Original subtitles

Obrada by: www.exyu-subs.com

Moram da vas pretresem, senjor Džekson. Nova pravila.

Senjor Trocki je napokon pristao na zaštitu?

Nismo ga ni pitali. Ne želimo da senjor Trockog

ubiju u našem gradu i da ispadnemo smešni.

Šta će vam ovo?

Nož za hartiju.

Ostaviću ga kod sebe. Uzećete ga pri odlasku.

Dobar dan, druže Trocki!

Nemate druga posla? -Radim na ovoj stolici od

kako sam ovde. I kao što ste već razumeli, posle jučerašnjeg

ne mislim da odustanem od svojih ideja, niti

navika, ma koliko ubica da pošalje vaš... idol.

Možda da ste zvali stolara? On bi to bolje.

Boji se da dođe da se zaraza nasilja ne prenese

u njegov dom... Dovraga!

Dajte mi taj čekić. Ne bojte se, umem s njim.

Izvolite.

Stalno nazivate Staljina ubicom. A vi? Niste li jednako

krvožedan tiran? Koliko žrtava imate na sebi?

Kritična situacija zahtevala je kritične mere.

Pitanje nije u broju žrtava, već radi čega se prinose.

Mrtvi su mrtvi uvek. -I baš zato treba misliti

o živim! Budućnost je njihova. Smrt prošlog popravlja sadašnje

i rađa budućnost. Kraj. -Svi poraženi tirani opravdavali

su žrtve velikim ciljevima i time da ih savremenici

nisu mogli razumeti. -Da su se mogle izbeći

učinio bih sve, čak i na

uštrb sebi.

Gospodo! Savet radničkih deputata

Peterburga predlaže da se smesta stupi u opšti štrajk.

SANKT PETERBURG, Oktobar 1905.

9. janura smo već videli koliko vredi vaš mirni protest.

Dosta! Stvarno mislite da će opšti štrajk poraziti one

bajonete? Radikalizujte ga. -Šta predlažete?

Jedino što normalan muškarac može.

Naoružajte se. I vi i radnici. Hitno se moraju

razviti tajna proizvodnja oružja, zauzeti štamparije

i naštampati pamfleta s pozivom na revoluciju. I tek tada

će s nama govoriti na ravnoj nozi.

Široko idete, Trocki. Tako možete poderati gaće.

Drugovi, put oružanog ustanka nije naš put.

Ako to niste razumeli, Trocki, bolje napustite Savet.

Zašto ovde vonja na kisele čorbe, doktore Gelfand?

Tako miriše tipografska boja. Od detinjstva mrzim taj miris.

Radi boga, kažite mi da nisam džaba dolazio u ovaj prokleti grad!

Nemam vas čime obradovati, her Kobert. Tvrdim da je Savet

radnih deputata zbor invalida i impotentnih.

Čujem da je u gradu vaš ljubimac Trocki.

Da, on prikuplja autoritet među radništvom.

No možemo li glavom kroz zid?

Znate šta je falilo revoluciji 9. januara? Žrtveno jagnje...

S čijim bi imenom na ustima ljudi pošli da svrgnu režim.

Mislite da bi Trocki preuzeo ulogu te žrtve?

Što ne? I sami govorite da ga narod voli.

Mlad je, vatren, uman. -Što bi ga žandarmi ubili?

Haps i logor. Kao i obično.

Ko kaže da treba da ga ubiju žandarmi?

Hoćete da ga ja ubijem?

To nije moguće. -Koliko želite za taj posao?

Držite. Vaših 30 srebrnjaka.

Ne plašite se. Prljavi posao obavićemo sami.

Vaš zadatak je da u najkraćem roku svaki pas u gradu

zna za Trockog. Sve ostalo je na nama.

Džaba mi ovako. Trebalo je pridobiti podršku Saveta.

Savet je jadna kost bačena nam da je glođemo,

da na nju svedemo revoluciju. Dok ne uzmemo stvar u svoje ruke,

nema ništa. Revolucija je kao žena: oteži,

pokaži slabost ili ravnodušje, i i ona ode. Zato treba snaga.

Naoružavanje radnika...

Naši. Idemo.

Stoj! Gore ruke da ih vidim!

Pretresi.

Gubimo se.

Pamfleti. -Uhapsi ih.

Budala!

Gubimo se!

Sav tiraž su uzeli žandarmi. Jednog druga ubili. I sad su

sve štamparije pod stražom. -Nije strašno. Tek smo počeli.

Pre mesec nismo imali ni to. -Ne razumeš? Rusija je sad

kao apotekarska vaga. Od toga hoće li nas radnici podržati,

zavisi koji tas će prevagnuti.

Trebaju nam hiljade pamfleta, desetine. Treba nam časopis.

Lave, pogledaj me.

Pogledaj me.

Zavolela sam čoveka koji se ne predaje pred teškoćama.

Neću da se razočaram. Moj muškarac ne posustaje.

On uvek pobeđuje. A tebe, moj lave, niko neće zaustaviti

Neću da uzmem pare od Nemaca. To je logika žrtve.

Oni hoće da me iskoriste.

Ali vi niste žrtva, Trocki, vi ste agresor.

I baš zato ne dam da sa mnom manipulišu.

Pogledajmo to sa druge strane. Negde, ako ne i u Nemačkoj,

zapaliće se "plam ruske revolucije"? Iskoristite vi

njih. Uzmite im pare i na njihov račun pokažite primer

revolucije nemačkim radnicima. -Vidim da sa principima

i dalje ne opštite. -Principi smetaju trgovini.

Treba vam tribina? Imam sve. Pare, veze, list,

koji će vam obezbediti tu tribinu. Evo ruke?

Želim da znate da ste mi duboko neprijatni.

Preživeću. Sutra ujutro u redakciji naših novina.

Proleterijat mora ne da priziva revoluciju, već prevashodno da

ide ka njoj. Revoluciju nije moguće zakazati kao

demonstracije. Nijedan još narod nije izveo revoluciju

po komandi. No snagu narastajuće katastrofe nužno

je već sad usmeriti ka najboljoj poziciji, naoružati,

zadojiti mase revolucionarnim žarom, uvežbati ih za ratne

veštine, držati pod oružjem da bi u podobnom momentu

udarili po svim linijama. Revolucionarna masa proletera

postoji. Potrebno je istovremeno širom Rusije

izvesti tu masu na ulice i objediniti jednim uzvikom.

Tačka.

HERSONSKA GUBERNIJA, 1905.

Odavno vas nismo videli, Davide Leontjeviču.

Nisam više mladić da se vozikam po 30 vrsta tamo i ovamo...

Ne bih ni sad došao da unuke nisu htele da vide grad.

Ja sam Petruška, imaš li proso?

Ne. -A ja imam.

"Naoružavanjem radnika i revolucionarnim nasiljem

ka pravednom svetu opšte jednakosti po cenu najvećeg

samopožrtvovanja. Krvlju najboljih sinova kupila je domovina

svoju slobodu". -Samo ovakvima daj puške...

Čime ti nismo po volji, židovčiću?

U redu je. Stari Jevrej odlazi. -Tebe pitam!

Deda!

Vi ste moje židovske lepotice... Ne plači, ne plači.

Dođi kod dede.

Idi, devojčice. Kod dede hoće!

Vidi. Jel ovo naš deda? Želiš li da ga ne diram,

je li? Želiš. Bravo.

Pa... onda... Jedi onda.

Jedi.

Jedi, židovska lepotice. Jedi.

Jedi. Za dedu. Još. Dedu ti neću tući.

Eto. Bravo. Vidiš, sada niko tvog dedu ne dira.

Dođi. Dođi... kod mene.

Lepo živiš, Jevrejčiću?

Ne! Ne!

Ne!

Ne!

Jevrejčiću!

Ne!

Šta je sad? -Tu je...

Zdravo... sine.

Čaj, Davide Leontjeviču?

Preskočiću...

...golubice.

Neću ni ja.

Idem da prošetam s ocem. -Sad?

Što ne? Noću prestonica pokazuje svoj pravi lik.

Nije ti se dopala moja Nataša? -Nisam došao njoj, već tebi.

Ne možeš da zamisliš kakvu strašnu zver...

Šta? Idi, idi. -...puštaš na slobodu.

Mračna sila, strašna. Nećeš ni trepnuti, ona će

progutati svakog i sve, a potom i tebe samog.

Oče, nemoj, ne razumeš se. Pred nama je budućnost.

I ona nije tako mračna kako ti se čini.

Dođavola, otac sam ti! Ne smeš sa mnom tako, kao... s tima...

Ne podpiruj požar, sine, to je adski oganj, đavolski.

Ne raspiruj ga. -Znaš da ne verujem

u Boga i đavola. Tok istorije ne može se zaustaviti...

Umalo su ti ubili ćerku,

a ti bi im davao oružje. -Žao mi je što si to morao

da pretrpiš... -Osvesti se, Lejba! Pogledaj

okolo! Svet je ovakav i uvek će ovakav i biti.

Žrtvovaćeš svoju decu radi ovih nesoja?

Da. I njih, i ženu. I tebe. I sebe.

Pola sveta moli se onom koji se žrtvovao za njihove grehe,

a sami nisu sposobni žrtvovati ni svoj malograđanski mir.

Ja jesam. Sposoban sam. Ja mogu. Jasno?

Ti nisi čovek, Lejba. Ti...

...nisi mi više sin. Proklinjem te.

Najzad to naglas kažeš. Prokleo si me još kada

sam izašao iz gimnazije... Nikad nisi verovao u mene.

Dokazaću ti da sam u pravu! I niko me neće zaustaviti.

Ni ne znam šta da kažem. Jedno je smatrati izgradnju

istorije tuđih života... Nemoralno, iako objašnjivo.

No svesno žrtvovati svoje

bliske, porodicu...

Aperitiv. -A ako bi vam ponudili da povedete

Sovjetski Savez u zamenu za život Natalije Ivanovne?

Natalija Ivanovna prva bi to ponudila.

Ne gledajte me tako, Frenk. Na ovom putu izgubila sam

dvoje dece. Najstrašnije mi se već desilo.

Imamo još jedan problem, Lave. -Kakav?

Kuvar odbija da dođe na posao.

Tako... Da pogađam. Zaraza nasilja?

Aha. -Jasno.

Ponesite aperitiv. Frenk, umete li da ubijete zeca?

Nisam imao prilike. -A mene su naučili u detinjstvu.

Otac. Pođite sa mnom. Ako se krvi ne bojite.

Štrajk mora prerasti u nešto veće.

Da, no mase još nisu spremne. Tek smo odmotali klupko.

I oružje... Bez njega, i sami razumete...

Dođavola i klupko i narod! Ekonomija Evrope puca.

Pa i Nemačke. Traže nam brza dejstva.

Pođe li šta naopako, obećavam vam da će o našem talu

saznati svi vaši drugovi revolucionari.

Stanite!

Idemo.

Ne! Neću sad da povedem narod na bajonete.

Tek što smo proneli do radnika poziv na naoružavanje.

Đavo da nosi sveopšti štrajk! Drugog povoda za izvođenje

tolikog broja ogorčenih ljudi

možda i ne bude. -Znate koliko se može nelegalno

proizvesti pištolja za jednu noćnu smenu u Putilovskom?

Tri. Svega tri, Parvuse. Od kojih će verovatno jedan i

pucati. To je kap u moru. Treba nam vreme.

Narodni gnev je ograničen resurs. Potrošiće se,

umanjiće se kao i darežljivost mojih mecena.

Znate šta? Idite dođavola sa sve svojim mecenama.

Tako im prenesite.

Nemam mira, sve vreme se bojim za tebe. Glupo je?

Znala si kakav život vodim. -Nije stvar u tebi.

Ne verujem Parvusu.

Normalno. Niko mu ne veruje. -No, paradoksalno, u pravu je.

Ako ja to vidim, vide i drugi. Revolucije ili neće biti

ili će je voditi gadovi poput Parvusa.

Strašno mi je to reći, no...

Šta "no"?

Ne daj mu je.

To je tvoja revolucija.

Šta je to s tobom?

Ništa. Samo sam umorna.

Ovamo, drugar. Danas je tvoj red.

Ne shvatam što ste poveli razgovor

o 1905. godini. Tu revoluciju ste vi bezveze izgubili.

Opravdavate time žrtve?

Izgubio, da. No beše pravilna odluka. Bolna, ponižavajuća,

no jedina ispravna.

Te, 1905, našao sam se između čekića i nakovnja.

Jedna sila žudela je za mojom fizičkom smrću, druga, umnija,

nečemu još strašnijem. Dozvolite.

Moji generali vuku jedni druge za kosu, spore se oko toga šta

treba da se radi s tim prokletim revolucionarima.

Jedni viču: "Zali zemlju krvlju", drugi predlažu dogovor,

ekonomija neće izdržati rat. Dok se oni spore, skromni gubernator

Saratova uspeo je da obuzda revolucionare u poverenom mu

gradu. –Čast mi je služiti Otačastvu,

vaše veličanstvo. -Verovatno vi znate to

što je nepoznato mojim generalima, gospodine Stolipin.

Podelićete recept? -Dobar bič, pameću seče.

Aleksandar Nevski, na primer, nije napao protivnika, dao je

Tevtoncima da sami izađu na tanak led. I oni su pošli na dno

pod težinom svojih oklopa. -Pozvao sam vas,

Petre Arkadjeviču, ne da pričate u zagonetkama.

Izvinite, vaše veličanstvo. Htedoh reći da s buntovnicima,

po meni, treba postupati isto kao što je Nevski

s Tevtoncima: dozvoliti im da deluju kako oni žele.

Ne pucati u njih kao 9. januara, naterati ih da sami proliju krv.

To će zauvek iskompromitovati revoluciju i njene lidere

u očima naroda.

A ako ne budu želeli da proliju krv?

Onda će u masi uvek biti naši ljudi, preobučeni

u radnike. Otvoriće vatru ka vojsci, i prinuditi

vojnike da odgovore. Sva krivica pašće

na revolucionare, a ne na dvor, vaše veličanstvo.

Sveopšti štrajk! Svi na demonstracije!

SANKT PETERBURG, Oktobar 1905.

Nek se krije ko se boji!

Drugovi! Zakon kriminalne vlasti je kriminalni zakon.

Tako je! -Prestupnik nam ne može i neće

diktirati kako da živimo! -Ne! Neće!

Neka čuje vaš glas... -Da! -...i vidi vašu silu! -Da!

Neka ustukne od straha! -Da!

Svi na demonstracije!

Počelo je.

Javite caru.

Treba hitno sazvati sednicu vlade.

Došao je naš red, Sergeje Sergejeviču.

Delujte odlučno, no bez suvišne javnosti.

Strah te?

Kasno je da se bojimo. Nema puta nazad.

A ja se bojim.

Bojim se da vidim kako ljudi umiru.

Smrt nije strašna. Osobito kada je...

opravdava istorija.

Kako god, posle ovoga danas, svet neće više biti kao pre.

Da, znam. Naša deca živeće u drugačijem svetu.

No ne bih želela da im krvavo započne.

Nataša, bolje da odeš iz grada. Za svaki slučaj.

Nikuda ja ne idem. Šta god se desilo ostajem

s tobom. -Nataša!

Ljova, znaš da na mene ne deluje tvoj oratorski dar.

A i dogovorili smo se da o svemu odlučujem po svom viđenju.

Dole vlast ugojenih fabrikanata i politikanata!

Dole! Dole!

Živela vlast radnika! -Živela vlast radnika!

Skinimo s grudi radnog naroda žandarmsku čizmu!

Skinimo!

Nemojte da vide pištolje pre vremene.

Uvuci stomak. Ne trepćite, ili će vas ta bratija brzo srediti.

I glavno – ne pucajte pre nego što stignu na trg.

Skinimo!

Osećate li, Trocki, svoj dan? Vaša istorija, vaša revolucija!

Ne srljajte. Mora umreti pred maksimalnim brojem svedoka.

Čuvajte se carske policije.

Trocki, što stajemo?

Samo ne govorite da ste se prepali.

Biće borbe. -Dovraga. Sami ste to hteli.

Težili ste tome. Staćete u momentu kada vas

od revolucije deli samo korak? Trocki!

Neka Trocki govori!

Trocki! Trocki!

Demonstranti su stigli do Dvorskog trga.

Pratite Trockog.

Ne sme mu pasti dlaka s glave.

Proverite još jednom sve, osobito tavane i krovove.

Trocki! Trocki!

Drugovi! Došli smo ovde pružajući ruke!

Obećali su nam slobodu, biračka prava,

zakonodavnu vlast. I gde je to sve?

Može li im se posle toga verovati? -Ne!

Nikolaj Drugi započeo je carstvovanje zahvalivši se

vojsci za ubistvo jaroslavskih radnika. Takvih poput vas.

A sad je sam priredio Krvavu nedelju.

Za njega je Rusija uličarka, s kojom može kako hoće

za ništavne poklončiće. Može li mu se posle toga verovati?

Ne! Ne!

Osvrnite se! Zar se išta od juče promenilo?

Ne!

Jesu otključali kapije zatvora? -Ne!

Još čujemo zvuke mučenja iza tih

prokletih zidina! Jesu se vratila naš braća iz logora?

Ne!

Nikolaj Drugi i njegova zlatna svita smatraju sebe za

so zemlje, a vas za poslušnu marvu, koja ih drži sitima

i ušuškanima u životnim slastima.

Ali ne, oni se varaju!

Vi ste so zemlje!

Da! Ura!

Hapsi!

Što ste umukli? Nastavite!

Sad žele da pođemo goloruki

na njihove bajonete!

Žele de ponove Krvavu nedelju i utope našu

revoluciju upravo u njenoj krvi.

No tako neće biti!

Naš život pripada nama i samo nama!

I nećemo im ga dati tek tako!

Izabraćemo drugačiji put!

I oni će, kažem vam, oni će skupo platiti

za krv naše braće. -Da!

Drugovi! Raziđimo se!

Šta vi to radite?! -Raziđimo se!

Napravio si pravi izbor.

Jer je bez krvi?

Jer je tvoj.

Trg je slobodan. Masa se razišla bez jednog pucnja.

Kako? Šta je ovo kog đavola?

A Trocki? -Pa... Vi ste sami rekli da...

Smesta ga uhapsite! -Razumem!

Smesta!

Gospodine Stolipin... -Vi ste?

Stvarno mi je nezgodno da vas uvek podsećam...

Ne trudite se. Javio sam u trezor. Idite,

napisaće vam ček. -Nadam se da je u Peterburgu

s nemačkom špijunskom mrežom završeno?

Nadam se.

Izvinite, imam puno posla.

A čim primite ček, odlazite iz Rusije.

Bilo mi je prijatno.

Sigurno.

Ostavite nas!

Ko ste vi?

Recimo, onaj kome su poverili da uspostavi red u zemlji.

Radi toga ste bili spremni ubiti stotine ljudi.

Kako spavate noću?

Ne žalim se na san.

Vidite u čemu je stvar...

Spreman sam na žrtve, no samo u krajnjoj nuždi.

A nje nije bilo. -Prekinite da lažete.

Zašto ste onda prebacivali vojsku u grad?

Moralo se biti spremno na svaku varijantu.

Ja sam pragmatik. Revolucija će se pre ili posle zbiti.

Kupio sam vreme.

I uradiću sve da se ona odigra bez krvi.

Tu ste se preračunali.

Vratićemo se i sve vas uništiti.

Vi ne razumete jednu stvar.

Svaka religija zamešena na krvi je monstrum koji će kad tad

pojesti svoju decu. Mislite da će se smiriti ako ga nahranite nama?

Ne.

Mislite o tome na robiji.

Bilo mi je drago da se lično upoznamo.

Nemojte tako, Džeksone. To više nije zec, već komad mesa.

Hoćete vode? -Dobro sam. Dajte bolje da pričamo o vama. -Dajte.

Što ste se predomislili i niste pošli u juriš?

U nematerijalnom svetu to se zove "šesto čulo".

Nemojte, Trocki! Vi ne verujete u Boga.

Priznajte očigledno. Uplašili ste se.

Vama je očigledno.

1905. narod nije bio spreman za revoluciju. Nije bilo oružja,

jasnog programa delovanja, ni većinske podrške.

I da, da, ja sam se uplašio.

Ne robije ili smrti. Uplašio sam se tih

bespotrebnih žrtava o kojima ovde brbljamo od jutra.

To su samo reči. Fakti govore suprotno.

Dobro. Evo vam još jedan fakt.

Da su me tada ubili, ne bi bilo nikakve revolucije.

Zar niste do sad razumeli da sam revolucija ja?

Zašto smo stali? -Nema više uglja.

Još kod Kaljzina sam izvestio druga Sermuksa.

A gde da ti nađem ugalj? Rečeno ti je: uzmi drva.

A gde su mi drva? Ovde nema šuma. Gde da nasečem?

Bar da si svoju glavu nasekao! Hoćeš na sud?

Sakupite ljude, druže Sermuks!

Imaćete drva.

Druže Sermuks!

Izrodi!

Šta to radite? Tu mi je sin sahranjen, bezbožnici!

Boga ne znate! Ubiću...

Đubrad!

Utovarajte i idemo. Za dva časa treba da smo

u Nikolajevu. -Lave Davidoviču!

Šta ćemo s ovima?

Idemo.

To verovatno teško razume onaj ko sam nije išao u žrtvu.

Zaboravljate da sam ratovao. Tu nauku sam izučio isto kao vi.

Zašto onda ne jedete?

Sve je prosto. Moramo jesti, jel tako?

Zato smo ubili zeca. To je opravdana žrtva.

Drugačije je! -Mm!

Meni život nije dao da budem kao vi.

Šta znači kao ja? -Mladi glupan žedan

istine, no koji se okreće kad je vidi. Jer istina je

žestoka, a vi mladić koji se sve nešto prenemaže.

Dosadilo mi je da trpim vaše uvrede. Da ste mojih godina

ja bih vam... -To nije uvreda, već istina.

Ako vam nije po ukusu, možete se čistiti odavde i ne vraćati.

Niste mogli ništa dokazati. Jer u mom svetu istina je

istina... -Nataša, isprati ga.

A ne ono što omogućava Lavu Trockom da nalazi kompromise

sa svojom savešću. -Isprati ga!

Oče, što si došao? -Zar me nisi zvao?

Da... da popričamo.

Nisi se nimalo promenio.

Kad si bio mali, sanjao sam da dobiješ

obrazovanje, svršiš univerzitet, postaneš poštovan čovek.

No ti si odabrao drugi put, uzeo drugo ime,

i sad je u tvom srcu sve pusto.

To je loše. -Želeo sam da srušim poredak

zasnovan na neravnopravnosti.

Šta je u tome loše? -A jesi pitao ljude

treba li im to ili ne? A?

Jesi li mene pitao?

Sine, ceo život radim: zarađujem hleb, gradim dom.

A ti si posvetio život rušenju.

Hteo sam da izgradim za sve ljude...

svet u kom vladaju pravda i jednakost.

Pre ili kasnije uradiću to.

I ljudi će videti... -Kakvi ljudi?

Ti si Jevrej, Lejba. Nikad nećeš biti njihov.

"Dojahao naš Židov iz Dragobuža, a kobila mu se po

podu pruža. Pita rabina šta da radi.

A rabin kaže: "A ti je zakolji, najedi se konjetine".

Džigerice i creva u kobasice... A šta joj je pod repom raslo,

biće za celo jevrejsko poselo".

Zbogom, Lejba.

Obrada by: www.exyu-subs.com Preveo: Čarnojević