Original subtitles

Stani, stani, stani!

Marina, Marina, gore!

Ovo izgleda božanstveno!

Promenite mesta. Kurte, Markuse, priđite bliže Marini.

To je dobro, ostanite tako. Savršeno! Ne trepćite.

Znate šta je zanimljivo? Nakon što 40 godina ljudi misle da ste ludi

i da vas treba smestiti u umobolnicu, napokon vas priznaju.

Dosta vremena je potrebno da vas shvate ozbiljno.

Tu. Baš tu. Baš tu. Ne pomeraj ništa. Baš tu.

Dugačak je put...

Dobro došli u umetnički deo našeg programa.

Nekako intelektualni deo. Muzej savremene umetnosti...

Tačno. Možda se začudite kad vidite šta ovaj može da uradi,

osim što je intelektualac. Vi treba da odlučite da li je to ili ne.

Monika Morales je otišla da proveri.

Tri izložena dela prikazuju nagost. Prvo se zove Imponderabilia,

umetnica je Marina Abramović. - Ime umetnice je Marina? -Aha.

Njeno prezime... - Ne znam. -Abramović.

U redu. -Znaš, iz istočne Evrope. -Rekao si mi jednom.

Marina Abramović.

Mislim da možemo da uđemo.

Dame i gospodo, nemojte da trčite. Ne trčite, hvala!

Želim bilo koju propusnicu...

MARINA ABRAMOVIĆ: UMETNIK JE PRISUTAN

Sa četiri godine mama me je maskirala u đavola za jednu zabavu.

Moja prva zabava. Svi su bili veselo obučeni, kao princeze

ili kauboji. Ja sam izgledala tako bedno, klinka u tužnom crnom

kostimu đavola sa dva roga.

Nemam pojma zašto me je tako obukla.

Mislim da mi je to obeležilo život. Zato sada to rekonstruišemo.

Pogledaj me.

Samo 60 godina kasnije!

Posle performansa moram više pažnje da posvetim seksu.

Stvarno moram da ga potražim.

Ako dam ovakav oglas, hoće to privući neke tipove?

Poluintelektualna umetnica na vrhuncu svoje karijere,

traži slobodnog muškarca. Dobro.

U osnovi, posmatrate mnogo Marina. Jednu koja je proizvod

roditelja partizana, dva narodna heroja, bez ograničenja, jake volje.

Bilo koji cilj da sebi postavi.

A onda imate drugu koja je kao devojčica kojoj majka nije

pružila dovoljno ljubavi, ranjiva i neverovatno razočarana i tužna.

Ima još jedna Marina koja poseduje tu duhovnu mudrost i može da se

izdigne iznad svega toga. Ona je zapravo moja omiljena Marina.

ŠEST MESECI PRE PERFORMANSA MoMA

Mora da postavi tamo... A, eno ga. Možemo... Sad moramo da počnemo.

Mislim da je ovo bilo... -Da. Izgleda bolje.

I onda nazad ovamo.

Ali ovde već imam deset dela. Što je mnogo.

Ali pitanje je da li funckionišu.

Sviđa mi se tvoje ime, Avguste. Neverovatno je!

Imaš li brata Septembra? Ali ko piše tekst?

Klaus.

U redu. -Ja ću samo da ih postavljam na zid.

Volim Tajms.

Samo da vam kažem koji izgled slova. Volim ruski tip slova.

Možemo zajedno da izaberemo neke stvari. Dobro, sjajno.

Sve je suviše crveno.

Pričali smo juče o tome da bude crno i belo.

Biće tu boja.

Jednom u životu želim da prikažem šta je sve potrebno da se stvori

umetnost i da se bude umetnik.

Koliko prepiske, koliko mejlova, koliko faksova, koliko dopisa,

koliko avionskih karata. Cela ta konstrukcija je ogromna.

Što je zapravo fizički rad koji nema veze s kreativnošću,

već samo s administracijom.

Kancelarija Marine Abramović.

Što je velika stvar. Velika.

Bole me leđa od same pomisli. Počinje hronološki. Ovo je početak.

Moji rani radovi. Ovo delo se zove Umetnik je prisutan.

Pažnja je samo na performansu gde je umetnik bukvalno prisutan.

Nema mojih privremenih objekata, zvučnih dela,

mojih predmeta sa kristalima. Samo performans. Čist performans.

Sve je ovo o performansu Ako imamo video, ne pokazujemo

ništa osim videa. Vrlo radikalno. Zato je ovaj performans u MoMA

za mene antologijski bitan... Postaviti stvari na pravo mesto.

Performans nikada nije bio regularan vid umetnosti.

On je alternativan otkako sam se ja rodila. Želim da postane prava

vrsta umetnosti i da se poštuje. Pre nego što umrem.

Zdravo. I tebi. Poljubac.

Da krenemo od izložbe. Izvodite performans?

Ne, novo delo. Stvaram novo delo.

Jedno ili više novih dela? -Samo jedno novo delo. Umetnik je prisutan.

Svi ostali su ljudi koji izvode mojih pet antologijskih dela.

Mislim da vam je prvi performans takođe bio u muzeju u Beogradu...

Ne, ovo je u stvari... - Ne... ali koji sve prostori...

Element zvuka je svojstven u... Relation in Movement,

vozi se kombi po trgu 16 sati i uzvikuju se brojevi megafonom.

Prikazali ste prostitutku? Ritam 2, gde ste uzeli psihoaktivne droge

da biste osporili društveni stav o psihičkim bolestima kod žena.

Ritam 5, gde ležite u drvenoj petokraki koja gori,

padate u nesvest zbog nedostatka kiseonika.

A sada ovo delo. Često ste bili ugrožavani i sami ste ugrožavali

svoje telo i muka vam je od ovih pitanja, ali hoću da ih dotaknemo

nakratko pre nego što nastavimo.

Postoji samo jedno pitanje koje nisam čula 10 god. Zašto je ovo umetnost?

To je bilo glavno pitanje otkako sam počela sa performansima.

Ljudi me pitaju, a ja to ne mogu da podnesem. Sada mi zapravo nedostaje.

Niko me ne pita zašto ovo nije umetnost. Možda zbog godina,

pa su konačno shvatili ili se prave da su shvatili.

Ako ste alternativni kao mladi, pa ste alternativni sa 29 i sa 30

i još uvek sa 40, 50 godina. Izvinite, imam 63 godine.

Ne želim više da budem alternativna!

Mnogi je ljudi vide kao rodonačelnicu performansa.

Umetnost mora da bude lepa. Umetnik mora da bude lep.

Performansi su se pojavili 60-ih kao rezultat svojevrsnog

izazova slikarstvu. Štagod da je bio, nije mogao da se okači na zid.

To je vid umetnosti gde je telo sredstvo.

Kod Marine je to ljudsko telo.

Pokazati svoje mišljenje ponekad može biti nasilno. Provokativno.

Onda direktno i hrabro izaziva publiku.

U središtu njenih umetničkih dela jeste zajedničko iskustvo

publike i umetnika.

Mnoga Marinina dela su intervencije.

RITAM 0, 1974. godina

Kad je napravila Ritam 0 u Napulju sa predmetima koje su ljudi mogli

da upotrebe protiv nje, to je bilo kao Stanfordov eksperiment.

Nešto poput naučnog eksperimenta koji otkriva ljudsku prirodu.

A šta je umetnost nego otkrivanje ljudske prirode?

To je poput krimi-priče. Hičkok. Hoće li biti ubijena? Evo pištolja.

Šta će se dogoditi? Ko ulazi? Ko izlazi? Opna civilizacije je tanka.

Ono što je apsolutno zastrašujuće jeste kako brzo grupa ljudi postaje

brutalna ako im to dozvolite.

Neki od ranih Marininih performansa bavili su se upravo time.

Igranje ivicom noža omogućava joj da stvori intenzitet performansa

koji ih čini nadmoćnima.

Marina je odabrala 30 mladih umetnika

da ponovo izvedu njenih pet antologijskih performansa u MoMA.

Pozvala ih je u radionicu u njen dom u Hadson Vali.

U osnovi je radionica pod nazivom Čišćenje kuće,

i to je priprema za performans u MoMA.

Hajde zajedno da seckamo što brže možemo. Treba sve ovo da iseckamo

i stavimo u supu pre dva popodne.

Umetnici moje generacije više ne prave performanse. Možda sam jedna

od preostalih dvoje, troje. Pitala sam se treba li da menjam istoriju.

Kad su me pozvali da napravim retrospektivu performansa

u MoMA, pomislila sam da bi bilo važno zbog mog ega da prepustim,

predam pet antologijskih performansa drugim mlađim umetnicima

da ih ponovo izvedu.

I sada oni dolaze, a ja kuvam supu.

Mislim da je rekla da nećemo jesti i pričati cela tri dana.

Reče da ćemo je sada mrzeti, a kasnije večno voleti i raditi sve što ona želi.

Što si tako zabrinuta?

Hoće da postimo tri dana, pomenula je i neke druge vežbe

koje ćemo raditi. -Pratim svoje instinkte u vezi s ovim

i dobro je verovati joj.

Možete da obavite vaš poslednji poziv. Poslednji poziv.

Tri dana ćete biti slobodni. To je fantastično.

Šta se dešava? -Kasnije ćemo ti reći. Ne brini se.

Nema veze. -Malčice je drugačije.

Mogu ovo da iskuse i urade sa svojim životom šta god žele.

Ionako će me verovatno mrzeti. Barem na početku.

Jednostavno je. Samo trebate da usporite.

Da usporite telo i um do nulte gravitacije, ako je moguće.

Prvi ritual će biti buđenje i obavljanje nekih prostih radnji.

Kao što je skakutanje i malo oslobađanja energije.

Pokazaću vam, prosto je. Posle idemo do reke.

Ko god ima problem s nagošću, ponesite kupaći...

Bikini, iz jednog dela, dva... Šta god želite. Ili budite goli.

Svrha cele ove stvari jeste da oni treba da izvode performanse

za tri meseca, što je velika obaveza. Moraju da stvore svoj sopstveni

harizmalični prostor, a za to vam je potrebna određena praksa.

Ideja je da se ispraznite. Da budete u sadašnjem vremenu.

Usmerite um na sada i ovde. Onda se otvara nešto emocionalno.

Mi u ovom delu tragamo za tim. U performansu morate da imate

emotivni pristup. To je direktni energetski dijalog između publike

i performera.

Ako tako nastupate, da ste prisutni, barem 100%,

emotivni momenat dopire do svakoga. Nema izlaza. Svi to osete.

Umetnici moraju da budu ratnici, odlučni i čvrsti da osvajaju,

ne samo nove teritorije, već i samog sebe i svoje slabosti.

I nema veze šta radite. Najbitnije je iz kog stanja uma radite to što radite.

Performans se bavi stanjem uma.

Dakle... sačekajte i videćete.

Marina Abramović, Umetnik je prisutan. Znači da će od 9. marta

do 31. maja, kad god uđete u muzej, u pola 10 ujutru ili u 5 popodne,

ona biti prisutna.

Kako ja zamišljam Umetnik je prisutan u atrijumu.

Zamišljam više kao scenu za film. Tu je ogromni kvadrat sa svetlima.

Usred kvadrata nalazi se sto i dve stolice. Vrlo jednostavno.

Ničega tu nema. Samo umetnik koj sedi kao planina,

želim da budem kao stena. Samo tri meseca.

I da vas gledam u oči. Govorimo o tri meseca. Svaki dan.

Ako nastupate tri meseca, performans zapravo postane sâm život.

Ljudi ne shvataju da je najteža stvar uraditi nešto što je blizu ničega.

Zahteva vas celog, jer nema više nikakve priče da se ispriča,

nema predmeta da se sakriju iza njega. Nema ničega.

Samo vaše golo prisustvo. Morate da se oslonite

na sopstvenu energiju i ni na šta drugo.

Sedam i po sati, šest dana u nedelji, bez ikakvog pokreta...

Nemam ništa da dodam. Bez komentara. Samo poštovanje.

Mogu da zamislim koliko je nepodnošljivo sedeti tamo.

Pokušaće. Ne znam da li će to funkcionisati.

Da vam pokažem?

Kad je došla na ovu ideju, pomislih da će se tako ubiti. Rekao sam

da ne znam da li želim da budem odgovoran za to što sam joj dao

dozvolu da uradi tako nešto. Pozvala me je narednog jutra

i rekla: Mogu to da uradim.

Kad je Klaus Bizenbag smislio naziv performansa,

to je bilo sudbinski. Odmah se uklopilo: Umetnik je prisutan.

Nema vrdanja.

Htela sam da ti pokažem kako je fantastično. To je estetika.

Niko to neće videti osim...

I nema nikakve veze s muzejem, sigurno neće biti poplavljen...

Možda to i ne upotrebim. Prosto moram da...

Računam na to da nećeš to nikada upotrebiti. Obećala si.

Zato što je to stvar bezbednosti...

Muškarci to ne kapiraju. Zato mislim da je u redu.

Neće ni da čuje... Ni da se uhvati u koštac sa realnošću.

Mislim da je to u redu. Sjajno rešenje.

Ne znam zašto moram da se sve više mučim, kao da postoji nešto u meni.

Mogu da napravim retrospektivu, 36 ljudi koji bi

ponovo izveli moje performanse. Lepo večeramo, proslavimo,

odemo kući i stvar je gotova. Zašto moram ovo da radim?

Ovo je moj krst koji moram da nosim. Potpuno ludilo.

I zato, daj, Bože, da ovo završim.

Kada gledate njen performans, privuče vas njeno fizičko prisustvo.

Čist dokaz da ima mnogo fizičke čvrstine i snage, a što joj prisutna

publika pruža, jeste urođeno, može da sedi mirno ili da se

minimalno pomera tokom dugog vremenskog perioda.

Što većina ljudi nije u stanju.

Roditelji su mi bili narodni heroji iz Titovog vremena,

u Drugom svetskom ratu u bivšoj Jugoslaviji.

Kod kuće je vladala tako grozna kontrola koju sam prezirala.

Sve se svodilo na disciplinu, red. Učili su me da budem vojnik!

Majka bi me čak budila usred noći ako mi krevet ne bi bio zategnut,

jer spavam suviše nemirno.

Pričam o toj vrsti ludila. Tu nije bilo ljubavi.

Ne sećam se da me je majka poljubila ili me uopšte grlila.

Kasnije u životu, kad sam je upitala zašto me nikada nije

poljubila, silno se iznenadila zbog tog pitanja. Odgovorila je da me

nije ljubila da me ne bi razmazila. I nije me razmazila...

S druge strane je bila baka, puna ljubavi i uvek tu.

Bila je duhovna i sve vreme je provodila u crkvi,

a ja sam bila s njom kad sam bila dete jer su roditelji ganjali

političku karijeru i nikada nisu imali vremena za mene.

Tu dolazi do čudne mešavine duhovnosti i komunističke

discipline. Gledajući sada na to, to mi je bilo jako bitno,

i to me je u stvari učinilo onakvom kakva jesam.

TRI MESECA PRE PERFORMANSA MoMA

FIRENCA, ITALIJA

Drago mi je. Dobro došli u Firencu. -Hvala.

Otišla sam do toaleta na aerodromu i naišla na fantastično otkriće.

Dve stranice s ilustracijama kako da operete ruke sapunom i vodom.

Nešto poput Lavare i mani con akva e sapone. Sjajno!

Danas smo se okupili zbog dodele važne nagrade, Lorenco Manjifiko.

Marini Abramović.

Hvala. Mnogo vam hvala. Treba mi mikrofon.

Razmišljala sam da održim predavanje. Sada pri primanju

nagrade ne želim da ga održim, već da imam dijalog sa publikom.

Pre toga želim da vam pročitam moj manifest.

Mislim da sam ga napisala iz srca i duše, a istovremeno je i duhovit.

Umetnik ne treba da laže ni sebe ni druge.

Umetnik ne treba da krade ideje od drugih umetnika.

Umetnik ne treba da pravi kompromise zbog sebe ili tržišta umetničkih dela.

Umetnik ne treba da ubije drugo ljudsko biće. Umetnik ne treba

od sebe da pravi idola. Umetnikov odnos prema sopstvenom ljubavnom životu...

Ne, ljubavnom životu. Amore!

Umetnik treba da izbegava zaljubljivanje u drugog umetnika.

Umetnik treba da izbegne da se zaljubi u drugog umetnika.

Upoznali smo se kad je došla u Amsterdam da izvede performans.

Upoznao sam je baš pre tog performansa. Tomasove usne.

Svodio se na to da će urezati žiletom pentagram na stomak.

I da će se bičevati.

Rekoh, možda neće. Posle sam počeo da primećujem njene povrede.

Nisam joj lizao rane, ali sam ih čistio i stavljao nešto na njih.

To je bio bitan momenat. Odmah je došlo do fascinacije među nama.

Složili su nam se karakteri, ličnosti, sve što smo radili zajedno, ona i ja.

Došlo je do prepoznavanja, kao kad pronađete izgubljenog brata, sestru.

A i rođeni smo istog dana, 30. novembra. Oboje smo strelci.

Jasno je da nas je sudbina spojila.

Stvarno sam ga volela. Volela sam ga više od sebe.

Posebno kad smo počeli zajedno da radimo, to je bila večnost.

Mislila sam: ovo je veza. Ovo je posao i nikada neće prestati.

Kao da su se dva blizanca spojila u jedno telo i jednu dušu.

Bili smo ljubavnici, prijatelji, performeri, sve odjednom.

A naša je ljubav uvek bila iznad svega toga.

Veza između Marine i Ulaja je jedna velika ljubavna priča.

Marina je vrlo beskompromisna i upoznala je nekoga ko je

isto tako spreman da ide do krajnjih granica zbog umetnosti.

To ju je sigurno jako impresioniralo jer je upoznala sebi ravnog.

Kad su započeli vezu i grupu performansa poznatih po imenu

Rilejšn vorks, do tada se ništa slično nije desilo.

Konfrontirali bismo naša tela jer smo hteli da dođemo do one

tačke muškog i ženskog sukoba, do traumatičnog iskustva odnosa.

Posle bismo često bili skroz modri. Ali nije bolelo.

Naših 12 g. bilo je intenzivno i teško. Snažno kao čitav život drugih ljudi.

Prošli smo kroz mnogo faza. Zaljubljivanje, veza od 12 godina.

Sada pričamo o 23 godine kako smo po pri put ispod istog krova.

Ulaj treba da bude ovde u dva. Prvi put dolazi u ovaj stan u Njujorku.

Nikada nije bio ovde. Dugo su već rastavljeni, okupljamo se da bismo

razgovarali o tome. I ne znam šta će ispasti od toga,

sigurno nešto zanimljivo.

Zdravo.

Kako si? -Dobro.

Upravo sam bila kod psihoanalitičarke dr Glimor.

Vrlo posebna dama, izuzetno stroga. Volim strogoću.

Ne nosi uniformu, ali kao da je nosi. Kaže da mi emotivno ne ide loše,

da treba više da se vraćam u detinjstvo i pogledam te modele ponašanja,

da ih ne ponovim u narednoj vezi.

Ispričala sam joj za Ulaja i rekla je da će možda biti lako.

A možda ne cela stvar. Ne zna se. U redu. Daj da popijem čašu vode.

Oboje smo u trećem činu života.

Nema drugog trenutka kada možemo da se zbližimo i nekako oprostimo

jedno drugome. Da nekako mirno... Bilo je grozno i bolno i zlobno,

i sve ostalo. Bilo je i kreativno, pa treba da oprostimo jedno drugome.

Jesi li u pogrešnoj zgradi? -Ne.

Garaža za performanse je ovde. -Ovo je moja zgrada.

Zdravo, dušo. Kako da te zovem? Rodonačelnica performansa?

Mislim da je još uvek volim. Mogu da živim s tim.

Srećan sam što je tako, bolje nego da je mrzim.

Ovo je moje potkrovlje. Ovo je Davide. Znaš ga? -Ne seri.

Već ste se upoznali? - Da. Mislim u kancelariji.

Tako je. -Ti šalješ mejlove.

Davide je mlad umetnik. I to dobar.

Iz Torina. -David-E. - Da. Ne Dejvid, Davide.

Kako si? -Dobro. Vidi me.

Apsolutno. -Ako mogu da pomognem, super. Ako mogu da uradim nešto za nju,

super. Zavisi šta, ali sad kad pričam, mogu da uradim samo dve stvari:

da pomognem ili da budem dobro.

Ovo je fantastično mesto, Davide. Jesi li često ovde? -Jesam.

I ja bih bio. Probaću i sam tako, sjajno mesto.

Možda me još voli. Ne znam. Sutra ćemo nešto smisliti.

Sutra, prekosutra... Možda joj stavim prst na zub.

Staviš prst na zub? -To znači učiniti nešto osetljivim.

Jesi li nervozna zbog performansa u MoMA? Ili nisi?

Neverovatno. Uvek sam nervozna, čak i kada držim govor.

Sedim na šolji danima.

Ako nisam nervozna, onda sam nervozna jer nisam nervozna.

A kad sediš na stolici, hoćeš li malčice da se pomeraš na njoj,

naginješ nazad i napred ili planiraš da ostaneš u istom položaju?

U istom položaju. Nema pomeranja. -I samo ćeš gledati pravo. U šta gledaš?

Onoga ko sedne ispred mene. - Aha, druga stolica je ispred tebe.

Tako je, jer bilo ko iz publike može da sedi koliko dugo želi.

I to između 11 i 15 hiljada ljudi u MoMA. To je, u stvari, dug pogled.

Marina zavodi svakoga koga upozna. To nije slučaj sa mnom,

ja sam prošao kroz taj proces i sad smo razvedeni.

Odlični smo prijatelji, ali smo se razveli.

Tako da nikada ne bi pokušala da me zavede, jer smo razvedeni.

Kod Marine uvek pokušavam da odvojim performera od njene ličnosti

s kojom imam poslovni odnos. Pokušavam da radim s njom

kao da je skulptura. Gledam na njen rad kao na neki predmet.

Pokušavam da budem neverovatno trezven sa njom, jer ne želim da se

ispreči njena performans-persona. Jer ona uvek izvodi performans.

Nije ti ovo potrebno? Jesi li sigurna?

Učiniće da nestane vino.

Mogu da te naučim jedan trik koji može biti zabavan.

O, ne!

Nedavno sam upoznala nekoga za koga su mi mnogi rekli da ga trebam upoznati.

Pa smo došli da popijemo pićence. I prilično je zanimljiv.

On je mađioničar. Dejvid Blejn.

Mislio je da možda možemo da uradimo nešto zajedno za vreme

mog performansa u MoMa. -Pod staklom uvek ima sekira za slučaj nužde.

Mislio sam, ako bih mogao da iskoristim taj alko...

Tu materiju koju ona ima, da joj premažem lice, da ljudi pomisle

da je to baš čudno.

I da onda razbijem staklo i uzmem sekiru i prosto je rasporim.

I onda dođe hitna pomoć, stave ćebe preko mene,

krvi ima svuda. Dođe policija, odvedu ga u zatvor.

Ona leži i cela izložba je gotova.

Ljudi se pitaju da li je to možda stvarnost ili nije.

A ja ću je samo žestoko iseći. -Radio si to i ranije?

Ne! Ako uradim dva puta, to je onda iluzija.

Kad se uradi samo jednom, to je ludost.

Čudesno je to što bi se sve dešavalo u MoMA.

Oni su savršeni ljudi da ovako nešto izvede kod njih. -Apsolutno.

Šta misliš? -Da je to stvarno loša ideja.

Zašto? -On je zanimljiv tip i radi izvanredne stvari.

Ipak, neki ljudi takve ljude zovu mađioničarima,

ali sam siguran da bi on više voleo da ga zovu iluzionista.

A to ti stvarno govori sve što treba da znaš.

Tvoje delo nema nikakve veze s iluzionizmom.

Ono je stvarno. Praviti vezu između ove dve vrste dela u MoMA,

prilikom najvažnijeg performansa koji si do sada uradila u karijeri,

bila bi katastrofa. Mislim da je to potpuno pogrešno uraditi.

Potpuno pogrešno. Suprotstavio bih se tome celim svojim bićem.

U pravu si. Prihvaćam to.

Radili smo s devet galerija. Marina je pravi div. Šon se pojavio

kada niko nije želeo da se bavi tim nejasnim problemima

da imate umetnika performera u kontekstu galerije.

Da te pitam nešto. Koju bi boju izabrao: plavu ili crvenu?

Koji ti je prvi osećaj?

Crvena.

Crvena. Klaus je upravo izabrao plavu, ali svi žele crvenu.

Performans je po svojoj prirodi prolazan. Stoga smo pažljivo

izabrali po jednu fotografiju da reprezentuje svaki performans,

a onda smo od toga napravili editorijal i prodavali. To izgleda fenomenalno.

Uradili smo ih u malom tiražu. Imajte na umu da se ovde radi

o 20 godina, pa smo ih prodavali po dve do pet hiljada svaki editorijal.

Sada su veoma traženi i ako ih nađete. Idu od 25 do 50 hiljada.

Ima neke određene drame u ovim performansima.

Model koji smo osmislili za Marinu i način na koji smo stvorili tržište

postali su određeni standard na koji se drugi ljudi ugledaju.

To je to.

Sedamdesetih smo Ulaj i ja doneli tako radikalnu odluku

da živimo u kolima. Ne moramo da plaćamo račune za telefon,

struju, stanarinu. A uopšte nismo imali novca.

Nismo hteli da radimo ništa drugo osim da izvodimo performanse.

Ovo je kombi u kome sam živela. Pre dva dana si rekao

kako je to slatko, a ja kažem da je slatko kad je u muzeju.

Bio je to težak život. Uopšte nije bilo slatko. Da uđemo unutra?

Kombi nisam videla više od 30 godina. Kad je stigao u muzej,

strefilo me je pravo u stomak. Kao da se čitav prošli život sručio na mene.

Morali smo da idemo u prirodu. Da živimo s pastirima,

muzemo koze. Da s praznom flašom pozajmljujemo benzin na pumpama.

Znala sam svaki tuš na svakoj pumpi u Evropi.

Mnogo sam sentimentalna kad je ovaj kombi u pitanju.

Baš mi slama srce. Kad sada gledam unutrašnjost kombija,

s koliko se vere, nade i nevinosti naš život suočavao u to vreme.

To je bilo neverovatno srećan period mog života.

Bilo je to sve što sam oduvek želela. Čovek koga volim, zajednički rad.

Biti radikalan i ne praviti nikakve kompromise.

Nas dvoje, pas i vasiona. Pokažite mi taj neverovatan put,

od tog života tada do sadašnjeg trenutka. Dug je to put.

Moram da idem da postavim performans. Nemam vremena.

Marina je štrikala džempere za nas dvoje. Ja sam popravljao kola.

Sve vreme sam ja vozio kombi. Marina nije umela da vozi.

Sve je bilo prilično prosto. Poput modernih nomada.

Ali bilo je to najbolje vreme.

Od toga smo dobili ogromnu energiju. Mnogo snage.

Ovo je reka Hadson?

Da. Pravo ispred nas. Crveno svetlo, staneš.

Zeleno svetlo, ideš. Stanimo ovde negde, jer bih volela da vozim.

Ovo je antologijski trenutak. Ja ću da vozim tebe.

Po prvi put u životu. -Spreman sam da sednem pored tebe.

Opa, Ulaj. Ne bismo pomislili da će doći ovaj trenutak. Nikada.

Gde se pale svetla? -S desne strane.

Ne, da li su upaljena? -Jesu.

Super. -Već sam ih upalio. - Da li je ručna spuštena?

Ručne je podignuta. Sada je spuštena.

Hvala. Znala sam da nešto nije u redu. Hajdemo. Da se vozimo.

Ti si sada u mojim rukama. -Toga sam se i plašio.

Skreni ovde malo udesno. Još malo. Stani, stani. Da, da, idi, idi.

Savršeno.

Idi još jedan metar ili ćemo kroz ova vrata.

Malo se tresem. Protresla si me, ali više očarala.

Na skali od 1 do 10, šta kažeš? Pet?

Više. -Šest? -Više.

U redu, idemo na sedam i po.

Ne, idemo na sedam. To je dobar broj. Super.

Vrlo dobro.

Abramović. Vredno radiš. - To je jedino što znam -Istina.

Napraviću sos od tikvica.

U našoj je vezi bila muško-ženska podeljenost obaveza.

On bi obavljao sve vezano za spoljnji svet,

dobijao stipendije, pronalazio novac, odlazio u banku.

Ja bih čistila, prala i vodila računa o psu.

Sećam se, kad smo raskinuli, da nisam imala račun u banci.

Uopšte nisam znala kako sve to funkcioniše.

Trebalo mi je dosta vremena da naučim sve od nule.

Imaš otvarač? -Da.

Nakon našeg jednostavnog života, postala je veoma ambiciozna.

U poslu, u manifestaciji ambicije, u smislu imidža i bogatstva.

Ja sam nakon raskida možda išao onako pravolinijski.

Ona se popela uz visoku planinu sa mnogo uspeha.

Možda zvuči čudno, ali nemam vremena da se potrudim

da sebi učinim ovo mogućim. Sad to i ne moram da radim.

Samo ću se oženiti njome.

Da li je u redu ako napravim da bude malo ljuto?

Jeste. -Peperončini.

Ne postoji mnogo umetnika koji rade tako naporno kao Marina.

Ona je uvek veoma elegantna.

A ja izgledam kao radnik u polju.

Naravno da sam radnik na polju umetnosti,

ali izgledam kao radnik, a mnogo manje radim.

Znate šta mislim, prosto sam lenj.

NOĆNI PRELAZAK MORA 1981-1987.

Noćni prelaz mora uključivao je muškarca i ženu koji sede na dve

stolice, jedan naspram drugog. Bez pokreta, nemi, gladujući.

Radilo se zapravo o ogromnom preziru prema Zapadnom društvu

Neaktivnost je diskreditovana.

Tišina je diskreditovana. Kao i post/gladovanje.

To su tri stvari koje mogu mnogo da uznemire ljude,

posebno kada to traje 16 dana.

Neaktivan, nem i posteći,

apsolutno bez pokreta. Što je skoro nemoguće.

Performans je trajao 90 dana, non-stop. I onda sam ustao,

bilo mi je dosta. Žene mogu da sede bolje od muškaraca zbog anatomije.

Ustao sam posle 13, 14. dana jer su mi se rebra usekla u slezinu.

Pa sam otišao u bolnicu, gde su mi rekli da prestanem s postom.

Već sam bio izgubio 10 kg. Prešao sam granicu, što se mene tiče.

Jednom u životu.

Jedan od razloga što nije mogao da sedi jeste što je bio mršav,

pa je sedeo na svojim kostima koje su prosto prodirale u kožu.

Jogiji rade iste stvari, ali on nije. Tada je rekao da mora da ustane,

jer performans ne može da ide bez njega. Nisam to razumela.

I zato u ovom performansu nastavljam.

Uvek nastavljam, ali tu je ta prazna stolica.

Nikad nisam imao vezu s muškarcem ili ženom

s tolikim stepenom simbioze. Mi smo 12 godina goreli.

Njihova saradnja je na direktan, jednostavan i snažan način

izražavala muško-žensku dinamiku.

I onda dolazi do epskog završetka uz hodanje po Kineskom zidu,

performans nazvan Ljubavnici, što prevazilazi sve granice.

LJUBAVNICI 1988.

Performans gde su njih dvoje prepešačili Kineski zid je epski.

Proces od tri meseca hodanja jedno drugom u susret.

Veoma jednostavno, svedeno i izuzetno u svojoj čistoći.

To je bio poslednji performans iz grupe performansa Rilejšn vorks.

Pešačenje po Kineskom zidu završilo se njihovim raskidom.

Veoma brzo smo postali taj veliki umetnički par i svi su nas videli

kao savršenu sliku. U stvarnosti, on nije bio zadovoljan svojom pozicijom.

I što su bili bolji delovi koje smo izvodili tokom performansa,

to je naša veza bivala sve gora.

Kasnije su njegova interesovanja bila drugačija od mojih.

Živeo je život, pio je, uzimao droge.

Onda je postao neveran, što mi je teško palo.

Bili smo monogamni do jedne tačke kada je počela da se razotkriva

strogost te ideologije, kada je počela malo da se raspada.

U to vreme je imala seksualnu aferu, kao i ja. U isto vreme.

Osim što je ona to uradila s prijateljem, ja nisam.

To nije trebalo da kažem.

Trebalo je osam godina pregovaranja da dobijemo dozvolu

da prepešačimo Kineski zid, a tokom pregovora je mnogo puta

morao da putuje tamo. Bila je prevodilac. Kad smo završili

pešačenje, rekao mi je da je ona trudna. I pitao šta da radi.

Šta moraš da uradiš?

Ja odlazim, a ti radi šta hoćeš. I tako su se oni venčali.

Završilo se tako kako je i počelo. Počelo je ovako, tako se završilo.

To je sve.

Najdramatičnji period života mi je bio nakon raskida.

Sećam se da sam zapisala u dnevnik da imam 40 godina, da sam debela,

ružna i da me niko ne želi. Izgubila sam čoveka koga volim,

svoj rad, jer smo radili zajedno. Nije bilo ničega. Samo praznina.

Ili novi početak, ili ću potpuno potonuti, uništiti se.

Tad sam prvi put otišla da uzmem neke pare u Parizu

i kupim dizajniranu odeću. I dobro sam se osećala.

Otišla sam kod frizera, pedikira, manikira, skroz oduševljena.

Koja je cena ove jakne? Ovo ne može se plati.

Ne možete ovo da platite. -Cena...

Komadi visoke mode idu od 8000 do... 200, 300, 400.000 evra.

Zavisi. -Zavisi od komada.

Sav taj posao, sve što sam napravila... Dobro sam.

Zašto se ne bih dobro osećala? I opet bila poželjna?

Od tad stvarno kažem da volim modu. To je nekako skrivena želja.

Ovo izgleda fantastično. Šta mislite?

Biti performer 70-ih i sredinom 80-ih značilo je siromaštvo. Tačka.

Ćao, ekstremi.

Nakon što smo raskinuli, ona je otišla u pozorišne vode,

jer je tu bilo novca.

Ćao, ćao, Ulaj!

Njeni noviji radovi imaju visoku formalističku estetiku.

Napravila je jasan iskorak ka pozorišnom svetu.

Sve je bilo veoma inscenirano. Sa primesom teatralnosti.

Marina je teatralnija, emotivnija,

dramatičnija nego ovaj performans.

Rizik kod ovog performansa u MoMA jeste koliko će biti teatralan.

Marina često kaže da ima razlike kada izvodite performans.

Tu su nož i vaša krv, a kada glumite, tu je kečap i vi se ne posečete.

Ako se to izgubi u MoMA i bude samo lažni nož i kečap,

onda smo izgubljeni.

DVE NEDELJE PRE PERFORMANSA U MoMA

U krevetu sam šest dana.

Sranje, sranje.

Nisam šest dana izlazila iz kreveta, toliko sam očajna.

Uzimala sam sve što bi mi bilo ko doneo. A onda sam otkrila sirup kodein.

Neverovatna stvar. Nikada ne uzimam drogu,

ali kodein može baš da vas usreći. Juče sam spavala kao beba,

nije mi se skidao osmeh s lica čitave noći. Kao idiot!

I evo me sada. Mislim da crvena ide lepo, jer crvena daje snagu.

Zato crvena boja, crvena posteljina, crvena pidžama, pomorandže.

Možda se uskoro oporavim.

To je bio moj monolog.

PET DANA PRE PERFORMANSA U MoMA

Kako se danas osećaš? - Sjebano, eto kako.

Totalno sam odlepila. Neće biti performansa.

Spremamo se. Da li Marina može da vidi projekcije?

Dajte da vidim jednu projekciju. Bilo koju. -Nemamo struje.

Ionako čak nemamo na čemu da ih pustimo. Žao mi je.

Nema ničega. Pet je dana pre performansa. Kao da ga neće biti.

Ova prostorija me čini izuzetno nervoznim.

Zidovi uopšte nisu na svom mestu.

Možemo da počnemo s probom? To je najvažnije.

Da li mogu svi da dođu? Molim vas, dođite!

Kako ste? -Da, dobro. Dođite.

Možemo da sednemo na dve sekunde? Hoću sve da vas vidim.

Drugačije je nego u radionici kod moje kuće.

Prolazim kroz pakao. A bitno je biti otvoren u vezi s ovim,

jer sada ne mogu da se pretvaram da sam u zen-fazi, jer nisam.

A nisam čak ni imala neki lični kontakt sa svima vama.

Moram u potpunosti da vam verujem naredna tri meseca. Nema druge.

Moram da imam energiju za moj rad, znajući da je gore sve u redu.

Mnogo vam hvala što ste došli u MoMa večeras.

Ja sam kustos retrospektive Marine Abramović,

koju sada želim da predstavim.

Marina, mnogo ti hvala. Mislili smo da možemo da otvorimo diskusiju.

Poslednja je prilika da je direktno pitate, inače ćete čekati do juna.

Pošto je kasno, predlažem tri stvarno dobra pitanja, bar jedno lično.

Kako smo to mogli da znamo?

Lično pitanje: Izgledate srećno. Da li ste srećni?

Zavisi. U stvari, veoma sam srećna što sam sama, jer ko bi ovo radio

tri naredna meseca što ja želim da uradim? Nema tog ljudskog stvora

koje bi ostalo sa mnom. Kao da sam na vojnoj vežbi.

Potpuno sam koncentrisana na ono što ću raditi naredna tri meseca.

Izgleda jednostavno. Sedim u Atrijumu u jednoj pozi na stolici.

Ali nije tako. Izuzetno je teško, jer morate da budete kao planina.

Želim da stvorim neku vrstu mirnoće usred pakla.

A za to moram da budem u pravom stanju uma, moram sebi sve da ograničim.

Sada je zima. Kad izađem, biće već leto. Već će biti 31. maj.

PERFORMANS MoMA PRVI DAN

Marina je jedna od najznačajnijih umetnica druge polovine 20. veka.

Ono što je kod Marine neverovatno jeste što ona stvarno smišlja

situacije u kojima niko ranije nije bio. Njena praksa je ekstremna.

54. između 5. i 6. ulice, molim vas.

U Njujorku će desetine, ako ne i stotine hiljada ljudi biti pozvani

da naprave događaj kakav nikada ranije nije bio napravljen.

MoMA je najbitnije mesto na svetu u kome bilo koji umetnik

koji pravi performanse treba da stvara.

Zaista vidim priliku da umetnost performansa postane mejnstrim.

Sa ovakvim performansom u MoMA, što se nikada ranije nije desilo,

postoji velika šansa. Neverovatan osećaj odgovornosti

za performanse uopšte. Ne samo za moje.

Osećam se kao Marija Antoaneta kojoj će da odrube glavu.

Nemogućnost da se krene dalje, potencijal da se odustane

postaće deo samog performansa.

Mogao bi da bude pravi fijasko. Nema pravila.

Umetnik je prisutan izuzetno je hrabro delo.

Jer je delo koje može da omane.

Klause, volim te. Da li je ovo u redu?

Izgledaš prelepo. -Hvala.

Hvala.

To je bilo pet godina života.

Pet godina života. Zar nije sjajno? -Jeste.

To je onaj drugi. Idu simultano.

MART

Ulaj nije ovde. Sada nema životnog partnera.

Sada je publika njen ljubavnik.

Bila si veoma nevaljala devojčica!

Bila je ovo Bijonse u novom video-spotu s Lejdi Gagom.

Sendi Rios ne voli novi video Lejdi Gage.

To treba zabraniti. Postoje granice za ono što treba da tolerišemo.

Ovo mi je zanimljivo. Tu je taj spot Lejdi Gage, a u današnjem

Njujork postu je članak o izložbi u MoMA, gde se smele mecene

provlače kroz dva gola performera. Parovi su suprotnog i istog pola

i stoje na uskom prolazu nove izložbe.

Koju organizira jedna provokatorica iz Jugoslavije.

Dok slušate zvuke ove žene, konstantno grleno vrištanje

i stenjanje... Za to kažu da je umetnost! I to sve u MoMA!

Priđite. Molim vas.

Žele da snimaju galerije. Ne može. Imamo li intervju? Nemamo.

Poslao sam im saopštenje i naše fotografije. Četiri slike sa izložbe.

Ne pokušavamo da zaustavimo pokrivanje događaja,

ali nećemo da imamo cirkus.

APRIL

U petak smo imali neke čudake. To smo očekivali.

Neki ljudi su počeli da vide ovo kao svojevrsnu scenu,

kao jedan važan prozor u svet.

Problem je bio da se ustanovi signal za uzbunu za Marinu.

Ako podigne ruku, to može da znači mnogo toga, ali u suštini znači:

Zamolite osobu koja sedi sa mnom da iz nekog razloga ode.

Ne osećam se prijatno. Plašim se...

Nije mi dobro. Mnogo različitih razloga. Ona nekako čisti stvari.

I onda bum! Dođe do rekonekcije i tu je samo za vas.

Zato je svako ponaosob imao pravi, jedinstveni lični kontakt s Marinom.

Bum. Poput magneta. - Spremna je za sledeću osobu.

Ono što je lepo na ovom performansu je što se ona ophodi

prema svakom ljudskom biću koje upozna s istom pažnjom,

s istim poštovanjem. Što je prilično šokantno.

Neke to zbuni, neki smatraju da svakako zaslužuju tu pažnju

i da su na kraju tamo gde treba da budu. Drugi se zaljube u nju.

Postoji mnogo razloga zašto ljudi dolaze da sednu ispred mene.

Neki su ljuti, neki radoznali. Neki samo žele da vide šta se dešava.

Neki se baš otvore, pa se oseti neverovatan bol.

Mnogo je ljudi koji pate.

Kada sede ispred mene, nisam više ja u pitanju,

ubrzo postajem samo ogledalo njihove duše.

Neko mi je pre neki dan rekao da pred većinom remek-dela ljudi provedu

nekih 30 sekundi. Mona Liza, 30 sekundi.

Ljudi ovde dolaze i sede po čitav dan.

Svet se sada prebrzo kreće. Ljudi gotovo da uopšte nemaju više pažnje.

Ona svakome uspori mozak. Zamoli nas da ostanemo

tu duži period vremena. Na šta nismo naviknuti.

Ona nas na kraju preobražava.

Marina je umetnica koja vizualizuje vreme.

Koristi telo u prostoru sa publikom.

Samo pomoću trajanja uvodi vreme kao težinu.

Težinu na plećima performera koja uzima deo njegovog života

kao jednu vrednost.

Vreme nije prolazno, pa da projuri.

Samo zamislite vreme kao jedan veoma veliki predmet

koji ne možete da pomerite i vi ste već uhvaćeni u zamku.

Molim vas za malo pažnje. Muzej se sada zatvara.

Molimo vas da vratite audio-slušalice do stola u prizemlju.

Performans je završen, zatvaramo ovu prostoriju. Hvala vam.

Zatvaramo. Hvala. Otvaramo sutra u 10.30.

Ja sam poslednji. -Ne. Dođite sutra opet. Porazgovaraćemo o tome.

Daćete mi šansu? On će mi pružiti šansu.

Neću. Razgovaraćemo o tome sutra. -Ali imam svedoke.

Devojke, pomerite se. Jeste li dobro? Da donesem kolica?

Ne treba. Noga mi je utrnula. Povratiću se, dajte mi sekund.

Zdravo, Toni. -Dugo sam sedela na podu.

Samo polako.

Deco, ovo je performans o granicama. Čak i za mene.

O, Bože.

Danas je bilo čudno. Osetila sam jak bol baš kad se čulo obaveštenje.

Pomislila sam da je greška, neverovatno.

Očekivala sam još tri sata, pomislila sam kako je bilo kratko.

Ne znam.

Danas? -Da.

Video sam da je sve boli. Video sam i čuo čuvare kako su zabrinuti.

Rekao sam da ako misli da će uništiti zdravlje, ako grožava

sebi zdravlje, onda joj zvanično nudim da odmah okonča performans.

Tako je bolno.

Rekla je da to nikada ne bi mogla biti opcija. Nije to ni razmotrila.

Nije ni odslušala moju rečenicu do kraja.

Samo je rekla da to nikada neće uzeti u obzir.

Ima bola, ali on je kao da se čuva tajna.

Trenutak kad se prođe kroz vrata patnje, tada uđete u drugo stanje uma.

Osećanje lepote i bezuslovne ljubavi i osećaj da nema granica

između vašeg tela i okruženja.

Počnete da se osećate neverovatno lagani i u harmoniji sa sobom.

Postanete nekako duhovni. Ne mogu da objasnim.

Upravo je to drugo stanje uma

kada publika počne da oseća da je nešto drugačije.

Performans se upravo bavi tim stanjem svesti.

Publika je poput psa. Oni osete nesigurnost, mogu da osete strah.

Mogu da osete kada niste tu. Ideja je dovesti performera

i publiku u isto stanje svesti, sada i ovde.

Da li bi... -Pomeri ovaj sto.

Možeš mi pomoći?

Šta je ispod nogara? -Ništa.

Samo malo lepka da se ne bi pomerao. -Stani, Marina. Ne pomeraj se.

Zanimljivo je da prva dva meseca nisam mogla bez stola.

Bila mi je potrebna struktura, sto.

I trebalo je da bude tu dok ne dođem do tačke kada mi više nije potreban.

I kad se sto pomeri, sve postaje mnogo direktnije.

Otvoriću vam. -Šta kažeš za ovo? Šta misliš, u čemu je razlika?

Razlika je što nema tampon-zone.

S bezbednosne tačke gledišta, nema tampon-zone između njih.

Ako će neko nešto da uradi, nema ničega što će ga sprečiti.

To je jedino što ja osećam. Moramo svima da damo uputstva.

Svakome ko sedne ispred nje. Nema pomeranja, dodirivanja.

Na ovaj način je sebe učinila još ranjivijom, sve je direktnije.

Nema prepreke između nje i publike.

I bila je u pravu. Sveštenicima nije potreban krst.

MAJ

Devet, deset.

Tri, dva, jedan.

Pokažite vaš broj. -Šta je ovo?

Sistem s brojevima za redosled sedenja pred Marinom kojeg smo sami smislili.

Skoro smo gotovi. - To si rekao i u aprilu.

To su detalji. Ne možeš da ugrabiš nekoliko minuta tu i tamo.

Nekoliko minuta? -Šta je jedan mesec, godina.

Treba da samo sagledavam celu sliku.

Tako je.

U redu, dobro sam.

Dobro si?

Muzej je otvoren. Hodajte, molim vas. Hodajte!

Mislim da sam peta.

Ona je peta, ja sam četvrti. Ne, ne... Hajmo, jedan, dva, tri.

Stojim u redu već nekoliko dana, ali nisam ušla unutra...

Ovde sedite? -Da.

Juče sam bila tu u pet ujutru i nisam uspela da uđem.

Sada na kraju baš je velika konkurencija.

Kad ljudi napolju kampuju i čekaju, otvara se pitanje o rok-zvezdama.

Zvezda performansa. I pitanje grupi-devojaka.

Ono što je veoma zanimljivo u njenom radu je taj aspekt

nečega što tek treba da se razvije, što kod svakoga izvlači površinu,

posebno kod ljudi iz sveta umetnosti, koji tvrde da poznaju taj rad.

Ljudi koji koriste ovaj rečnik i jezik, kao i potpuni stranci.

Ljudi koji dolaze i govore: Zašto ona to to radi?

To je beskrajno zanimljivo jer ono što se stvarno vidi

jeste takođe i gigantsko platno sa projekcijama.

Marinina povezanost s publikom proizlazi iz neverovatne praznine

koju oseća ili je osećala kao mala.

Želi da bude voljena, potrebna.

Ima doživljaj da joj je publika potrebna kao vazduh.

To je njeno gorivo. Ona živi za svoju umetnost. Živi za publiku.

Kad sam je upoznao, pomislio sam da je zaljubljena u mene.

Bilo mi je potrebno neko vreme da shvatim da je zaljubljena u svet.

Nije ništa lično. Ne shvataj to lično. Ja sam zaljubljena u svet,

nisam samo zaljubljena u tebe.

Uviđam da ona ponavlja taj nesporazum sa svakom osobom u ovom atrijumu.

Dobro si?

Mama, jesi li dobro? Šta ti je?

Dobro sam. Ponosna sam na tebe.

Ne znam da li me publika idolizuje. Njihova je stvar kako to projektuju.

Ali to nije moj cilj.

Kad se dođe do određene tačke u karijeri, naprave od vas idola,

a imate novca i slavni ste. Međutim, to nije cilj umetnosti.

To je nuspojava. Kao filmovi B-produkcije, koje volim.

Nekako, svi su tu oko vas, nekako ste ih svesni,

ali povezanost s Marinom tako je snažna da vi uopšte...

Da li ona glumi? Osećate li to? -Ne, ali ako vi kažete da je to gluma...

Možda jedina slična stvar jeste što postoje ljudi koji vas gledaju.

Žrtvovati sebe za performans, čini se da je tu uvek uključena gluma.

Možda. -Jeste li vi glumac? -Jesam.

Imate taj osećaj, to držanje.

Molimo za malo pažnje. Muzej se zatvara.

Molimo vas da vratite audio-opremu do stola u prizemlju.

Znate da mi je Tinđi rekao da je 750.000 ljudi videlo performans?

To je skoro milion.

Treba da ga produžimo još koji mesec da dođemo do milion.

Hajdemo. Ovo je od kuvara?

Da. -On je genije. Ko je bio onaj zgodni Azijat?

Dopao vam se? Možemo da dobijemo neke brojeve telefona?

Bio je baš simpatičan. Seksi. Bližimo se kraju.

Kada sam prvi put videla Marinin performans, bila sam inspirisana

da i sama počnem time da se bavim.

A samo to što sam ovde jeste jedno delo samo za sebe.

Posvećenje toliko pažnje samo njoj.

POSLEDNJI DAN

Na kraju smo, deco. Skoro gotovi. Sledeće subote sam u prirodi!

Što je baš dobro!

Volela bih da imam broj, ali ga nemam.

Došla sam iz Australije da sedim s Marinom. Potreban je broj?

Tužna sam i srećna. Oboje zajedno.

Idemo pored 53. ulice da poslednji put možeš da vidiš red.

Mislim da su krenuli u sredu na noć ili u četvrtak uveče.

Jedna devojka je imala sjajnu ideju da dođe oko 10 uveče. -Molim? Bože!

A onda za dan posle, ljudi prosto ne odlaze.

Ljudi koji su odlučili da sede pred Marinom.

Samo izađu iz muzeja i sede ispred do jutra.

Bože, ovo je neverovatno. Ovo je poslednji dan.

Mislim da niko nije zamišljao ovo!

Koliko je sada sati? -10.13.

10.15. -Možemo da namestimo stolice?

Već smo planirali. Znam šta treba da radim.

Treba vam parče papira. Pravimo intervale od 15 min. Samo izađete,

dodirnete osobu po ramenu i kažete da je njihovo vreme isteklo...

Performans je gotov. Isteklo je vreme.

Muzej neće biti otvoren pre 10.30. Pustićemo 40 ljudi unutra.

Ako ne planirate da sedite ispred Marine, ne morate sada da uđete.

21 put sedeti pred Marinom ima svoje moćno značenje...

Da li ste očekivali da budete preobraženi ili ste prosto...

Ne, kad sam prvi put video, ušao sam i hteo to da iskusim.

A tada se sve desilo.

Izvedite ga.

Došli smo da vidimo Marinu, kurvu Vavilona, i da se ispovedimo.

Ima mnogo priče, čista forma naspram čiste forme,

odraz praznine pune vrednosti. Došli smo kao poslednji posmatrači raspeća.

Sedimo poput apostola za njenim stolom.

A naša nonšalantnost ju je izdala.

Pitanje je vremena kada će i pucanje nekom u lice predstavljati umetnost.

Sedećete preko puta umetnice u tišini. Nema nikakvog ometanja.

Bilo koje vrste. Bez gestikulacije, ne razgovarajte s umetnicom,

ne pomerajte ruke. Šta je bilo. Jeste li dobro? -Jesam.

Jeste li nervozni? - Čekam već 16 sati.

Dobro, uskoro dolazi vaš trenutak. Obavestiću vas. Hvala.

Dobro. Potrebno nam je da neko sedne. Idemo.

Ja sam sledeća. -Znam. Performans mora da se nastavi.

Onda morate da sačekate Tunđija.

Stvarno? Performans mora da se nastavi.

Mislim da ima nade da se popnem gore. Ako me vi budete snimali.

Volela bih da sednem preko puta nje. Nisam znala da je to pravilo.

Poštovala bih pravilo da sam znala.

Htela sam da budem spontana. Nisam htela da iko zna za to.

Da to bude moja stvar, nešto posebno za nju.

Jer publika je deo umetnosti. I mi doprinosimo.

A želela sam da budem onoliko ranjiva koliko je ona ranjiva za sve nas.

Mislim da je izložba autoportret.

Sedi onde i pruža sve.

Uvek govori o trenutku sada i ovde.

Ovaj performans: Marina Abramović, Umetnik je prisutan,

to je autoportret.

Stvorila je harizmatični prostor, jedan mali iznajmljeni prostor

u univerzumu koji je u potpunosti bio njen, celog ga je zauzela.

Uradila je to u prostoriji ispunjenoj mnogim ljudima.

Mnogi su osetili taj harizmatični prostor kao stvarnost.

To je izvanredno dostignuće.

Kraj

Obradio: Lemonzoo

Preuzeto sa www.titlovi.com