.

Помози ми да ове кесе однесем у кухињу. -Наравно.

А онда ћу ти направити ручак. -Стварно нема потребе...

Ма дај, има довољно за све. -Хвала.

Кувам телетину са леблебијама, волиш то? -Обожавам.

И тако сам остао без посла. Коме данас треба дизајнер?

У међувремену, банка ми је узела стан па се враћам код својих.

Јеси ли покушао да продаш стан? -Јесам, али нико није хтео да га купи.

Знам...

Да, и сад се враћам код родитеља,

помагаћу им кад им затреба, можда се опробам и у пољопривреди,

узгоју пилића...

А ви госпођа Роза... хоћете ли моћи сами?

Понекад, имам друштво...

Још нешто, на крову сам оставио неке ствари, ништа вредно, само старудију,

па ако знате неко коме је то потребно...

Ау, баш лепо мирише.

Недостајаће ми ваше кување.

36 евра и 43 цента.

Видимо се, мама.

Извините...

Држи.

Шта је ово, брате? Топло је.

А шта би ти? Хоћеш да ти донесем и фрижидер?

Да. Хоћеш мало? -Нећу.

Јеси ли видео Титу? -Нисам. Мислим да има фрку.

Маторци суи провалили да бежи из школе.

Реци јој да ми се јави, немам кредита. -Важи.

Не смеш да пушиш!

Само један дим. -Не.

Само један. -Не.

Тужна си. -Нисам. Зашто бих била?

Онда си одсутна.

Ту партију си одавно могла да завршиш... смем?

Погледај, љубави, овде.

У праву си, нисам видела...

Можда си у праву.

Јесам тужна.

Шта мислиш, хоће ли се вратити?

Јеси ли чуо? То је он!

Рекла сам ти да ће се вратити!

Смирите се, све ће бити у реду.

Хало. Добро вече. Молим вас, хитну помоћ.

Улица Коште до Кастело број 16, последњи спрат.

Да, у реду, добро... Хвала.

Питаћу га. -Каже да је његовог оца.

Кажеш да је ово сат твог оца? -Тако је. -А где је он?

Мртав је. -Мртав? -Да. Хоћете ли тај сат или не?

400. -Не, мени треба 500. -400.

450?

Јеби га... у реду.

Изгледате боље, госпођо Роза, изгледате боље.

37 са 2, докторе. -37 са 2...

Па, госпођо Роза, како се осећате? -Добро.

Имате среће што смо вас брзо нашли.

Упркос ударцу, прегледи су показали да немате тежих повреда.

Мајко... Како је, докторе? -Не брини, добро сам.

Како да не бринем, мама?

Ко је позвао хитну помоћ? Нисам схватила ко...

Мислим да је твој отац.

Мама...

Ове степенице... не знам како се ти пењеш.

Мама, сада ћеш лепо сести овде, одмарати се и гледати ТВ...

а ја ћу ти спремити нешто да поједеш. Важи?

Хвала.

Мама, шта си ти уопште јела? Фрижидер ти је скроз празан.

Немаш ни јаја, ни млека, ни путера.

Морам да изађем да ти купим нешто за јело, у реду?

Не могу да нађем твог оца.

Теби је стварно потребан одмор. У реду?

Дођи...

Ево, лепо лези и одмарај се.

Нигде не идеш.

Ја ћу остати са тобом.

Ма, добро сам. Нема потребе да... Ако ми нешто затреба, зваћу те.

Бићу овде. Позваћу да откажем састанак који имам.

Желим да останем.

Хвала.

Али ја... -Доста је било приче. Покушај да одспаваш.

Колико ту имаш? -350.

Добро... добро.

То је све што имам. Ако ми даш мало времена, донећу ти и остатак.

Стави паре на сто.

Знаш зашто те трпим, мали? Зато што имаш муда.

А мени увек требају мудоње који хоће да раде.

Ако хоћеш, могу да ти шетам куче. 10 евра сат.

Мој Јенки...

Морао сам да га се решим кад ми се родила беба.

Ови пси су зајебани. Дресираш их и неко време су у реду,

а онда дође дан кад изгубе чуло мириса, више не препознају људе...

и врате се својој правој природи, а ти ту ништа не можеш.

А знаш шта им је права природа, мали?

Да кидају људе, да им деру кожу и једу живо месо.

То није случај само са псима.

И неки људи су такви рођени и ту нема лека.

Као твој ћале, на пример. -Не, мој ћале није такав.

Твој ћале је јебени лузер који је рођен без чула мириса.

И ти не би смео да му спасаваш гузицу. Треба да будеш паметан као ја.

Реши се тог пса и живи свој живот.

Иди сад.

Јеби га! -Чим се напије, мој отац тражи кавгу.

И зато ме је синоћ, чим сам стигао кући и отворио врата,

прво назвао бескорисним смећем и курвиним сином,

очигледно алудирајући на моју мајку,

а онда ме је ударио и покушао да ме шутне,

јер је био страшно љут што не може ни да стоји.

Овом приликом желим да се захвалим проналазачима алкохола,

јер алкохол ме је спасао још једних тешких батина.

Сваки новчић има две стране, претпостављам. Али као што рекох,

то се десило исте ноћи кад сам сањао један од најчуднијих снова...

који мој мозак икад смислио.

Посебно кад се узме у обзир да обично сањам сисе.

У праву си. Сладак је мали.

И сад разумем зашто још није причао са тобом,

лакше му је да своје мисли стави на папир.

Сањао сам како идем улицом...

То мора да је Луиза.

Здраво.

Је л' ти боље? -Јесте, боље ми је.

Слушај, вечерас ћу остати овде са тобом. -Не...

То није ствар договора, мама... Сутра је субота,

ја имам слободан дан, а Ги не иде у школу. Правићемо ти друштво.

Сад ћу ти направити вечеру, ти се лепо одмарај. Нигде не иди.

Нећу да будем кремирана.

Желим да будем у гробу на који ће ми људи који ме воле донети цвеће.

Види, види... вратио си се?

Или си управо кренуо?

Само полако, где журиш?

Седи тамо, молим те.

Чујеш ли ти мене? Седи!

Одакле ти новац?

Зашто га мени ниси дао? Зашто си га дао оном скоту?

Јесам ли ти рекао да не гураш нос у моје ствари?

Имаш ли још? Имаш ли још?

Јеби га, 50 евра?

Шта си радио? Одакле ти јебени новац?

Зар је то битно? -Шта те се тиче? Спасао сам ти дупе, јеби га!

Хтео сам да ти помогнем!

Бако, вечера је готова.

Долазим, душо.

Можеш да останеш у мојој соби.

Мораш да спаваш на поду, а осим тога, кућа је твоја!

То је само за вечерас. Ујутру одмах идем, имам посла.

Али ако кева сврати са муштеријом, морамо да нестанемо.

Звониће да нас упозори. Заврши са њима са пола сата или мање.

Данијеле, где си? Не видим те. -Муж ти је тамо. -Где?

Овде смо!

Мама, морам да причам са тобом.

Како си?

Можемо ли да попричамо, мама? -О чему?

Здраво. Ја сам мислио да сте већ код куће.

Па, јесте ли већ попричале?

Нисмо још. -О чему?

О купцу. -О купцу? Каквом купцу?

О купцу за ваш стан. А знате, у овим кризним временима,

наћи неког, то је право чудо. Морате мало да размислите, драга Роза.

Шта да размислим? -О продаји стана,

о доброј заради а онда ћемо вам наћи неки леп смештај.

А кад смо већ код тога, нашли смо сјајно место...

где ће неки дивни људи до последњег дана водити бригу о вама.

Искрено, не бих имао ништа против да и сам тамо завршим.

Ако је тако добро, зашто онда одмах не одеш?

Да ли за старачке домове постоји доња старосна граница?

Покушај. Можда те приме.

Роза, ја само покушавам да помогнем.

Зашто си ме довела овамо? -Мама... молим те.

Ја не идем из своје куће.

И ако све буде ишло по плану, тамо ћу и умрети. Ако будем имала среће у сну,

на истом кревету на ком сам више од 40 година спавала са Жоакимом.

А, ако будем имала пуно среће, то ће се десити већ сутра

и више нећу морати да водим овај глупи разговор.

Мама! Хајде да се смиримо...

Не можете живети сама, Роза. Шта ако вам се нешто деси, шта онда?

Добро, онда ћу доћи и живећу са вама, па нећу бити сама.

Савршено добро знате да немамо ни собу вишка, ни услове за вас.

Тако је, тако је...

Нећу, нећу, нећу, нећу и нећу. Ето, пет пута сам вам рекла, а сад идем кући.

Мама!

Твоја мајка је скроз полудела.

Где је моја свеска? -А где је мој муж?

И сат? Где је сат?

У реду, једно по једно.

Ставио си Жоакима у фрижидер? -Зар нисте срећни што није завршио у ђубрету?

И да знате, добро је што сте врата оставили отворена,

иначе, ко би вам позвао хитну помоћ?

Могу ли сада да добијем назад своју свеску?

Само полако, једно по једно.

Сат? -Продао сам га. Требао ми је кеш.

Продао си... продао си сат? Колико си добио?

500 евра. -500? -Више-мање.

Дођи са мном.

Ево ти 500 евра. Иди, узми сат назад.

И следећи пут кад ти затреба новац, паре су у доњој фиоци.

Мој накит је тамо. Узми шта хоћеш само не дирај Жоакимове ствари.

Узми... -Само мало. Све ово сте ми тек тако испричали... јесте ли ви луди?

Не бих рекла. -Јесте. Чуо сам вас како причате сами са собом.

Онда можда јесам.

Слушајте, ево како ћемо.

Ја ћу отићи по ваш сат, вратићу вам сат, а ви мени свеску и ја одох. Просто.

Узми...

И сачекај мало, одмах се враћам. -Где ћете сад? -Сачекај!

Изволи... -Не, не. Опет се блесаво понашате.

Ако ми дате свеску, нестаћу и више никад нећете видети ни новац, ни сат.

Не, нећеш нестати. Вратићеш се. Знаш зашто?

Зато што одавде имаш предиван поглед на Лисабон.

Јесам ли погрешила?

Зар ту нисам рекао да је клинац добар? Види шта је оставио.

Погледај... има још.

Морамо да направимо копије иначе ће се све изгубити.

Мислим да имам времена.

Одмах се враћам. -Роза!

А шта је са овим?

Жоакиме... -Не, љубави, молим те.

Зар стварно мислиш да остатак вечности желим да проведем у пластичној кутији?

Не... -Обећаваш?

Обећавам. -Данас?

Данас.

Добар дан. Изволите. -Ископирајте ми ове свеске и повежите.

Хоћете пластичан или метални повез?

Хоћу пластичне корице и метални повез.

Извини, мало сам закаснила, имала сам нека посла...

Све је у реду, изволите. Вратите ми мој ранац.

Не, само мало, имам нешто унутра. Ставила сам неке своје ствари.

Дођи горе.

Изволи. -Супер. Сад смо квит.

Довиђења. -Чекај. Мораш са мном на једно место.

Мораш нешто да ми учиниш, Ништа страшно, брзо ћеш.

Слушајте, само сам дошао да вам вратим ваше и узмем своје ствари.

Такав је био договор. -Дођи.

Зашто мислите да ћу било где поћи с вама?

Зато што ми треба твоја помоћ. Дођи. -У ком свету ви живите?

Да ли стварно мислите да се ствари дешавају ако лепо замолите? -Дођи.

Хоћете ли ми рећи шта желите?

Побогу, па ви мене зезате?

Мислим да није дозвољено бацати пепео у реку.

Мораш људима да скренеш пажњу с мене.

Госпођо, ви сте луди. Скроз луди.

Имате ватре? -Имам, али овде је забрањено пушење.

Шта ради Бенфика? -Бенфика не игра данас.

А ко онда игра? -Ко игра? Нико не игра!

Слушам радио Амелију, схваташ?

Карлос Рамос, јеси ли чуо за њега? -Карлос? Нисам.

То је евергрин, младићу. -Евергрин? Шта је то?

То је нешто јединствено, посебно. Схваташ?

Госпођо, шта то радите? Овде је забрањено пушење.

Забрањено? Од кад?

Од кад? Откуд знам. Од 2.000 и неке. -Од 2.000 неке? Али данас је 1984.

1984... Не, госпођо, данас је 2013.

2.000... то је далека будућност.

Будућност? -Сигурна сам да смо у 1984-ој.

Кунем се здрављем генерала Еанеша.

Пре десет година само се решили фашиста,

и ви данас имате храбрости да ми нешто забрањујете?

Или сте можда дошли да ми тражите упаљач?

Можете ли да докажете да смо у 2.000 и... 2.000 и... Шта је рекао?

У 2013-ој. -У 2013-ој. 2013. ћу бити мртва.

Како да вам докажем?

Идите пронађите неке новине или тако нешто. -Новине?

'Ало, имаш данашње новине?

Дај ми пар минута.

Од кад су донели ове законе против пушења, Жоаким је то стално радио.

То је добра ствар кад си стар, лако пролазиш као сенилан.

Венчали смо се у затвору.

Само мало... у затвору? -Да, била су то друга времена.

Били смо ухапшени само зато што смо желели слободно да говоримо...

и да се боримо против диктатуре. -И шта сте радили?

Тукли се са људима или урлали на сав глас?

Људи нису хапшени само зато што су отварали уста.

Они који хоће да контролишу друге прво им кажу да ћуте,

а онда забране било какву критику.

Направе тајну полицију,

уведу цензуру...

Знаш ко је био Салазар?

Жоаким није био човек који би стајао по страни...

а нисам ни ја.

Зато смо се венчали у затвору.

Добро се сећам...

кад ми је ставио бурму на прст,

као да смо водили љубав.

Знам...

све ово звучи отрцано...

Кад смо једно другом ставили бурме...

нисмо смели скотовима да дозволимо да схвате како се осећамо.

Кад је дошао ред на мене да му ставим бурму...

кунем ти се... кунем ти се, у том тренутку сам осетила...

како ми срце расте...

као да ће да експлодира.

А сад ми је бурма, његова бурма украдена... изгубљена.

Испала сам глупа.

Колико дуго је био у затвору? -Две године.

Ја сам била шест месеци. -Шта? И ви сте били ухапшени?

И жене су трпали у затвор? -Жене, мушкарце, старе, младе...

Луиза се већ родила а ја сам опет затруднела.

Оставила сам је код мојих родитеља.

И данас имам осећај да мисли да сам је напустила.

Али није било лако.

Терали су ме да стојим мирно као кип сатима,

без сна.

А онда су ме толико тукли...

да сам на крају имала спонтани побачај.

2013.

Био сам у праву. Овде је забрањено пушење, госпођо.

Хвала.

Стварно сте луди! -Зар и ти?

Шта и ја? -Ћерка ми стално говори да сам луда, а сад си и ти почео.

Знате како луди? Могу ли да вам кажем? -Наравно.

Онда дозволите да вам нешто кажем, луда жено.

Више нисам жена. Сад сам само стара госпођа.

Не, нисте. Знате шта сте ви?

Ви сте евергрин.

Роза?

Морала сам да изађем. Вратићу се касније. Ручак је у фрижидеру.

Добар јутро. -Добро јутро. Могу ли овде да седнем?

Можете где год хоћете. -Рекоше ми да овде може у миру да се ради.

Тако кажу. Желите ли нешто?

Да ли је прерано за чашу вина? -То звучи као сјајна идеја.

Какав трип! Чија је ово гајба?

Моје пријатељице. -Пријатељице?

Али немој ником да кажеш где сам, чујеш ли?

А ко ти је та кучка? Имам ли разлога да будем љубоморна? -Не буди глупа.

Јеб'о те, мора да се шалиш?

Ова матора роспија? Стварно?

Јове, није ни чудо што цела кућа смрди на буђ.

Остави то и не сери.

Скоте, планираш да опљачкаш стару даму и зато не желиш да ико зна...

Стварно тако мислиш?

Добро... донеси неку цирку, да сјебемо џоинт...

па можеш да ме туцаш где год хоћеш. Шта кажеш?

Зашто ме тако гледаш? Зар то није оно што хоћеш?

Само сачекај мало, јер кад се надувам много брже свршим.

Само ми донеси неку цирку.

Јове! -Одјеби одавде! -Зезаш ме. Отвори! Зајебаваш, ђубре?

Шта бре мислиш, ко си ти? Најобичније говно!

И Хамес јебе много боље од тебе! Чак и Финтас!

А ја мислио, он нестао у акцији! Где си, мали?

Слушај, Тита ми рече да туцаш неког маторог крндеља.

Дај ми ту бурму. -Смири се, брате, не почињи срање.

Буразеру, трипујеш... имам овде неку робу, дођи.

Дај ми ту бурму! -Шта? -Дај ми бурму коју си украо оној старој дами.

Који је теби курац, брате? -Најбоље ће бити да ме пустиш, окренеш се и одеш.

Дај ми то срање! -Дај му је, брате.

У реду.

Јеб'о те! Јове, јеси ли добро? -Остави говно да лежи!

Али ништа ти није урадио. -Завежи и полази!

Стани, скоте!

Пичко!

Дај ми бурму, говно! -Одјеби, бре! -Немој!

Мислиш да сам говно к'о и ти? -Немој, брате. -Пусти ме!

Нисам говно, чујеш ли? Чујеш ли?

Дај му ту бурму, Хамесе!

Господе! Шта се десило? Реци, шта је било?

Извините.

Јове... како да те средим ако те не додирнем?

Хајде, само мало...

Тако, тако, готово...

Бићеш добро, али мислим да сутра мораш да одеш до болнице.

Не, одлазим.

Одлазиш? Где ћеш?

Морате да ме се отарасите пре него што вас повредим, Роза.

Али откуд ти идеја да желим да те се отарасим?

Размишљај овако,

помогао сам да буде опљачкана,

и узео сам њене кључеве,

али да се то није десило, ти не би био на мом крову,

не би био ту да позовеш хитну помоћ и ни једно од нас двоје сад не би било овде.

То је живот, и добро и лоше.

Прошао си кроз неке ружне ствари у животу,

ствари које си видео а волео би да ниси, али ти ту више ниште не можеш учинити.

Схваташ?

Важно је само шта ће бити од сад.

Какав живот желиш?

Не знам...

Ова мајица је упропаштена.

Хајде, потопи се у каду а ја ћу спремити вечеру, важи?

Не достаје вам, зар не? -Ко? Жоаким?

Да. Страшно.

Понекад помислим колико би био срећан да те је упознао.

Не, не бих рекао.

Мислим, досадио сам и рођеној мајци која је упознала другог...

и направила другу породицу.

Ако њу не интересује ни шта сам, ни ко сам, замислите тек Жоакима.

А твој отац? -Отац?

Моје једино лепо сећање на њега је...

како му седим на раменима док се пењемо улицом која води до куће,

и моја мајка је још увек била ту, тако да...

И, да, сећам се и кад ме одвео на Бенфикину утакмицу.

Имао сам око седам година. После тога...

То је занимљиво, знате,

кад сам видео Бенфикин привезак на вашим кључевима...

не знам, на тренутак сам помислио да сте једина особа на свету...

са којом имам нешто заједничко.

Хоћеш? -Не, радије бих пиво. Смем?

Наравно.

Хвала. -Послужи се сам.

Знам! Херој.

Молим? -То желим да урадим са својим животом.

Сећате се? Питали сте ме. -Да.

Желим да будем херој и да помажем људима, као у филмовима и књигама.

Шта? Мислите да не могу да будем херој?

Има једна књига коју је Жоаким превео, књига коју је највише волео,

прича о детету...

са тешким детињством и које никад није допуштало да буде побеђено.

Знаш како почиње?

Не.

Хоћу ли баш ја испасти главни јунак овога животописа,

или ће та улога припасти неком другом...

И шта се десило? Шта је било с њим? -Постао је писац.

Готово је.

Морам нешто да ти кажем. -Шта?

Прочитала сам оно што си написао. Читала сам твоје свеске.

Не љутиш се? -Не.

То су обичне глупости, ни сам не знам зашто то радим.

Не говори тако.

У затвору, Жоаким је само писао.

Говорио је да је писање најбољи противотров за самоћу и очај.

Говорио је и да књига може човеку да промени живот.

За тебе!

Нећете се јавити? -Не, нека звони...

Нико никад није прочитао моје шкработине.

Драго ми је да сте то били баш ви.

Хвала.

Протест је заказан преко друштвених мрежа...

Следећи пут идем и ја.

И ја идем са вама.

Шта? -Добро, угасите то.

Па ту нема ништа! Зашто носите тај фластер кад сте добро?

Можда ми је некад требао, а сад ми више не треба.

Где да га бацим? -Тамо.

Мама! Мама? Мама, шта се с тобом дешава?

Да ли знаш колико дуго покушавам да те добијем?

А ко је ово? -Пријатељ. -Пријатељ?

Да, уствари, живи са мном. Ми смо цимери, како се то данас каже.

Шта? -Роза, да кренемо од почетка, нисам сигуран да сам схватио.

Одакле се мали појавио? -Извини, али све ово је јако чудно. Шта се дешава?

Најбоље би било да одеш. -Стани!

Мама, онда ми реци шта овај створ ради овде?

Најбоље да проверимо да ли нешто недостаје.

У чему је твој проблем? -Шта хоћеш? Шта бленеш?

Хоћеш да позовем полицију? -Зови. -Шта радиш овде?

Користиш ову старицу која не зна ни на којој је планети? -Доста!

Јове, седи. Ово је мој дом и нигде не мораш да идеш.

Да, јер ово јесте и даље мој дом,

ово је и даље мој живот а ово су и даље моје одлуке.

Ако желите да останете на вечери, то је у реду.

У супротном, можете да идете дођавола одавде.

Дођавола?

Роза, опростите, али ви сте сасвим полудели.

Мама, ја сам и даље твоја ћерка. Забринута сам и не схватам...

Не, Луиза, ја сам као посао који мрзиш.

Добро, ја сад идем. Не могу да расправљам са...

Роза, верујте шта год хоћете, али овај мали ће вас опљачкати.

Опљачкаће вас!

А ја сам мислио да је моја породица зајебана.

Идите дођавола!

Ко је?

Ја сам, Јове... твој отац. -Јеби га.

Отвори врата, хајде.

Само желим да видим како си, да ли ти нешто треба.

Отвори јебена врата!

Могу ли да уђем? -Шта ћеш ти овде?

Лепа гајба...

Хоћеш да попричамо? Хајде, идемо на пиво. Ја частим.

Шта ти је то? -Не дирај ме.

Знаш шта ме нервира? -Откуд ја знам шта тебе нервира?

Идеш около, глумиш свеца, покушаваш да ме натераш да се лоше осећам,

а онда се уселиш код неке старе даме и чекаш прилику да је опељешиш.

Није тако, она ми је пријатељица. -Не сери, све знам. Рекла ми је Тита.

Тита? -Тако је.

До сад би већ морао да знаш, велики си момак, кучке су све исте.

Не дирај то, иди одавде! -Кад их наљутиш...

постају осветољубиве курве, баш као твоја мајка.

Види...

Врати то срање назад!

Одјеби од мене. -Врати то назад!

Врати то и рећи ћу ти где су паре и где је накит.

Изволите, госпођо Роза. Како иде?

Добро... можда данас завршим.

Штета.

Јове!

Јове?

Тренутно не могу да се јавим, остави поруку.

Ако су вести добре, слободно позови касније. Буди кул.

Шта сам ти ја рекла?

Шта је однео? -Није важно.

Није важно? Доведеш делинквента у кућу, он те опљачка, искористи те,

и теби то није важно? -Вратиће се. Сигурна сам да то није био он.

А зашто је онда побегао? -Наравно, остаћу на вези.

Са ким прича твој муж? -Причам са полицијом.

Немој! -Морам, Роза. Можда вас не брине то што вам се дешава, али мене брине!

Забринут сам због вас! -Рекла сам вам да је ово моја кућа.

Да, да, сачекаћу.

Дајте ми недељу дана.

Ако се не појави за недељу дана отићи ћу у онај старачки дом.

А сад идите. Молим вас!

Идемо. -У реду, али ја ћу овде преноћити. -Не!

Зашто се не јавиш?

Зашто се не јавиш и не кажеш јој истину? -Не би ми веровала.

И морао бих да кажем да је то мој ћале урадио, капираш?

Па шта? Зајеби ћалета, брате. Реци јој истину.

Стварно нећеш да се јавиш?

Онда га бар искључи, брате. -Нећу да помисли да јој одбијам позиве.

Како је онај дркаџија? -Ко? Хамес?

Сјебан је, а шта ти мислиш како је?

А ти, човече? Како си ти, брате?

И ја сам сјебан, а шта ти мислиш како сам?

Добро, реците ми још једном, ко је овај Јов?

Сазнаћете кад га прочитате. А кад га прочитате пожелећете да га објавите.

Веома је занимљив. Жоаким га је читао и јако му се свидео. -Жоаким?

Да. Жоакиму се јако свидео. -Одлично.

Овде је његов контакт, али он не зна да сам вам то донела.

Тајанствено...

А ви, Роза? Како сте ви? -Добро. -Добро?

Да. -Делујете тужно. -Не, добро сам.

У реду. Прочитаћу ово па ћу вам се јавити. Важи?

Много вам хвала. -Нема на чему.

Роза, немате појма колико нам Жоаким овде недостаје.

Не морате да ми кажете. Могу само да замислим.

Довиђења.

Хвала.

Шта ћеш ти овде? -Дошао сам да ти правим друштво. Могу ли?

До сад си ваљда научио,

ако желиш да причаш са пијанцем онда је то најбоље ујутру.

Па, како ти то радиш? Гутљај пива, па гутљај багаса?

Или само сручиш из цуга.

Добро ти је ово. Бастосе, брате, донеси још један. Могу?

Хоћеш ли престати са срањем? -Донеси нам два!

Ћале, колико си зарадио на госпођином накиту?

Завежи. Чујеш ли? Завежи!

Све у реду? -Све је савршено.

Мислим да је време да кренеш кући. -Зашто? Овде ми је много лепше.

Јеб'о те, ово је сјајна ствар!

Слушај, хоћеш да ти кажем о чему сам размишљао?

Од сад ћемо се много боље слагати.

Ти си се посрао на мене, кева се посрала на обојицу,

а од сад се ја серем на све. Бићемо усрана породица!

Усрана породица!

Нема више багаса. Побогу, Алберто, предузми нешто!

Шта је било? Већ идеш?

Сјебао си ми живот! Због тебе сам остао без једине особе којој је стало до мене,

а сад ме остављаш самог?

Јове? Држи ово.

Ово је друг мог сина. Помози ми да га унесем унутра. -Морам да идем.

Хајде, не бој се. Балсамовао се. Спаваће до сутра, хајде.

Ко је? -Извините. Нашао сам ову торбицу...

а унутра су били кључеви и ова коверта са адресом.

Пише Роза Кореја. Хтео сам да јој вратим ове ствари.

Она више не станује овде. Одселила се у старачки дом. -У старачки дом?

Да, али код мене можеш то да оставиш.

Муж њене ћерке често сврати па могу њему да дам.

Не, не, радије бих јој сам однео, можда добијем неку награду.

Можете ли ми рећи у ком је дому? -Само мало, да проверим.

Госпођа Роза? Имате посету. Дошао вам је унук. -Ги?

Не, рекао је да се зове Јов.

Јове?

Загрли ме.

Ја сам Јовов ортак. Рекао сам да сам ваш унук да би ме пустили код вас.

Реци свом пријатељу да нема више шта да ми украде.

Његов отац вам је опљачкао стан. -Зашто бих ти веровала?

Гђа Роза има унука Гија и била је удата за Жоакима са којим има ћерку Луизу.

Волите да пушите где је забрањено, прави сте евергрин,

а то значи да сте посебни, да сте најбоља дама у Лисабону.

Знате одакле све то знам? Јов ми је рекао.

Не престаје да прича о вама, досадан је, смара ме.

Можемо ли мало да седнемо?

Где си био, човече?

Ту и тамо...

Роза?

Хоћеш ме позвати да уђем?

Где је Финтас? -Чува стражу...

за случај да његова мајка дође са клијентом.

Рекао је да ћа да запали џоинт.

Идемо? Хајде.

Зашто инсистирате?

Инсистирам? -Да, зашто просто не дигнете руке од мене?

Зашто сте тако добри према мени? Зашто баш ја?

Зато...

што си од свих кровова у Лисабону и на свету,

изабрао баш мој.

То је сва гардероба коју имаш?

И све време ћеш бити у томе?

Не гледај ме тако, расплакаћеш ме.

Хајде, идемо.

Јове, учини ми услугу, сиђи доле и купи ми цигаре, важи?

Долази Данијел, мама.

Морамо да разговарамо.

Не. Хајде да радимо нешто друго, нећемо да причамо.

Хајде да читамо.

Да читамо?

Шта да читамо, мама? -Знаш како је твој отац говорио,

сви одговори су већ написани.

Шта сам ја теби рекао? Зар ти нисам рекао да нестанеш?

Шта радиш овде? Шта сам ти рекао?

Стварно мислиш да ћеш и даље да цедиш матору?

Мислиш да сви имају права на добар живот?

Е па немају! А знаш зашто? Зато што кавијара нема довољно за све.

Пусти ме, будало!

Губи се!

И да ти кажем нешто. Ако мислиш да ће те она издржавати, вараш се!

Знаш шта? Изгледа да ми се вратило чуло мириса.

А ти чудно миришеш, брате.

То је "Шанел" за мушкарце, мали. -Не, не, миришеш на арсеник.

Силази са мојих кола! -Луиза, стигао ти је муж.

Губи се одавде! -Да ли си знао да се сав живот на Земљи, од буве до кита,

човек или дете састоје од само шест елемената? -О чему ти причаш?

Да ли си то знао? -Силази из мог аута!

Шта се дешава? -Од угљеника, кисеоника, водоника, азота, сумпора и фосфора.

Мали, најебао си!

Али НАСА би морала да проучи тебе или неко говно као што си ти.

Јер кад би те испитали схватили би да постоје људи који смрде на арсеник.

Јеби се! Стрпаћу те у затвор. Јасно?

Знаш да је арсеник изузетно отрован? -Показаћу ти ја, говно!

Заболе ме шта ти радиш. Желим да будем са Розом, она је моја пријатељица...

и никакав отровни курвин син ме неће спречити у томе.

Престаните, одмах. Доста!

Идем доле.

Је л' то хоћеш? Да људима упропашћаваш животе? Показаћу ти какав је то осећај.

Да видимо. Шта је ово?

Мени си хтео да сјебеш живот? Ево, да видиш како је то.

Ђубре! -Шта? Хоћеш још? Је л' то?

Ево! Је л' то хоћеш?

Глупи кловне! -Данијеле, престани!

Шта? Јеси ли и ти луда као твоја мајка?

Шта је с тобом? -Слушај, стари људи свакодневно умиру.

Зашто и твоја мајка не нестане једном за увек!?

Зашто не умре као твој јебени отац?

Шта си рекао?

Понови то.

Одлази.

Губи ми се са очију.

Будало...

Јеби га... у овоме је био цео мој живот.

Шта сад да радим?

Крени из почетка, Јове.

То уради.

Мама, превише си стара за ове ствари.

Да ли за протесте постоји старосно ограничење?

Једног дана ће те ухапсити. -Не би ми било први пут.

Тиме се баш ништа не може постићи. -Може.

Седењем код куће се ништа не може постићи. Све је горе и нама је доста.

Финтасова мајка то најбоље зна. Знаш шта она каже?

Каже да је проблем што је курви све више а клијената све мање.

Мора још мало да се доради и морамо још да попричамо о неким стварима,

али опште мишљење у издавачкој кући је...

да си веома талентован и зато ћемо ти штампати књигу.

Али најбоље ће бити да попричаш са Саром,

она је у нашој фирми задужена за наше писце почетнике,

а пошто је она била одушевљена...

и с обзиром да ћете радити заједно, сад бих могао да вас упознам.

Саро, можеш ли да дођеш код мене? Код мене је Јов, главом и брадом.

Да, Јов, тај Јов. Нема их баш много, зар не?

Нешто није у реду са мојим именом?

Јов? Не, само сам радознао. Заправо, мислим је сјајно.

Биће то сјајан наслов... "Нова књига о Јову".

Мислим да је то Розина идеја. -Јесте.

Ево и Саре. Саро, ово је Јов.

Можда бисте могли мало да попричате.

Здраво, драго ми је. -И мени.

Хоћемо ли? -Довиђења. -Довиђења.

Знам да сам нова овда али можемо ли да будемо "на ти"? -Наравно.

Твоје писање је било нешто најискреније што сам прочитала од кад сам овде.

Волела бих да мало попричамо да те упутим у процес.

Данас? -Да, управо сам кренула, па...

Хоћеш да видиш моју канцеларију? -Твоју канцеларију? -Да.

Зашто да не?

Како радиш у канцеларији кад пада киша?

Не знам. То се до сад није десило.

Шта? -Ништа.

Па, како је?

Где? -На послу.

Извините, нисам знала да сте ту.

Ово је Сара, из издавачке куће. -Управо сам кренула...

Управо је кренула. -Само ме је занимало где пише. Ја сам...

То сад није ни важно, управо сам кренула... -Не, глупости.

Зашто не питаш пријатељицу да остане на вечери?

Не знам. Шта кажеш? -Хајде, реци "да".

А онда је Роза рекла нешто као... Шта сте рекли, Роза?

Да је 1984. година...

Када је генерал Енаеш био на власти.

Онда је лик отишао да купи новине, само да би јој доказао да је 2013.

А Роза је пушила своју цигарету, као да се ништа...

Ћао. Видимо се.

Јеси ли икад имао девојку?

Шта ће ми девојка?

Имам вас.

Шашавко!

И зато звезде сијају.

Али и звезде су осуђене на пропаст.

У почетку космос се састојао од хелијума и водоника.

Остали елементи били су...

Наша планета, живот и човек су направљени од материјала са звезда.

Ми смо звездана прашина.

То се десило исте ноћи кад сам сањао један од најчуднијих снова...

који мој мозак икад смислио. Посебно кад се узме у обзир да обично сањам сисе.

Сањао сам да идем улицом и улица је била пуна људи, кад одједном,

закон гравитације је престао да делује и сви смо почели да лебдимо.

Али нико није вриштао.

Неки су покушавали да се ухвате за бандере или отворене прозоре,

као да се свет окренуо наопачке,

као да је нека будала подигла Земљу и окренула је наглавачке,

тражећи нешто ситно, пар банки колико му недостаје за џоинт.

И тако смо сви лебдели док нисмо напустили планету...

И тако смо сви лебдели док нисмо напустили планету и кренули ка космосу,

где ће наша тела изгорети на уласку у стратосферу,

и где ћемо нестати у пламену.

Једино питање било је да ли ћеш бити сам, или ћеш се пуким случајем,

ухватити за друго лебдеће тело и на то путовање кренути загрљен.

Чекај, то још није крај.

Кад сам се пробудио, још увек бунован,

помислио сам да сам скроз одлепио и да морам престати да дувам.

И да ћу, ако будем имао среће, једног дана...

наћи неког коме неће сметати да изгори са мном.

А онда сам устао, отишао у купатило, умио се...

погледао у огледало и схватио да се то никад неће десити.

Погрешио сам.

Дуго ти је требало.

То је био само тренутак.

Тренутак без тебе је као вечност.

Сада си осуђена да са мном останеш заувек.

Видиш ли колико сам ја срећна?

МАЧКЕ НЕМАЈУ ВРТОГЛАВИЦУ

zgaca62@yahoo.com