Original subtitles

www.титлови.ком

НЕМИРНИ

Хвала свима што сте дошли данас.

Стварно нам много значи што сте овде.

И знам да би значило много и мом брату.

Крис је...

Био је природан комичар.

И сви који су га знали су чули његове патентиране шале.

Садржај се мењао с времена на време.

"Колико људи можеш стрпати у брод?

Колико људи можеш стрпати у лифт? У ауто?"

Али завршна реченица је увек била иста.

"Једног, с великом задриглом главом." -Једног, с великом задриглом главом.

Говорио ми је да их је налазио у књизи

коју је чувао строго поверљиво. Сакривену.

И баш пре него што је преминуо, назвао ме да ми каже нешто.

Рекао је: "Еди, није постојала књига са свим шалама.

Измислио сам их. Нисам хтео да покушаш да их тражиш."

Свиђа ми се твоја кућа од крекера.

Познајем ли те? -Да ли ико овде познаје тебе?

Хеј, чекај!

Одало те одело.

Не би требало више да носиш црно на овакве ствари. -Зашто?

Зато. Депримирајуће је.

Да, људи воле да носе светле боје ових дана.

Немам никакве светле боје.

Нећу те издати, или штагод, да си упао на комеморацију.

Одлично. Моја саучешће због твог губитка.

САМО ЗА ПОРОДИЦУ "Баци свој хлеб на површину воде

и наћи ћеш га опет после много дана."

Подсетило ме је на малу веверицу о којој је Вики говорила

у песми коју је написала, коју смо нашли међу њеним папирима.

Ево те песме.

"Лишће се окреће и окреће

Жуто, наранџасто и црвено Боје смрти

Као веверица без лешника, без своје мајке

Ја сам сама, као што кошута чезне за извором воде,

Тако душа моја чезне, Боже, за тобом

Тако душа моја чезне за тобом"

И такође морамо запамтити речи из Проповедника.

"Баци свој хлеб на површину воде и наћи ћеш га опет после много дана.

Кад су облаци пуни кише, онда се проливају на земљу.

Падне ли дрво на југ или на север:

где падне, тамо остаје..."

Није тако лоше.

Ц-8. -Погодак.

Како то мислиш? Готов сам.

Захваљујући њој, сад вероватно имају људе који пазе на мене.

Мораћу да будем пажљив. Ф-5.

Промашај. -Где ти је глупи мали брод, Хироши?

Можда би требало да престанеш да идеш на погребе странаца.

Ц-6. -Погодак.

А-...

7? -Промашај.

Ц-9.

Како то да победиш сваки пут?

Па сам помислила да ћу покушати.

Није моја најбоља боја. Ово је једна од старих хаљина моје маме.

Мало је велика, али требало би да буде добра, зар не?

Пратиш ме?

Не, само сам мислила да ћу те наћи овде.

Па, јеси. -Могу ли да уђем с тобом? -Не.

Па, зашто не? -Зато што не можеш.

Не треба ми помоћ, океј?

Зашто? -Зато што нема чиме да се помогне.

Па, могу само... -Пусти ме на миру.

Добро.

Ја сам Анабел.

Могу ли да поразговарам с тобом? -Можете.

Нисам сасвим сигуран шта изиграваш, синко,

али ово је четврта сахрана на којој те видим овог месеца.

И или си најнесрећнији дечак на свету

или си мали безобразник без поштовања.

Ако те опет будем видео овде негде, зваћу полицију

и рећи ћу све... -Маркусе?

Маркусе, тражила сам те.

Желим да упознаш моју рођаку. Рекла сам јој све о теби.

Хеј. Хеј, хвала на помоћи око сахране мог стрица.

Да, био је сјајан, сјајан човек.

Сви смо уздрмани због тога.

Ово је мој дечко Маркус. -Маркус.

Маркус Дејли. -Драго ми је, Маркусе.

Задовољство је ваше, сигуран сам.

Моје саучешће због вашег губитка. -Хвала вам, господине.

Моја стрина то тренутно врло тешко подноси

па покушавамо да је не остављамо предуго саму.

Да. Хвала, човече.

Хајдемо.

Поново. -Моје саучешће због вашег губитка.

Успећеш једном. -Реци опет.

Моје саучешће због вашег губитка. Недостајаће људима.

Наше молитве су с вама у овом тешком времену.

Превише формално. -Да. Иако ми се свиђа.

Не зовем се Маркус, да знаш. -Схватила сам.

Нисам сигурна зашто сам одабрала то. Не изгледаш баш као Маркус.

Ја сам Инок. -Много боље. Ја сам Анабел.

Али већ сам ти рекла то.

Онда, јеси ли познавала оно рак-дете? -Шта?

Дете с друге сахране? -Јесам.

Волонтирам у болници. У згради Вебер.

Је ли то тамо где су сва рак-деца? -Деца с раком.

Страшно. -Није баш.

Шта читаш? -То је нова биографија о Дарвину.

Онај еволуција тип? -Да. Он ми је некако најдражи.

Зашто? -Зашто?

Па, само зато што је отац најбоље идеје које је људско биће икад имало.

Да не спомињем чињеницу да је био довољно бриљантан

да види дизајн природе приказане тачно испред њега.

И можда само зато што је био најважнији научни ум

који је икад постојао или који ће икада постојати у историји историје.

А Ајнштајн? -Шта с њим?

У реду.

Па, идем кући.

Добро. Да, и ја.

Хвала што си ме извукла тамо. -Да. И други пут.

Добро.

Не знам зашто још увек једемо овде.

Јеси ли погледао оне школске брошуре које сам ти оставила на кревету?

Нисам.

Има стварно сјајних школа у граду.

А Хендерсон има тај сјајан припремни курс за факултет и

знам управника у...

Могу ли да се извиним, Мејбел?

Зашто ме више не зовеш тетка Мејбел?

Добро.

Не. Целим телом.

Не, то је предалеко.

Овако? -Нема шансе. -Ово је прилично добар осећај.

Добро старо руковање ћу практиковати било када.

Наклон је знак дубоког поштовања. -И руковање је.

Хајде, пробај.

Инок Брае, драго ми је.

Белци. Морате све да грабите.

Добро. Ти се држи наклона.

Инок, макни се од ивице.

Не брини.

Прерастао сам то.

Јеси ли? -Да. Добро сам.

Који је резултат? -Водиш за пет погодака.

Мислила сам да је шест. -Нисмо рачунали онај један.

Ја јесам. -Тенеси, Сент Џејмс и Њујорк

су најбоље имовине на табли.

Допада ми се Бордвок.

Да, нико не побеђује с Бордвоком.

То је грозно улагање које се никад не исплати.

Допада ми се Бордвок.

Добро. Мењаћу с тобом наранџасту за плаву било када.

Добро. Договорено.

Шта? -То је она.

Ко? -Она девојка о којој сам ти причао.

Зашто је обучена као дечак? -Није.

Хоћеш ли да одеш да разговараш с њом? -Шта да кажем? -Могао би да кажеш здраво.

Идем да разговарам с њом. -Добро. Видимо се код куће.

Ионако неће моћи да ме види.

У реду, видимо се, Хироши.

Анабел.

Инок. Чудно што овде налећем на тебе.

Само сам шетао.

Сам. Знаш.

Кул. Волим да изађем овде да цртам.

Лепо је, знаш, изаћи. -Да, увек је добро изаћи.

Јеси посетио неке добре сахране у задње време? -Јесам. Један тип,

имао је неку чудну болест коже од које је полудео или тако нешто.

Затворен ковчег. -Наравно.

Могао ли да видим твоје цртеже? -Нисам баш добра. Само волим то да радим.

У реду је. Ја једва могу да нацртам фигуру с правим цртама.

Добро.

Ово је цхроицоцепхалус ридибундус, црноглави галеб.

Глава му је заправо бела зими и има те кул црне пруге на перју.

То је малоноги галеб. Та није завршена.

А оно је... -Ко је овај? -Јако ми се допада.

Ницропхорус америцанус, америчка укопна буба.

Допадају ми се његови мали бркови. -Да.

Прилично је невероватан. -Шта га чини тако невероватним?

Па, могу да нањуше цркотину миљама далеко,

а то је оно како смрт мирише.

Дакле, углавном, мужјак и женка ће се појавити код тела

и некако упознати једно друго.

Онда заједно раде да закопају костур животиње.

И онда се паре. И онда она положи јаја на њега.

Али они нису као остале врсте, као врсте буба, које потом једноставно побегну.

Они саграде мали дом у близини, под земљом. И онда, кад се бебе излегу,

родитељи оду да сажваћу лешину и нахране их њом.

Није ли то невероватно? Они се заправо брину за своју децу.

Желиш ли да упознаш моје родитеље?

Свакако. Добро.

Увек се налазиш с родитељима на гробљу?

Ових дана.

Мама, тата...

ово је Анабел.

Да, да, једем.

Зашто ме увек то прво питате?

Здраво, господине и госпођо Брае. Ја сам Анабел Котон.

Можете ме звати Ени, ако хоћете.

И мени је драго што сам вас упознала.

Срели смо се на комеморацији.

То је било за пријатеља.

Добро сам. Хвала вам, међутим.

Она ради у болници с рак-децом.

Децом с раком. -То је иста ствар.

Није иста ствар.

Да, јест. -Не, није.

Како то није иста ствар? -Да, примећујем. Јако је тврдоглав.

Не, нисам. -Био је увек такав? Стварно?

Нисам био! Мислим... Нисам.

Ени је ухода буба.

Природњакиња. Ја сам природњакиња.

Као што сам рекао, ухода буба.

Па, то је само малчице сложеније од тога.

Па, то је проучавање света у коме живимо.

Дрвећа и пашњака и бактерија и мишева и птица

и како сви чине заједницу.

Да. И ја мислим да је то прилично кул.

Отићи ћемо на фудбалску утакмицу у недељу.

Зар хоћемо? О, да, у недељу. Скоро сам заборавила.

То је у 15:00, иза основне школе.

Да, јесте. Одмах иза ње.

"Тако се претворити у саму истинску моћ.

Преузимајући одговорност за своја опажања

да ниси жртва догађаја у свом животу,

али догађаји твог живота су творевина каквом их ти опажаш.

Овако постанеш бог или богиња

свог властитог свемира."

Мама, тај тип је тотални преварант.

Па, кад прочиташ, онда можеш имати мишљење.

Упознала сам дечка. -Стварно?

Да, упознала сам га на Крисовој комеморацији. Био је некако другачији.

Другачије може бити добро. -Да, мислим да јесте.

Да, па, буди пажљива. Зато што момци могу бити кретени.

Сви? -Сви које сам ја знала.

Баксуз. -Желим да га упознам.

Добро. Довешћу га.

У реду.

Склоните књиге, молим.

Мама. -Ени.

Не слушај шта ти сестра говори, Ени.

Ти се само забављај.

Мама, можеш ли мало лакше с тим, молим те?

Онда, шта си читала? -Орнитолошку књигу.

Шта је то? -Птице.

За школу? -Не.

Видећемо што ће др Ли рећи сутра. Можда ћеш бити спремна

да поново почнеш следеће недеље. -Добро.

Онда, има ли нешто добро у тој књизи о птицама?

Има.

Изгледа да постоји некаква врста птице певачице

која мисли да умре сваки пут кад сунце зађе.

Па ујутро, кад се пробуди, потпуно је шокирана што је још жива

па пева ту стварно предивну песму.

Једноставно срећна што није мртва, ваљда.

Дакле?

Нисам мислила да ће се вратити тако брзо.

То је ваљда не што се тиче школе.

Мислим, кад размислиш о томе геолошки,

наши животи су ионако само мала мрља на временској линији. Па...

Људи чак нису били ни делић времена колико су неки рептили били, па...

Три месеца су скоро исто као три столећа или три дана...

Анабел, престани, молим те.

Можемо ли једноставно... Можемо ли не... Можемо ли...

Молим те немој! Важи?

Ово дете је невероватно. Има седам година и већ има пушку

која би могла да убије златног ретривера.

Напред, Рајотси!

Познајеш ли неко од ове деце?

Не. Хироши и ја једноставно волимо... -Ко је Хироши?

Он је пријатељ. -Из школе?

Не.

Он је... Он је некако... дух.

Он је дух? -Да.

Јапански дух? -Да.

Говориш ли јапански? -Не, он говори енглески. -Стварно?

Могу ли да га упознам? -Могла би да покушаш. Нико други не може.

Може ли да летиш? -Пре је могао. -Пре?

Па, био је камиказа.

Као један од оних типова који су се закуцавали у бродове и те ствари?

Да, један од оних типова.

Дакле, онда си опседнут.

Ваљда јесам.

Никад нисам мислио на то тако.

Питам се кога ћу ја моћи да опседнем.

Мислим да му ја не бих био први избор. -Можеш да бираш?

Не бих рекао.

Сазнаћу за неколико месеци.

Чекај, о чему говориш?

Лагала сам, Инок. О томе да радим у болници.

Не радим тамо. Ја сам пацијенткиња.

Чекај, тамо на рак-месту?

И... -И управо сам добила резултате једног тест.

Толико је лоше, ха? -Пала сам.

Онда... колико имаш?

Три месеца.

Па разумем ако не желиш... -Особа може пуно тога да уради у три месеца.

Мислиш? -Да. Могла би да научиш француски,

да одеш у Африку, да научиш да свираш ксилофон.

Брдо ствари. -Увек сам желела да будем светски позната свирачица ксилофона.

Мислим да није потребно тако дуго, зар не? -Не знам, има пуно оних плочица.

Да ли би набавио један за мене?

Знам типа.

Могао бих ти помоћи да се припремиш, знаш?

Да научим да свирам ксилофон?

Не, за...

Знаш.

Мислим, знам много о томе, па бих могао да ти помогнем с неким стварима.

Добро.

Добро? -Добро.

Кул.

Хеј, имам трансфузију сутра. Хоћеш ли да ме посетиш после?

Обожавам кад ме девојке питају то.

Пих. -Ниси баш добар у овоме.

Ова игра је немогућа.

Добро, али то је само зато што је ти играш више.

Боли ли кад те...

Опрости. -У реду је.

Увек ми говоре колико сам храбра.

После сваке игле и магнетне резонанце и теста.

Због тога се запитам како се не-храбра деца понашају.

Могао бих да пођем на неке од њих уместо тебе.

Моје тестове? -Да, сјајан сам у тестовима.

Пре сам помагао свој деци у школи да варају.

Зашто ниси у школи? -Једноставно нисам.

Јеси ли... -Једноставно нисам.

Добро.

Опрости што нисам могао да пронађем тај ксилофон.

Провео сам целу ноћ тражећи ту глупу ствар.

У реду је. -Знам, али само...

Кад мислим да ствари иду одређеним путем,

а онда не иду...

тешко је.

Како ће ово ићи? -Ово? -Ти и ја.

Не знам. -То је део где кажеш да ће ићи врло добро.

Готова си, Анабел. -Могу ли да добијем пар тих за пут? -Не.

Ларус новаехолландиае.

Насмејани галеб. Ларус атрицилла.

Мали галеб. Ларус минутус.

Иде боље, ха, Чарли?

Још увек није на коњу. -Зашто стално пита јашем ли коња?

Питам се где иду духови коњи.

Шта је то с девојкама и коњима? -Мислим да је грива.

Жели ли да зна о мојој служби у војсци?

Не бих рекао. -Шта не би рекао?

Жели да зна да ли желиш да знаш о његовој служби у војсци. -Наравно.

Одлично. Била је 1941.

Био сам најбољи у разреду на матури. -Досадно је.

Пре ти се допадала та прича. -Чуо сам је милион пута.

Најбољи у разреду. Изабран међу стотинама осталих пилота.

Недостаје ли му летење? -Недостаје ми.

Каже да му недостаје. -Да ли је био уплашен?

Није нам било дозвољено да се бојимо.

Рекао је мало. -Не, нисам.

Подразумевало се.

Стигнеш ли уопште да упознаш славне духове? На пример Бена Френклина или...

Наполеона или било шта? -Нисмо још упознали остале духове.

Можда би требало да изабереш личног.

Каже да му се допада твоја јакна. -Не, нисам.

Хвала ти, Хироши!

Каже да мисли да изгледаш јако лепо.

Још увек не знам зашто је обучена као дечак. -Јако је ласкав.

Он је пријатељски дух.

Инок, требало би да се вратимо кући. -Зашто?

Шта зашто? -Мисли да би требало да идемо.

Досађујем ли му? -Не. Реци јој не.

Само жели да се игра "крстарице".

Па шта ако желим? -Је ли добар?

Још увек га нисам победио. -Освета за Нагасаки, ха?

Шта је рекла за Нагасаки?

Ништа. -Шта ништа? Шта сам рекла?

Је ли Ени овде? -Ја сам Елизабет.

Ја сам Анабелина сестра. Ти си сигурно Инок.

Сигурно. -Уђи.

Је ли ту негде? -Да, доле је. Рећи ћу јој да си дошао.

Ени! Дошао ти је дечко!

Није ми дечко! Долазим одмах!

Седи доле. -Не треба. -Седи.

Дакле, чујем да сте се упознали на сахрани?

На комеморацији. -Моја саучешће због твог губитка.

У реду је. Нисам га познавао.

Кога? -Дете које је умрло.

Онда, како ћете вас двоје да путујете? -Ићи ћемо бусом.

Ништа као јавни превоз не ствара расположење, зар не? - Расположење?

Нема расположења, нема расположења. Заборави да сам то рекао.

Дакле, немаш ауто?

Не, уопште ме не интересују. -Зашто то?

Дуга је то прича. Аутомобили су јако опасни.

Анабел ми каже... да разговараш с духом.

Рекла ти је то? -Јесте. -То је некако шала. -Некако?

Ја сам добро дете. -Где идеш у школу, Инок?

На неки начин не идем. -Зашто то?

Па, искрено, Елизабет, то је некако друга дуга прича, па...

Само рецимо да је то био неспоразум.

Добро, дакле, сад сам све схватила.

Ти упадаш на сахране, исписао си се из школе...

без аута си... и с мртвим пријатељем.

Звучи прилично не-тако-добро кад кажеш то све заједно тако.

Здраво. -Здраво.

Здраво, Анабел. -Здраво, Лора.

Где идемо? -То је изненађење.

Ово место је невероватно.

Питам се ко је унутра.

Оно. Оно је Мршави Џими Две Чарапе.

Ударио га је ауто за картинг у бекству. Грозна трагедија.

А онај тамо?

То је стара госпођа Велбетер.

Прождрао је велики бели морски пас.

А онај? -Тај је тужна прича.

То је Ник "Рихтерова скала" Џонсон.

Дивљи мајмун га је ударао маљем до смрти.

О, човече. -А онај тамо?

Опростите. Треба ли вам нешто? -Не, само гледамо. Хвала.

Ћао, ја сам Анабел. -Ви деца не би требало да будете овде.

Хеј, моја девојка је само покушавала... -Шта? Ијане, зови обезбеђење.

Је ли ово некаква шала? Изводиш ли све своје девојке овде?

Не. Само смо били знатижељни. Који је ваш проблем?

Знатижељни? Мој проблем је што си у мојој мртвачници.

Да ли би могао да покажеш мало поштовања, молим те?

Анабел? -Познајеш ову децу?

Само ову девојку. Она је дете из Вебера.

Пацијенткиња у згради Вебер.

Изгледа прилично срећно, зар не?

Да, изгледа.

Здраво, Џозефе. -Здраво, Ени. -Још увек ми дугујеш "сникерс".

Да. Иако још увек мислим да си ме преварила.

То је био смисао. -Претпостављам да је био.

Шта кажете да сад ви деца одете кући? -Да, господине.

Ја сам Анабел. -Сузет. -Ово је Инок.

Деца из Вебера, ха? Тако нас зову?

Понекад, да. -Сигурно много нас виђате.

Жао ми је, драга. -У реду је.

А ако није у реду, биће у реду.

Наравно. -Хајдемо, Ени. Хајдемо.

Опрости што сам се тако узбудио тамо.

У реду је. Мислила сам да је то било некако слатко.

Стварно? -Некако.

Мислим, знам да си рекла да ти нисам дечко или то, осећао сам се као...

Мислим да то девојке раде.

Требало би да имамо чизбургере и милкшејкове.

Па имамо. -Не, мислим, на мојој комеморацији. -Да.

И такосе, и кинеске резанце, и сладиће.

И пицу и сендвиче с кикирики-путером. И сви могу да се наједу к'о прасци.

Мислим, то ионако људи раде кад су нерасположени, зар не?

Да. А ми једноставно можемо да се дружимо уз милкшејкове све време.

Тако је.

Голица. -Руке су ти голицљиве?

Сад јесу, ваљда. -Нисам био свестан да је то могло да се догоди.

Шта се догодило, Инок?

Твојим родитељима?

Молим те?

Враћали смо се из посете мојој тетки у Сијетлу.

Освојила је неку награду за писање о афричкој музици слободе или тако нешто.

Ја сам дремао позади.

Мурија ми је рекла да је тип био толико пијан да се није ни сећао несреће.

Мама и...

Били су мртви пре него што се појавила хитна помоћ.

Био сам у коми три месеца и...

ваљда сам био заправо мртав на неколико минута.

Јеси ли тада почео да виђаш Хирошија?

Верујем ти.

Да.

Кад сам се пробудио, седео је до мог кревета.

Ј... Ј... Ј...

Ј-9. -Промашај.

Видео сам данас ауто "Мицубиши".

Па шта? -Пре сам летео "Мицубишијем".

Мислиш, пре си разбијао "Мицубишије".

Само једном.

А-5. -Како потопиш мој бојни брод тако брзо?

Инстинкт.

Ми смо имали "Тојоту" кад сам био дете.

И "Тојоту"? -Да. Сад смо кул с вама.

Кул?

Пријатељи.

Ф-... 6?

Промашај.

Колико јој је остало? Девојци?

Д-4. -Погодак.

Не знам. Још увек не предуго.

Забављате ли се с вашом игром?

То није игра.

Хоћеш ли да знаш шта ја мислим? -Не баш.

Мислим да си прешао границу.

Сахране странаца су једна ствар... -Твоја координата.

Она ће заправо умрети ускоро. -Твоја координата!

Д-3. -Погодак.

Је ли све у реду ту?

Да. Опрости.

Знаш, ове... Заправо, ове посете би требало да буду само за породицу.

Али Ени ме замолила да дођем, па...

Хеј. -Како је прошло?

Знаш, све по старом. Још увек умирем.

Али још увек, као, малчице?

Покушавају да више ништа не говоре.

Бар си добила своје здравље. -Осећам као да желим, знаш... Желим да будем пажљива.

Ени! -Шта?

Где идеш? -Кући. Доктор Ли је рекао да сам готова.

Хоћеш ли да ме сачекаш? -Лизи. -Да?

Колико имам година? Колико имам година?

Добро, капирам, капирам. -Добро, видимо се касније!

Колико касније? -Касно! -Не волим баш како то звучи!

Лизи, Ноћ вештица је! Разведри се!

Ова је ноћ сигурно чудна за тебе. -Да. Да, јесте.

Хеј, јесте ли ви још увек радили ону "сеппуку" ствар у рату?

"Сеппуку". И не, то је био самурај.

Како је то тачно ишло?

Узео би малу оштрицу и извадио себи црева.

Распорио преко трбуха и отворио себи желудац.

Знаш...

Не мораш више да ме штитиш.

Како то мислиш?

С Анабел.

Знам да ће умрети и...

то је у реду.

Ако ти тако кажеш.

Шта? -Стигли смо.

Како знаш где живи? -Имам много слободног времена.

То је некако језиво. -Ја сам дух.

Добро, душе. Срећна Ноћ вештица.

Срећна Ноћ вештица.

Лепо.

Слаткише или сте пропали!

Слаткише или сте пропали!

Шта си добио?

Како је могуће да никада пре ниси била у уклетој кући?

Не знам, једноставно нисам. -Чак ни у оним јадним код школе

где су мозгови шпагети, очне јабучице од грожђа и такве ствари?

Мозгови немају осећај као шпагети.

Како знаш? -Знам пар ствари о мозговима.

Аха.

Птичице, јеси ли добро?

Јесам, само... Причекај.

Срање, Брае. Мислио сам да си мртав. -Хеј, Оз.

Леп костим. -Хвала, такође.

Ово је Анабел. -Здраво. -Здраво.

Ени, ово је Ози. Ишли смо заједно у школу.

Хеј, Брае, мислим да би вас двоје требало да одете одавде.

Зашто? Мислиш да не можемо то да поднесемо?

Не, само ми верујте. Требало би...

Не могу да верујем. -Срање. Морамо отићи одавде.

Зашто? -Одмах. -Брае, говно мало!

Инок, који ђаво се догађа? Зашто бежимо?

Улази у ауто. -Зашто је то дете било тако љуто на тебе?

Отвори проклета врата, Ози! -Покушавам!

Време за освету, педеру мали!

Крећи. Крећи, крећи, крећи!

Добро, хоће ли ми неко рећи који је оно ђаво био?

То је био Алџер Кофакс. Направио је виц о Иноковим родитељима након...

Након што су... -Погинули.

Тако је. Па је Инок убио бога у њему.

Послао сам га недељу дана у болницу. -Дакле, зато си избачен из школе.

Стани. -Шта? -Заустави ауто, Оз.

Барем дај да дођем у град или... -Заустави ауто одмах!

Је ли добро? -Вероватно му је само мука од вожње или тако нешто.

Добро. -Добро, хвала на вожњи.

Хоћете ли бити океј? -Да, бићемо добро.

Добро, драго ми је што сам те упознао. -И мени. -Чувај се, Брае!

Инок?

Инок! -Овде сам.

Јеси ли добро? -На неки начин.

Ти? -Добро сам.

Одлично.

Изгледа усамљено.

Мој тата је био шумар.

Да? -Аха. Могао би још увек бити.

Анабел?

О, човече. Стварно изгледаш застрашујуће.

Да? Није то ништа.

Ени?

Анабел?

Добро, ово некако није смешно.

Ухватићу те, мали душе.

Зашто неовлашћено упадаш у моје шуме? -Опростите.

Тражио сам своју девојку. Мислим да је ишла овим путем.

Нико није пролазио овим шумама годинама.

Како је изгледала? -Отприлике је ваше висине. Смеђе очи.

Је ли била лепа? -Предивна.

Ко сте ви? -Ја сам душа ове шуме.

Можете ли ми помоћи? -Та девојка, сигурно ти је много стало до ње

кад си дошао у шуму да је тражиш.

Јако.

Пођи са мном.

Је ли ово ваш дом? -Да, јесте.

Молим те, уђи.

Седи.

Знаш ли шта ово ради? -Не.

Даје ти да видиш шта стварно желиш у овом свету.

Желим да га узмеш.

Пробај.

Шта стварно желим?

Ради ли?

Да.

О, мој Боже. Спасени смо!

Онда... Како је било?

Добро.

Хоћеш ли то опет да урадиш?

Хироши.

Је л' је то усрећило?

Добро.

Жутоноги галеб. -Зашто само читамо ово једно поглавље?

Јер ми је то најдраже. -Шта је уопште тако сјајно у вези птица водарица?

Не знам. Могу да иду где год пожеле.

Оне су једине птице које могу то да раде.

Не само у ваздух и на копно, него и у море.

Кад ћемо прећи на птице грабљивице? Јер орлови могу да убију...

Жутоноги галеб.

Дакле, то је не? -Жутоноги галеб.

Ларус ливенс.

Распон крила?

139 сантиметара?

Животни век? -7 до 10 година.

Јако импресивно.

Знаш... Питам се...

који је мој распон крила.

Па, ја знам свој животни век.

Да, да.

Дакле, размишљала сам да донирам своје тело науци.

Зашто? -Зато што бих можда могла да помогнем некоме као што сам ја.

То је одвратно.

Шта је одвратно?

Мислим, сви они ликови научници те распоре

и стављају у теглице и под микроскопе

и оне чиније.

Мислим да бих можда волела да имам очи у тегли.

Лепе су, зар не? Моје очи.

Немој да разговарамо о томе, важи?

Мислиш да нису лепе?

Јесу. Само, знаш...

Да ли би долазио да их посећујеш?

Ваљда. -Ваљда?

Да.

Да, бих.

Наравно да бих.

Наравно да би.

Ени?

Имам твоје Дарвинове књиге!

Имали су нови примерак књиге "Путовање природњака". Знам да ти је најдража.

Ени?

Анабел? Ени.

Држи се, Анабел.

Не. -Добро је. Бићу добро.

Говори ми о птицама, Инок. -Шта?

Птице певачице. Зашто певају ујутро?

Певају јер су срећне што су живе други дан.

Певала сам свако јутро откад сам те упознала.

Нећу те пустити, Анабел. -Пусти ме.

Инок, пусти ме.

Не могу.

Волим те.

Волим те тако много. -Никад нисам била тако срећна.

Никад нисам била тако...

Хеј, Анабел?

Анабел!

О, Боже, не!

Причекај, Ени. Идем с тобом.

Шта радиш? -Шта? Пратим те у смрт. Шта још желиш од типа?

Чекај. То није у сценарију.

То тотално није у сценарију. -Знам. Додао сам за овај пут.

Али то је смешно. Нема смисла.

Како то мислиш, нема смисла? Као да оно птичје певање има.

То тотално засењује моју смрт.

Не можеш се једноставно избости до смрти, као... -Не бодем.

Вадим себи утробу. То се зове "сеппуку".

Добро. Штагод. Не можеш се "сеппукуирати" до смрти

одмах након што сам доживела најтрагичнији и предиван крај.

Ко каже? -Ја.

И све оне ствари о птицама, то су ствари о којима смо се сложили.

Изгледало је да ти се доста свиђа кад смо га написали. -Па, не свиђа ми се више.

То је будаласто и отрцано.

Сво то понављање на крају реченица?

"Немој умрети, немој умрети." "Пусти ме, пусти ме."

Добро, али нико такође не вади себи утробу

одмах након што му девојка умре у рукама од трајног тумора мозга.

Како знаш?

О, Боже. Ово је била таква грешка.

Шта је било грешка? -Ово!

Па, у реду. То је твоја глупа сцена умирања.

Очито не желиш моју помоћ. Одустајем. -У реду.

Изврсно. Не треба да умрем ни у чијим рукама. Биће много тужније сама.

Где идеш? -Одлазим одавде.

Мислиш да можеш једноставно отићи? -Зашто да не? Зар нећеш ти то учинити?

Мислиш да желим? -Премда није важно, зар не?

Онда, шта је ово било?

Не знам. -Не знаш? -Не знам.

Онда шта? Једноставно ћеш се вратити исмевању погреба?

Да, ваљда хоћу.

Знаш што? Ти си кукавица. То је све што јеси.

Знаш, надам се да ћете ти и твој пријатељ дух имати добар живот заједно,

бацаћете стене и понашати се као двогодишњаци.

Реци му да сам то рекла. -Измислио сам то.

Шта? -Није стваран.

Али рекао си да... -Био сам тамо, Анабел.

Био сам мртав на три минута.

И знаш шта је тамо?

Ништавило.

Нема духова. Нема будаластих реченица о птицама.

Нема родитеља. Нема поздрава.

Само ништавило.

Хвала свима што сте се окупили ове вечери да одамо почаст мом брату Хансу.

Угледала сам се на Ханса откад сам се родила.

Он је био мој херој. Он је био мој велики, велики брат.

Током године, Ханс ме научио многим стварима.

Научио ме је како да уловим рибу у звонолику теглу у рекама Винсконсина.

Научио ме је како да примим ударац у основној школи.

У средњој школи ме је чак саветовао о француском пољупцу.

Голф у 17:00. -У реду.

Здраво. Инок, зар не?

Да, Инок. -Анабел много прича о теби.

Шта могу да учиним за тебе?

Знам да сте јако заузети, па ће ово бити брзо.

Само сам у визити пацијентима. Имам мало времена. Шта ти је на уму?

Хтео сам да разговарамо о Анабел.

Добро. -Оздравите је.

Мислим да не разумеш шта ми овде покушавамо да учинимо.

Не, разумем.

Болесна је и покушавали сте да је излечите.

Али сад сви одустају и једноставно мислим да...

Инок. Учинили смо све што смо могли.

Сад је најважније да јој буде удобно колико је год... -Оздравите је!

Мислим, шта ви радите овде, само гледате људе како умиру?

Пази на језик. -Зашто не почнете да радити оно за шта сте плаћени?

Мислим, колико вас плаћају?

Да седите ту и убијате људе?

Др Ли овде. Да, само ми треба обезбеђење

да дође да испрати... -Зашто не зовнете једног од добрих доктора?

Не, не, не, није велика ствар. Ја...

Зашто не зовнете једног од њих, ха?

Хајдете. Реците нешто!

Имам га. Инок, смири се, човече. Хајде.

Хајде сад! Не! Хајде! Хајде! Хајде!

Не! -Хеј, хеј.

Хајде. -Ово је срање! -Хајде, човече. Морамо ово. -Нисам ништа урадио!

Хајде! -Смири се!

Инок, чекај. -Шта?

Хоћеш ли само... Хоћеш ли ми рећи шта могу да учиним? Како да помогнем?

Шта могу да учиним? -Ништа.

Молим те. -Не можеш ништа да учиниш.

Знаш, напустила сам цео живот због тебе!

Напустила сам Сијетл, напустила сам пријатеље,

напустила сам све што волим да бих могла да будем овде за тебе.

Никад те нисам молио то. -Не, али овде сам.

Овде сам, ја сам твоја породица и трудим се.

Шта је?

Схваташ ли...

да су мртви...

због твоје глупе награде?

О чему говориш? Мене кривиш за то?

О, Боже! Твоја мајка је одлучила да уђе у ауто и дође у Сијетл да би...

Није ме брига! Није ме брига! -Мене је брига! Мене је брига!

Није те било довољно брига да сачекаш са сахраном!

Нисам се стигао да се поздравим! -Боже! Сви су мислили да нећеш преживети!

Па, волео бих да су били у праву. -Не говори то. Немој...

Инок, чекај.

Мали "Сникерсе". Јеси ли карамела, лешник или чоколада?

Хеј. -Хеј.

Шта је све ово? -Слаткиши с Ноћи вештица.

Разврставам их у племена, класу, ред и подред.

Постаје сложено. -Да, звучи тако.

Треба ти помоћ? -Свакако.

Седи поред Гуменибомбонус Аннабелус. -Звучи укусно.

Дакле, тешко ми је да одлучим шта с бомбонама које имају више предности.

Добро, које, на пример? -Углавном гумене бомбоне.

Проблем решен. -Зашто се ја нисам сетила тога?

Јер сам ја зато ту.

Ени? -Добро сам.

Породица сладића.

Онда, желиш ли да разговараш о Иноку?

О чему ту има да се разговара?

Недостају ли ти стари момци?

Не.

Имала си их гомилу, ха? -Шта хоћеш да кажеш?

Ништа. Изгледало је као да је увек био тип ту негде.

Можда пар њих.

Сећам се да сам гледала у њихове руке и лица и мислила колико су згодни.

Да, па, не много више.

Због мене, ха? -Не, Ени.

Одувек сам хтела да будем као ти.

С твојим пријатељицама и твојим торбама и твојим момцима.

Боже, била сам... Била сам идиоткиња.

Мислим, ништа од тога није... Ени?

О, Боже. Мама? Мама, зови хитну помоћ! Држим те.

Мама, пробуди се!

Држим те, држим те. О, мој Боже, душо, не. Не. -У реду је.

Не. -Мама, зови хитну помоћ! -Не, не, не, не. Не остављај ме.

Мама, одмах!

Хеј, душо. Одмах се врати. Овде смо. Овде смо.

Инок. Шта радиш с тим? -Пусти ме на миру.

Морам да ти кажем... -Иди кући! -Престани. -Не!

Мислите да ме можете једноставно оставити овде?

Мислите да можете једноставно да одете и не вратите се?

Мрзим вас! Мрзим вас!

Она умире, Инок. -Немој срати!

Хоћеш ли да разбијеш и њен гроб?

Немаш поштовања према мртвима.

Немаш поштовања ни према чему. -Зашто бих слушао тебе?

Ти си само јадни дух који се извукао на лак начин.

Мислиш да си одавао почаст својој породици тиме што си погинуо?

Овде то називамо напуштањем!

Мислиш да немаш ништа? Имаш све.

Желиш ли да видиш какав је осећај ништавила? Желиш ли?

Учини то! Учини то!

Жао ми је, тетка.

Мислио сам да сам ти рекао да се клониш овог места.

Како се осећаш? -У реду сам.

Одлично. Жао ми је због хране.

То је највећа притужба коју добијамо, па претпостављам каква је.

Добра је, хвала.

Па, то је, ја мислим, први пут да сам то чуо.

Жао ми је због свих оних ствари које сам рекао.

Стварно је било зезнуто. -У реду је.

Знам како је губити.

Знате? -Знам.

Али нисам овде да бих добио извињење.

У ствари сам дошао с поклоном.

Одакле вам ово?

Предивна девојка ми је само дала.

Била је забринута што ниси имао довољно за читање.

Сигуран сам да би те радо видела.

Нисам тако сигуран, докторе.

Сматрао сам поглавље о птицама водарицама јако интересантним.

О, мој Боже. -Здраво, Инок.

Жао ми је.

И мени.

Драго ми је што је добро. Анабел.

Да. -Кад ћеш је видети?

Нећеш је видети?

Већ сам довољно штете изазвао.

Осим тога, знаш, вероватно само жели...

да изађе...

са својом породицом, знаш.

То је... писмо.

Само писмо. -Од кога? -Не. Ја сам га написао.

За девојку је.

Пре него што смо отишли горе, писали смо писма нашим вољеним.

И требало је да их дамо пријатељу да их преда.

Али ти ниси.

Не. Никад нисам.

Знаш, имамо тако мало времена да кажемо ствари које мислимо.

Имамо тако мало времена за било шта од тога.

Иди код ње.

Хироши?

Хироши!

ЗГРАДА ВЕБЕР СОБА 306

Хеј.

Чула сам да си упао у тучу.

На неки начин.

Нема више туча.

Добро, Птичице.

Волим те.

Донео сам ти нешто.

Требала ми је вечност да нађем ову глупу ствар.

Коначно сам пронашао једну у продавници играчака у Олд Тауну.

Хвала, Инок.

Боље икад него никад, зар не?

Волео бих да могу да учиним више, знаш?

Да те одведем на архипелаг Галапагос или...

да учини да буде пролеће или тако нешто.

Нешто боље.

Учинио си довољно.

Јесам? -Јеси.

Кунеш се?

Да.

Морам убрзо да идем, Птичице.

Мораш? -Морам.

Је ли то у реду?

Одмах ћу се вратити, важи? -Важи.

Инок!

Хироши?

Шта радиш овде? Мислио сам да си...

Вратио си се.

Дуго је путовање. Мислио сам да би јој пријало друштво.

Драго ми је што те видим.

И мени, Инок.

Док пишем ово писмо, осећам хладноћу океанског поветарца на кожи.

Тај океан ће ускоро бити мој гроб.

Говоре ми да ћу умрети као херој.

Да ће сигурност и част моје земље бити награда за моју жртву.

Молим се да су у праву.

Једино за чим жалим у животу је што ти нисам рекао како се осећам.

Волео бих да сам код куће.

Волео бих да те држим за руку.

Волео бих да сам ти говорио да те волим,

само тебе, још откад сам био дечак.

Али нисам. Сад видим да је смрт лака.

Љубав је та која је тешка.

Док мој авион понире, нећу видети лица непријатеља.

Уместо тога, видећу твоје очи...

као црно камење смрзнуто у кишници.

Говоре нам да морамо да вичемо "Банзаи" док урањамо у нашу мету.

Уместо тога, шапутаћу твоје име.

И у смрти, као и у животу...

заувек ћу остати твој.

Симбол Хирошија Такахашија.

Рекла је да сте то смислили заједно.

Да.

Не сада.

Елизабет? -Да, Инок?

Мислиш да бих могао да кажем касније неколико речи?

Да, мислим да би то било добро.

Било је невероватно видети њену храброст.

И њену страст.

И већ ми недостаје.

Пријевод: Схерлоцк95 Обрада на српски: Кврле

Преузето са www.титлови.ком