Original subtitles

превод и обрада Гаца62

ПУМПАЈ!!!

Пођите за мном, идемо до вашег новог дома.

Понесите торбе. Помоћи ћемо вам да сиђете.

СТАРИ ХРАСТ

Породице Дијала, водимо вас у ваш нови дом.

Северна Енглеска, 2016. -Можемо вам помоћи са торбама.

Јеботе, одакле су ови? -Припазите на језик, господине.

Одговори ми на питање. Јеботе, ко су ови?

Из Сирије. -Муслимани из Сирије? Зајебаваш ме?

Још муслимана. -Пазите на језик. Овде има деце, смирите се.

Имам ја и своју децу о којој морам да бринем. -Све ја схватам,

али хајде прво да сместимо децу. -Није фер! Срање!

Одговорићу вам на сва питања, само да их сместимо.

Добро сте? -Не, нисмо!

Питај га. -Да, да, зашто нам нисте рекли да их доводите овамо?

Општина ће вам све објаснити. -Објаснићете нам?

Нисте нам ни рекли да долазе. Кад сте мислили? -Бићемо ту...

Али у праву сам, мораш признати да сам у праву. -Схватам ја вас.

Погледај ту децу у аутобусу, уморна су и преплашена. -Лора...

Морамо их сместити. Касније ћемо причати. -Колико аутобуса долази?

Касније ћемо се тиме бавити.

Јебени џихадисти! У Ираку су ми убили ортака!

У реду, сад сте превршили меру. Смирите се. -Ти си превршила.

Слика те! Погледај је! Њу, тамо. Погледај! -Шта?

Слика те, јеботе!

Сликаш ме без дозволе? Брука ме, Тиџеје! -Још је дете, побогу!

Одмах да си обрисала ту слику! -Роко! Роко, смири се.

Обриши то одмах! То је моја слика, обриши!

Сабери се, човече, плашиш их! -Друже, сликала ме је!

Не сме то да ради. -Можете ли? Пазите где стајете.

Држите се заједно. Брзо, момци.

Брзо, момци, овуда. -Средићу то, у реду?

Средићу то са сликом, али то су само деца, друже.

Пусти их да уђу у кућу и да се сместе.

Птичица, момци! Врх! Добро, идемо, даме!

Врати ми камеру, молим те. -Наравно. Само још две слике.

Роко, човече. Роко! Не, човече. Роко!

Врати ми камеру, молим те. -Роко. -Врати ми камеру.

Доста је било. -У реду, селфи! -Врати ми камеру, молим те.

Склони се од мене, мали. -Роко. -Хтела је да ми је отме!

Није смела да ми је отима! -Роко... -Смањи доживљај.

Средићемо то унутра. У реду је. -Само сам се шалио!

Побогу, Роко, то је...

Идемо унутра.

У реду. Сви су ушли?

Жао ми је, јако ми је жао због свега овога.

Овде имате дневну собу, ово вам је дневна соба.

Ево. Донео сам вам торбе.

Жао ми је због свега и надам се да си добро.

Хвала. -Овде имате микроталасну.

У углу је фрижидер.

Дођи, Мара!

Хајде! Добра девојчица! Добра девојчица, Мара!

Добро, пусти. Чујеш ли? Пусти!

Хајде!

Хајде! Донеси, Мара!

Добра девојка, Мара. Добра девојка. Иди!

Добра девојка, Мара. Дођи, даћу ти воде.

Дођи. Добра девојка. Добра девојка.

Изволи.

Добра девојка.

Јебига, човече!

Јебига!

Мишел, стави маму у кола а ја ћу попричати с оним момком.

Тата, смири се. -Само је смести у кола.

Синак... јеси ли продао ту кућу?

То су поверљиве информације, господине.

Даћу ти ја "поверљиво". Да ли је продата или не?

Јесте, онлајн, пре пар недеља, са још три куће накрај села.

Четири куће, а нико није долазио да их види? Ко је купац?

Не знам, нека компанија са Кипра.

За колико? -По 8.000 свака.

Човече, сјебан сам! Ми смо нашу платили пет пута више!

Како сад да је продам?

Имаш ли закупца? Јеси ли проверио ко је? -То није мој посао.

"Није мој посао." Даћу ти ја "није мој посао"!

Кућу до моје си продао за неку цркавицу!

Купљене су онлајн, на аукцији. Нико никад није дошао да их види.

Никад нико није прошетао нашим улицама, нашим селом.

Куће је купио похлепни шпекулант, па ће их издавати неким моронима.

Јебени паразити... -Тако је. -Не дођу да погледају ни село,

ни улицу, не дођу да погледају чак ни куће које купују.

Јеси чуо ово? Оглас за издавање куће у мојој улици, знаш где?

У јебеном затвору Дарам! Не зајебавам се.

Посрали су се на мене. Посрали су ми се на главу.

Стварно? У затвору? -Сећате се пре пар година,

кад је Мери тек добила дијагнозу, и кад смо хтели да се преселимо

да будемо ближе њеној сестри. -Да. -Да, ја се добро сећам.

Размишљали смо, премишљали се, нисмо знали шта да радимо,

али смо дали кућу на процену. Вредела је око 50.000.

Мало више него што смо је платили и то је у реду.

А знате колико је компанија с Кипра платила ове куће? -Реци.

8.000 сваку. -Јеботе! Јебем ти живот!

Човече, сјебани смо. -8.000 по кући! 8.000!

Мери 'оће да полуди од оне будале поред нас, а ми смо заробљени.

Ово је постало сметлиште, момци... -Тако је. -И девојке. Сметлиште!

У праву си. Те што купују те куће, заболе дупе, не реновирају их,

а станари који се уселе не воде рачуна, јер куће нису њихове.

Зато куће пропадају. -Не знам шта да кажем.

Мери и ја смо цео живот провели у овом селу. -Знам.

И шта сад, то је то? Остатак живота ћемо провести као...

Побогу, човече. -Не могу више! -Немој... -У реду је, друже.

Смири се, Чарли. Решићемо ово. -Не дај се, друже.

Сви знамо Мери. Пуно је поздрави, важи?

Навијамо за њу. -Како је она, Чарли?

Некад је кућа била понос. -А сад је камен око врата, зар не?

Јебени камен око врата, тако је. -Не вреди ништа. -Дотле смо дошли.

Ово је једна од оних из аутобуса. -Јеботе, дошла на криглу пива.

Добро јутро, како си? Изволи?

Само сам хтела да вам се захвалим на љубазности.

Нема на чему, ништа нисам урадио. -Хвала пуно.

Не, стварно. Све је у реду. -Морам још нешто да вас питам.

Тражим човека који ми је разбио камеру. Мора да плати поправку.

У реду. -Па, да ли га знате?

Не, не знам ко је то био. -Носио је црно-бели дрес.

То је баш од помоћи! -То је дрес локалног клуба.

Да, али причали сте с њим. Сећате се?

Да, сећам се да смо причали, знам... знам ко је,

али није мој пријатељ. Види, ја нисам полиција.

Ако га видите, јавите ми, важи? Узгред, ја сам Јара, а ви?

Томи Џо Балантајн.

Хвала, господине Балантајн. Учинићете ми то?

Да, видећу шта могу, покушаћу. Да.

Много вам хвала. -У реду је. -Довиђења.

Довиђења.

Каква безобразница! Мислио сам да им је забрањен улаз у пабове

с алкохолним пићем. -Човече, свашта они раде кад нико не гледа.

То сам схватио кад сам тамо радио.

Упала је као да је паб њен. Шта је следеће?

Прављење џамије.

Добро јутро. -Добро јутро. -Како си?

Добро јутро, Линда. -Добро јутро. Ћао!

Ово је време за школу, зар не? -Да, али може она и без мене.

Немој да кажеш мојој нани. Опет ће ми држати лекцију.

Побогу, момци, замало да се усерем!

Не претеруј, Тиџеје, они су као девојчице.

Претерујем? Ту звер можеш да оседлаш!

Искрено, Тиџеје, да нису добри с децом

не бисмо их изводили на улицу, -Пси који лају не уједају.

И лепи су. -Лепи? -Нису страшни, друже.

Она им је као доручак! -Нису лоши. -Сладак је. -Извињавамо се.

Момци... јебига.

Слушај, камера је скупа, мораш да платиш.

Ниси смела да ми је отимаш. -Ниси смео да је узмеш из торбе.

Онда ниси смела да ме сликаш! -Мораш да платиш. -Шта се дешава?

Овај ми је сломио камеру. -Ти то најозбиљније?

Ни реч те нисам разумела. Мораш да платиш.

Ако ме не разумеш и не разумеш енглески,

одјеби назад у своју земљу. -Одјеби ти. Немој тако да причаш.

Причаћу с тобом како ја хоћу. -Чудно је кад ти то кажеш,

пошто ни ти ниси одавде, зар не? -У реду, одох ја.

Пријатан дан. Здраво!

Значи, знате га? -Да, знам. Знам.

Од њега нећеш добити ни динар. Тај попије све до последње паре.

Да ли ти је камера ту? -Јесте. -Могу ли да је погледам?

Хвала.

Ако имаш мало времена да одемо до паба, можда могу да помогнем.

Сада? -Да, ако имаш мало времена.

Добра девојка. Добра девојка.

Изволи, слободна си. Маги, дај ми кључеве од стражње собе.

Од стражње собе? -Да, молим.

Хвала. -Добро јутро. -Здраво, душо. Како си?

Добро, хвала. -Хајде са мном.

Извини због нереда.

Ова соба није отварана око 20 година.

Некада је сваке вечери била препуна.

Некада смо у селу имали јаму, рудник угља.

Свако село у овом крају имало је свој рудник.

Одавно су сви затворени.

Цео тај начин живота нестао је заувек.

Несрећа у руднику угља Изингтон, 1951.

Парада рудара у Дараму

"Затворите рудник, убићете село." Штрајк '84.

Јара, ово сам хтео да ти покажем.

Знам да ниједан није као твој, али можда ти неки буде од користи.

Припадали су мом ујаку. Већину ових фотографија је он направио.

Овај личи на моју камеру.

Хвала што мислите на мене, али моја камера...

мени је посебна. -Добро, у Дараму постоји продавница

где могу да ти је поправе.

Хвала, али... немам новца.

Добро, шта ако тамо однесем и продам ова два апарата,

хоће ли то бити довољно за поправку?

Можеш ми веровати.

Поправићу је и пазити на њу, не брини.

Много вам хвала.

Чуваћу је, обећавам.

Хвала.

Ако смем да питам, где си научила енглески, одлично говориш?

Две године сам живела у кампу, волонтирала сам и помагала

страним болничаркама, па су ме оне научиле. -Јасно.

Уз то, већ првог месеца сам решила да ћу сваког дана научити

20 нових енглеских речи. И то сам и урадила.

Тиџеје, морам да идем. -У реду.

Ту су редовни гости и двојица чекају да их услужиш.

Долазим. Видимо се, Маги. -Важи. Видимо се, душо.

Здраво. Оставићу ти ово, важи? -Господине Балантајн? -Да?

Могу ли да погледам остале слике? -Наравно. Нигде не журимо.

Хвала. -Нећу дуго, важи?

А, где си ти до сад? Желим своје пиће.

Чекам те већ 5 минута. -Пет минута... -'Оћеш пиво?

'Ајде, дај једно. -Ја плаћам. -Хвала. -Шта се дешава, Тиџеје?

Ништа битно, друже. -Знамо да је унутра.

Тиџеје, ово је једино место у селу где можемо доћи,

заборавити своје бриге и бити оно што јесмо, друже.

Надам се да је нећеш тамо креснути.

Мало си се враћао у прошлост? Причао си јој тужну причу

о јебеним рударима? -У реду, Вик, прекини.

Арчи, само смо свратили на криглу пива, у реду?

И, Тиџеје, нећемо џихадисте у нашем пабу, у реду?

Турбане? Јебени џихадисти, Гари, човече?

Говори у своје име, момче. Ништа ти девојка није урадила.

Одјеби, Џо. -Види се да ти је ћале био штрајкбрехер, исти сте.

Ћале је жалио само што се није раније вратио на посао.

Није се вратио раније, али се вратио.

Пет година касније рудник је затворен,

а он је остао на улици, као и сви остали. -Тачно!

Неће умрети од глади

Кад једеш заједно, држиш се заједно.

Помислио сам да би ти пријало пиће. -Хвала.

Кад једеш заједно, држиш се заједно.

Да, то је и моја мајка често говорила.

Да, и ми смо то радили пре него што смо отишли из Сирије.

Кували смо заједно са суседима

и спавали испод степеница током бомбардовања.

То је сликано током штрајка.

Ја сам још био клинац. Тек сам почео да радим у руднику.

А влада је покушала глађу да нас врати на посао,

па смо одлучили да сваког дана једемо заједно.

А шта је ово?

И то је из штрајка.

Не би волела да те ови гадови ухвате.

Да.

Изгледају тако моћно. -И били смо. Мој отац је говорио,

кад би радници схватили колику снагу имају,

и кад би имали храбрости да је употребе, променили бисмо свет.

Али никад нисмо.

Здраво! Селам алејкум! -Мама?

Узми. Ово је за маму. -У реду.

Селам алејкум. -Ово је одећа. -Хвала.

Ово? И ово, може?

Уђите. Показаћу вам.

Можете? -Да.

Здраво! Селам алејкум! -Ве алејкумус-селам!

Како сте? Добро? Добро.

Ово је за вас. -Хвала. -Нема проблема.

Мама каже, хвала... -Нема проблема.

Јер ме Џамила шутира у кревету.

Не, Џамила? -Не! -Да! -Не!

Ти? -Не.

Видите?

Хвала.

Две секунде.

Добро си? -Знаш шта? -Шта?

Нешто што никад нећеш научити. -А то је?

Доброчинство почиње од куће. -Видиш шта сам донела?

Пелене. Имају бебу.

Селам алејкум, Ајша.

Како си? Донела сам вам неку одећу.

Пар ципела. -Хвала. -Могу ли да унесем?

Да! Ципеле!

Ту је још пар ствари. -Хвала. -Да.

То је добро.

Ајша је стварно добра душа, ал' има озбиљан хаос код куће.

Мали не престаје да плаче, има проблема с плућима.

Видео си оног комшију? -Да. -Стално им лупа у зид и псује их.

То је прави кошмар, стварно је стресно. -Нисам изненађен.

Кад чујеш шта причају у пабу... Исусе! Поготово кад попију.

Да. И онда оду кући, залепе се за нет и међусобно се ложе.

Изговарају неке језиве ствари.

И шта им ти кажеш у пабу?

Шта могу да им кажем? -Не знам, зато те и питам.

Не кажем ништа. Само ћутим.

Ево. -Да, хвала ти.

Ћао! -Селам алејкум.

Селам алејкум. Селам алејкум.

За вас и вашу кућу. Како сте? -Хвала. -Нема на чему.

Погоди шта имам за тебе? -Шта? -Бицикл!

Да!

Изволи! Срећна? -Да!

Тако! Браво!

Вози, Рана!

Све у реду, момци? -Како они добијају све те ствари?

То су донације овдашњих људи. Све је то половно, ништа ново.

Знам, али у последње време све иде њима.

Да, јер су све изгубили. Морате то да схватите.

Дошли су овамо само са кошуљом на леђима.

И ја бих волео да добијем бајс.

Можда би могла нешто да урадиш и за локалну децу.

Зезаш ме? Уради ти нешто, покрени опет фудбал. Нећеш?

Тако сам и мислила. Човече, падам с ногу, не стајем.

Имам клинца код куће и морам да радим, мама ми је болесна,

а муж кука да ме уопште не виђа. Хоћеш још? Ово ради само пар нас,

њих неколико из цркве и ја.

Побогу, Тиџеје, уради и ти нешто. Јеботе!

Ти си био тај који нас је терао да овде нешто покренемо.

И шта сад? Морам да те молим за превоз да однесем донације.

Зезаш ме? Побогу, човече!

На места, спремни...

Оливија! Напред, Оливија! Напред, Оливија!

Напред, Оливија!

Оливија!

Само тако, Линда!

Идемо, идемо, само напред, Линда!

Линда! Линда!

Линда, како си?

Осећам се лоше. -Јел' ти мајка ту? -Није, ради.

Линда... Линда, јеси ли добро, душо? -Нисам.

Ево, попиј мало воде. Можда си дехидрирала.

Ево. -Хвала. -Шта си данас јела, Линда?

Малу кесицу чипса.

Добро, у реду. Мислиш да ћеш моћи да одеш кући?

Да. -Хоћеш? -Близу станујеш?

Пар улица одавде. -У реду, одвешћу те кући.

Заборавила сам кључеве.

Максе! Максе, отвори врата.

Шта хоћеш? -Здраво. Твојој сестри није добро.

Могу ли да је уведем? -Да, наравно.

Дођи, седи овде.

Стави овде главу.

У торби имам банану. Хоћеш?

Не могу. Треба ми нешто слатко, то обично помогне.

Извини, имаш ли неки кекс или нешто слатко за сестру?

Само тренутак.

Јеботе, ко си ти? -Извините, ја...

Упадам ли ја у твоју кућу и чепркам по твом фрижидеру?

Напоље! Губи се! -Не разумете...

Напоље! -Немој! -Само сам хтела да помогнем.

Држи се својих, ова деца су моја одговорност.

Не гурај свој велики страни нос у мој живот.

Напоље! -Помагала ми је! -Јебе ми се. Овде си непожељна.

Не разумете. Није јој добро, помагала сам јој.

Јебе ми се! Губи се и не враћај се више!

Колико пута сам ти рекла да не пушташ странце у кућу?

Јебени странци у мојој кући! Колико пута? -Било ми је лоше.

Господине Балантајн? -Здраво, Јара. Имам нешто за тебе.

Много вам хвала. -Нема на чему.

Хвала, господине Балантајн. Мама каже да морате ући на чај.

Не, не, ципеле су ми прљаве, био сам на послу.

Не, молим вас, само на чај. Пет минута. Уђите, молим вас

Јако сте љубазне. -Уђите, молим вас. -Хвала.

Мама се шали на мој рачун. Каже, сада ћу опет сликати

све на улици, као што сам сликала у кампу.

Тако значи...

Хвала.

Шукран.

Ево, узмите колаче. -Хвала.

Како вам се свиђа? -Веома је добар. Одличан.

Да ли је камера реду? -Савршена, као нова.

Шукран. Да ли знате шта то значи?

Не. -То значи "хвала". -Шукран. -Шукран.

Слаже се са вашим именом. Шукран, господине Балантајн.

Онда, шукран.

Деца су у школи. Како им иде?

Добро. -Добро? -Да. -Школа? Добро?

Добро, добро, да. -Момчино, како је у школи?

Добро, добро. -Добро. Лепо.

Твоје лутке су јако лепе.

Имају ли имена?

Да... Рахат. Рахат, Рафиф, Шам, Шахад, Амара.

То су имена њених другарица код куће.

Не зна где су сад.

То је наш отац, а она каже да би волела да нас пронађе овде.

Сигуран сам да хоће.

Да, сигуран сам да хоће.

Извините, морају да раде домаћи. -Да.

Ово је мој отац. -Да.

Он је кројач. Брзе руке и бистар ум.

Његов једини злочин је био то што је тражио свог брата.

Ухапсиле су га шабихе. То значи "духови".

Духови? -То су паравојне јединице сиријског режима.

Мајка мисли да је мртав.

Али ја знам да је жив.

Камеру ти је отац поклонио, зар не? -Тако је.

Кад сам била мала, рекла сам му да желим да будем фотограф

и да путујем по свету. Тако да...

Ова камера ми је спасла живот. -Како?

Видела сам много тога што... бих волела да нисам.

Немам речи да све то опишем.

Али кад погледам кроз ову камеру...

видим наду и неку моћ.

И тако ова камера одређује мој живот. -Да.

И осећам... као да је мој отац са мном.

Хвала вам што сте је поправили.

Било ми је задовољство.

Држи га! -Здраво, Башире!

Обори га! Удри га! Нека пати!

Хајде!

Навалите, момци! -Покажите му!

У реду, момци, удрите!

Пусти ту пакистанску пичку! Ја ћу причати с њим. Пусти га!

Слушај ме, говно мало! Гледај ме док ти причам!

Знам шта си урадио, и ти знаш шта си... -Склони се!

Сви знамо шта си урадио! Зашто си то урадио?

Подигни говнара! -Скоте мали, одјеби!

Смрдљива имигрантска пичко! -Врати се тамо одакле си дошао!

Уради то још једном, кунем ти се... -Хајде! -Бежи!

Смрдљива пакистанска пичкице! -Губи се!

Глупи кретену! Кретен, да то си ти!

Слушај ме, говно мало! Гледај ме док ти причам!

Знам шта си урадио, и ти знаш шта си...

Заустави ту! Заустави!

Погледај, видиш? То је мој сестрић.

Слушај шта каже, "Ти знаш шта си урадио, ми знамо шта си урадио."

Јеси ли видео ово, Чарли?

То страно говно малтретирало је девојчице за време ручка.

Једну је гурнуо. Да, питај њене родитеље.

Знам тог момка.

То је добро дете, пристојан момак.

Само покушавамо да схватимо шта се десило. -А нешто се десило.

Гари, пусти то опет.

Одјеби! -Иди, губи се! Нестани! -Тако овде пролазе силеџије.

Видиш? Нешто се пре тога десило. -Па је твој Рони реаговао?

Сад Ронија малтретирају на друштвеним мрежама.

То су јебени фанатици, човече.

Шта ти мислиш о овоме, Тиџеје? -Не знам.

Жели ли неко још једно пиво? -То је све?

Ја ћу још једно. Живели, Еди.

То је све што имаш да кажеш, "Још једно пиво"?

Ја ћу оно твоје горче. -Живели. -Стиже, друже.

Живели. -Мислим, ја нисам расиста, али ме мучи наша школа.

Сад има превише деце.

И нису она крива, али нека од њих не говоре енглески!

Коче остале. -Тачно! Зар нема више наставника?

Има, доводе неке који говоре арапски.

Арапски? То је сјајно за нашу децу, зар не?

Двојица су испред мог рођака чекали ред код доктора,

нису умели формулар да попуне. То је трајало пола сата.

Исто као кад је Мери била у дому здравља. -Занимљиво, зар не?

Увек их насељавају овде, а никад у Челси или Вестминстер!

Па, наравно! Неће да живе поред њих, па нам их шаљу овамо.

Нисам против имиграната и избеглица, ћале ми је био Ирац.

У овом селу више нема ничега, ми треба нешто

да делимо с њима, а не знамо ни ко су они.

А ако кажеш реч, дркаџије те одмах прогласе расистом.

Доста ми је тога. -И мени. Доста ми је.

Да ли њих ико проверава? Схваташ? Ко су им жене?

За кога су ожењени? Ко су им браћа? Рођаци?

Сви имају паметне телефоне. Лицем у лице с борцима у ратној зони.

Довољно је да један побегне, један једини луди џихадиста.

Мени је жао тих несрећника, стварно ми их је жао.

И мени је, али шта ми ту можемо? Ни о нашима не можемо бринути.

Управо тако! Људи живе у кућама са даскама уместо прозора,

са свећама! Никад нас нису поштовали овде.

Морамо поставити јасну границу.

Стварно је доста. Почећемо овде, у овом селу, у "Старом храсту".

Најбоље да организујемо збор и да свима кажемо шта мислимо.

Позваћемо све, општину, новинаре, телевизију.

Мораш бити опрезан, Чарли. Доћи ће и гомила расиста.

Много их је, не треба нам то.

Џафа, ако мене питаш, то је сада или никад.

А где бисмо одржали збор? Све је затворено.

Црквени хол, рударски дом, чак је и школа затворена.

Пре неки дан си отворио ону собу, Тиџеје, могли бисмо тамо.

Била је затворена 20 година. Соба је у хаосу.

Могли бисмо да је очистимо, зар не, момци? Стварно би могли.

Нема грејања, водовод не ради, а струја је сјебана, нема шансе.

Џафа је радио у грађевини. Можеш ли да нам помогнеш?

Не рачунајте на мене, сјебао сам леђа. -Ленчуго једна!

Шта је са шпоретом, Тиџеје? -Са шпоретом? -Да.

Не ради од '90-их, човече. Разнео би нас да га укључимо.

Ја ћу да га средим. Имам времена. -Свеједно, не треба нам шпорет.

Не треба нам никаква клопа. Треба нам само просторија за састанак.

У чему је проблем? -Немам осигурање за јавна окупљања,

па не могу људе да пустим унутра. -Од кад ти поштујеш прописе?

Могу ли бар да бацим поглед? -Хајде, Чарли! Иди, сине.

Кључеви су ти иза шанка. Хајде, отвори.

Соба остаје затворена.

Знаш шта, Тиџеје?

Неки од нас у овом пабу пију већ 40 година, то је цео један живот.

Мери и ја смо у тој соби славили веридбу.

И ти си био ту, сећаш се? -Наравно, друже. -Наравно,

јер си одржао сјајан говор. Другови за цео живот и то. -Да.

А сад нама нећеш да отвориш собу, али новим пајтосима хоћеш?

Шта то значи? Ми одједном нисмо битни?

Извини, друже. Жао ми је, али соба остаје затворена.

Добро, онда. -Да, пусти. Нема везе. -Извини, Чарли.

Брука и срамота. Седи, Чарли. -Променио се. -Скроз!

Можемо ли да попричамо? -Надија...

Да, ти! Морамо да попричамо.

Нисам знала шта се онај дан десило с Линдом. Јако ми је жао.

Желим да ти се извиним. -Извините и ви што сам вам упала у кућу,

требало је да питам. -Линда ми је показала слике које си урадила.

Стварно су лепе. Веома природне.

И Линда делује срећно, за промену.

Хтела сам нешто да те замолим. Твоје слике сам показала у салону.

Тамо чистим неколико сати недељно.

Девојке би волеле да дођеш, па и њих мало да сликаш.

Стварно? Радо, да.

Само полако. -Да.

Могу ли да вас замолим да гледате у камеру? -Да гледамо у тебе?

Да. Гледајте овамо.

Ово је Деби. Јара.

Уживаш у овоме? -Да, веома.

Хвала што сте ми дозволиле да вас сликам. -Нема на чему.

Фина шоља чаја! -Изволите.

Фантастично, хвала. -Изволи, Јара. -Хвала.

Топао чај за тебе, душо. -Како је Линда? -Добро је, да!

Боље. Вратила се у школу.

Леп и врућ. Могу ли нешто да те питам? -Да.

Да ли издајете поклон ваучере?

Не, Сејди, ми смо мали салон, тако да...

Значи, не издајете. Мислила сам за своју ћерку.

Ускоро јој је рођендан. Месецима није изашла из куће. -Добро.

Мислила сам да би било лепо да јој уплатим нешто...

па да среди фризуру и нокте, нокти су јој стварно ужасни.

Стварно мора да их среди. А ако јој дам паре,

то ће одмах отићи на децу. -Да.

Имам другарицу која има исти проблем, Сејди.

То је грозно. Изгубила је самопоуздање, па се затворила.

Да. -Више је и не виђамо. -Усамљена је, срце ми се цепа.

И стиде се, зар не? То се десило и са мојом Кејти.

Једноставно се повукла.

Немам појма где је. Не знам да ли ће се икад вратити.

То ти је 5 фунти и 20 пенија. -Паре су ти ту. -Одлично.

Живели, друже. -Хвала, Тиџеје. -Сад имаш пријатеља за цео живот!

Није проблем. Умиљата куца. -Права је лепотица.

Тиџеје? -Да? -Можемо ли да попричамо?

Јара и ја смо нешто размишљале. -То баш улива поверење!

Не, није то што мислиш. Пре неки дан Јара је била у салону...

Добро. -Причала је с цурама. Знаш како је, људи тешко живе.

Сејди је причала о својој ћерци, Џози.

Њу месецима нисам видео. -Тачно тако.

Затворила се у кућу, јел' да? -Нешто сам размишљала,

и наше, сиријске породице су изоловане и забринуте за децу.

И неки од мештана се муче. -Знам, свакакве приче ја овде чујем,

срце да ти пукне. -Тачно, и зато...

Она слика, у стражњој соби... како вам је мајка говорила?

"Кад једеш заједно, држиш се заједно," јел' тако? -Да.

Замислите кад би се све породице измешале и почеле да једу заједно.

Можемо постати пријатељи.

То би могло заувек променити наше животе. Шта мислите?

Звучи као сјајна идеја, али можда превише преузимате на себе.

Не, друже, наше мајке су током штрајка правиле 500 оброка дневно.

И ми можемо спремити вечеру за шачицу људи из села.

Почели бисмо полако, за оне што су најгоре прошли, као што је Џози.

Можемо Брендана из школе питати и коју децу треба укључити

и тако почети. -Кад вам затреба, можете узети и мој комби.

Проблем је што то више немамо где да радимо.

Црквена сала је затворена, а то је било последње погодно место,

па смо мислиле да искористимо твоју стражњу собу?

Желите да ме доведете у незгодну ситуацију? -Не.

Соба је затворена 20 година. -Мислиле смо да позовемо људе...

Нема воде, нема струје. -Имамо мајсторе који ће доћи...

Није безбедно, Јара. Ти то знаш.

Знаш да није безбедно. Шта си наумила, Лора? -Побогу, Тиџеје.

Хоћеш да ме уништиш? -Не, желим да нешто урадимо за село.

Чак и да могу да отворим ту собу,

ово мало редовних муштерија одмах би ме бојкотовало.

Једва опстајем.

Не могу да продам паб, немам жуту банку!

Хоћеш да завршим на улици?

Не, не, наравно да не. -Јер то ће се десити.

Лора, само иди, у реду? Скини ми се с врата и иди!

Јара, извини.

Девојчице, дођи.

У сећање на Френка Балантајна, драгог пријатеља и верног друга

и Елзе Џејн Балантајн, драге супруге, мајке и баке

Мара!

Врати се! Мара!

Врати се! Мара, врати се! Врати се!

Мара! Врати се!

Мара!

Мара!

Мара!

Мара!

Стани, будало! Стој!

Држи свог глупог пса! -Не, јеботе!

Држи те џукеле на повоцу! -Јеботе, човече!

Рекао сам ти да не радиш то! -Мара! -Смири га, човече!

Хајде! -Мара!

Јеботе! -Мара!

Држи га, јеб'о те он!

Мара! -Ухвати му главу!

Држи ту јебену животињу, човече!

Види колики је!

Бежимо одавде. Идемо, идемо! -Мара! -Идемо, идемо!

Мара! Јебем вам мајку! -Идемо!

Мара! Мара!

Мара!

Идемо, идемо. -Све вам јебем!

Говна мала!

Јебаћу вас ружно!

Здраво. Мислиле смо на вас. Можемо ли да уђемо?

Да, наравно.

Изволите... Седите. -Хвала.

Донесите тањир. Само за вас.

Понекад у животу речи нису потребне, само храна.

Сад си ме посрамила.

Након свега кроз шта си прошла, ти сад урадиш ово за мене...

У љубави нема срама, господине Балантајн.

Ми разумемо губитак. Седите, молим вас.

Хвала.

Свидеће вам се. -Уопште не сумњам.

Неће отићи док не поједете.

У реду.

Ово је јако добро.

Хвала. Шукран? -Шукран.

Шукран.

Хвала.

Када сте набавили Мару?

9. априла пре две године. -Сећате се датума?

Да.

То је за мене посебан датум.

Као што знаш, мој отац је био рудар.

Пре много година, једног 9. априла...

радио је у рударском окну 5 километара од обале

и погинуо у несрећи.

Пре две године,

живот ми је био у таквом расулу

да сам тог 9. априла

решио да се убијем.

Знам да ти је можда тешко да разумеш. -Није.

Направио сам много грешака.

Изгубио сам добру жену.

За све сам имао времена, осим за њу,

а када сам то схватио...

било је касно. Тражила је развод.

Имате ли деце?

Да. Имам сина.

Добар је момак, али више не прича са мном.

И не кривим га.

Упорно сам наносио бол свима које сам волео и до којих ми је стало.

Погледај око себе... и "Стари храст" се распада,

а ја не не могу да га средим.

И онда, 9. априла пре две године,

схватио сам да постоји излаз.

Решио сам...

да се убијем.

Отишао сам на плажу, одредио правац од старог окна

и погледао ка хоризонту.

Помислио сам, "Ако препливам пет километара у том правцу

стићи ћу изнад места на ком је отац погинуо."

Помислио сам, "Тако је најбоље."

Одатле ми нема повратка, и то сам знао.

На овом столу сам оставио поруку.

"Томи Џо Балантајн је отишао на пливање."

И тако... ушао сам у море.

А онда се то десило.

И нисам религиозан, не верујем у бога, загробни живот и слично.

Али кад сам ушао у море... чуо сам неки звук.

Окренуо сам се

и видео то смешно куче како ми прилази.

Сећам се да сам помислио, "Не сад. Куд баш данас?"

Али оно је и даље долазило.

Дошло је право до мојих ногу.

Сагнуо сам се и видео да има плочицу са именом.

Писало је "Мара".

Иначе, "мара" је стара рударска реч.

Мара јесте твој пријатељ, али значење је много дубље.

Мара је твој пријатељ, твој парњак,

један другом чувате леђа.

Чувате један другог.

Помислио сам само, "Шта би мој отац мислио о мени?"

И тако сам одустао.

Шашаво мало куче сам повео са собом.

Дало ми је разлог да устанем из кревета.

Сваки пут кад бих погледао Мару,

видео бих куче које ми је пружило другу прилику.

Како сте? -Здраво, девојке.

Како си, Маги? Дошле смо да видимо како је Тиџеј.

Добро је, добро је. Тамо је иза, сам бог зна шта ради.

Тамо је? -Да. Врата су откључана, ако хоћете да уђете.

Тиџеје?

Отвори та врата, Јара. Тиџеје?

Оп!

Како си? Шта то радиш? -На шта ти ово личи?

Чистим кухињу. За ово сте вас две криве.

Овај... па, добро. -Да.

Скините капуте, довуците овамо задњице и мало ми помозите.

У реду. Вратићемо се касније.

Не, не, не! Нигде ви не идете. Ово сам почео због вас.

Дођите и помозите.

У реду. -Хоћете? Дођите. -Добро.

Супер. Имам довољно средстава за чишћење. Хајде.

У последње време, неколико људи се појавило са идејом

да поново отворим ову просторију. Искрено, нисам био одушевљен.

Али сада, уз вашу помоћ, желим да је отворим.

Желим да помогнем овдашњој деци којима треба наша помоћ и оброк.

Тони, како ти изгледа? -У реду је, заменио сам три осигурача, али...

на дуже стазе, мораш то средити, иначе може бити великих проблема.

За сад си безбедан.

Желим да пожелим добродошлицу нашим новим пријатељима

који су напустили ратну зону и дошли у нашу заједницу.

Желим да искористимо овај простор да се окупљамо,

да заједно седимо и једемо.

Ако можеш, избаци ово смеће.

Све што делује несигурно и за бацање одмах иде у ђубре.

Ово је солидарност, а не милосрђе.

Овде је најважније да нешто радимо заједно.

Не желимо једном да послужимо храну и готово.

Желим да се ово настави.

Како напредујеш, Мо? Мо, све у реду?

Не, није. -Није? -Не. Рђа.

Рђа? -Да, рђа. -Донећу ти ВД-40. Нема проблема. Провери оно.

Јусуфе? -Јел' ово безбедно?

Добро? Да ли то значи да је безбедно? Јусуфе?

Како напредујемо? -Не разумеју ме ни реч.

Борим се, друже, борим се! -Добро, а где је Јара?

Тамо, Бети и она преводе. Нисам желео да их прекидам.

И немој да их прекидаш.

Здраво! -Ћао, како сте? -Где да оставим ово за Тиџеја?

Да, ево тамо. Стави то на последњи сто.

Ћао, како сте?

Здраво. -Здраво, како сте?

Здраво. -Све у реду? -Не мож' боље!

Одлично, да.

Стављају храну на сто? -Сјајно!

Одоше.

Јусуфе!

Здраво. -Здраво, како си? -Ћао, све у реду?

Да, добро сам.

Јебени Али Баба и 40 разбојника!

Нек иду у курац. Идем тамо да седнем.

Мозак ће ми експлодирати!

Дошао сам да у миру попијем криглу пива, Маги. Да ли много тражим?

Чарли, то је Тиџејева идеја. -Уопште не сумњам.

Видимо се, ћао. -Видимо се. -Здраво.

У реду. -Хвала. -Нема на чему. Здраво.

Видимо се касније. Ћао. Пријатан дан.

Хвала. -Ћао.

Одјебите.

Ни паб више није наш.

Здраво, Тони, шта ти радиш овде, сине? -Како си, ујка Еде?

Шеф ме послао да проверим струју. -Надам се да те плаћа, сине.

По уобичајеној тарифи. Чинимо услугу Тиџеју.

До мога. -Сви помажемо колико можемо. Видимо се.

Попићемо пиво? -Наравно!

Хвала. Здраво, у кућу. Могу ли ово да оставим за Тиџеја?

Стави на последњи сто, љубави.

Јеобте, к'о железничка станица. -Који је ово курац? -Бувљак?

Реци Лори да је ово од Синдиката ватрогасаца

и да ћемо донети још. -У реду, хвала.

Уз то, имам и један индустријски ђусер. Реци јој да је код Самија.

Јесте полован, али у добром је стању. Донећу га касније.

У реду. -Важи? Хвала. -Важи. Ћао, љубави.

Све у реду, момци? -Да. -Уживајте у пиву. -Хвала.

Јебени индустријски ђусер! -Шта је следеће?

Јебени ђакузи? -Глупи синдикати треба да гледају своја посла.

Имају превише слободног времена. -Овде је као на Панамском каналу.

Да, у праву си, човече.

Још једну криглу, Маги, молим. Још неко?

Не. -Не, хвала.

Здраво, Маги. -Дакле...

стражња соба није довољно добра за нас, али за њих јесте?

Нисам ово планирао, Чарли. Пар мештана жели да помогне

онима којима је помоћ потребна. Све раде добровољци.

Твоја породица и ти сте више него добродошли. -Онда у реду.

У чему је твој проблем? -Рећи ћу ти у чему је мој проблем.

Проблем је у томе што ми пијемо овде, чувамо ти посао,

а ти нас третираш као говна. -Није тачно.

Да, третираш. Замолили смо те за услугу, друже,

за једну услугу, састанак, за један састанак,

а ти си смислио гомилу изговора.

Али кад су ови у питању, њима ћеш дати све што пожеле.

Што се мене тиче, друже, ти си један обичан дволични сероња.

Полако, човече. Смири се, Вик. Мислим, погледај паб, Тиџеје,

изгледа као избеглички камп, рупа.

Јадно је што то долази баш од тебе, друже. -Ти си јадан.

Говорим ти истину, покушавам да схватим.

Или идеш на орден за хуманитарни рад или њу заскачеш у подруму.

Пази шта говориш! -Натерај ме! Само пробај!

Знаш шта, ти си јебени лузер! Ни твој син не прича са тобом.

Зато те је и жена оставила! -Моја жена?

Момци, момци, престаните. -Господине Балантајн, доста.

Бацићу те кроз прозор! Шта је било?

Погодио сам те у жицу, зар не, господине Балантајн?

Изађи напоље да решимо ствар. -Доста је, Вик! Претерао си.

Тиџеје, ово је последњи јавни простор који нам је преостао.

Ми само желимо свој паб назад. Да ли превише тражимо?

Идемо. Време је да пресечеш, сине.

А ти, глупачице,

без увреде, али врати се у вукојебину из које си дошла.

Да се вратимо, и ми то желимо. -Добро. Онда, пожурите. Ћао.

Добро си му рекла, Јара, љубави. -Како си? -Јеси ли добро?

Маги, јеси ли ти добро? -Јесам. -Извини због овога. Жао ми је.

Јесте ли ви добро, друштво? -Да.

Хлеб исеци овако, видиш? И стави помфрит.

Лепо, зар не? Нарочито са хлебом и путером.

Јел' то твој син? Како се зове?

Како се зове? -Мој син? -Да.

У реду.

Јесмо ли сви за пиће?

Ма пусти, лећи ће они на руду.

Уживаш? -Могу ли добити мало пице, молим? -Наравно, Рајане.

Изволи. -Хвала. Јел' ово само данас?

Покушаћемо два пута недељно и сваке суботе.

Значи могу долазити сваке суботе? -Наравно.

И бесплатно је? -Скроз.

Могу ли да поведем баку? -Наравно. -Одушевиће се. Хвала.

Нема проблема.

Могу ли добити мало медаљона, молим?

Да ли је то тачно? Све ово је бесплатно?

Да, наравно. -Обећавате? -Даћемо све од себе.

Причали су ми о Берлинском зиду, како су тамо били војници и капут!

Хоћете ли шаргарепе? Шаргарепа?

Шта је било, Максе? -Ништа.

Има још хране.

Има? -Да. Ако будеш јео у кухињи нико те неће видети.

Никоме нећемо рећи.

Сачекај овде.

Јеси ли добро? -Јесам.

Ако ти нешто треба, само реци. Ми смо као породица.

Хвала.

Башире, овај видео је снимила моја сестра.

Не дозволи да га Салим види.

Ево шта се десило у Отмановој школи.

Сећаш се њега?

Башире, мајка жели нешто да нам каже.

Имам добре вести.

Тата је жив.

Неко га је видео у затвору.

То је најбоља могућа вест.

Мој отац је још жив.

Неко га је видео у затвору. Молим вас, наставите даље.

Понекад пожелим да је мртав, да имамо тело и да га сахранимо.

Сада се налази са сто људи у ћелији.

Толико их има да седе на смену

Гладни, испребијани...

Ретко ко преживи.

То је оно што нам Асадов режим ради.

Нада највише боли.

Жао ми је, Јара.

Али морам бити јака за своју породицу.

И за заједницу.

Али све то је само... велика представа.

Имамо донацију из катедрале. Можеш ли да одеш по то?

Да, хвала, Филе, отићи ћу. -Хвала.

Дакле, ово је катедрала.

Саградили су је Нормани пре скоро хиљаду година.

Мој отац ју је обожавао.

Али увек је говорио да катедрала не припада цркви,

већ радницима који су је подигли.

Сваког јула смо долазили овамо на благосиљање рударских барјака,

а онда на велики митинг. Отац је волео све говоре и оркестре.

Баш као на фотографијама. -Да, као на фотографијама.

Можемо ли да одемо?

Дуго тамо нисам био, можда је боље да одеш са Лором.

И ово овде, друже. -У реду. Хвала, Џефе.

Пусти то, пусти, ако пожуриш стићи ћеш на пробу хора.

Стварно? Сад? -Да, прођи испод оног лука, па у катедралу.

У реду. Идем. -Важи, уживај.

Прелепо.

Моја деца никад неће видети храм у Тадмору... Палмири.

Подигли су га Римљани, а срушила Исламска држава.

Кад ти је пола земље у рушевинама, па видиш ово...

Дође ми да заплачем.

Каква ће Сирија бити за хиљаду година?

Колико година је требало да се исеку камени блокови...

да се подигне та тежина, осмисли осветљење?

Колико брилијантних умова? Колико зноја?

Колико људи да заједно ради?

Овако лепо место...

у мени поново буди наду.

Док муче,

док циљано гађају болнице, док убијају лекаре,

док користе бојне отрове

и док свет само стоји по страни и не предузима ништа

дотле и режим опстаје. Свет ни прстом не мрда.

Тако покушавају да нас сломе.

За наду је потребна снага, а они желе да нас сломе.

За наду је потребна вера.

Покушали смо да подигнемо нешто ново, нешто лепо,

а погледајте нас сад. Бачени смо вуковима.

Једна моја пријатељица за наду каже да је непристојна.

Можда је у праву.

Али ако ја престанем да се надам, моје срце престаће да куца.

Дао сам све од себе!

Наша заједница има мали поклон за вас,

инспирисан рударским барјацима и Храстом,

за које знамо колико вам значе.

Јусуфе и Абдуле, дођите, молим вас.

СНАГА, СОЛИДАРНОСТ И ОТПОР

Тиџеје! Тиџеје, брзо! -Јебига!

Тиџеје! Сиђи!

Тиџеје, дођи! Погледај ово, човече!

Шта је било? -Погледај. -Јеботе!

Катастрофа!

Срање!

То су цеви које смо прошле недеље поправили.

Права катастрофа! -Сви спојеви су отишли.

Јеботе, човече.

Добро, ја ћу искључити воду, ти позови Џафу, ово је он радио.

У реду, одмах. Важи. -Супер, хвала ти, Маги.

Здраво, Џафа. Водовод је отишао дођавола,

кухиња је поплављена, све је у хаосу.

Струја? Немам појма. Чекај, проверићу прекидач.

Маги, не! -Јеботе! Шта си то урадила?

Шта то би, човече? -Маги, јесте ли сви добро?

Молим? -Шта се десило?

Добро. Морамо позвати и Тонија.

Ствар се само погоршава, зар не?

Ово не изгледа добро, Тиџеје.

Џафа је наводно рекао оним Сиријцима да двапут све провере.

Пошто је све пукло, или га нису послушали, или га нису разумели.

Не могу да верујем да је отишло право у струју.

Не знам, Тиџеје, али све је уништено.

Све што смо урадили.

Жао ми је, Тиџеје, друже, али ово је упропашћено.

Све ће морати поново да се ожичава, а то је велики посао.

И не смеш користити ову собу, нема шансе, није безбедно.

Тони, а шта је с баром? Или сам и то зајебала?

То је друго струјно коло, бар је у реду.

И ниси ти крива, Меги, тако је било суђено.

Бојлер је зајебао ствар.

То ће те коштати око 2.000. А погледајте под.

Натопило је греде и доњи слој. То ће те коштати бога оца!

Чекај, то ће покрити осигурање, зар не?

Не, неће.

Ова соба није осигурана, јер је нисмо користили.

Да бисмо смањили трошкове... нисмо плаћали. -Немаш осигурање?

Нисам могао да плаћам.

И шта сад да кажем деци?

Здраво, друже. Две кригле, молим. -Стиже, друже.

Знаш шта, морамо нешто да им дамо... -Слажем се.

Седи човек, гледа ТВ и ради овако, а ти онда као...

Ипак, у биоскопу можеш чути само...

Вечерас је одлична атмосфера, а, Тиџеје? Све је пуно.

Као некада! Разваљује!

Нема више глупог мисионарског посла у суседној соби. -Не.

Само мир и тишина. -Изволи. -Хвала.

Нема на чему. Живео. -Хвала.

Здраво, друже, како си? -Може и мени једно?

Изволи. -Ја ћу пар кригли горког, кад си већ ту, Тиџеје.

Морам ти признати, Тиџеје, био си у праву.

Мислим, сам си рекао да та соба није за употребу.

По ономе што сам ја чуо, то је смртоносна замка.

Требао си сам себе послушати, друже.

Побогу, момци, престаните. Желим лепо да се проведем.

Само ћаскамо. Саосећам са момком, капираш?

Знаш шта, Тиџеје? Можда се то не би ни десило да си звао

енглеског водоинсталатера, уместо оних страних каубоја.

То је данас велики проблем. Јефтина страна радна снага.

Срање. -Бескорисни су. -Тотално.

Чујем неке гласине да немаш осигурање.

Да ли је то тачно? -Изволи.

Понекад нешто једноставно не стигнемо.

Знаш како је, живи се брзо.

Надам се да паб нећеш продати на брзину. Нешто си се ућутао?

Шта имаш да кажеш у своју одбрану?

Знате шта имам да кажем? Не серите више!

Полако, Тиџеје! Испеци, па реци. Ускоро ће ти ови људи требати.

Слушај, желимо да ти помогнемо. Што је било, било је, човече.

Мислим, погледај паб, пун је!

Помози ти нама, а ми ћемо помоћи теби.

Ово је наш паб, ови су исти као ми... наши људи!

Хајде, идемо.

Идеш, Чарли? -Видимо се, момци.

Шта је било? -Отвори врата, Мишел.

Здраво, друже. -Који ти је мој? Још је рано. Видимо се, Мери.

Најбоље вече у нашем пабу у последњих пар година.

Као некада!

Сиријски каубоји направили поплаву.

Тиџеј Балантајн воли муслимане.

Прво наши људи. Вратимо назад нашу земљу!

Нећемо стране педофиле на нашим улицама!

Лузер!

Храна за кућне љубимце.

Марино месо.

Ђубрад.

Здраво, друже. -Како си, Тиџеје? Можемо ли да попричамо?

Не данас, није време. -Слушај, морам да попричам с тобом.

У реду, уђи. -Хвала.

Уђи.

Седи, друже. -Хвала.

Сећаш се кад си нас тренирао фудбал? -Да.

Увек си говорио: "Реци шта ти је на уму, остаће међу нама."

Да ли то и даље важи? -Наравно. -Нешто ме притиска.

Синоћ нисам могао да спавам.

Али мораш ми обећати да то остаје међу нама.

Имаш моју реч.

Ујка Еди и пар момака, Гари и Вик, свратили су кад је паб затворен.

Знаш да мој ћале у шупи има гомилу пића.

Био сам у кујни, правио сам клопу и чуо сам сваку реч.

Знаш какав је Вик кад се напије,

постане још већи кретен него иначе. -Да.

Драо се на мог ћалета, правио се важан.

Сви су знали да је инсталација у стражњој соби сјебана.

А онда је Вик објаснио да је притисак воде ноћу већи

и да је довољно било само да олабаве спој између цеви и танка,

да ће са порастом притиска спој попустити

и да нико ништа неће знати. -Ђубрад.

Можда је то од алкохола? -Не. Добро сам га чуо.

Хтели су да онеспособе стражњу собу и да окриве оне...

Окривиће џихадисте, тако је рекао. -Ђубре покварено.

Дакле, Вик, Гари и твој ујка Еди. Јел' још неко умешан?

Чарли. -Не, Чарли није.

Чарли је био тај који је обио прозор.

Не могу да поверујем. Не Чарли.

Чуо сам кад је Вик рекао да је Чарли хтео да те научи памети.

Наводно, Мери и он су се верили баш у тој просторији. -Да.

И хтео је услугу... као, неки састанак, а ти си га откачио.

Вик каже да се Чарли осећао понижено. -Јебига.

Ишли смо у школу заједно, у исти разред.

Као клинци јели смо један код другог.

Његов и мој ћале су заједно радили у руднику.

Јеси ли добро? -Чарли, погледај у каквом је стању цело село.

Погледај срања која су нам се издешавала свих ових година...

шта се десило теби, шта се десило мени и нашим очевима.

Ово село одавно пропада, и пре него што су Сиријци дошли.

Ја знам да ниси глуп човек.

Па како си ово постао?

Немам појма о чему причаш, човече.

Кад нам живот оде у курац, сви тражимо жртвеног јарца.

И никад не гледамо нагоре. Увек гледамо доле.

Кривимо оне мученике који су испод нас. Увек су они криви.

Јер увек је лакше згазити неког мученика, зар не?

Само да знаш, Чарли...

знам.

Ја знам.

Очигледно, ситуација није добра, али добро је знати

да људи желе да помогну и да сви хоће да помогну.

Причаћу и с Маргарет и са Џафом који нису могли да дођу.

Али идемо редом, прво морамо разговарати са породицама.

Људи данас очекују оброк.

Тиџеје, претпостављам да још ниси почео?

Јесам, деца су ме предухитрила.

Линда је рекла само, "У реду је, ништа лепо не траје заувек."

Мали Рајан је рекао, "Знао сам. Знао сам."

Рекао је да смо лажови, окренуо се и отишао.

Макс није хтео ни у очи да ме погледа.

Слушај... то је грозно, јесте грозно, али не смемо се предати,

одавно нам се ништа овако лепо није догодило.

Могу контактирати другаре из синдиката...

да покушамо да нађемо нека нова средства. Негде сигурно има пара.

Да, ту су и локалне цркве, локалне радње, предузетници.

Урадићемо ми то. Требаће нам времена, али урадићемо.

Колико пута смо то чули за све ове године?

Ја сам живот провео покушавајући нешто да урадим.

И никад нисам био ни близу.

Само сам се заваравао.

Било да је у питању штрајк...

овај јебени паб...

или село. Пола ове земље је труло.

Лора, знаш ли шта нас чека?

Мржња, лаж и корупција.

Све смрди до неба.

И издаја. -Шта?

Оно што се овде десило није било случајно

Издаја? То је јака реч, Тиџеје.

Мораш нам рећи о чему се ради. -Како то мислиш, није случајно?

Тиџеје, мораш нам рећи. -Мораш нам рећи каква издаја.

Није право време, није тренутак. -Тиџеје, молим те, реци нам.

Не можеш рећи "издаја" и завршити на томе. -Како то мислиш?

Ко је издао? -Само завежите!

Не могу више ово да радим. Не могу.

Битно је само да су нас затворили...

јер смо покушали да помогнемо породицама из ратне зоне.

Породицама које морају да бирају

да ли ће нахранити своје клинце или грејати своје куће.

Породице понижене, јер своју децу не могу нахранити

у једној од најбогатијих земаља на јебеном свету.

И ми смо им помагали. Чинили смо добро дело,

а онда су ме скотови затворили.

Тиџеје... Слушај, Тиџеје, друже.

Слабо си спавао. Молим те, пробај да се смириш.

Годинама сам спавао, љубави.

Видео сам то на лицима деце.

Видео сам то на лицима скотова из комшилука који су ме зајебавали.

Који су стајали, смешкали се, спрдали се,

мислили да је то паметно, духовито...

Стално су у говнима до гуше, и даље им их сипају по глави,

а они ништа не говоре, не буне се.

Све прихватају, као да је то нормално.

Они су јебени отирачи за ноге!

Ако ништа не очекујеш, ништа нећеш ни добити.

То су јебени...

Не говори ништа, гледај своја посла, а?

Закон јебене џунгле. Тако нас овде уче.

Господине Балантајн?

Господине Балантајн, верујте, молим вас.

Не могу, Јара.

Не могу.

Завршио сам.

Готово је.

Човече... Побогу, Тиџеје! -Слушајте, момци. Само...

Тиџеје? -Џое! Џое, само га пусти.

Видиш да није добро. Само... -У праву си. Да, у праву си.

Тиџеје!

Дођи! Морамо да попричамо!

Башире, селам алејкум. Прими наше саучешће.

Донели смо вам ово. -Здраво, Тиџеје. Хвала.

Ту је и... -Јара.

Јако ми је жао.

Тиџеј је испред. -Јара, нећу да сметам.

Само желим да ти кажем да ми је веома жао.

Хвала.

Пронашли су тело мог оца.

Сад га бар можемо сахранити да пронађе свој мир.

Јако ми је жао.

Био је сјајан човек. -Не сумњам.

Уопште не сумњам. -Дођите. -Ја...

Не, дођите, дођите. -У реду.

Хвала, Јара.

Хвала. -Шукран.

Јара!

Здраво, Јара. -Здраво.

Јако ми је жао. Нисмо знали шта да радимо.

Причали смо с Римом. Рекла је да је у реду да дођемо.

Много вам хвала.

Мама?

Мама?

Хајде.

Јако нам је жао због твог оца и вашег мужа.

И јако, јако нам је жао због ваше земље. -Хвала.

Много ти хвала.

Хвала.

Јако ми је жао. Јако.

Хвала ваш што сте дошли. Хвала.

Ако ишта могу да учиним, само реци.

Хвала вам пуно. Хвала на свему.

Јако ми је жао.

Много хвала.

Хвала.

Хари. Хвала, друже.

Хвала. -Хвала.

Хвала. -Хвала.

Хвала.

Хвала.

Не, ни мени.

Погледај. -И даље долазе.

Долазе са свих страна. -Пуно хвала. Хвала.

Пуно хвала.

Јако ми је жао.

Хвала. Хвала што сте дошли. Хвала.

Хвала.

Хвала.

Хвала што сте дошли. Хвала. Много вам хвала.

Много вам хвала, од срца. Пуно нам значи. Хвала.

Шукран, господине Балантајн.

Шукран, Јара.