Original subtitles

WWW.PODNAPISI.NET

Sirotište Glisines

Sirotište Glisines; osnovano od strane igumana Sen-Abin

Kažete da su slepe od rođenja?

Ne verujem.

Kažu da devojčice vide.

Desilo se nešto neobjašnjivo.

Kažu da su boje odjednom nestale.

Boje? Ne mogu više da razaznaju boje?

Tako je.

Vide u crno-belom.

Ali to je nemoguće!

Da li ih je neko pregledao pre mene?

Naravno.

Nema objašnjenja za njihovo slepilo.

Ali ko su one?

Ne znamo.

Napuštena deca. Ne znamo ništa o...

Evo ih, dolaze!

Ovo je dr Deneri, deco moja.

On je jedan ugledan očni specijalista.

Najbolji, možda.

Pogledajte me.

Otvorite širom oči.

Šta je sad? -Šta radite?

Prebrzo mašete rukom!

Uplašena sam.

Nemojte da se bojite, drage moje.

Neću vas povrediti. Ovde sam da vam pomognem.

U pravu ste. Ne vide ništa...

Ne vidim ništa neobično.

One su naši mali slepi anđelčići, znate.

Pokušavamo da ih zaštitimo.

Sestra Marta zanemaruje malo i ostalu siročad.

Trebalo bi da vas izgrdim, sestro Marta.

Nadamo se da će ih jednoga dana, jedan bogat čovek...

iz jedne dobre porodice usvojiti.

Čovek nauke, na primer.

Doktor koji će ih paziti, i negovati ih...

i možda će jednoga dana...

uz Božju pomoć...

izlečiti ih.

Izlečiti? To bi bilo veličanstveno!

Bile bismo tako sretne.

Ali to je nemoguće.

Božja je volja da mi ne vidimo ništa.

Moramo prihvatiti svoju sudbinu.

Laku noć, drage.

Laku noć.

Laku noć, deco.

Laku noć.

Možda ćete uskoro imati prelepo iznenađenje.

Stišajte se.

Božja volja je misterija.

Laku noć, anđelčići moji.

Dragi Gospode, preklinjem te,

reguliši da dobri dr Deneri usvoji naše male martire.

One su tako drage,

tako strpljive,

tako nevine, tako nežne.

Kako je dobro udisati dan.

Da vidimo, konačno.

Vidiš kako je noć jasan? -Da, vidim.

Vidim!

I napušteno selo iznad meseca.

I tamo, na groblju,

jadni pas traga za nečim na groblju.

Zalutala životinja, napuštena.

Hoćemo li mu se pridružiti? -Naravno! Sad svi spavaju.

Sestra Marta će ići u obilazak oko 2:00.

Dotle ćemo se vratiti.

Mi smo došle odatle.

Misliš da smo mi mrtve ili žive?

Oboje.

A uspomene? Sećaš se nečega?

Hoću reći, od pre.

Šta smo bile ranije.

Malo.

Slike, bez početka ili kraja.

Ali znam da smo oboje postojale, kao što smo i sada.

Verujem da smo ranije imale nesreću i umrle smo.

I vratile smo se, kao i uvek.

Ostale smrti od pre...

svaki put smo imale nesreću.

Sećaš se?

Te dve sirote devojke smo bile mi, i umrle smo,

osećam kao da ih vidim, čujem ih.

Oni su ti koji se sećaju nas.

Zato se mi vraćamo svaki put?

Naravno!

A ostali nas ubijaju. Brutalno nas ubijaju.

Ali mi se vraćamo.

Henriet, ja ne verujem da smo mi samo jedan san.

Dve sirote devojke koje se pojavljuju u stvarnosti.

Ne mogu to razumeti, svi ti koji nas gone.

Kada bi samo znali...

Znaš, Henriet, kada bi znali da smo mi samo san,

voleli bi nas i štitili.

Zato što bi na taj način mogli da sanjaju o nama.

Tako nešto se neće desiti.

Saznali bi za nas,

da smo imale nesreću,

da smo ubijene,

i da smo se vratile.

Ovo je kao neka igra? -Čudna igra.

Ali ko odlučuje o pravilama igre?

Niko.

Sve je tako prosto.

Niko nije odgovoran.

Tek tako.

Tako stoje stvari.

Zašto sad plačeš?

Bojim se da će nas opet ubiti!

Pa šta, vratićemo se opet!

Ali šta ako ne budemo mogle da se vratimo?

Šta ako stvari krenu naopako i ostanemo mrtve zauvek?

Ako se tako nešto desi,

sanjaće o dve sirote devojke koje će se ponovo roditi.

Čuješ li?

Tamo.

Tamo je jedna kuća sa otvorenim prozorom.

Neko sluša muziku.

Čuješ li?

Ali ako nas vide, pomisliće da smo duhovi!

Ali mi jesmo duhovi!

Dođi, dođi.

Da, dobri psu.

Sećam se.

Bilo je daleko.

Bio je neki most, mislim.

Da.

Bile smo na tom mostu.

Noć je bila plava, kao i sve naše noći.

Nismo bile slepe jer smo videle sve u plavo.

Bio je to čas gonjenja.

Šta se desilo nakon toga?

Imale smo nesreću.

Ali pre toga?

Pre nego što smo umrle?

Šta tada?

Pile smo i ugasile smo svoju žeđ.

Hajde, krenimo.

Nema više muzike...

a mi smo sad žive, juče nismo umrle.

U pravu si.

Sestra Marta će uskoro ići u svoj obilazak.

Inače, na neko vreme ćemo zaboraviti našu zadnju smrt.

Dođi.

Mi smo žive, a ostali su mrtvi.

A ti... sećaš se nečega?

Nečega od ranije?

Zatvori oči.

Vidiš?

Da.

Vozove sa putnicima, sa svojim stvarima.

Odavde do beskonačnosti.

Da, sećam se vrlo dobro.

I ja ih vidim.

Mi smo lutalice,

i tumaramo i sastajemo se sa bićima koji su čudni kao mi.

Bio je dan, a mi smo bile slepe.

Došle smo sa daleka, izdaleka.

Tako je.

Ko nas je jurio?

Zaboravila sam.

I onda smo se odjednom našle tamo.

Neko je tamo.

Ko si ti?

Nećeš da pričaš?

I ti se kriješ?

Niotkuda sam i sa svih strana.

Čak i da lutam ovom železničkom stanicom,

to je zato što je tiha i napuštena.

Luda sam, znate. To kažu svi.

Vas dve mi isto izgledate pomalo ludo.

Bila sam na jednoj od njihovih klinika,

ali pobegla sam.

Slepe ste, je li?

Nismo sve vreme.

Približava se veče.

I videćemo!

Noću vidimo u plavo.

Mislim da me sad možete videti.

Vidite ludu ženu sa železničke stanice.

Moja stvarnost je unutra.

Kažu da sam luda jer sam žena-vukodlak.

Ujedaš i ti isto?

Transformišeš se u vukodlaka?

Običan ženski vukodlak, sama.

Tako sam usamljena.

Kada je pun mesec, životinja u meni izađe na površinu.

Ljudi mi ne veruju. Zato me zaključavaju ovde.

Ali psi znaju. Oni osećaju.

Nanjuše vuka, njihovog neprijatelja, a posle me napadnu.

Često ih moj pogled drži na distanci.

Ali ponekad me ogrebu sa svojim kandžama.

To je strašno.

Šta radiš da bi pobegla od njih?

Kad ih je jedan ili dva, prerežem im grkljan,

zadavim ih, polomim im kičmu.

Ali ako ih ima u čoporu,

uglavnom nađem utočište na mestima kao što je ova,

gde neće doći.

Ne verujete mi. Nijedna od vas.

Msilite da sam luda.

Pogledajte šta su mi uradili!

Mislite da bi psi uradili ovako nešto normalnom čoveku?

Ne.

Ali jednom ženskom vukodlaku...

oni su divlji psi.

Gledajte pun mesec.

Slušajte sad ženskog vukodlaka.

Nećete je nikad zaboraviti.

Njen vapaj bola i agonije će zauvek odjeknuti u vašim glavama.

Psi...

To su oni!

Čujem da dolaze!

Mene žele!

Moj miris ih privlači.

Moraćemo naći novu knjigu za sutra.

Uzela sam jednu iz biblioteke Velečasne majke.

Kako se zove? -"Istorija inka".

Ima tu zmija i zlih bogova.

Ti bogovi - to smo mi?

Da, mi. Videćeš.

Ima tu ljudskih žrtava.

Ljudi su žrtvovali sami sebe.

Pustili su da ih zakolju samo da bi nas zadovoljili.

To je sigurno dobro! -Možeš se opkladiti.

Hajdemo na spavanje.

Budite sretni, deco moja.

Sa Božjom ljubavlju i poštovanjem vašeg zaštitnika, naš dobri dr Deneri.

On će sad biti vaš otac.

Nedostajaćete nam.

Tako ih volimo, tužne smo što odlaze naši anđelčići.

Biće sretne sa mnom.

I ko zna?

Možda ću jednoga dana otkriti tajnu misterioznog gubitka vida.

Oče, dali ste nam tako puno.

Sretne smo što smo bile sa vama.

Dođite, deco moja. Pariz čeka.

Oprezno, dve stepenice.

Ovo je ulaz...

Ovde je dnevna soba.

Zapamtite da ima tri fotelje, jedan kauč i stočić za kafu.

Naučićete gde se nalazi svaki nameštaj.

Ostavljam vas da se snađete u vašoj sobi.

Ja idem u krevet ranije.

Ujutro ću imati priliku da vam pokažem gde se šta nalazi.

Laku noć, deco moja.

Laku noć, doktore!

Moraćete da se naviknete da me zovete oče.

Ali doći će i to vreme.

Naš dan, za nas, je plavo.

Svetlost, za nas, je crno.

Sunce drugih ljudi nas je oslepelo.

Ali kad je skriveno... -Naš san počinje.

Nikad neće saznati. -Da sirote devojke mogu da vide noću.

Kao mačke. -Kao tigrovi. -Kao zveri!

Hoćemo li u šetnju? -Spava kao zaklan.

Gladna sam. -Idemo da nađemo jedno od naših pravih domova.

Osećam kako se neko približava.

Izvadite te lažne zube!

Izgledate kao derišta sa karnevala!

Hoćeš malo da jedeš? -Jedan veliki ugriz, da.

Prelepa si sa njenom krvlju.

Dobro je biti lepljiva od životodavne krvi ove žene.

Hajdemo unutra pre nego što nas vidi!

Čekaj malo.

Igra.

Opasna je?

Smeš li da me pustiš da idem ispred prozora, nagu, a da me ne vidi?

Smem!

Obožavam te.

Obriši me sa malo krvi.

Mirišeš na krv.

Ti si statua boginje.

Još uvek imam ukus krvi te žene u mojim ustima.

Potpuno smo pokrivene sa njime. -Šta ako nas doktor vidi?

Imaš krvi i na svom telu!

Onda ću skinuti.

Sviđa ti se?

Dobro je?

Vrti mi se u glavi.

Kao da sam pijana.

Imam iznenađenje za tebe.

Šta je to?

Knjiga o aztecima. Ukrala sam iz biblioteke Velečasne majke.

Gledaj!

Boginja Žena šišmiš!

To si ti, Luis. Znam da si to ti.

Ovo je glava Mursijalaga, boga šišmiša,

napravljen je na svetoj zemlji i postavljen na vrh pogrebne urne.

Henriet, to sam stvarno ja!

A ti? Gde si ti?

Slika Kvecakoatla kako se uzdiže iz usta pernate zmije.

Vidiš, ima zube kao ja!

Kao boginje smo koje marširaju kroz vreme i prostor.

Jednoga dana ćemo se sigurno sećati vremena kada smo bile prave boginje.

Čak i ako imamo lažne uspomene, setićemo se toga.

Gledajte!

Ovo su dve slepe sirotice doktora Denerija kako izlaze iz mase.

Bila sam tamo. Videla sam doktora kako potapa svoje prste u krstionicu

vodeći svoje ruke da bi se prekrstio.

Jadna deca, tako su lišeni života.

I tako su slatke i čiste.

Kao dve sestre u obliku malog Isusa.

Četiri, pet!

Pet duplih!

Pet, četiri!

Četiri duple!

Četiri, tri!

Ti varaš. Sigurna sam da varaš.

Ne, proveri.

Čini mi se da će to biti tri, dva.

Ti si varalica! Ovo je četiri i tri.

Deco, večeras ću prisustvovati doktorskoj konferenciji u gradu.

Provešću noć tamo i vratiću se sutra.

Oboje ste do sada dobro upoznali kuću.

Nije vam problem da ostanete ovde ili da pošaljem nekoga po vas?

Oče, možete ići.

Ne brinite. Bićemo jako dobre. -Ništa nam se neće desiti.

Obećavate... da nećete izaći?

Ostaćemo u kući. -Ići ćemo u krevet čim vi odete.

Onda mogu da idem jer znam da će sve biti u najboljem redu.

Sloboda!

Slobodne smo za celu noć!

Ovoga puta ćemo ići u jednu veliku avanturu!

Zaboravi na to malo groblje!

Ići ćemo u najveći. -I uzećmo metro!

Konačno vidim.

Vidim u plavo. -I ja isto.

Savršeno vidim.

Ovo je najveća kuća u kojoj smo ikada bile.

Dom sa baštom večnosti.

I sve te statue.

Od mermera i bronze.

Gledaj, nisu sasvim slepe.

Bića iz pakla. -Idem za njima!

Pogledaj tog čoveka kako juri za tim devojkama!

Idi pomozi im!

Perverznjače! One su slepe!

Pusti me, idiote! Gledaj tvoju devojku tamo!

Ne!

Ne mogu više da trčim! -Ni ja.

Uhvatiće nas!

Ne smemo dozvoliti da nas uhvate žive. Nikad!

Probajmo da se ubijemo!

Stisni! Sa svom snagom!

Nemoguće!

Pođite sa mnom. Bićete na bezbednom.

Ovde vas niko neće naći.

Ko si ti? -Vampir?

Ja sam ponoćna dama.

Letim iznad groblja kao ptica noći.

Kao jastreb, naletim na svoj plen.

Moje vampirske moći su komplikovanija od vaših.

Sakriću vas večeras,

ali sutra, dok budem spavala, moraćete otići.

Pomoćna dama je pustinjak.

Njena sudbina je da prođe kroz groblja, sama.

Mi smo sirote vampirice.

Ne možemo leteti na nebu, ali vidimo noću!

U plavo! -I ujedamo!

Kao šišmiši!

Provešćete noć u tom kovčegu, u mom krevetu.

U zoru, vaši progonitelji će nestati, a vi ćete otići.

Ali budite oprezne. Danju ja spavam.

Nemojte da me probudite.

Sunce izlazi.

Brzo, moramo otići odavde!

Žedna sam.

Tako sam žedna.

Misliš da možemo piti jedni drugima?

Da, Luiz, da.

Brzo, dan je.

Moramo stići kući.

Dobro jutro.

Mogu li vam pomoći?

Volele bismo popiti neki alkohol, molim vas.

Nešto jako. Dobile smo na poklon.

Imamo li dovoljno novca?

Za ovo vam mogu dati flašu brendija.

Odgovaraće. Hvala.

Uzmite.

Izvolite kusur.

Hvala, gdine.

Doviđenja. -Doviđenja.

Misliš da je dobro?

Moraćeš probati da bi znala.

Ima li nekoga tamo?

Izađi ili ću pucati!

Henriet!

Henriet, ovo ne valja!

Isisaću ti bol.

Henriet, kaži mi.

Zašto mi nismo kao ostale?

Zašto smo mi sirote vampirice?

Mi i niko drugi.

Ja sam ti, a ti si ja.

Znaš to.

Kaži mi.

Kaži mi ko smo mi.

Luis...

Preklinjem te!

Nemoj mi sad umreti!

Nemoj sad!

Probaj da se prisetiš...

kad smo bile aztečke boginje.

Molim te.

Molim te...

Mislim da se sećam.

Da, ispričaću ti.

Priču o dveju boginja.

Ti si Kecalkoatl, perjana zmija.

A ja...

Ja sam...

Ti si Mursialago, boginja šišmiša.

Dragi Bože, šta mogu učiniti?

Moraš da povratiš svoju snagu.

Nemoj me ostaviti.

Henriet, nemoj me ostaviti samu.

Pij iz života, mala šišmiš-devojko,

i ispričaću ti priče o mojim uspomenama,

iz prošlih vremena kada smo bile slavne.

Godina je 1488.

Bila su to četiri dana

svečanosti inauguracije koja se održavala u velikoj crkvi u Meksiku.

Izabrani naslednik Montezume, car Ahuicotl lično,

stajajući na vrhu piramide, izvršiće prvo žrtvovanje.

Pop ga okružuje.

Nakon puno meseci, ljudi su postali uzbuđeni.

Grad je uređen.

Nema ničeg sem pesme, plesa i radovanja.

Neke profete su predskazale suprotnost aztečkog kalendra,

povratak Kecakoatla, koja bi trebalo da bude u godini 1467.,

kada bi trebalo da se održe pripreme ovih događaja.

Tamo, vidim dugačak beskrajan red žrtava kako čekaju.

Postoje glasine da će ih biti na stotine hiljada.

Ova četiri dana ostaće zapamćen kao najopasniji dobrovoljni holokaust

u istoriji čovečastva.

U stvari, to je jedno ritualno pričešće od krvi i mesa.

Krv koja će teći bez prekida,

mesa žrtava će biti proždiran od strane vernika na podnožju piramida.

Bio je najmanje 20.000 žrtava prvog dana.

Kada se hiljadu stepenica ofarba na crveno, Kecakoatl će se vratiti.

Grlo mi se steže od želje i bolno me potrese.

Prvi zatočenik je na vrhu.

Pop ga je zgrabio i položio ga na kamen.

Car ga mu odmeri udarac, otvara mu grudi.

Uranja ruke u grudni koš,

izvlači mu srce i maše sa njim.

Još uvek kuca,

na njegovoj glavi, ukrašena raznobojna perja.

Svu se čude.

Veliki krik dopire iz gomile.

Car podiže kapljajući trofej prema svojim ustima,

ujeda, kida, raseče na komade.

Ljudi izbezumljeno vrište ka nebu na ovome spektaklu.

Ali sledeći čovek je već istezan na kamenu.

Nož je podignut, pa spušten.

Ovoga puta, pop iseče kucajuće srce,

dok sluge prevrnu telo bez srca i zamenjuju ga sa drugim.

Srca su bačena par stepenica nadole,

gde ga plemići i privilegovani zgrabe i proždiru.

Tela su bačena na dno piramide.

Tamo ga ljudi raskomadaju.

Žene uzimaju komadiće,

i te noći ga prže i kuvaju za ljudožderski obrok.

Počinjemo da razlikujemo sitne crvene niti,

kap po kap, izmrljaju se najvišje stepenice hrama.

Večeras, do sumraka, sve će biti crveno.

Sve!

Više od hiljadu.

I na kraju zadnjeg dana,

stepenice će ličiti na crveni tepih,

koji teče od vrha do dna.

Tepih. Tepih koji teče uz...

odvratan miris i uzbudljiv je u isto vreme!

Pobedila sam!

Pobedila sam!

Živa si, Luis.

Moja krv te je spasila.

Henriet, nemoj plakati!

Henriet, volim te.

Vidi, još uvek smo žive!

Oboje!

Zauvek!

Čuješ li me, Henriet?

Zauvek žive!

Nećemo imati nesreću.

Vidi, živa sam.

Nemoj plakati!

Plava svetlost je nestala.

Cela noć je prošla.

Došao je dan i oduzeo mi je vid.

Luis, ne vidim te više.

Spava. -Moramo ga skloniti.

Da vratimo svoju slobodu. -On je stalna opasnost za nas.

Ako sazna... -Bilo bi strašno. Možda bi nas ubio.

Hajde, popijmo nešto.

Pomoći će nam da nađemo rešenje.

Mogle bi da ga sasečemo sa sabljom u dnevnoj sobi.

Velik je, znaš.

Bolje da ga ugušim sa jastukom dok spava.

Nismo dovoljno jake.

Treba da to uradimo na lak i brz način.

Tako smo glupe!

Treba samo da ga ugrizemo i da mu isisamo krv dok umire!

A on će nam dopustiti?

Pokvarimo mu kola!

Gurnimo ga u seno!

Ni blizu nije tako dobra kao krv.

Da, ali jače je.

Naći ćemo rešenje.

Pogledaj ovo.

Ovo je prelepo!

Krv teče na zidovima...

I na zemlji.

Svugde samo krv!

Ovo je veličanstvaeno!

Divno!

Ožednim od ovoga.

Jako ožednim.

Krv je tako crvena!

I kako teče.

Naši životi su naslikani na ovim stranicama.

Naša radost...

Naša halapljivost.

Drago mi je što vidim da je vaš vid poboljšan

toliko da možete da čitate knjigu skoro u 2:00 posle ponoći.

Oče, kakva šteta što si otkrio našu tajnu.

Čuvale smo ga ljubomorno na tvoj rođendan, za ovaj vikend.

Zaista je izvanredno to što se desilo.

Počele smo da razlikujemo stvari prema svom obliku,

deo po deo.

Sad kad znamo da se naš vid vratio.

Na početku smo bile jako uplašene,

da se naše slepilo može vratiti.

Moja deca.

Moja jadna deca. -Ovo još nije pravi vid.

Samo zamagljen vid.

Ali večeras smo tako zabrinute,

došle smo dole da vidimo knjige.

Ovo je kao čudo, oče!

Mogu čitati! Shvataš?

Obe nas. Isti je slučaj kod nas obe.

Htele smo biti sigurne pre nego što ti kažemo.

Htele smo da čekamo do tvog rođendana.

Ako ovo čudo potraje još par dana,

moći ćemo da ti pročitamo jednu pesmu,

koju smo tajno komponovale prošlog utorka na poklon.

Dobar doručak će nam pomoći stvari stavimo na svoje mesto.

Nakon toga ću vam pregledati oči.

Kako sam mogao posumnjati u vas?

Oče, mogu li uzeti malo džema iz ormana?

Naravno, dušo moja.

Našla si džem, slatki moj anđelčiću?

Hajde!

Neće moći da ustane.

Ako nisi zasekla neki organ,

moći će da živi još dugo sa nožem zarivenim u njemu.

Jako sam ga udarila. Neće još dudo izdržati.

Ne čujem ništa.

Možda je mrtav.

Neće nas više smarati sa tim svojim prokletim saželjenjem!

Nema sažaljenja za sirote vampirice.

Ili će nas voleti zbog toga što smo, ili će nas slomiti!

Isekle smo mu grkljan.

Hajdemo odavde. Postavićemo vatru pre nego što odemo.

Naći će samo jedno spaljeno telo.

Kazaće da je bila pljačka.

Bile smo uplašene i pobegle smo.

A nismo videle ništa jer smo slepe!

Idite u krevet, sestro Marta. Bili ste u svom obilasku, i kasno je već.

A vi, majko?

Ja?

Moram još da se pomolim.

Mislim da znam šta je razlog vaših molitvi.

Stvarno?

I šta mislite, šta je to, sestro Marta?

I vi se molite, kao što i ja radim svake noći,

za radost da još jednom vidimo naše male drage.

Vaše srce je bio u pravu.

Nedostaje mi naša dva mala jaganjca.

Ali nešto mi kaže da ćemo ih opet videti.

Vi i ja, sestro Marta.

Vi i ja ćemo ih uskoro opet videti.

Neka vas Bog čuje.

I šta ćemo sad raditi?

Uskoro će dan.

Sakrićemo se u grobu do sutra uveče,

a posle ćemo se vratiti u sirotište.

Misliš da je naša soba još uvek prazna? -Pa naravno!

Naša draga Velečasna majka ne bi dala nikome drugom.

U svakom slučaju, sestra Marta ne bi joj dopustila da to učini.

Tišina.

Neko dolazi!

Nekome kome možemo preseći grkljan? -Ili isisati.

Pijana devojka sa žurke? -Možda.

Mislim da je to neko drugi.

Ona je otpadnik.

Stvorenja noći kao ti i ja.

Mi smo jedinstvene! Ubij je! -Čekaj.

Moramo znati.

Mi smo sirote vampirice, i krenule smo kući.

Šta radiš ti ovde? Jesi li jedna od nas?

Ja sam ono što jesam.

Dolazim i odlazim na mesta kao što je ovo groblje.

Moje lutanje je beskrajno.

U potrazi sam za hranom.

Ti... ti piješ ljudsku krv,

ali ja,

ja zver, i lešinar,

hijena kakav sam,

hranim se leševima, mrtvim mesom.

Zao duh!

Živimo od živih. Ona jede mrtve.

Idite, jadne, nesretne devojke!

Dolazi zora.

Moja hrana... nabavljam ga iz zemlje.

Ne želim da me vide! Odlazite!

Odlazite!

Zbogom, male moje vampirice.

Kada se budete vratile u sumrak, ja neću biti ovde.

Zao duh nikada ne svraća dvaput na isto mesto.

Ali ova zemlja... osećam ga!

Osećam da ću imati dozu novih leševa.

Još jedan dan se završava,

a ritual opet počinje.

Isključujem svetla,

i vraćam se mojoj sobi da se pomolim.

Oko ponoći, idem u obilazak u ovom tihom sirotištu.

I onda konačno, idem u krevet.

Da spavam.

Možda i da sanjam.

Pre mog zadnjeg obilaska, pre moje posete kod svojih malih anđelčića.

Nisam nikada isključila svetla.

Samo sam im poželela laku noć i zatvorila sam vrata.

Sada hodam praznim sobama,

i izgubila sam svaku nadu da ću ih ikada opet videti.

Moje male slepe devojčice, tako slatke, tako lepe.

Kakav tužan život.

Trebaće nam mesto da prespavamo.

Lepo spavaj, mala Virdžinija.

Idem u kapelu da se pomolim da ozdraviš.

Bog te blagoslovio.

Nova devojka!

Jadnica. Bolesna je.

Kako se zoveš? -Virdžinija.

Virdžinija šta? -Samo Virdžinija. Nemam nikoga.

Stvarno? Mi smo dve slepe sirotice, i mi smo isto same.

Ali vas dve niste slepe!

Zato što je sad noć. -Zašto ste došle da me vidite?

Znaš, žedne smo.

Pa, ima vode tamo na tom stolu.

Mi ne pijemo vodu.

Shvatićeš.

Ovo ne može biti!

Ili ipak može biti!

Naravno da ne. Mi ne postojimo.

Ti sanjaš. To je sve.

Dobro izgleda, ne? -Pusti me da ja pijem prva.

Napićeš se od aztečkih boginja, koje, naravno, ne postoje.

Ovo je kultno žrtvovanje.

Ponudiću sebe bogovima.

Tako je!

Tako je glupa.

Dirnuta sam njenom nevinošću.

Poveruje nam sve što joj kažemo.

Napuštena je, baš kao ti i ja.

Hajde. Ako počnemo osećati milost, neće biti nigde kraja.

A mi ćemo umreti.

Misliš da će nas ostali sažaliti?

Prikradaju se da bi pušile, mala derišta.

Ove su sigurno ukusnije od te male bolesne devojčice.

Nisi videla ništa. -Ni čula.

Bio je samo san. -Mi ne postojimo.

Vas dve to pušite? -Ako sestre saznaju...

Ili Velečasna majka. -Nemojte joj reći!

Izvolite, poslužite se!

Vi ste nove?

Nisam vas videla ranije. -Kako se zovete?

Henriet. -Ja sam Luis.

Šta je ta velika knjiga u tvojoj ruci?

Ovo je priča o nas dve. -Da, mi smo mađioničarke.

Kako da ne! Kakve mađioničarke?

Kao u ovoj knjizi.

Ovde.

Gledaj.

Devojka koja leti kroz obruč... to sam ja.

Da. A ovde,

Vanda, boginja misterije, koja se uzdiže iz plamenova... to sam ja.

Ne verujete nam?

A ako vam kažemo da smo još i aztečke boginje?

Stvarno imaš bujnu maštu!

Da, to je retkost u ovom sirotištu.

Imamo jednu sakrivenu flašu u ovoj školskoj torbi.

Hoćete da pijete?

Da, to je dobra ideja.

Slažem se.

Žedne smo.

Dragi Bože, neka ova noć bude kao i svaki drugi,

da me ništa ne ometa u mom obilasku,

i da moje sirote devojke spavaju mirno.

Ovo je soba slepih devojaka. Prazna je otkako su otišle.

Ovo je nemoguće.

Osećam smrad cigareta.

Čujem neke glasove.

Nešto se tamo dešava.

Idem da obavestim Velečasnu majku.

Majko!

Sestro Marta. Koliko je sati? Šta se dešava?

Skoro je ponoć. Soba br. 36.

Ali soba br. 36 je prazna!

Ne, vratile su se.

Ali o kome to pričate?

O našim dragim anđelčićima... ili o njenim duhovima!

Nasamarili su vas, sestro Marta.

Znate dobro da su te dve devojke sada deca doktora Denerija.

Ne, mislim da puše cigarete u perionici.

U redu, hajdemo.

Ne čujem ništa. -Kažem vam da su pravile buku.

Hajdemo unutra.

Moj Bože!

Ovo je strašno!

Moramo nazvati policiju.

Sad će okončati ovo čim nas uhvate.

Ne žive. Ne želim da nas uhvate žive!

Nemoj se plašiti.

Mi smo dve sirote vampirice.

Neće nas uhvatiti.

Henriet. -Da?

Ko smo mi?

Hoću reći, doista.

Mi smo dve aztečke boginje.

Azteci više ne postoje. -Pa, onda, mi...

Ne znam.

Možda niko.

Možda smo nikogovići.

U svakom slučaju, uskoro ćemo nestati.

Misliš?

Da, videli su nas.

Uhvatiće nas pre ili kasnije.

Vas traže, zar ne?

Ne izgledate tako loše.

Kažu da ujedate. -Možemo ako želimo.

Hoćete li me ujesti ako vam se približim?

Ne.

Ne, tebe nećemo.

Nisi zvala pomoć kad si nas videla.

Zovem se Nikol.

Zašto imate bele štapove kao slepi ljudi?

Volimo da ga okrećemo kao Čarli Čaplin u svojim filmovima.

U stvari, mi nismo slepe. Noću vidimo.

Jedino noću.

Zašto vas svi traže?

Ima vas i na radiju.

Ujeli smo par ljudi.

Mi nismo takve kao drugi.

Ko ste vi onda?

Mi smo mi!

Kako ujedate? -Vidiš li ove zube?

Sami rastu, u određeno vreme.

A posle? -Vraćaju se.

Ali, ko ste vi onda?

Mi smo aztečke boginje.

Vi ste pravi bogovi?

Svi bogovi su stvarni, jer su zamišljeni.

Ima vas u svetim knjigama, kao bogova?

Uzmi.

Ovo je naša sveta knjiga.

Videćeš nas kao indijance u perjanim šeširima.

Kao i obezglavljene crvene đavole kako drže naše glave za kosu.

I istočnjačke plesačice!

Videćeš i Ples sedam velova, arapsku damu kako lebdi,

kinesku damu razapetu sa bodežima!

Prelepu plavušu sa divljim očima u kožnoj jakni.

Hudinijevog asistenta kako roni sa njim u rezervoaru punom vode.

Mađioničara Durgu, ko nosi samo bisere i pleše u plamenu.

Devojku u kostimu, testerom prepolovljenom u pola!

Mi smo sve ovo!

Jedna žena zatvorena sa tigrom, druga ostavljena da spava,

jedna obezglavljena, jedna rasčerečena, a druga u plamenu.

Jedna slonom pregažena, to smo mi!

Sve te magične devojke - one su Henriet i Luis, aztečke boginje.

Igra je završena.

Moramo se vratiti na groblje.

Znam jednu prečicu gde vas mogu odvesti.

Vodi nas onda!

Dolazi dan. Gubimo svoj vid.

Gledaj! To su te dve devojke sa groblja!

Brzo, daj mi oružje!

Henriet! Henriet!

Neće umreti, zar ne, Luis?

Neće umreti, zar ne?

Znaš li zašto je aztečka religija bila toliko drugačija od ostalih?

Ne znam!

Njihovi bogovi su smrtnici.

Ali... oboje ćete se vratiti, zar ne?

Vratićete se?

Da mogu da budem deo vaše igre.

Hajde, kažite da ćete se vratiti...

da mogu da igram sa vama!

Mi smo te koje se igramo sa tobom, Nikol. Ti si živa.

Mi smo zaspale.

Ti si u našim snovima.

Mrtvi sanjaju o živima, a ne obrnuto.

Nemoj otići. Ostani!

Mi smo uzvišeni poremećaj.

Nas je bilo pre njihovog Boga.

Oni imaju običaj da kažu: nek budeť svetlosti da presečemo noć na pola.

Ali njihov red je zasnivan na haosu.

Naš poremećaj je luda poezija.

Naše postojanje se budi,

a naša noć je jasnoća.

Dve sirote devojke urliču same usred noći, kao plamenovi.

I tako, niko ih ne može naći.

Sve ostale su lutke za našu igru!

Henriet, ništa nije stvarno.

Nemojte otići!

Vratićemo se, Luis.

Bićemo vetar u kiši.

Bićemo elementi od čega se ljudi najviše plaše.

Gmrljavina, oluja.

Ali naša tela...

Ne smemo im dozvoliti da nas nađu.

Luis!

Vidiš li neku rupu gde možemo da se sakrijemo?

Da, neće nas naći.

Ovde.

Mi smo ovde.

Nećeš nas zaboraviti.

Mogu li ići sa vama?

Ne, nemoj nas gledati.

Brzo, dolaze!

Luis!

Gde si?

Slepa sam!

Umirem! -Ne!

Preklinjem te, pomozi mi da odem!

Ne mogu!

Gledaj...

to je lako.

Prevod: baglyaspeter

POSETITE WWW.PODNAPISI.NET