Original subtitles

Прво имамо белешку.

Онда имамо мелодију.

Онда имамо мелодију.

Бетовен је ово написао када је први пут открио да је глув.

Сав тај бес и бес,

од чега нешто лепо.

Да ли сам ти досадан, Хенри?

- Само је мало загушљиво.

Зар не можете да играте нешто узбудљивије, господине?

Постоји једна ствар која би вам се могла допасти.

Зове се Ђавољи акорд.

Реците ми више, господине.

Црква га је забранила у средњем веку

у случају да дозволи Ђаволу да уђе у собу.

Држи те, зар не?

Технички, познат је као тритон,

али, стави то у контекст и...

Боже.

Боже мене.

Ста?

Да ли неко игра игрицу?

Та-да!

- Хенри, склони се од њега. Њих.

Ста? - Ја.

Ста? - Ја сам они.

- Ко си ти? - "Ти си ко?"

Драго ми је да те поново видим, мали.

- Познајете се?

То је мој тата.

Не буди смешан.

Нисте погледали моје име, господине.

Наравно да јесам.

Хенри је... Шта је било? Хенри...

„Хенри Арбинџер”. То је то.

Харбингер.

Мисли на њега као на мој увод.

А сада се пева његова песма.

Ко си ти?

Моја нотација је Маестро.

Али шта си ти?

Ја сам...

музика.

А ви, г. Тимотхи Драке, ви сте геније.

Не буди смешан.

Ви сте највећи композитор који је икада живео.

Довољно паметан да пронађе изгубљени акорд.

Али то је тако тужно, Тимотхи.

Никад ниси имао среће.

Никад ниси добио ту паузу.

Нисам.

У праву си. Не-Нико ме никада није разумео.

Све те мелодије, угушене и задављене у теби.

Све те песме које никад ниси певао, оне мирно седе,

обавијен око твог срца, још увек куца.

Умотано тако чврсто.

Хоћете ли да их ослободим?

Волео бих то, да. Да.

Музика, маестро, молим.

Сада.

Желим да видим

Тхе Беатлес снимају свој први албум.

- Озбиљно? - Па, питао си.

Кад бих могао да идем било где у времену и простору,

тамо бих отишао јер је моја мама имала девојку, Клер.

И волео сам Цлаире, а она је била мртва за винил.

Имала је све албуме Битлса, па смо их свирали сваки дан после школе.

Имао сам десет година.

Имали смо Револвер, Бели албум...

Дакле, да, кад бих могао да одем било где, онда бих тамо отишао.

То је невероватно.

Чекај, озбиљно?

- Људи увек кажу Титаник.

Или Марс. Или Витлејем.

- Али Тхе Беатлес!

- Зашто то никада раније нисам урадио?

Хајде!

11. фебруара 1963. године.

Нема шансе. Стварно?

Вхоо!

Чекај, чекај, чекај.

Ако смо у 60-им, шта је са мојом одећом?

Добро размишљање.

Могу ти дати го-го чизме.

Имам оловку за очи! - Еиелинер!

Хоћу кошницу! Хоћу кошницу!

Имам перике у изобиљу!

1963.

Хеј, хеј, хеј!

- Нема шансе!

То је као омот албума!

Најбоље се забављам!

Погледај кола. - Г... Хајде!

- Аббеи Роад Студиос!

Још се не зове Аббеи Роад.

Управо сада, '63, они су ЕМИ Рецординг Студиос.

И како да уђемо?

- Неће питати ко смо ми?

Здраво.

Џенет је рекла да можемо да преузмемо, тако да имаш десет минута слободно.

Тачно. Хвала. Веома љубазни.

Да. Увек постоји Џенет. И сви желе шољу.

- Сјајно.

Добро јутро.

Цуппа теа?

Да. Нека буде јака. Два шећера.

Момци, хоћете ли нешто?

За сада сам добро. Можда нешто јаче касније.

- Шта ти мислиш, Џоне? - Сада говориш, Паул, момче.

Само желим добар сан.

Настави тако да играш, сви ћемо имати добар кип.

У реду. Узмимо то са врха.

Мислио сам да је рефрен... Не клизи у хармонијама. Само удари.

Шта год кажеш, шефе.

Пожури онда, Георге. Плаћа се само седам фунти дневно.

Срећно. Хвала, љубави.

Ролл за снимање.

И три, два, један.

Здраво. Не обраћајте пажњу на нас. Само шоља чаја.

У реду.

Полазећи од другог рефрена.

Свирање у последња четири такта стиха.

Срећно, Цилла.

Немој ме изневерити, Цилла.

И три, два, један.

Цилла.

Не обраћајте пажњу на нас.

Ролл за снимање.

Погледај их.

Све је досадно.

Нико не пјевуши. Нико не звижди.

Нико не лупа ногама.

Ипак не разумем.

Музика није...

Као, не можете га изгубити, украсти или убити.

То је једноставно природно.

Добићете музику када ветар дуне кроз дрвеће.

Зове се еолски тонови.

Музика...

Музика је највиши облик мишљења. Ако то одузмете...

Финска? То се никада није десило.

Ако је музика нестала, то значи да се све мења.

Цео људски род иде другим путем.

Ок, па шта да радимо?

Узми Џона Ленона. Ја ћу узети Пола Макартнија.

Сазнајте шта се догодило и када се догодило.

- Две шољице чаја, драги моји.

То је пола круне. Та много.

Колико?

- То је нечувено. - Нечувено.

Узми или остави, душо.

То је дневна пљачка.

Оох. То сам ја. Маргарет Локвуд у Зла дама.

Сада је била жена.

Статуескуе.

Извините. Сачекај, Паул.

Хм, могу ли само да попричам?

Имам шољу чаја за тебе. Господин Епстеин ме је послао.

У реду. хм...

И-Пишеш песме за бенд, да?

Нису баш добри, зар не?

Не. Не.

Сјајно.

То је супер, момче. Тако би требало да буде.

Није као у стара времена када смо имали валцере и фанданго и све то.

Али некада су постојали валцери.

Када су почели да греше?

Не знам. Далеко назад. '20с? '30-их?

Зашто? Шта се десило?

Почели смо да видимо разум.

Оно што ми данас овде радимо је последњи дах.

Ако могу да зарадим мало новца од јефтиних, старих рима,

онда могу да се скрасим и нађем одговарајући посао.

Неугодно је, певање.

Само желим да завршим албум, вратим се у Ливерпул и......заборави.

Али то не можете учинити.

Вх... Потребан си нам.

За шта? Нисам добар ни у чему.

Али, Паул,

види када си само ти сам,

зар не мислите да морају постојати боље песме?

Знаш, песме које те подижу

и да те опустоши и-и учини да се уздигнеш.

Песме које су скривене негде у тајности у позадини вашег ума?

Како то знаш?

Ја... само желим да идем кући.

Заборави овај живот.

Само ми попиј чај и иди у кревет са својом женом, знаш?

То је све што желим.

Али зашто се онда будим плачући?

Као, понекад, касно увече, помислим на то.

Као, тако је далеко, али је напомена.

Једна напомена.

А онда секунду.

И трећи и четврти и пети.

И саставите их заједно, и осећате се као најсветија ствар на овој земљи.

Као Г, па Е.

И Г, можда два пута.

А онда Ц.

И ако у то ставиш речи, речи из срца...

Не губи ми време.

Знаш ли шта имаш са својим идејама, друже?

Одвратно. Ви сте одвратни.

Шта је то било?

Да, то је то, Винние. Лепо и сигурно.

Желим да то буде постављено на крову као да је драгоцени порцулан.

Полако, момци. Не ударајте у зид.

Добро, идемо горе.

Ствар је у томе да без музике плес мора да нестане.

Нико више не игра.

Мислим, можеш ли да играш без музике?

Мислим, можеш, али да ли желиш?

И размисли о томе, Руби. Љубавне песме.

Нема више љубавних песама.

Боже мој!

Нема више љубавних песама у целом свету.

- Оох.

Стари град Лондона!

- Је ли то смог?

Мислио сам да су се тога решили 50-их.

Имали смо јако лош смог у децембру '62, али ово?

Више личи на помрачење.

Свет се мрачи.

Ја живим тамо.

Шта радиш? - Живим тамо.

- Како то мислиш? - Схоредитцх.

Тренутно сам тамо.

У реду, мораћете да почнете поново.

У прошлости, тренутно, живим у месту званом Тоттер'с Лане.

1963, паркирао сам ТАРДИС на сметлишту,

и тамо живим са својом унуком, Сузан.

- Шт...

- У реду? - Твој шта?

- Моја унука. - Сусан?

Могли бисмо да одемо и погледамо, али, знате, временске оквире.

-Шта... Ви-имате децу? - Јесам.

Имаћу.

Господари времена постају мало компликовани.

Да, али ти имаш унуку?

Као, сада? На пример, данас? Назад у наше време? Моје време.

Где је она? - Не знам.

Како не знаш?

Господари времена су убијени.

Геноцид се котрљао кроз време и простор као велика, велика ћелијска експлозија.

Можда је и њу убило.

Докторе. Боже.

Ево га, докторе.

- Хеј, Винние!

Хвала вам пуно.

Хајде.

Мало среће, звиждаћу до заласка сунца.

Не могу да поднесем звиждање, докторе. Све те ужасне мелодије. Не, хвала!

Па, у реду.

Све је твоје, душо.

Не, не, не, не, не. ја сам...

Нисам тако добар.

Ти си, слатка. Видео сам те.

Децембар '23. Кинг'с Армс.

Почели сте са "Још један сан"?

Не могу да верујем да си био тамо.

Код тебе се све враћа на Божић, зар не?

Треба ми да поново играш.

Али за шта?

У овом тренутку, Руби Сундаи, ви сте једина музика на свету.

Да видимо шта ће се десити ако вратите музику.

То је само... Без притиска.

У реду.

Написао сам ово за своју пријатељицу Труди када јој је девојка сломила срце.

Не!

Не!

Звао си?

То је био кикот!

- Сакриј се! Шта да урадим?

Морамо се сакрити!

Никад се не кријеш!

Не могу да се борим против ове ствари.

У реду.

Чуо сам музику!

- Ко је свирао тај клавир?

Зове ме хор древних песама...

Маестро.

А ко...

јеси ли

Зато што сам чуо музику.

И музика...

је мој!

Ста?

Ста?

Звук и визија.

Музика.

Ко-ко је то био? Да ли су били у клавиру?

- Како могу бити у клавиру? - У реду.

- Клавир не би радио. - У реду. Ок, ок, ок.

У реду.

Плашиш ме сада.

Та ствар мора бити део Пантеона.

Боже.

Руби, постоје...

огромне моћи изван универзума.

Рекао сам ти, када смо се први пут срели, рекао сам - рекао сам, "Произвођач играчака",

и победивши га узео је све.

- Поцепао ме је на пола. - Али преживео си.

То буквално... Преполовило ми је душу.

Не могу то поново да преживим.

Играчка... Произвођач играчака је рекао... Рекао је...

Он ме је упозорио.

Рекао је: "Моје легије долазе."

„Долазе моје легије.

- Рекао је, "Моје легије долазе." - Али ти си направио ту тишину са соником.

- То је успело, зар не? - Да.

Један трик. Једном. То је све што добијеш са боговима.

- Добро, па шта да радимо? - Не знам.

Не знам, Руби. То је поента.

- Не знам. Ја... - Не, али ти увек знаш.

- Не знам.

Последњи пут ми се посрећило. Цатцх.

Један трик. Једном.

Али ова ствар краде музику.

Мислим, како...

Како је дођавола...

- Жао ми је.

Али моћ ових створења је тако огромна,

цео свет би могао да склизне у јаму.

Докторе.

Знам да си паметан.

Знам то.

Али имам вести за тебе.

Свет није завршио 1963. године.

- Добро. - Не, али није.

ОК? Ја сам живи доказ.

- Рођен сам 2004.

И цео живот сам имао Бијонсе и Сема Фендера

и Стриктно и степ данце и рејв и...

Моја мама пева "Данни Бои" за Божић, када је пијана, мојој баки.

- А зар не видите, докторе?

Музика постоји.

Пођи са мном.

Па кад је за тебе, код куће?

У колико си сати?

Јуна 2024.

Тешко је пратити.

Али, да, мислим да јесте.

- Јун? јула?

Па, јесмо ли то урадили? Јесмо ли се вратили?

2024. Довео сам те кући.

То је оно што покушавамо да зауставимо.

Али ово није стварно.

Ово је...

- То је као паралелни универзум. - Ово је твоје време.

Ово је ваш дом ако Маестро није заустављен.

Где је моја мама?

Мислим да без музике људска раса пропада.

Без икаквог начина да се изрази сломљено срце,

иду у рат, а да ни не знају зашто.

Како сам онда још жив?

Зашто не нестанем?

Због мене.

- Бу! ста?

Маестро, доктор.

То си био ти '63, зар не?

Слатки образи.

Прелазио си из времена у време...

као Господ Временски,

који је ухватио мог оца и свезао га у со.

- Да? - Дете Произвођача играчака?

Требао бих вам захвалити, докторе.

Тата је био тако лош према мени.

Ако је он био жива игра, ви сте суштина саме музике?

Али шта је поента? Уништили сте свет.

Музика је нестала. Како је то победа?

Није отишао!

Драга, тихо!

Звук нуклеарне зиме.

Најчистија музика од свих.

Еолски тонови.

Музика без потребе људи.

И свака песма која не отпева ме храни.

Постајем све јачи и јачи.

Док не могу да допрем до...

и краду музику сфера.

Тада ће универзум престати да се окреће.

Заинтересоваће се за молски тоналитет.

Еолски тонови кроз читаву креацију.

И та јадиковка биће моја врхунска симфонија.

Са целим животом угашеним.

Идем соло.

Како сте ушли у овај свет?

То би било речито, душо.

Не, душо!

Твој отац је успоставио правила фер плеја!

Једна ствар коју никада не би урадио је вара.

Тако да имам право да знам.

Геније.

Самац, блесав човек који је пронашао изгубљени акорд.

Што значи да би вас друга комбинација нота протерала?

Рекао сам, "Геније".

И можда си бистар.

И вруће.

- И...

"тимеи вимеи".

Али геније?

Душо, не мислим тако.

Шта то радиш?

- Све одјекује, докторе, драга.

Сваки атом бруји.

И све што свира мелодију је моје.

Певајте заједно, докторе.

Сви!

Шта је то? Шта има... - Маестро!

Контролисање ТАРДИС-а.

Али ја кажем никад.

Никад!

Руби!

- Летимо ли? - Само само.

Једино што могу да урадим је да нас вратим у 1963. годину.

- Где је Маестро? - Компоновање.

- А следећа мелодија би могла бити смртоносна.

Жао ми је.

Жао ми је, жао ми је.

Не мрзи ме.

Ок, хајде.

Хајде. Хајде, хајде, хајде.

Хајде. У реду.

Чудно.

- Јеси ли га сломио? - Не.

Не, не, не, не, не. То је нешто друго.

- У реду. - Добро.

У реду. Ако можемо да снимимо праву мелодију на сонику, можемо ово користити као оружје.

- Добро. - Да?

- Не, не, не, не. - У реду.

Морамо пронаћи белешке о прогонству.

Гитара Џона Ленона!

То мора бити добар почетак.

У реду.

Добро, али зар не треба да будеш геније?

Само... Без увреде. Само музички геније.

- Понекад је геније само напоран рад.

Да?

Ако могу да нађем праве белешке.

Чекај мало.

Постоји 66 милијарди билиона различитих мелодија, али...

Не, али само сачекај.

Чујеш ли то? Та музика?

Вау! Не, не, не!

Докторе!

Мислио сам да то није дијегетско.

Не, не, немој...

Докторе!

Не, не, не, не, не, не, не, не, не, не, не, не, не, не!

Не, не, не, не!

Докторе!

Чекај! Не, не, не, не!

Спусти је!

Не можеш ме двапут преварити, душо!

- Онда се бори са мном!

Остави је на миру!

Али она је једини човек са музиком у срцу!

Свирање љубавних песама за лезбејке сломљеног срца,

и то ме само чини гладним

за све те укусне песме.

Пусти ме!

- Тако је, лепа девојко! Певај!

Маестро.

- Маестро, питам вас. само...

ста?

То је погрешно.

Како то мислиш?

Дубоко у њеној души је скривена песма.

- Шта је то?

Ста?

Руби.

Шта је ово?

Божић.

Музика која је свирала у ноћи када је рођена.

Како је песма могла да има толику моћ?

А моћ као он?

- Као ко? - Најстарији.

У ноћи њеног рођења, он није могао бити тамо.

- Зашто?

- Зашто? за шта? за шта? Ко је био тамо?

Доста.

- Вау!

- Јеси ли добро? - Да, да.

- Имам те. Имам те. - Ок, ок.

Шта је то било? Шта се десило? - Све је у реду. У реду? У реду је.

Ово створење је веома погрешно.

А ово... ово је веома, веома, веома тачно.

Знате ли шта је ово?

Ово је чувени клавир Аббеи Роад.

Зову га Мрс Миллс Пиано.

Охо!

Била је девојка.

Имали смо неке авантуре, ја и гђа Милс.

Али ово је клавир који ће Битлси свирати на својим највећим хитовима.

"Пени Лејн".

„Леди Мадона“. Све из овога.

Тако да знам да овај клавир звецка

са свим потенцијалима да те врате у пакао.

Музичка битка.

Хајде онда.

Уради то.

Можете ли га пронаћи?

- Изгубљени акорд?

- Јеси ли довољно геније?

Никад се не бих тако назвао, Маестро.

Али ја сам живео, и волео сам.

И могу само овако да се смејем јер сам толико изгубио.

Све сам искусио.

Свака ствар.

И ако отуда долази музика...

Могу да нађем акорд да те протерам.

Још један.

Само још један.

Још један.

Бум ноте.

Вау!

Време песме.

Руби, узми клавир!

Извините што настављам да причам.

Не, не, не, не, не, не. Не, не, не, не.

Не, не, не, не, не, не, не, не, не.

Ти ниси геније!

Само желим да идем кући.

Али то не можете учинити. Потребан си нам.

За шта? Нисам добар ни у чему.

Не могу да дишем!

А онда секунду.

И трећи и четврти и пети.

И саставите их заједно, и осећате се као најсветија ствар на овој земљи.

Не!

Не!

Онај који чека је скоро стигао!

Слушај. Слушај, слушај, слушај, слушај.

- Ево га.

- Свуда!

Они праве музику.

Цео град. Цео свет.

- Да. Да. Да.

Али треба да те упозорим на једну ствар, Руби,

а ово је заиста веома озбиљно.

Са свим мојим авантурама кроз време и простор,

морам да ти кажем,

увек има обрта на крају.

Где смо? Усред рата.

Један погрешан потез, и бум...

Докторе!