Original subtitles

Počeo sam da upoznajem mog oca na dan kada je umro.

Malo je kasno,

zar vi ne mislite tako?

Ili je možda to bilo pravo vreme?

Moj otac je uvek voleo poslovice.

Jedan od njegovih omiljenih bila je, "Bolje kasno nego nikad."

Pa,

jednom moram da se složim s njim.

Tata,

ovo je bilo vredno čekanja.

Osim što je voleo poslovice, moj otac je bio metodičan čovek.

Mesto za sve i sve na svom mestu.

Njegova porodica nije bila izuzeta od ovog izbirljivog osećaja za red.

Ja sam bio srednji brat,

koji je došao posle najstarijeg ali pre najmlađeg.

Savršeno.

Nikad mi nije bilo jasno gde se moja majka uklapa,

a ni njoj, pretpostavljam.

Možda će sada, kad sad on leži pored nje,

imati vremena da razgovaraju o tome.

Nedostatak komunikacije je uvek bila još jedna porodična tema.

Mi nikada nismo pričali o tom.

Ili o drugim problemima. Ili mnogim drugim stvarima.

Nikada nismo razgovarali o nečemu što nije savršeno trivijalno

i prolazno.

Savršeno civilizovano.

Pa, kada su me moja dva brata delegirala da podelim imanje našeg oca,

umesto da mi se taj zadatak ne sviđa, ispunio me je tajnom nadom.

Možda bih među očevim uspomenama mogao nešto da nađem

da me natera da posumnjam, makar na trenutak,

da je ispod tog nepokolebljivog karaktera bilo ljudsko biće,

sa sumnjama,

fantazijama,

strahovima...

i ljubavlju?

Kako napreduje?

Dobro. Ovde sam.

Želeo bih da kažem da sredim tatine stvari, ali to bi bilo nemoguće.

Više kao da njegove stvari sređuju mene.

Nikada nisam video nešto tako organizovano.

Da li si znao da je imao kopiju svake marke izdate u Gvineji

od 1967 do 1998?

Da, sad ću da pogledam pisma.

U redu, zvaću te kasnije.

Ćao.

Pisma mog oca, kako i ne bi bila,

katalogizovana su do poslednjeg detalja.

To uopšte nije iznenađenje.

Ništa zanimljivo.

Ovo bio poslednji paket.

Ili nije bio?

Zašto smo toliko fascinirani stvarima pod ključem?

Sećam se jednom,

mora da sam imao šest ili sedam godina, kad sam video oca kako nešto zaključava.

Ne u metalnoj kutiji, tada,

to je bilo u njegovom velikom stolu od sandalovine.

S pedantnom pažnjom, otac je zaključao

neke slatkiše koje nam je poslao jedan rođak

iz neke provincije, zaboravio sam odakle.

Moju dečiju radoznalost nisu sprečile sandalovina, brave ni poreklo

i ti slatkiši, koji su bili tvrdi kao kamen,

završili su u mojim kandžama.

Moj otac je otkrio krađu i organizovao poteru u kući da ih pronađe.

I našao ih je, da, našao ih je...

Ne slatkiše,

koje sam progutao jedan po jedan, skamenjene, i završio sa bolom u stomaku.

Našao je omote.

Kao dete,

misliš da stvari izvan vidokruga niko ne vidi.

To je jednostavna logika, ali nažalost pogrešna.

Da li sam u pravu, mama?

Izdajnički omoti bili su bačeni ispod mog kreveta.

Kazna je bila stroga,

veoma stroga.

Odveo me je u njegovu biblioteku,

nagnuo me nad svojim skupim stolom od sandalovine i batinao me po dupetu.

Jedan udarac za svaki slatkiš,

i još jedan dodatno za...

Ne sećam se zašto.

Svidelo mu se, pretpostavljam.

Nasilju nikada nije potrebno opravdanje.

A sada ovde, ispred mene,

nova prilika da prkosim ocu,

da ispitam njegove tajne.

Ovoga puta batine mu neće biti od velike koristi.

Nisam mogao da nađem ključ.

Zašto ova pisma nisu katalogizovana sa ostalima?

Zašto ih je moj otac smatrao posebnim, kao one slatkiše iz provincije,

i zaključao ih je?

Nije napisan pošiljalac.

Ali adresovana su uvek istim rukopisom.

Neka od njih su bila pocepana i zalepljena.

Ko je bio ovaj anonimni dopisnik, koji bi mogao da izazove u njemu takva osećanja?

Da ne bude greške,

moj otac je pocepao stvari jer je hteo da budu pocepane.

On nikad,

i mislim nikad, nije pravio grešku.

Ili sam tako mislio...

"Dragi Rafaele,

prošlo je tri nedelje otkako sam te poslednji put video i sve što mogu da kažem

je da te ništa i niko ne može izbaciti iz mojih misli,

koje muči tvoje nezasitljivo odsustvo,

evokativno sećanje na tvoje prisustvo...“

"Nezasitljivo odsustvo?"

"Evokativno sećanje na tvoje prisustvo?"

Ovo pismo ne može biti za vlasnika onog stola od sandalovine kojeg sam poznavao...

„Dani su dugi i bezbojni,

kao sterilni plato na kome ništa ne raste

kad ti ne hodaš tamo.

Za nedelju dana držaću te u naručju,

zamišljajući svet u kome ništa,

osim tebe i mene i ove ljubavi koja me obuzima,

ništa nije kao što jeste, ali sve je kako treba da bude.

Toliko te volim da me čak boli da to napišem."

Da li je moguće voleti toliko da boli?

„Sanjam te svake noći, svakog dana,

otvorenih ili zatvorenih očiju,

sa dušom mojom dalekom i siročetom bez tebe.

Zbogom, moja ljubavi.

Huan."

Huan?

Huan!

Sranje! Huan?

Ceo ovaj niz jeftine poezije potpisao je muškarac?

Huan!

Ko je bio moj otac?

RANJEN VETROM

Ne, dođavola, ne. Opet si to uradio!

I ovoga puta ti neću oprostiti.

Šta misliš da sam ja? A niko?

Oronuli starac?

Ne kažeš, ali tako misliš.

Uperiš svoje velike plave oči u mene i smeješ se.

U sebi, ali se smeješ.

To su stvari koje ne vidiš jasno, koje slutiš,

koje osećaš, to je ono što me izluđuje...

Ali ne ovaj put,

prekoračio si granice mog poslovičnog strpljenja.

Ne volim te više.

Ne, ne dolazi kod mene sa poljupcima i zagrljajima.

Ne volim te.

Voleo bih da mogu da kažem da te nikada više neću voleti,

ali znaš da bi to bilo nemoguće,

da moja večna mržnja traje samo koliko i jedna od mojih glavobolja.

Tako je dosadno, čupao sam kosu,

ti znaš kako je to.

Svi kažu da ga previše razmazim, i znam da jesam, ali...

bolje je odmah da mu oprostim,

da se ne istraumatizuje.

Nisam baš siguran da postoji nešto kao mačji psiholog.

Hose Antonio, ovaj!

On nikad ne obraća pažnju na mene.

Možda mu se ne sviđa njegovo ime. Ni ja ne volim moje,

ali bar odgovaram kad me ljudi zovu.

"Hej, Huan, Huan!" kažu oni

a ja dolazim trčeći i kažem,

"Da?"

Ja se čak smejem.

Moram da priznam, zavisi od tog ko me zove.

Više se smejem muškarcima nego ženama,

mladima više nego starima,

tamnokosima više nego plavima, a lepima...

više nego ružnima.

Da, znam da nije fer deliti svoju sreću

na osnovu neozbiljnih spoljašnjih izgleda,

ali ko je rekao da je život fer?

Hose Antonio!

Nazvao sam ga po jednom od mojih momaka. Nije da je izgledao kao mačak,

ali ni on nije obraćao pažnju na mene pa je imalo smisla da ih zbratimim.

Nadam se da nije Hoze Antonio. Nijedan od njih...

Naravno, kad bolje razmislim,

Kad bi moj mačak mogao da me nazove telefonom,

mogao bih da ga odvedem u cirkus umesto psihologa...

Znam šta misliš...

„Ovo je starac koji je poslao ta pisma...“

"sada sav požuteo od starosti."

Pa, da, to sam ja.

Mogao bih da budem niži, ružniji, stariji...

I muževniji.

Ali ne, takav sam kakav sam:

Huan.

I znam da znaš ko je telefonirao ranije.

To je bio David, Rafaelov sin. Da li sam u pravu?

Nisi ti toliko pametan,

Samo sam ti olakšao, priznaj.

Pa, kad bolje razmislim,

preskočimo prolog i pređimo na stvar.

Uvek sam mrzeo predvidljivo.

Zato ne volim život,

znam kako će se on završiti.

Ne pitaj me kako je dobio moj broj, ali dobio ga je.

Hteo je da me upozna.

Da se nađe sa mnom razgovara o nečemu što se tiče imovine njegovog oca.

Znao sam da je Rafael umro.

Nisam plakao kad sam čuo. Nisam se ni smejao.

Samo sam seo na staru klupu u parku

i gledao u nebo.

Gledao sam u nebo očekujući da nešto osetim.

Ništa nisam osetio.

Pretpostavljam da kad si previše plakao u životu,

možeš da završiti u jednom od dva kluba: s onima koji plaču zbog svega

i s onima koji više ni zbog čega ne plaču.

U tom trenutku sam shvatio da sam se pridružio drugom klubu.

Pa...

Pogledao sam u nebo...

i duboko udahnuo.

Shvatio sam da je vazduh koji puni moja pluća

bio jedina autentična stvar koja mi je ostala u ovoj fazi mog života.

On nije zvučao kao njegov otac.

Rafaelov glas je bio suv, zaobljen, čvrst.

Glas njegovog sina bio je sladak, nesiguran, nestvaran.

Volim nesigurne ljude, koji stalno menjaju mišljenje,

koji menjaju svoje gledište i principe svakog minuta svog života.

Ne postoji ništa sličnije smrti od čvrstih, nepokolebljivih ubeđenja

kakva god da su ona.

Pozvao sam ga. Bio sam radoznao da ga upoznam.

Rafael bi se tako uznemirio da nas je video zajedno.

Kako ste me našli?

Radije ne bih rekao.

Ljudi samo kriju stvari kojih se stide. Nije bitno.

-Sigurni ste da ne želite piće? -Da, siguran sam.

-Zar ne pijete u toku radnog vremena? -Ne radim.

Pa, sređivanje imovine ne može da bude baš zabava.

To su stvari mog oca. Moram da ih sredim.

Kada je moja sestra umrla, morao sam da sredim stvari,

gomila papira: bankarski računi o kojima ništa nisam znao,

akcije, imovina...

Živeo sam pored milionerke 50 godina a ja to nisam znao.

Bizarno. Ako si milioner i ne pokazuješ to,

propustio si poentu da to budeš, zar ne?

Ali Asun nije tako mislila.

Ona je bila razuman vredan mrav a ja sam bio pohlepni skakavac.

Htela je da uštedi za „kišni dan”.

Ali čekujući taj kišni dan

pretpostavljam da nikada nije pomislila da čuva kišobran za mene.

Ali eto ga.

Vredan mrav pao je mrtav od srčanog udara

a skakavac pije francuski konjak iz češke kristalne čaše.

Da li ste sigurni da ne bi želeli ni kap?

Ne, hvala.

Da li ćete mi reći zašto ste došli?

Ili ćemo provesti više vremena igrajući ove taktičke igre,

pontifikujući ljudsko i božansko

pre nego što uskočimo u živi pesak ličnih interesa?

-Ja nisam ovde zbog ličnog interesa. -Lažljivče.

Sve što radimo je iz ličnog interesa.

Radimo, govorimo, slušamo... I volimo. Naročito volimo.

Ništa nije sebičnije od ljubavi.

Imate prilično pesimističan pogled na život.

Nema drugog izbora.

Kada dostignete moje godine, shvatićete da je život samo loš vic.

Izvinite, Huan, ali vi ne znate kako ću se ja osećati u vašim godinama.

To je moguće.

Na sreću, neću biti ovde da se vidim lično.

Oprostite, hteli ste da mi nešto kažete.

Ako želite, možemo da vratimo na vašu poslednju rečenicu, dečko.

Došao sam da pričam o mom ocu.

Ma nemoj mi reći? Šališ se!

Da li sam to ja ili si mi se smejao otkako sam ušao kroz ta vrata?

Nisi samo ti. Podsmevao sam ti se.

Ali sam se takođe posmevao sebi. Svima.

Čak i Hozeu Antoniu! Moj mačak.

Razmaženo prokleto stvorenje.

Pokaži rep sada ili se nikada ne vraćaj ovamo!

Nastavi, slušam.

Možda bi više voleo da se vratim drugi put, kada nađeš svoju mačku.

Ne, ne, slušam.

Izvini još jednom. Sedi dole, molim.

Tri puta sam ti uskratio priliku da govoriš,

sve što nam sada treba je da petao zakukuriče.

Naravno, Sveti Petar je imao izgovor: mogli su ga naopako razapeti

i to mora da je malo bolno.

Ali sve što radim, na kraju krajeva, je da tražim rasejanu mačku.

Pretvorio sam se u uvo.

Našao sam neka pisma mog oca.

Koje si napisao ti.

Pa. Nemaš šta da kažeš?

Ne. Imaš nešto da pitaš?

To su ljubavna pisma.

Ljubavna? Ne, ne samo ljubavna.

To su pisma ljubavi i strasti, vatre, želje.

-Mogao bi da kažeš tako. -Forma je sve! Veruj mi.

Život je napravljen od prijatnih formi, a ne od dosadnih sadržaja.

Sadržaj je čist, jednostavan, očigledan.

-Forme dozvoljavaju više nijansi. -Zovi ih kako hoćeš,

ali pisma između dva muškarca:

ti i moj otac.

Da i ti misliš tako?

Znam. Čitao sam ih.

Ne veruj svemu što čitaš ili vidiš.

A ponekad čak ni ono što doživiš.

Ponekad je teško ne verovati.

Uvek sam mislio da će ih uništiti.

Da je znao da će umreti, pretpostavljam da bi.

Svi ćemo umreti. Glupo je misliti da si besmrtan.

A ima stvari koje je bolje ne odlagati do poslednjeg trenutka.

To je bilo toliko je davno da...

Da li sam pogrešio što sam ih pročitao?

Ne.

Mislim da je pogrešno što ih ceo svet tada nije čitao, ali sada.

Ne, drago mi je da ih imaš.

Ne bih voleo da ih tvoja majka vidi. Žena koja je toliko dugo trpela, kakva sramota.

-Da li si je upoznao? -Da, sreli smo se nekoliko puta.

Ona je bila dobra žena, ali bez ličnosti.

Izvini što o njoj ovako govorim, ali pitao si.

Pitao sam samo da li je poznaješ, a ne za tvoje mišljenje o njoj.

Možda sam ti se podsmevao, ali izgleda da si malo defanzivan

Kako bi ti bilo da sam ja uvredio tvoju majku?

Ja? Oduševio bih se. Nisam mogao da je podnesem.

Dozvoli mi da razjasnim jednu stvar.

Nisam uvredio tvoju majku.

Rekao sam samo da je ona dobra žena, ali bez ličnosti.

Obično te dve stvari idu zajedno.

Koliko dobrih ljudi poznaješ sa ličnošću?

Ne znam,

ali ljudi se prečesto zbunjuju između ličnosti i neprijatnosti.

Pa, to je dobra tema za debatu:

"Ličnost i neprijatnost na početku novog milenijuma."

Siguran si da ne želiš piće?

Popij jedno za Asun. Uvek je bila gostoljubiva.

Ne. Pričaj mi o mom ocu.

Bože, hteo sam da te pitam isto.

Pretpostavljam da si ga poznavao bar malo.

Trideset i nešto godina sa nekim nije nešto što se zove slučajan seks.

Da li si bio u vezi sa njim?

Ne tako brzo.

Imam trideset sedam godina.

Izgledaš mlađe. Srećniče.

Uvek sam izgledao spram svojih godina. Koliko je to tragično?

Ja sam ga poznavao jedino kao njegov sin.

-Zar to nije dovoljno? -Nije dovoljno.

Uvek sam se čudio zašto ljudi žele da znaju sve o drugima.

Imamo pravo na dozu misterije, dragi.

Laži nisu isto što i misterija.

Shvatam. Možete li da objasniš razliku?

Laži prikrivaju stvari.

Misterija ih obavija, dajući im auru magije.

Bio je veoma pametan. Pametniji od svog oca, to je sigurno.

Igrao se sa mnom, Ne znam da li je bilo svesno ili ne,

koga je briga za to? Dao sam mu nešto da se igra.

U redu, hajde da pričamo o tvom ocu. Ali ne danas.

Umoran sam, glava mi puca a i mačka mi je pobegla.

Vrati se sutra. Donesi sva pisma.

Voleo bih da ih ponovo pročitam.

On se igra sa mnom.

Ali bio sam toliko radoznao da sam ga pustio.

On je svakako bio čudan momak,

miljama daleko od mog oca.

Šta su oni mogli da imaju zajedničko?

Zašto veza?

"Zdravo, Rafaele.

Pišem ovo pismo u očajunju,

kao i sve što radim kada je povezano sa tobom,

kao i svakog od mojih dana otkako sam te upoznao.

Nikada ne bih zamislio ovakvu ljubav."

Loše je praviti pretpostavke, posebno u stvarima srca,

koje imaju više zajedničkog sa lutrijom nego matematikom,

iako je to nekakvo uobičajeno mesto na koje si sigurno već naišao.

Barem jednom u životu moraš da se odvažiš

i skočiš u duboki ponor.

Doskok može da bude bolan, ali...

slobodan pad je...

nezaboravan.

"Nikad nisam mogao da sanjam o tako slatkoj žuči",

"o tako prijatnom bolu."

Rafaele,

konačno mogu da ti kažem:

uništio si mi život.

A sada tvoj sin želi da te bolje upozna.

Kako iskušenje, dragi moj,

kakvo iskušenje...

Pa, da li ste našli vašu mačku?

Molim te, ne budi toliko zvaničan.

Znam da sam pomalo relikvija, ali ipak imam dozu sujete

koju ni ti ni bilo ko ne može da uništi.

U redu. Ali da li si našao tvoju mačku?

-Nisam. -Zar nisi zabrinut?

Ne. Ima mnogo stvari u životu koje nisam našao.

Jedna više me neće ubiti.

Ali radi tvog mira, odaću ti tajnu:

Nemam mačku.

-Šta? -Nemam mačku.

Hose Antonio je uginuo pre pet godina.

Pozitivna strana, moja kuća nije prekrivena mačjom dlakom.

Ali i dalje razgovaram sa njim, pomaže mi da se opustim.

Ne gledaj me kao da sam ludi starac.

Ili bar budi delikatan da me gledaš kao da sam lud, tačka.

Mislim da je to tužno.

Šta je tužno?

Razgovarati sa nekim ko više nije tu.

Žao mi je što moram da ti kažem da je to manje-više ono što ti radiš:

razgovor o nekome koga više nema.

Ja bar o tom nekome pričam sa nekim ko je ovde: s tobom.

Nemoj da pogrešiš. Ni ja nisam ovde.

Ja sam samo odraz,

fatamorgana usred pustinje koju prelaziš.

-Hajde da pričamo o tebi. -Ja to ne želim.

Ali ja želim. Šta ti se dopada?

Normalna osoba, pretpostavljam.

Čisti se, onda.

Ne želim normalne ljude u svom životu, želim samo izuzetna bića.

Napolje iz moje kuće! Odlazi!

Moj otac je bio normalna osoba.

I voleo si ga mnogo godina.

Pretpostavljam da jesam,

ali to nije bio moj izbor.

Ne biraš ljubav.

Biraš profesiju, grad, prijatelje...

Ljubav je kao državni udar, ona ne traži dozvolu, niti se ponaša demokratski.

Tvoj otac je bio normalan,

ali ljubav ga je pretvorila u nekog posebnog za mene...

Čak i da on to stvarno nije bio.

-Imaš li devojku? -Ne.

-Ja nisam gej. -Nisam ništa rekao.

- Ali mislio si. - Zar ne mogu da mislim šta mi se sviđa?

Ne volim kada ljudi misle o meni stvari koje nisu istinite.

Raznese ti mozak, dragi dečko.

Svet je pun pogrešnih ideja.

-Siguran sam da si imao više od jedne. -Ja ne mislim tako.

- To što ne misliš ne znači da je sigurno. - Ja nisam homo. U redu?

Nisam to mislio. Ali svejedno.

-Šta mirišeš? -Tebe. Imaš li nešto protiv?

-Mnogo. -Izvini.

Pa... Čime se ti baviš.

-Ja sam arhitekta. -Umetnik, bože.

Crtane planova kuća nije veoma kreativno.

Šta je s tobom?

Ovih dana ništa. Kao što sam ti rekao, Asun je bila finansijska čarobnica.

-Šta je bilo pre toga? -Bio sam učitelj u osnovnoj školi.

Jednog lepog dana jednostavno nisam otišao. Ostao sam ostao kod kuće.

Mislim da sam izgubio interesovanje da bilo koga podučavam bilo čemu.

Učiš stvari kada želiš,

ne kada neko pokušava da ti ih nabije u glavu.

U tim godinama sve što želiš je da se igraš i smeješ.

Kako si upoznao mog oca?

A sad predavanje.

Dozvoli mi onda da ustanem.

Kada pričam o ozbiljnim stvarima volim da uvučem stomak,

Izbacim grudi i namestim dubok glas.

Otišao sam...

Otišao sam u kancelariju tvog oca. Bio mi je potreban dobar advokat

da me izvuče iz užasnog nereda zbog zaostale hipoteke.

Uvek sam bio katastrofa sa tim stvarima, a Asun i ja još nismo živeli zajedno.

Onda sam ga video:

tako zgodan..

tako visok...

tako ozbiljan...

tako heteroseksualan.

To uopšte nije bila ljubav na prvi pogleda.

Prošlo je nekoliko dana pre nego što sam počeo da se stvarno fokusiram na njega,

na čoveka ispod strejt tipa, mislim.

Srećom po Kupidona,

trebalo je više od tri nedelje da se reši jadna hipoteka.

U vreme kad mi je uručio račun, bio sam beznadežno zaljubljen.

Šta si uradio?

Mislio sam da izmislim neki drugi pravni spor,

ali honorari tvog oca su bili previsoki. Nisam to mogao sebi da priuštim.

Pa?

Skupio sam hrabrost i pozvao ga na večeru.

Usluga koju mi ​​je upravo učinio bila je savršen izgovor.

- Pa ste večerali. - Ne, nismo, ne budi nestrpljiv!

-Mogu li da ispričam moju priču mojim tempom? -Da, izvini.

Kako ljubazno.

Rafael je, kao što se moglo očekivati, odbio moju ponudu.

"Hvala, ali nisam učinio nikakvu uslugu, to je bio moj posao",

"zato ste mi platili."

Moj otac je uvek bio tehničar.

Ti si insistirao, naravno.

Ne. Nisam insistirao.

Možda delujem nadmoćno,

ali kada si zaljubljen nisi ista osoba.

Ti si neko drugi,

stranac, nervozan, uvek čekaš pogled tvog princa na belom konju.

Kada ste se ponovo videli?

Slučajno, u kafeu.

Pripremao sam "slučajnost" skoro mesec dana.

Nikada nisam sreo nekoga ko je tako malo sklon da pije kafu.

Ja, gospodar apsolutno ničega, dolče vita,

Gospodin „Ne odlaži za sutra što bi mogao da uradiš sledećeg dana, ili nikada, "

bio sam potpuno slomljen.

-Špijunirao si ga mesec dana? -Da.

I konačno, u nebeskom slomu bioritmova, pretpostavljam,

on je ušao u taj kafe

na uglu Kale Serano i Hermosilja.

Nema ga više, sada je hamburger bar.

Dakle, vidiš, sve moje uspomene se na kraju pretvaraju u hranu ili piće.

Da li žuriš?

Ne.

Zašto stalno gledaš u sat?

To je nervozna navika.

Da budem iskren, to je gadna navika.

Evo me, kopam po sećanju,

podižući kamene ploče na prošlosti po kojoj radije ne bih kopao,

a eto ti škiljiš u sat.

To je veoma neprijatno.

Izvini.

Izvini?

-U redu. Istina je da imam sastanak. -Pa zašto si lagao?

-Nisam želeo da izgledam nepristojno. -Pa, sigurno si uspeo!

Ne postoji ništa bolje od laži da otkriješ kakav si stvarno.

-Da li ti ja izledam nepristojan? -Da, izgledaš.

Prost i glup.

Zašto želiš da znaš sve ovo?

Zašto odjednom osećaš potrebu da upoznaš svog oca?

Nije ti ništa značio živ, nemoj ga sad da ga stavljaš na pijedestal.

Ili da ga skidaš. Nije vredno toga.

Idi na sastanak i prevuci ruke preko te blesave plavuše.

Budite srećni, živite svoj život.

Ili bar pokušajte.

Rekao sam da mi je žao. Zar to nije dovoljno dobro?

Ne. Ne želim izvinjenja ili izgovore. Želim istinu.

-Koliko daleko predlažeš da idemo? -Do kraja.

Kako dirljivo.

Šta ako nema kraja?

Poznavao si mog oca na način na koji ga niko nikada nije poznavao,

čak ni moja majka.

Ta pisma govore o strasti koju nikad nisam video u njemu.

Možda je nije imao.

Ali sve je zapisano!

Ne znam nikog tako tvrdoglavog u pogledu moći pisane reči.

Osim Mojsija i njegovih bednih kamenih ploča...

Prestani da se igraš! Dosta mi je tvog ismejavanja!

Da budem iskren, mislio sam da si pametniji od svog oca.

Ali pogrešio sam.

Moje čulo mirisa me je izneverilo.

Tvoj mozak je na istom mestu kao i njegov.

Gore.

A gde misliš da bi trebalo da bude?

Ovde.

To je ogromna razlika koja deli pobednike od poraženih.

Ostavi svoj mozak u svojoj glavi, ne komplikuj život.

Idi na tvoj sasatanak. Trijumfuj.

A mene zaboravi.

Počinjem da shvatam zašto ste moj otac i ti mogli da budete zajedno.

Na kraju, ti tretiraš ljude na isti način,

kao da su oni inferiorna bića,

sa prezirom koji proizilazi iz saznanja da si inteligentan,

saznanja da si poseban.

Dozvoli da ti kažem nešto.

Osim toga, moj otac i ti imate još nešto zajedničko:

usamljenost.

Možda si u nekoj fazi svog života bio drugačiji,

ali sada...

ti si ništa drugo nego ogorčeni starac.

Sasvim sam.

Ovaj ogorčeni starac

želi da se skloniš kako bi on mogao da bude sam.

Ne, ne želim da čujem još jednu besmrtnu frazu pre nego što nestaneš.

Idi u tišini.

Bar pokaži malo klase. Tvom ocu bi se to svidelo.

I otišao je.

Bio je ljut, veoma ljut.

Ali siguran, vrlo siguran da me je povredio,

nešto što ne može svako da tvrdi.

Naša vizija stvarnosti je tako delimična.

Gledamo nostalgično u zalazak sunca

ne primetivši da u drugom delu sveta isto sunce izlazi

a neki drugi imbecil gleda, zarobljen.

Isto sunce, ali druge oči.

Drugi mozak.

Drugo srce.

Da,

ovde sam,

sasvim sam.

Sa strašnim osećanjem da sam protraćio život.

Asun, Rafael

i čak i Hose Antonio su otišli.

Sad sam samo ja.

Moja greška je bila što nisam shvatio nešto fundamentalno:

ne trebaju ti dvoje ljudi da bi voleo,

potrebna je samo jedna osoba koja to želi.

Ljubav nije uvek dijalog.

To može biti dug, usamljeni,

užasni monolog.

Primite moj savet.

Nikad se ne zaljubite u nekoga ko vas prezire.

David je došao ovde nadajući se odgovorima, onima koje sam godinama tražio.

On nikada nije poznavao svog oca. Ja nikada nisam poznavao Rafaela.

Njega izjeda sumnja.

Mene je uništila izvesnost.

Možda bi bilo bolje da obojica još malo ćaskamo.

Možda hoćemo.

Ko zna? Ko zna?

Moj otac je sakupljao stare ploče.

Išao je u obližnju prodavnicu polovnih ploča

u potrazi za skrivenim blagom

kao što su ograničena izdanja

ili retke kompilacije.

Slušao ih je na starom gramofonu,

iz studentskih dana na univerzitetu.

On je stvarno voleo italijanske pevače i pevačice.

Rita Pavone,

Džimi Fontana,

Nikola DiBari...

i Mina.

Naročito Mina.

"Njen glas je jedinstven."

Puštao bih ponovo i ponovo.

Pažljivo je rukovao njima,

zabrinut da će trun prašine pokvariti njihov zvuk.

Otac me nikad nije mazio.

Pa, ne.

Možda ovo što sam sad rekao nije sasvim tačno.

Odveo me je jednom u bioskop,

da gledam jedan od najokrutnijih filmova svih vremena:

Bambi.

Ne, ne smej se: Bambi.

Taj film me je traumatizirao.

Sa osam godina, nisam bio spreman za takvu tragediju.

Nikada neću zaboraviti suze koje su mi tekle niz obraze

dok sam bio svedok smrti tog jadnog jelena.

Moj otac, videvši me tako uznemirenog,

posadio me je na njegova kolena i nežno me pomilovao po kosi,

šapućući mi u uvo:

"Ne plači više,"

"majka jelen je morala da ode,"

"ali sve je u redu."

Ne, nije bilo u redu.

Ništa nije bilo u redu.

Pretpostavljam da je ono što je moj otac želeo da uradi milujući me po kosi

bilo da me spreči da pravim takvu buku.

To je bio prvi i poslednji put da me je on vodio u bioskop.

Da, moj otac me je jednom pomilovao.

Ali nikada neću znati sa sigurnošću zašto.

To je Huan. Zvao je nekoliko puta.

Pokušao je da me vidi, ali mislio sam da to nije dobra ideja.

Pa sam rekao ne.

Ali svi znamo koliko neki ljudi mogu da budu uporni

kad nešto žele.

Mogu li?

Šta ti radiš ovde?

-Ako breg neće da dođe Muhamedu... -Ne želim da te vidim.

Prekasno.

Najviše što možeš da uradiš je da pokušaš da me ne slušaš.

Ili bih mogao da te zamolim da napustiš moju kuću.

Da li ćeš to uraditi?

Nikada ne preti pretnjama koje nisi spreman da izvršiš.

-To je neelegantno. -Ko te pustio unutra?

Tvoj otac.

Bar je tako izgledalo. Ko je on?

Horhe, moj brat.

Najstariji je dobio lice svoje majke, a najmlađi očevo.

Šta je s tobom?

Mislim da ja ne ličim.

-Zar ti nisu rekli da si usvojen? -Nije vreme za viceve.

Kad nije vreme za viceve, savršeno je vreme da dobiješ jedan.

Molim te, odlazi.

-Davide... -Bio si u pravu, tako je.

Ne treba da prolazimo kroz sve ovo. Molim te, odlazi.

Alo...

U redu. Reci šta god imaš da kažeš.

Zar nećeš da me ponudiš pićem?

Asun se sigurno okreće u svom grobu.

U stvari, upravo sam hteo da izađem.

Bože, opet ona plavuša?

Ne. Ova je crnka.

Tipično.

Duboko dole sve plavuše su zaista crnke.

Više nema ničeg pravog.

Mogu li da te pitam nešto?

Možeš.

Zašto nemaš stalnu devojku?

Ja sam mlad. Želim da uživam u životu.

Promiskuitet čini da se osećaš življe?

Vidi ko mi kaže: Gospodar Dolče Vita.

To sam ja, ti nemaš pojma.

Ali da bi živeo,

prvo treba da budeš u stanju da osećaš, da opažaš,

da uživaš... A za to je potrebno vreme.

- Mogu li da te pitam nešto sada? - Možeš.

Zašto toliko voliš da mirišeš stvari?

To je najpouzdanije od čula, najdirektnije.

On nikad ne pogreši, nikad ne laže.

Otuda i izreka „on ima nos za posao“

ili „ovo ne miriše kako treba“.

Čulo mirisa se koristi kao referentna tačka za istinu.

Kralj čula.

Mogu da kažem da te je moja olfaktorna disertacija dirnula.

Hvala.

- U šta gledaš? - U tebe.

Ovako izgledaš mnogo zgodnije. Ovo je više tvoj stil. Neformalan.

S druge strane izgledaš malo...

Staromodno?

Da, staromodno je prava reč.

Da budem iskren s tobom, do poslednjeg trenutka sam bio

rastrgan između velikog crvenog slamnatog šešira sa odgovarajućim cipelama i torbicom

ili ovog lošeg poslovnog odela.

Očigledno sam se odlučio za drugo.

- Za zapisnik, to je bilo za tvoje dobro. - Pa, nisi morao.

Prskanje boje bi oživelo ovaj kraj.

Hvala.

Bože,

Stvarno cenim ovo.

Iako sam sada navikao, mrzim da pijem sam.

Mislim da poniranje u alkohol nije najbolji način suočavanja sa životom.

Možda nije najbolji način

ali jednog dana ćeš otkriti da nema drugih opcija.

Koliko puta sam zamišljao ovo mesto...

Gde si našao pisma? Moja pisma...

-Gde ih je držao? -Gore,

sakrivena u kutiji.

Da li ćeš mi reći zašto si ovde?

Mislim da naš poslednji razgovor nije bio... civilizovan?

-Pa, pokušao sam. -Ali ja nisam. Zato sam i došao.

Zašto si toliko opširan o svemu? Ideš mi na živce.

Volim da vidim stvari iznutra.

Naravno, kada gledaš spolja, više ne možeš da vidiš unutrašnjost.

Ja sam Prometej okovan za sopstvenu radoznalost.

"Radoznaost je ubila mačku," kažu Englezi.

Možda se to dogodilo tvojoj mački.

Ne. Hoze Antonio je uginuo kad se prejeo ostriga.

Bojim se da je imao duh rimskog cara.

Zašto živiš u ovoj kući?

Šta fali ovoj kući?

Ništa, osim što nije tvoja. To je kuća tvojih roditelja.

Imaš trideset sedam godina čak i ako ne izgledaš tako.

Imaš posao, svoj život. Zašto nisi otišao ranije?

Ne znam. Ovde mi je prijatno.

Lažljivče.

Mrzim što me nazivaju lažljivcem.

I ovo je drugi put da to radiš u ovoj kratkoj, ali intenzivnoj vezi.

Izvini, mora da je to nasledstvo mojih učiteljskih godina.

-Neću više da radim to. -Cenim to.

Da li bi bio tako velikodušan?

Oh, dragi! Tvoja velikodušnost nema granice.

Mislim da se plašiš da odeš.

Plašiš se da budeš odrastao.

Moj brat Horhe takođe živi ovde.

Da, ali on ima druge razloge. Samo treba da mu pogledaš lice,

kao Rafael, da znaš da se on ničega ne plaši.

Ali te tvoje oči...

Šta vidiš u njima?

Potreba za ljubavlju,

odobravanjem,

da se osetiš važan.

Nisam tako osetljiv kao što me prikazuješ.

Niko nije isti kao što je prikazan.

Zato je slikarstvo umetnost, a fotografije za pasoš nisu.

Kuda vodiš sa ovim? Molim te reci mi.

Ne želim da te gledam kako se vrtiš u krug

zato me vodi tamo gde si planirao da me odvedeš.

Šta misliš gde želim da te odvedem?

Ako se nadaš da ću da priznam moju navodnu homoseksualnost,

gubiš vreme.

Ja nisam gej, u redu?

Nisu svi gej.

To je nešto što vi gejevi treba da razumete.

Smiri se. Siguran sam da nisi gej, Davide.

Nije tako lako biti gej kao što ljudi misle.

Ne.

Potrebne su godine učenja, obuke, posvećenosti...

I veoma često, bol.

Ne ispunjavaš ove uslove. Život je bio ljubazan prema tebi.

Da, znam da bi voleo više ljubavi od svog oca

i možda malo manje od svoje majke,

- ali nikad ništa nisi želeo. - Novac ne može da kupi sve.

Jedini ljudi koji to govore su oni koji su uvek imali sve.

- Imao sam sreće u tom pogledu. - Pa, nismo svi bili toliko srećni.

Da budem iskren, ne mogu da te zamislim gladanog.

Ne moraš da koristiš svoju maštu.

Treba samo da čitaš istorijske knjige.

U ovoj zemlji posle rata nije ostalo ništa.

Samo porušene kuće, mržnja i nestašice.

Da, bio sam gladan.

Nisam bio ozbiljno bez para jer nikada nisam bio ozbiljan,

ali sam više puta ostao bez večere.

I uveravam te, moji roditelji su bili toliko zauzeti

preživljavanjem iz dana u dan, držanjem glave iznad vode,

da nisu trošili mnogo energije na maženje svoje dece.

Tvoj nedostatak naklonosti ne opravdava njeno odsustvo?

Naravno da ne!

Ali, kao i tvoji roditelji, i moji su učinili koliko su mogli.

Njihov svet, njihova skala vrednosti nisu do sada dostignuti.

Ne možeš da tražiš više.

Mora da si stvarno voleo mog oca kad ga toliko braniš.

Da, voleo sam ga.

Opsesivno,

što je najgori način da voliš.

Voleo sam ga više nego što možeš da zamisliš.

Ali ne branim ga.

Veruj mi, ne branim ga.

-Da li stvarno želiš da znaš zašto sam ovde? -Da!

Da ti kažem ko je bio tvoj otac.

Ko je bio moj ljubavnik,

pošto je tvoje insistiranje bezgranično koliko i tvoja dovitljivost.

Ovo su pisma koja sam ja poslao Rafaelu.

Uzmi ih nazad, tvoja su.

zadrži ih. Ili ih pocepaj jednom zauvek.

U svakom slučaju, ne želim ih.

A ovo...

su pisma koja mi je Rafael poslao.

Ovo su ta koja bi trebalo da ti budu važna,

ona govore o tome kako se Rafael osećao. Kako je voleo.

Za par je potrebno dvoje.

Moraš da budeš obavešten pre nego što doneseš presudu.

A i tada je bolje ćutati.

Niko nikada ne zna šta se dešava između dvoje zaljubljenih ljudi.

Jedino oni znaju.

I ljubav sama.

-Pisma koja je moj otac napisao... -Ne tako brzo.

Ona su tvoja, nestrpljivko, ne brini.

To je moj oproštajni poklon.

Ali prvo me pusti da probam ovaj viski. Uzgred, užasno..

Primi moj savet:

Pošto ćeš sigurno da povrediš svoje telo, koristi bolji bič.

Nisam razmišljao o njemu.

Možeš da se kladiš.

Reći ću ti šta želiš da znaš,

ali prvo moraš da uradiš nešto za mene.

Smiri se,

neću tražiti od tebe da se skineš.

Divno, kao što tvoje dupe izgleda u tim farmerkama,

odavno sam postao anđeo:

bespolan i veoma kemp.

Šta hoćeš?

Istinu.

Istinu? O čemu?

Tvoj otac. Šta osećaš prema njemu?

-Misliš šta sam osećao prema njemu? -Ne.

Želim da znam šta osećaš sada.

Ogorčenost i emocionalne zavisnosti ne sahranjuju se u kovčegu.

Progone nas u našim životima. Šta osećaš prema tvom ocu?

- Ne znam. - Šta osećaš prema tvom ocu?

- Ne znam! - Moraš da znaš! To je osnovno.

Ta odluka ne zavisi od toga šta ćeš naći u ovim pismima,

Ona zavisi od tebe, od tvojih sopstvenih ograničenja i očekivanja.

On je bio tvoj otac. Šta osećaš prema njemu?

Ne znam!

Ti si kukavica! Bolje da idem kući sada sa svojim teretom.

-Hoćeš da znaš istinu? -Da!

Volim ga zbog svega što mi je dao.

A šta je ovo?

I mrzim ga zbog svega što mi je uskratio!

Dakle, ja sam taj koji misli da je ljubav čista sebičnost?

Detetu je potrebna velika pažnja.

Želeo si više?

Naravno da sam želeo više! Imao sam pravo na više!

Nisam izabrao da dođem na svet!

Trebao bi bar da pljesneš nakon što si me gurnuo na binu.

U pravu si, Davide. Svet je pozornica,

ali prazna.

Niko nije spreman da gleda celu predstavu.

Ako možeš da misliš samo na sebe, ne bi trebalo da imaš decu.

Ne možeš da daš ono što nemaš.

Tvoj otac nije voleo nikog.

A znaš li zašto? Zato što on nije voleo sebe.

Nisi dobio najbolje karte kad je on delio svoju naklonost.

Šta ti znaš o bilo čemu?

Misliš li da bi izbacivanje mene iz priče

značilo veći broj poljubaca u ovoj kući?

-Da, to je ono što ja mislim. -Pa opet grešiš.

Ne možeš da brojiš poljupce, kao pisma, ploče ili flaše viskija.

Neko ko ima ljubav i poljupce da pokloni ne štedi na njima,

on ih ne deli u nadi da će pregovarati svojom vrednom robom.

-On ih samo daje. -Moj otac bi bio zajmodavac.

Ali to tebe nikada nije uticalo.

Mislim da je došlo vreme da ti dam ova prokleta pisma.

Čitaj ih.

Čitaj ih, dođavola.

Čitaj ih.

Ovo je prazno.

Čitaj neko drugo.

Ona su prazna.

To su bila ljubavna pisma koja mi je pisao tvoj otac.

Prazni listovi papira u koverti sa mojim imenom i adresom.

Napisao mi je samo jedno pismo:

prvo.

„Dragi gospodine Martin,

Posle našeg slučajnog sastanka u onom kafeu prošle nedelje

i razmišljanja o onome što ste rekli,

Zamolio bih vas da budete ljubazni i više ne kontaktirate moju kancelariju.

Siguran sam da će neki drugi advokat

moći da preuzme sve vaše pravne poslove.

S poštovanjem,

Rafael Duke."

"Madrid, 21. juli1967."

To je bilo njegovo jedino pismo.

Sada kada me malo poznaješ,

ja nisam od onih koji će pustiti da se vatra ugasi ako još uvek gori žar.

Progutao sam ponos koji nikad nisam imao

i vratio sam se da ga špijuniram,

potajno,

kao neko koji juri nešto krhko i eterično,

što bi se moglo razbiti na hiljadu komada ako bi ga neko previše snažno protresao.

Naš drugi susret dogodio se u parku.

Bio je kratak.

Rekao je da više nikada ne želi da razgovara na "tu temu".

Rekao sam mu da mi "ta tema" peče dušu,

i čini da sve oko mene izgleda prazno i ​​besmisleno.

Bio je nefleksibilan.

„Više volim da mislim da se ovaj razgovor ne vodi.

Ali mi je dao svoju reč

da nikada neće ništa reći nikom za moje "perverzije.".

Zahvalio sam mu za to,

ali moja želja mi je dala kuraž i otišao sam dalje.

Pitao sam ga...

Molio sam ga da se dopisuje sa mnom.

Pre nego što je imao priliku da kaže ne, ponovo sam počeo da govorim:

„Ne, Rafaele, ne treba ništa da mi pišeš.

Samo želim da mi pošalješ prazne stranice.

Moja ljubav će napisati redove koji nikada neće izaći iz tvog pera,

reči koje nikada neće biti izgovorene,

milovanja koja nikada nećemo osetiti“.

Na trenutak se činilo da je dirnut,

ili sam tako hteo da mislim...

Ali on nije bio spreman čak ni na to.

Mislio je da je to još jedan oblik perverzije. I otišao je.

Ostao sam tamo, na klupi,

na istoj klupi na kojoj sam sedeo kada sam čuo da je umro,

i nisam mogao da ustanem satima.

Želeo sam tvog oca više no što sam želeo ikoga.

I činjenica da on neće pristati,

ne samo da me voli, već ni da ga volim,

umesto da me čini nesrećnom,

naterala me je da pružim ruku i uhvatim zlatni zrak nade:

"Šta ako se on ne usuđuje?"

"Šta ako se boji"

"i nije nedostatak osećanja izazvao njegovo odbijanje?"

Biti gej pre 40 godina nije bilo kao danas.

Pre 40 godina

morao si da se zahvališ za svaki dan koji su te pustili da dišeš.

Da,

izabrao sam da verujem da tvoj otac oseća nešto za mene.

Nešto što nije mogao da prihvati, ali nešto.

Tako je lako zavarati se.

Ove fantazije su me ponovo inspirisale i pisao sam mu.

Danima sam čekao odgovor.

Svako jutro sam žalosno gledao u prazno poštansko sanduče

koje mi je uskraćivalo i najmanju utehu.

Onda jednog dana, ono je stiglo.

Sija kao pun mesec. I belo kao isti mesec.

Rafael je udovoljio mojim željama.

Poslao mi je šta sam tražio.

On je ostvario moje snove. Da li je to bilo moguće?

Da, bilo je.

Bio sam tako sretan sa tim praznim listom papira.

Napisao sam mu novo pismo puno nade,

dopuštajući sebi da padnem u ponor bezumlja slaveći našu sudbinu.

Dobio sam drugi odgovor.

Četrdeset godina tvoj otac mi je slao prazna pisma,

sve ređe i ređe, ali u stalnom toku

koji se prekinuo malo pre njegove smrti.

To je bila naša "divna" ljubavna priča.

Opaka igra koju sam ja izmislio.

Rafael je bio samo saučesnik u mojoj igri, ali ja sam bio pobednik.

Šta je bila nagrada?

Ti si bio u pravu:

moja užasna samoća.

Nije da nisam imao slučajan seks

u toku svih ovih godina,

telo za koje se u očaju prianjam, nestrpljiv da budem zbrinut.

Naravno da jesam.

Ali niko ne bi mogao da zauzme njegovo mesto. Da li znaš zašto?

Jer njegova ljubav je bila moja sopstvena ljubav, koju sam izmislio.

Niko nije mogao da nadmaši ovog fiktivnog čoveka koji nikada nije postojao.

Moj strah od stvarnog života,

da budem voljen od osobe a ne od nemogućeg bića,

držao me je čvrsto vezanog za ovaj zatvor snova i laži.

Uvek sam voleo zvuk vetra,

tako gladak na svom neprekidnom i istrajnom putu.

„Vetar ti ne šteti, ne ranjava te“, pomislio sam.

"Ljulja te s jedne na drugu stranu,"

"razbarušuje ti kosu, odeću, ali ne i tvoje srce“.

Ali...

ima više vrsta vetra

od onog kog sam voleo, onog zbog kog sam se osećao siguran.

Vetar takođe može da bude uragan koji uništava tvoj život i tvoje emocije

ako ne znaš pravi trenutak da se skloniš s puta.

Kada je Rafael pristao na moj zahtev,

da mi šalje ona nevina prazna pisma,

bacio mi je dugačak konopac

koji sam četrdeset godina omotavao oko vrata.

I vetar me je ranio.

Zašto je tvoj otac pristao da se dopisuje sa mnom,

čak i na ovaj neobičan način,

bilo je nešto što nisam razumeo.

Nikad neću razumeti.

Možda je na dnu njegovog srca,

iza prepoznatljivog dela,

postojao mali prostor sa mojim licem i mojim imenom,

s mojim glasom i mojim pogledom.

Ugao ljubavi koji bi mogao da bude moj.

A možda nije.

Sigurno nije.

Ako je ono što si tražio u meni potvrda da je tvoj otac čovek,

sa sumnjama,

radostima,

strastima,

ne mogu da ti pomognem. Nemam ni najmanju ideju.

Izvini što sam te izneverio. Ali ne mogu da ti pomognem.

A ne možeš ni ti. Suoči se s tim.

Kriviti druge ljude je tako lako.

I tako kukavički.

Tvoj otac te je jednom odveo u bioskop.

Bio je to crtani film, Bambi, mislim.

Uvek sam igrao za drugi tim pa sam špijunirao preko puta.

Video sam voje male crne oči pune straha

od vizije te strašne priče o samoći i smrti.

Budi pametan i izaberi film koji želiš da gledaš do kraja života.

Ti imaš još vremena.

A sad bi billo najbolje da ja odem.

Ti treba da promeniš mnogo stvari.

Ja treba da prihvatim druge stvari.

Šteta je što ne možemo da budemo prijatelji,

ali nisam pripremljen da patim opet.

Dosta mi je bio jedan gospodine Duke,

Ne bih mogao da podnesem da se ludo zaljubim u njegovog sina,

jer bih se ja zaljubio u tebe, garantovano.

Voleti nije ništa drugo do želeti voleti.

Ja sam uvek želeo previše.

Šteta što nikada nisam mogao da izaberem primaoca za moja pisma.

Za moj život.

Čuvaj se, mladi Davide.

Ne moraš da se rveš sa Golijatom koji je mrtav i sahranjen.

Oprosti tvom ocu.

To je jedini način na koji ćeš konačno oprostiti sebi.

Počeo sam da poznajem svog oca na dan kada je umro.

Malo kasno, zar ne mislite?

Ili je to možda bilo pravo vreme?

Da, to je bilo pravo vreme.

Ne znam ko si ti, tata,

i nikad neću znati.

Ali znam da si ti bio moj otac.

Od sada mi je dovoljno to.

Trebalo bi da mi bude dovoljno.

Mom ocu.

Za sve ono što ne znam o njemu.

Preveo MIta