Original subtitles

Ne...

Posete.

- Imaš li upaljač? - Prestao sam da pušim.

- Hajde, pročitaj. - Daj, mama...

- Hajde. - Sramota me je...

I treba da te bude.

Da nije bilo ovog gospodina, znaš li gde bi sad bio?

- Hajde, pročitaj to i stidi se. - Hajde...

Hajde.

"Prošlo je mnogo dana otkad si me spasao.

Od tada, svaki dan mislim na tebe.

Svaki komad hleba koji sam pojeo, svaku čašu vode koju sam popio,

svaki san koji sam sanjao, posvetio sam tebi.

Hvala ti na hrabrosti.

Svakoga dana i minuta molim se da se probudiš."

Nastavi.

"Do tada cenim sve u životu.

Trudim se da naučim da život znači sve imati i sve dati.

Ako sam ja dobio puno moram dati malo više.

Hajde, probudi se. Ne daj se, možeš ti to."

Sjajno, bravo!

Ti si to napisao? Snimite ga pa ćemo mu to povremeno puštati.

Pa...

- Kažeš da može pomoći? - Kažu da ga može stimulisati.

- Snimite ga. - Svakako, hvala.

I meni se svidelo.

- Vidiš? Svidelo se. Pozdravi, hajde. - Nisi dužan.

- Ćao. - Drži se uspravno.

UPRKOS SVEMU

- Nadajmo se da hoće. - Naravno.

- Hvala. Doviđenja. - Doviđenja.

Stanite. Čekajte me, zaboga.

Dobro jutro.

- Šta imaš? - MR.

Dijagnostika je baš naporna.

Šta to radiš, nema smisla!

Beskorisno je.

Pretvorila me je u taštu osobu.

Mene, koja sam prevela Prusta svojom voljom.

- Zašto? - Jer mi suvi šampon ne treba!

Ne. Zašto si ga prevela ako ti niko to nije tražio?

Te se stvari rade kad si mlad.

Bio joj je to san od detinjstva.

Tako.

Iako sam u tom stanju, ali nisam još mrtva.

Ne volim da me ljudi iskorišćavaju, to mi se nimalo ne sviđa.

Vežba.

Lako je kada osoba ne može da ti kaže kako da je opereš,

koja je prava boja,

koliko želiš da promeni život novom frizurom, lako je.

Ti sve to kažeš frizeru?

Nikada nisam bila kod frizera. Oduvek se sama šišam.

Ne, ne. Pogledaj ko ti je došao u posetu.

- Samo mi je trebala moja sestra. - Dobro jutro. Šta to radite?

Danas tretmani ulepšavanja.

Baš lepo, baš fino.

- Kako si? - Kao i obično, dobro volje.

Ovde te stvarno tetoše.

Da, baš. To je tlačenje, ne maženje.

Gospođo, vi ste isto proveli mladost prevodeći... -Možeš li da odeš?

- Zanimalo me je li... - Napolje!

- Dobro. - Odlazi!

Idem.

Farbaš joj kosu? Lepo.

Ideš li na izlet?

- Koliko puta moram da ti kažem? - Jednom je dovoljno.

- Već sam ti rekao onda. - Jednom službeno.

- Ne idem, službeno je. - Mogu li da znam zašto?

- Ne. - Moraš da kažeš.

Službeno ne treba i službeno objašnjenje.

Ne volim jednodnevne izlete.

Kada to bude sedmica ili vikend, možda ću ići.

- Zvuči kao alibi. - Nije, motiv je.

- Pronađi bolji. - Nema ga.

- Ne, ne, ne. - Dođi!

Zašto moramo ovuda?

Ne sviđa mi se ova igra!

Zašto te to zabavlja?

Ja ne mogu...

Nikada se ne mogu navići.

Nemojmo zaboraviti ruke.

Nemojmo zaboraviti ruke.

Sve je u ravnoteži.

Sve je u ravnoteži.

Ravnoteža je sve.

Ravnoteža je sve. Ista stvar.

Hajde, dajte sve od sebe i pripremimo se.

Hajde. Možemo mi to.

Poređajte se.

Koncentrišite se.

Spremni?

Ne gledajmo krug!

Krug nije naš cilj.

Krug nije cilj. Hajde!

Znamo da je tu, ali ga ne gledamo. Hajde!

Ne skačemo uvis već udalj.

Hajde. Trči, brže!

Bravo...

I...

Malo se odmorite pa ćemo to ponoviti.

- Kako si? - Dobro, mislim.

Hajde, idemo.

- Dobro. - Pokušaj brže, dobro?

Hej, jeste li me videli ovde?

Niste?

Jesi li me videla?

Hej!

Dođi.

Dođi.

- Nemoguće. - Moguće je.

Ako im treba soba, moguće je.

Zašto moja? Zašto ne dečakova ili tvoja?

Nije ti drago da promeniš mesto?

- Ne, nije. - Ali treba da ti bude.

Možemo da se družimo i zabavljamo.

Nisam delio sobu još od intenzivne.

- I zar nisi radoznao? - Radoznao? Zašto?

Zanima li te zašto su oslobodili sobu?

Ne, zanima me zašto su oslobodili baš moju!

Šta je ta buka?

Ništa, prebacili su ga u moju sobu, shvatio je to kao deložaciju.

Čemu ta drama?

Nije drama, to je moja soba.

Nije to tvoja soba.

- Nego čija? - Onoga ko nije dobro.

Ja nisam.

Svi smo ovde loše.

Ali to je moja soba...

Ima prošlost, zavoleo sam je.

Ne možeš se vezati za nju.

Svi napuste sobu, pre ili kasnije.

Dobro...

Malo radoznalosti.

Da vidimo...

Moram da budem radoznao? Evo...

Čekaću ovde.

- Šta je? - Idem da spavam.

- Drago mi je. Laku noć. - Laku noć.

Evo...

Laku noć.

Tražiš nekoga?

Ne, ne...

Šta onda gledaš?

Ovo je bila moja soba, pa...

Sada je moja.

- Samo me je zanimalo... - Soba je tvoje vlasništvo?

- Molim? - Ova soba je tvoje vlasništvo?

- Ne. - Onda se ne mešaj, oprosti.

Ne mešam se.

Ne? Viriš unutra. Šta hoćeš?

Šta ti hoćeš? Oprosti, drska si.

Svi su isti. Ne mogu da verujem, ovde ima i voajera.

- Tek si došla, a već... - Prave se blesavi, ali te posmatraju.

- Malo poštovanja. - Kako vas nije sramota?

Ne stide se ni napolju, a kamoli ovde.

Znaš, ako si smirena nije ni tako loše ovde.

To ti je savet. Ako se opustiš, ovde ti može biti dobro.

Čak se ni ne gadite samima sebi.

Gadimo? Zašto?

Ne, ne gadite se samima sebi.

Ko to vi? Ko?

Ili možda izazivate tugu?

Ova soba ne zaslužuje takve ljude.

Ima prošlost, ovde su se dogodile i lepe stvari.

Nije to zaslužila.

Brzo ću otići, budi bez brige. Vratiće ti tvoju omiljenu sobicu.

Vidi ti njega...

Kao da živiš pod staklenim zvonom...

Nikada se ne navikneš na to.

Nije stvar u bolu...

Neobjašnjivo je to.

Ja više ne mogu, shvataš li?

Ovaj...

Ne mogu da zamislim svoj život bez jednog.

Pronaći ću sledećeg.

Ako ga ne nađem, odlučila sam...

Uzeću ga u prihvatilištu za pse.

Jer se psi ne kupuju.

Ili ih nađeš ili uzmeš u prihvatilištu.

Tačno?

Znam da se slažeš.

Zato se volimo.

Jer ćemo mi uzeti psa iz prihvatilišta.

Dobro...

- Sinoć si se kasno vratio. - Hej...

Ne moraš da mi govoriš kad si legao i da me čekaš budan.

Ne preteruj, molim te. -Zajednički suživot ima cenu, prijatelju.

Lepa je, zar ne?

Jutros sam hteo da se predstavim, ali nije bilo lako.

Vrlo je rezervisana i pomalo zbunjena.

- Nije ni prva ni zadnja. - Uspeo si da razgovaraš s njom?

Ne. Ja? Ne.

Moram da joj pružim dobrodošlicu? Dovoljno mi je što su me deložirali.

Mislim da je razgovarala s nekim

jer mi je rekla: "I ti si voajer ili imaš druge perverzije?"

Idem da uspavam psa.

Radije to ne bih radio, ali radim to za ženu.

- Kaže da želi drugog. - Razumem je.

Čekaj...

Kreni.

Glup si? Povredio si me, budalo!

- Oprosti. - Šta oprosti?

Bilo je prejako, ne bi uspela.

Šta to? Šta ti hoćeš?

- Hej, šta ti hoćeš? - Ja?

- Da, ti. Šta hoćeš? - Ja?

- Da, šta hoćeš? - Zgrabio si me, čak i povredio.

Izvinio sam se. Drugi put ću te samo pustiti da odeš, važi?

Odem gde?

Ne znam. Šta ja znam?

Kada neko umire,

pojavi se oluja i odnese ljude poput nas.

- Koga to nas? Možda poput tebe. - Ne, i tebe. Ti si ovde poput mene.

Jutros je jedan u žutom hteo da razgovara s tobom.

On voli drugima da deli informacije o tome kako stvari ovde funkcionišu.

Razgovaraj s njim, sve će ti objasniti.

Svi vi ovde ste ludi.

I ja nisam poput tebe.

Kuda me vode?

U operacionu salu.

Nema smisla čekati dole.

Ionako moraš samo da čekaš.

- Dobro veče. - Dobro veče.

Nema više spavanja...

Nema spavanja.

- Nema spavanja. - Sve ih znaš?

Koga sve?

Sve ove.

Pa, uvek se pozdravimo, to da.

Ali uvek dolaze nove osobe.

- Poput mene. - Tačno.

Žao mi je zbog sobe, ali nisam je ja rezervisala.

Ne, nisi ti kriva. Oprosti i ti meni...

Nisam je birala u katalogu, to sam mislila.

Bilo mi je dobro na intenzivnoj.

Stvarno?

Ali, kvalitet je ovde puno bolji.

Toliko bolji da ako operacija loše prođe,

još večeras bi mogao da dobiješ sobu nazad.

Kako da ne.

Ali sada si ti tu.

Uživaj u njoj. Soba je sjajna, znaš?

Nemoj je tako gledati, puna je...

- Onaj vetar danas je bio lep. - Molim?

Onaj vetar danas je bio lep.

Kao da je tražio da odem s njim.

Ko?

Tip u kolima hitne.

Nije hteo da ode sam.

Niko ne želi da ode sam.

I danas ćeš uživati u sobi.

Hvala ti za večeras.

Nema na čemu.

Slušaj, možda nisi primetila, ali prozor ima razbijen ćošak.

Mali deo, dole desno.

Uvek prolazi malo vazduha.

Veče pre već znaš hoće li biti kiše.

To je privilegija ove sobe.

Prvi saznaš da stiže promena vremena.

Bar ću znati šta da obučem.

- Laku noć. - Laku noć.

Spremao sam se da odem.

Šta?

Spremao sam se da odem.

Kako to misliš?

Skoro sam odleteo.

Uplašio sam se.

- Gde to? - Kod veterinara, sa psom.

- Sa psom? - Odjednom je krenuo strašan vetar.

- Nisi se uhvatio za nešto? - Jesam, naravno.

Ali nisam mislio da će biti tako jak.

Nisam uspevao da se oduprem.

Nije mi se nešto ni dalo.

Niko ne želi da ode sam...

Šta?

Ništa, ništa...

Idemo da spavamo. Danas je bilo previše vetra.

Laku noć.

Laku noć, rekao sam.

Da...

Želim dva krila jedrilice,

da odletim što dalje.

I baraku na reci,

da u miru očistim perje.

Veliki krevet,

jedan od onih koji se više ne koriste.

Pokvareni gramofon,

koji radi kada sam tužan...

Ne želim mesec,

samo želim...

Da stojim postrance i sanjam, ne mislim više na tebe...

Ne želim mesec,

samo želim trenutak...

- Ćao. Kako si? - Ćao, dobro.

Ko je on?

Volonter jednog udruženja.

Kakvog? Sam je, nema nikakvog udruženja.

Povremeno dolazi zbog "audio terapije", koja nekad deluje.

Da, važi. Pogledaj rezultate.

Postoji li način da se ućutka?

Umreti. Ako umreš on će otići.

Šali se.

Ako želiš, upoznaću te s njim. On može da razgovara s osobama poput nas.

Znam da zvuči ludo, ali on nas vidi i čuje.

- Kako? - Pa...

To je u stvari kazna.

Za njega, za nas, posebno za mene.

Poseban je tip.

Ne želim mesec...

Jako osetljiv.

Organizuju izlet...

Sada je manje rezervisana, ali uvek je pomalo tužna.

- Šta? - Uvek je pomalo tužna.

Čuo sam.

- Ćao, hvala. - Ćao!

Kada se vraćaš?

Moram da vidim s poslom pa ću odlučiti.

Ne verujem da nemaš svoje pesme.

Svi ih imaju.

- Doviđenja. - Ćao.

Nisam rekao da nemam.

Zašto ih ne odsviraš i nama?

- Vidimo se. - Ćao!

Ako mogu da ti dam savet, mogao bi da dodaš neki ritmički deo.

- Možda bubanj. - Videćemo.

Videćemo. Pre ili posle će nešto odsvirati, zar ne?

Žao mi je što ti se ne sviđaju moji aranžmani.

Ne obaziri se na njega.

Nisu to njegovi aranžmani nego aranžmani klavijatura.

Video si novu devojku?

Pevao sam, nisam stigao da se predstavim.

- Kako je? - Odmah su je operisali.

Ja sam ostao bez sobe...

Vidimo se.

Šta si rekao?

- Hvala na svemu. Ćao! - Ćao, hvala.

Da. Da, sada...

Kako znaš da su je upravo operisali?

Nisam vam rekao? Mislio sam da jesam.

Kako god, sve je u redu, ništa... Još je ovde.

Skakanje nije dovoljno.

Skok je samo ispaljivanje strele. Prvo treba napeti luk.

Morate misliti upravo na to, na ono pre.

Kada je ispališ, odlučio si da pređeš prepreku.

Sam podsticaj te tera na korak više.

Uvek je to poenta.

Samo to.

- Jasno? - Lep koncept.

Danas sam puno naučio. Hvala, treneru.

Idemo, deco!

Skačimo! Skačite.

Brzo! Idemo!

Evo ga, kao i obično.

Nema pomoći.

Ne mogu da gledam kako propada sto godina poslovanja.

Sto godina.

Ovaj štand ima istoriju.

- Moj deda ga je otvorio 1924. - 1924?

- Da. - Oho.

Ne mogu da se pomirim s tim.

Bilo bi vreme. Pomirimo se s time.

- Da? - Da.

- Znaš li koliko sam dugo ovde. - A ja? Hajde!

Razvedri se. Razvedri se.

Aha.

Ko je to bio?

Još jedan bez ikoga.

Baš lepo.

Kada kucne moj čas, želim istu atmosferu.

Smislite nešto.

Glumite duhove, napravite neku sabotažu.

Ali želim da provedem jednu noć sama.

Kao i on.

Blago njemu.

- Ceo dan ste ovde? - Da, na sigurnom.

Malo sam oprezniji nakon onog juče.

Novosti?

- Idem u sobu. - Stižem.

Zašto?

Doći ću za tobom, daj mi pet minuta.

Zašto? Ja idem u sobu, ti radi šta hoćeš.

Dobro, dva minuta. Dolazim.

- Ti ne ideš? - Kuda?

- Na izlet. - Ne, ne.

Hajde, zabavićemo se.

Bravo, samo napred.

- Sturiale! - Ovde!

Sigurno si to ti a ne tvoja rođaka kao zadnji put?

Ne, ja sam!

Imate li letak?

- Da! - Da!

Super.

Vidi ko je došao.

Bravo.

Roberto, izvoli.

Vreme je.

Dame i gospodo, tačni smo kao švajcarski sat.

- Aplauz. - Bilo je i vreme!

- Ćao. - Ćao.

Znaš li kuda idemo?

Ne... Ne.

Daleko, nadam se.

Napred!

Hajde!

Da, bore se...

Jako lepo.

Kreni!

Hajde, napred!

Tako!

Hajde!

Čak i ne glume da umiru.

Ko su ovi ljudi?

Ne znam.

Izlet su organizovali bivši zaposleni bolnice.

Nisam ovo očekivala.

U moje doba, kada sam ja stigla, ovo je bilo nezamislivo.

Šta ste radili?

Čekali.

Bez previše ludih ideja.

Je li bilo bolje?

Ovde nije nikada bolje, samo postojiš.

Hajde.

Mama? Ne, veza je loša.

Zadrži formaciju!

Otkad sam stigla sjajno spavam, posebno u svojoj sobi.

- To nije tvoja soba. - Nije ni tvoja.

- Kako ti spavaš u hostelu? - Jako loše.

Stvarno? Ako povremeno želiš da prespavaš u mojoj sobi, slobodno.

Hvala.

- Vrlo ljubazno od tebe. - Ja sam ljubazna osoba.

Dobro... Laku noć.

Sjajne vesti!

Nije li sjajno što se vratila?

Možda ćeš dobiti sobu samo za sebe.

Nema smisla.

Pre ili posle svi napuste sobu.

To je čudo, doktore.

Zašto ste svi tako tužni?

Jer kada se vratiš je kao da se ništa nije dogodilo.

Neće se sećati ničega.

Hej, stani!

Čekaj me.

- Šta je bilo? Šta se događa? - Šta?

Zašto ne odeš da slaviš s ostalima?

Zašto si tako nervozan? -Nikada nisam bio nervozna osoba. Nikada.

Sada malo jesi.

Da, jesam. Vrlo nervozan.

- Kako je? - Šta?

Biti nervozan prvi put.

Pa... Ne znam, ovo mi je prvi put. Šta hoćeš?

Nisi ti nervozan, samo si jako tužan.

Šta ti znaš?

Šta ti znaš?

Znam samo da su sinoć svi, osim vas, bili srećni.

Vi ste bili tužni i još ste.

Izgledalo je poput sahrane a ne poput sjajne stvari.

Nisam tužan.

Treba biti samo srećan kada se dogodi tako nešto.

Zavidan i srećan jer bi ti mogao biti sledeći.

Kakve ja sada imam veze s tim?

Ne može se ovde ostati zauvek.

- Tačno, na kraju umreš. - Ili se vratiš kući poput nje.

Zašto ne biti srećan ako neko uspe?

Jer je to poput smrti, identično je.

- Nije istina. - Jeste. -Nije.

Ako sve zaboraviš, isto je.

- Isto je. - Dakle, stvar je u tome.

Dobro. Neće se više ničega sećati, meni to ne zvuči tragično.

Osim toga, čega se treba sećati?

Tebe.

Šta?

Ne želim da te zaboravim. Ne mogu.

Želim da ostanem s tobom.

Ne želim da umrem, ne želim da odem gore.

Želim da ostanem ovde.

- Ne, oprosti... - Ne, ne...

Tvoj je?

Nije to ništa u poređenju s ovim.

Kada stignem...

Dođem ovamo i proučavam ga.

Moram da shvatim...

Šta sam uradio, šta se dogodilo.

Zasad sam rekonstruisao štetu sa strane, sa ove strane.

Analiziram.

Analiziram, kao i tugu.

Šta je s tobom?

Tvoja situacija mi ne izgleda tragično.

Samo mali udarac.

Jedan udarac, ali...

Nije veliki.

A u istom si stanju kao ja.

To je ludo.

Rasplakao sam je.

Pogrešio sam sve što sam mogao.

Jer pričam, pričam previše. Zašto toliko pričam?

Ne razumem ja te stvari, nikada nisam.

Ne razumem.

Ne razumem šta se događa, ništa ne razumem.

Joj, kakav haos...

Sva sreća što ne čuješ šta pričam.

Sva sreća, inače bi mi se rugala.

Sada moram da sredim stvari.

Moram joj objasniti... Objasniću joj...

Šta ću joj objasniti? Šta ću joj reći?

Vidi koga sam dovela.

Kako?

Sećaš li se Serene?

Bilo mi je tako dobro. Bilo nam je dobro, zar ne?

Pozdravi tetku.

Kakav haos, zaboga. Dosta je tog haosa!

Želiš da razgovaraš s njom? Hajde, razgovaraj s njom.

Ne želiš? Onda nemoj.

Prestani da pričaš. Dosta.

Zvaćemo tatu, reci mu kako ti se čini.

Hteo sam da ti kažem da je bilo lepo provesti vreme zajedno.

Ali hteo sam to da ti kažem sam, bez muzike i balona.

Ako ti jednom nešto padne na pamet...

Ako se čega setiš...

Potraži me, možda ću još biti u ovom stanju.

Možda ću srušiti sve rekorde.

Čak i tvoj.

Zašto niko ne kaže kako je i zašto završio ovde?

Kafa?

Nekad neko kaže.

Ne pitam, samo me je zanimalo zašto.

Jasno.

Na mene je pao desetogodišnjak s drugog sprata.

Čovek može da izmisli šta hoće.

Nisam to izmislio, zato sam ovde.

- Ne verujem ti. - Niko mi ne veruje.

Svi misle da sam stajao tamo kako bih ga spasao.

Naravno. Niko ne bi verovao da si slučajno prolazio baš tada.

Znam.

Ja sam imala saobraćajku.

To je klasik.

Da. Ti si puno originalniji, priznajem.

Videla sam jako dobro pred sobom.

Niko me nije omeo.

Niko nije prelazio ulicu, ni pas, ni mačka ni ptica.

- Golub? Niko? - Ne.

Ko zna koliko se puta u istim uslovima ništa nije dogodilo.

Ali ovaj put...

Jednostavne stvari...

Su najopasnije jer misliš da ih znaš.

Idem da spavam.

Vidimo se sutra?

Da.

Mislim da sam se zaljubio.

I ja, mislim.

Kako je to moguće?

Ne znam.

Šta ću sada?

Šta?

Odvode ga.

Preseliće ga. Ali gde?

Nisam shvatio. Na posebno mesto za ljude poput mene.

Kako to misliš?

One beznadežne slučajeve.

- Svi smo beznadežni. - Tačno.

- Ja sam u gorem stanju. - Nije tačno.

Možda i jeste.

Evo ga.

- Ćao. - Ćao.

Bilo mi je drago.

Ovo nije doviđenja, ovo je zbogom.

- Moramo da idemo. - Kuda?

- Na jedno mesto, važno je. - Danas želim da mirujem.

Meni je veoma važno.

Dobro. Idemo.

Šta je bilo?

Sačekaj tren.

Malo sam potcenio situaciju.

Ne...

Već dugo nisam dolazio, malo sam nervozan.

O čemu se radi?

Hteo sam da te upoznam s ocem.

Bez obaveze.

Ali stalo mi je do toga da ga upoznaš.

Ne znam zašto.

Ne znam.

Više nije svestan ničega.

Već skoro deset godina kopni.

Nisam dolazio otkad sam završio u bolnici.

Mislio sam, on kopni, ja kopnim.

Tako je to.

Nema smisla.

Nema smisla.

Ha?

Hej...

Jesi li dobro?

Zašto jednostavno ne ostanem u bolnici, u krevetu?

Zašto si me doveo ovamo?

Znam, nije trebalo.

Oprosti.

Bili su u mojoj sobi i bili su zadovoljni.

Spominjali su napredak.

Oporavljam se.

Žao mi je, mnogo mi je žao.

Kako ću te ostaviti ovde?

Bio sam ovde i bez tebe.

- Ali nisi bio bolje. - Jesam.

Onda si ti došla.

- Oprosti. - Ne izvinjavaj se.

Oprosti, imaš li trenutak?

Nemam. Radim, oprosti.

Sećaš li me se?

Verovatno nas vidiš puno pa misliš da smo svi isti, kapiram.

Sećam se svih, baš svih.

Slušaj...

Tek je počeo. Mislim da mi nije ostalo puno.

Ne znam šta hoćeš, ali ne mogu ti pomoći.

Ne, ne treba mi to. Hteo sam nešto da te pitam.

Ne znam je li to moguće, radiš li to, ali pitaću te svejedno.

Budući da sve pamtiš, možda se sećaš i nje.

Nadam se jer nije dugo ostala.

Brzo je otišla gore...

Ne znam gde je, kako je i...

Hteo bih da joj neko kaže da smo se upoznali, to je sve.

Prvo smo se posvađali, ali onda...

Ne znam, dogodilo se nešto neverovatno.

Ne znam šta to, ali nešto lepo,

najlepše što mi se dogodilo otkad sam ovde.

A sada umirem. To je život.

Ali ona mora znati da smo imali nešto.

- Ona to mora znati, samo to. - Ne ide to tako.

Kako to misliš?

Ne funkcioniše to tako. Oprosti, ali ja tu ne mogu ništa.

Niko ne može.

Dođi, idemo.

Tu si? Jesi ispred? Mi smo ovde, unutra.

- Samo da te pozdravim. - Ostani tu, ne budi lud.

Ne brini, dobro smo opremljeni.

Samo na tren, ne mogu dopustiti da odeš a da te ne pozdravim.

Tu si.

- Drže te? - Jako čvrsto.

Onda te ostavljam u dobrim rukama.

Ideš na taj lepi izlet bez mene?

Nije to jednodnevni izlet.

Pošalji razglednicu ako je mesto lepo.

Nedostajaćeš mi, prijatelju.

Nije rečeno.

Nije rečeno.

Srećan put.

Čuvaj se.

Brzo se vraćam.

Ćao.

- Ćao. Drago mi je. - I meni.

Hvala što si prihvatila poziv.

Ne znam ni zašto sam ovde.

Ni ja.

Želite da naručite?

Stigao je. Meni čaša vina.

- Može crno vino kuće? - Da.

I meni pivo, hvala.

Ja sam naručila vino.

Da. Njoj vino, meni pivo, hvala.

Dobro, pivo i vino. Stižu.

Hvala.

Odakle krenuti?

Uvek je najbolje krenuti od kraja.

U SEĆANJE NA ALBERTA MASTRANDREU