Original subtitles

Doviđenja, druže, doviđenja...

Te stihove biografi smatraju oproštajnim pismom pesnika.

Navodno je isekao vene i pisao krvlju. Ne verujem da može da se napiše pesma krvlju

iz isečene vene. U krvnim sudovima, krv je pod pritiskom.

Isečenu venu je neophodno pritisnuti. Na fotografiji se vidi posekotina

na desnoj ruci pesnika, pa je logično da je pisao levom.

Ali, Jesenjin je bio dešnjak.

JESENJIN

Grub - uvek radostan. Nežan - na tugu svik'o.

Meni je svega dosta, Zato ne žalim nikog.

Sebe me malo žao. Žalim i psinu jadnu.

Put je vodio pravo U tu mehanu gadnu.

Šta ste zapeli, vraga? Ja sam list gore naše!

Ko još nije zalagao Pantalone za flaše?

Kroz prozor mutno zurim. U srcu tuga drema.

Ulica preda mnom juri U suncu umivena.

Napolju sanjiv dečak. Vazduh je suv i topal.

Deran je tako srećan, Po nosu vredno kopa.

Navali, dete drago, Zapni, ruko dečačka!

Ali sa takvom snagom Dušu svoju ne čačkaj.

Gotov sam. Duša šuplja. Pogledaj flaše. Strepim.

Zapušač svaki skupljam, Dušu ću da začepim.

1925. VOZ BAKU - MOSKVA

- Sori... Zašto li posrćem? - Pažljivo!

Ljuljam se. Dešava se.

- A Vi nemojte da se šetate, druže Jesenjin! - Poznajete me?

Ja sam Jesenjin. Milo mi je.

Kuda? Izlazak iz vagona je zabranjen.

- Ja poslovno... u vagon-restoran. - Naredba načelnika. - Samo da uzmem vino.

- Jedan minut... - Šta se ovde dešava? - Samo želim u vagon restoran...

- Hoće da pije. - Ne pušta me. Glava me boli... - Pravila važe za sve.

- Ako ne može, znači ne može! - Ako ne može, ne može. Onda ništa.

Ništa. Ništa!

I ovako ste dovoljno pijani.

- Pokušajte da se vratite u svoj kupe! - Ti ćeš da mi držiš pridike? Ko si ti?

Diplomatski kurir, Adolf Roga.

- I molio bih da mi ne govorite: Ti! - Kurir s rogovima! Strah me je, strah...

Druže Jesenjin, vređate diplomatsko lice tokom službe. To će Vas skupo koštati!

Gde mu je lice? Ne vidim.

- Kako smete? - Vidim mu samo njušku. - Malo je što si cele noći pio

nego se još i podsmevaš? - Dosta! Dosta...

- Gde ćeš? Stani! - U redu, dragi moj...

Obećao sam Čaginu...

Da neću da pravim skandale i da se bijem.

DESETA EPIZODA

Ne približavajte se, mamicu vam...

Gde li je? Već su svi sišli.

- Šta je bilo? Gde je? - Vasja, idi vidi gde je! Idi!

Sergej!

- Prespavao si Moskvu? - Patim od nesanice, Vasja.

Vratite mi šešir, đavoli...

Sklonite se, drugovi!

- U stranu! - Objasnite nam, šta se dešava?

- Skloni ruke... čekaj, Serjoža! - Iljuha, ne mešaj se...

- Ja sam Sofija Tolstoj, a Vi? - Muž Vam se ludirao celim putem i biće uhapšen.

- Imate li pravo na to? - Vređao je svakoga, uključujući mene i druga Roga.

Ispljuvku verujete, a ne meni čoveku? Čovek, kako to gordo zvuči!

Smirite se, sve će se ispitati

- Ispitaće se, sve će biti u redu. - Šta je bilo, Serjoža?

Druže milicioner, hajdemo!

- Gde ga vodite? - Idemo! Napred!

Druže Jesenjine, smirite se, dosta je za danas. A vi ne smetajte...

- Stanite! Stanite! Šta se desilo? - Ko ste Vi?

- Ja sam Volf. - Volf? - Vladimir Erlih. - Čime se bavite?

- Pesnik. - Dosta je pesnika za danas. Druže Jesenjine, silazimo dole.

- Šta se desilo? - Sve će se razjasniti... - Sergej, ovde sam!

Ućutite!

Smirite se, dosta je bilo gužve!

Hajdemo! Polako... - Zdravo!

- Smirite se, prestanite sa bezobrazlucima! Druže Jesenjin... - Tiho, drugovi. Tišina!

Tišina, rekao sam!

Tišina! Niko nema nameru da uhapsi druga Jesenjina.

Za to je potreban nalog... Tišina! Njega nema, napravićemo zapisnik i pustićemo ga.

- Tišina! Uđite, molim Vas. - Pustite i mene! - Hoćeš i tebe da uhapse? Jesi li lud?

- Dosta više! - Tiše!

Šta je bilo?

Šta je bilo, Serjoža?

Preciznije?

Pismena obaveza.

Prete mi sudom.

- Smiri se! - Majku im...

Zdravo, oče Ivane! Ja sam Vas zvao, Hlistov.

Kako Božji sluga može da pomogne organima reda? Ili ste došli da se ispovedite?

Još nisam spreman, ali ću doći. Osećam da je vreme. Vaš deda je ovde bio na službi?

- Da, ovde. - Da li se tokom 1925. vršila služba?

Da, ali praktično nije bilo ljudi. Plašili su se Opijuma za narod.

Recite mi onda, da li je istina ili legenda,

da je u tim uslovima opšteg straha, Vaš deda ipak opevao Jesenjina?

Nije legenda, to je zabeleženo u crkvenim knjigama iz januara 1926.

Samo to nije bilo opelo, već molitva za počivšeg.

Molitva za samoubicu? Koliko ja znam to je veliki greh.

Veći je od ubistva. Zato što život, koji ti je Gospod darovao, vraćaš Njemu nazad.

- Kao: Nije mi potreban! Zato se samoubice ne opevaju. - Ali Vaš deda je obavio službu.

- Da, obavio je. - Hrabar čovek. - Hrabar pred kim?

Hrabar pred Bogom je bio samo Satana. Mislim da stvar nije u tome.

Koliko pamtim iz detinjstva, u našoj familiji Jesenjin nikada nije smatran samoubicom.

Postoji zvanična verzija. Nikada niste pitali dedu o tome?

Oprostite što sumnjam, ali uvek sam svog dedu smatrao svecem.

Ne znam, možda je deda to znao, nezvanično.

Pomislite, kako bi svesno mogao da izvrši takav satanski greh?

1925. MOSKVA. LUBJANKA

- Zdravo, druže Jesenjin! - Zdravo, Felikse Edmundoviču!

Odavno sam želeo da se upoznamo, mada, iskreno rečeno, ne volim poeziju.

- Ako je zbog skandala sa kurirom... - Za to ne znam. - Zašto ste me onda pozvali?

Hajde da se dogovorimo, ovde pitanja postavljam ja!

- Izvinite! - Hteo sam samo da se upoznamo i porazgovaramo.

To smo mogli i na nekom veselijem mestu.

- Zašto Vam se Lubjanka ne sviđa? - Ovde me podilaze žmarci.

Onima sa čistom savešću, Lubjanka nije strašna.

Za Vas se priča da ste nerazumno hrabri i da zato često dolazite u sukob sa organima reda.

- Ne tako često, Felikse Edmundoviču! - 12 krivičnih dela je mnogo, Jesenjine!

- Kako ste uopšte živi tako nezaštićeni? - I ja se čudim. Opkoljen sam poput vuka.

Ne ličite na vuka.

Zar Vas nije sramota, Jesenjine? Za Vas urgira predsednik CK Ukrajine, drug Rakovski.

Sekretar CK Azerbejdžana, drug Čagin, drug Lunačarski... Žao mi je za Vas.

A Vas baš briga za sebe, za svoju mladost, za talenat!

Ako ste bolesni, izlečićemo Vas!

Ako ne želite, nateraćemo vas.

Narediću da zajedno sa Vama smeste u bolnicu i drugove iz GPU.

Oni Vam neće dozvoliti da pijete.

Pušite!

Pušite!

Svi Vas vole, a Vi se, umesto da nam pomognete, ubijate!

Recite, Jesenjine, zašto ste u Slovu o Velikom pohodu,

Trockog postavili u isti rang sa Lenjinom? Sviđa Vam se Trocki?

To je pola reda.

Zbog tog ostvarenja možete biti optuženi za prekrajanje revolucionarne istorije.

Pišem onako kako osećam. Stalno mi govore: Ne piši tako, piši ovako... Ili obratno.

- Ko? - Nije bitno... Svi.

To je veoma bitno. Jesenjine, niste dete. Morate znati koji putevi, i sa kim, gde vode!

Pazite da ne upadnete u smrtonosni politički vrtlog iz koga nećete izaći živi!

Slobodni ste, Jesenjine. Narediću da Vam se omogući lečenje u Kremaljskoj bolnici.

- Hvala, Felikse Edmundoviču... - Poznajete se sa Frunzeom? - Da, poklonio mi je kaput.

- Kaput? Za kakve zasluge? - Bilo je hladno i on mi je... poklonio.

- Moći ćete da mu zahvalite. - Zar je u bolnici? - Da. Čir na želucu.

- Odavno mu je bila potrebna operacija. - Nisam znao da ima čir. - Mi znamo.

Zdravlje druga Frunzea ne pripada njemu, već partiji i narodu!

I zapamtite... Zasada mate dobre zaštitnike, druže Jesenjin. Vidimo se!

Vi tamo!

Vidimo se.

1985. PODMOSKOVLJE. ODMARALIŠTE KGB

Ponesi naše stvari. Ne zaboravi brezove metlice!

Povodom tog samoubistva, istragu je vodila vaša milicija.

I taj nepismeni i nakaradni zapisnik o pronalasku leša u Angleteru,

takođe je delo vaše službe.

Zapisnik je sastavio običan, polupismeni pozornik, možda mu je i zaprećeno.

- A pretila mu je naša služba! - Ko bi drugi?

Tada ste motrili na sve hotele...

Hajdemo!

- Ljoša, da li ti prezime Blumkin nešto znači? - Blumkin? - Da.

Postaješ smešan!

- Šta je? - Neću unutra.

U to vreme Blumkin je bio u posebnoj misiji, i ne može da ima nikakve veze sa tim, Sanja!

I Trocki sa tim slučajem nema veze, uostalom imao je svoju bezbedonosnu službu... Hvala!

Hvala domaćine, hvala.

Među čekistima je samo par njih cenilo Trockog. Jedan od njih je bio i Blumkin.

1925. godine, Trocki već nije imao realnu moć.

U to vreme mu je gorelo pod nogama, kao i Kamenjevu i Zinovjevu.

Tada se Staljin probijao ka vlasti, kao tenk!

Predstoji im XIV kongres partije, a oni se bakću sa Jesenjinom. Smešno je, Sanja!

Ne, politika u to nije umešana!

- Grešiš, Ljoša. - Ne, ne grešim

Politika je itekako umešana.

Ako žele korist, ljudi se vrte oko vlasti, to je razumljivo. Iskustvo ih tome uči.

I ranije je tako bilo, i sada im ližu zadnjice. Treba, valjda, da žive? To je sve!

- A one koji ne ližu, njih zatvaraju i ne daju im da dišu? - Dosta! - Šta dosta, šta?

Uvek je tako bilo, jeste i biće. Seti se Bulgakova, Platonova, Ahmatove, Solženjicina.

O klasicima da ne govorimo. Puškin i Ljermontov su završili tragično.

Jesenjin je bio ruski nacionalni pesnik. I nije lizao zadnjicu nikome na vlasti.

Dušu je davao za Rusiju, i stradao je za narod, a koliko je tek voleo seljake!

Zato su ga i vukli sa svih strana. I nacionalisti kao Ganjin, i komunisti...

Mislim da se ni u eri Staljina ne bi dugo održao. Pre ili kasnije, stavili bi ga uz zid.

On ne bi lagao za Belmor kanal, i ne bi podržao kolektivizaciju sela.

On nije bio sovjetski, već ruski nacionalni pesnik.

Zato ga je vlast mrzela, a narod voleo.

U redu, možda neću uspeti da dokažem ko ga je ubio, ili to naredio.

Ali, kunem se čašću, dokazaću da nije bio samoubica! Nije bio.

Ekshumacija bi sve razjasnila.

To ti niko neće dozvoliti. Ni rođaci, ni vlast...

- A i odavno je tamo sve zaliveno betonom, kako ekshumirati? - Zašto kako?

Kada je postavljen spomenik, odlučeno je da se učvrsti temelj i sve je zaliveno betonom.

- Šta je? - Dobija se nekakav zatvoreni krug. Ljoša, možda Jesenjin uopšte i nije tamo?

Znaš šta, Sanja... Znaš u čemu je efekat matrjoske?

Otvoriš prvu, pa drugu, petu, desetu...

I ostane jedna malecna.

Možeš da je razbiješ, isečeš, ali to je legenda.

Uništiš li legendu, ubijaš uspomenu na čoveka.

- Ako nema legende, nema ni uspomene. - Postoji legenda, ali postoji i istina.

Nju treba iskopati.

Popijmo!

Nešto mi se ne pije. Boli me... Boli me ovde.

Ni u jednoj državi ne uništavaju jezuitskom surovošću svoje genije, kao u Rusiji.

1925. MOSKVA. STAN TOLSTOJEVIH

Kakav je Kavkaz, brate?

Poklonili su mi sablju. Takva se darivala oficirima

u vreme Ljermontova, za hrabrost u bitkama.

A zašta su je Vama darovali? Za huliganstvo?

Ne vređajte me, draga majko! Darovali su mi... jer su mi darovali!

Evo, ovo je za tebe, nosi je!

- Šurka, ovo je za tebe! Bićeš prelepa. - Hvala!

A za drugu sestru, evo ovo!

- Sergej, a meni? - Tebi jedan poduži... kindžal! Izvoli!

- Pazi! Vasja, ovo je za tebe! - A ja prestao da pušim. - Ti pućkaj!

Jesi li napisao nešto novo?

Menjajući rublju za tumane, Svog menjača danas ja zamolih

Da mi kaže kako ću da šapnem Lepoj Lali na persijskom: Volim.

- A ko je ta Lala? - Lala? Lala je La-la-la, la-la-la...

Lala je opšta slika istočne lepotice.

A to je parandža. Sve udate muslimanke je nose.

Da niko, osim njenog muža, ne vidi koliko je lepa. Molim te, obuci je!

Muškarci na istoku su pametni. Nataknu na ženu parandžu i mirni su.

A za maman... doneo sam vino.

- Vino! Je li dobro? - Specijalno za vas! - Bilo bi još blje da niste ludovali u vozu.

Stavite ga na sto! - Dešava se, maman...

Ličiš na Hadži Murata.

Ja sam tvoj kavkaski zarobljenik. Čuo sam dobru zdravicu!

Neka tvoj neprijatelj bude isto tako prazan...

Kao i ova čaša!

Mama, došli su nam gosti. Otvorite, molim Vas!

Popij do dna! Pij do dna! Do dna...

Bravo!

Potpišite da je dostavljeno!

- Kupao sam se u nafti. Mislili su, udaviće se, a meni beše zanimljivo. - Bio si pijan?

- Trezan, ali sa zapaljenjem pluća. - Poziv za sud.

Volf, hajde da popušimo! Pijte vino, zašto sam ga doneo?

- Uzalud, poslaće drugo. - Oni pošalju, ja pocepam. Reći ću da nisam dobio.

- A dokle? - Dok ne pobegnem ocu.

Sonja...

- Zar ti ništa ne vidiš? - Šta?

To njegovo bjau. On... on nam se ruga!

Ti... Pogledaj se u ogledalu!

Skini tu glupost!

Ovde može da se puši!

- Jesi li čuo da je streljan Ganjin? - Odavno. - Ja sam čuo u Bakuu.

- Sa još četrnaestoricom. Red ruskih fašista. - Ma daj...

- Voda u čajniku vri, čuje li me neko? - Planirali su atentate na članove vlade,

Zinovjeva i Đeržinskog!

Šta pričaš!

Sergej Aleksandrovič, zamolila sam Vas da mi ne prljate kuću!

Mnogo se izvinjavam, oprostite mi, molim Vas!

Ljoša ti ništa nije govorio?

Nisam smatrao da je to nešto ozbiljno. Izvolite, izvolite...

Sada shvatam zašto su me zvali u Lubjanku.

Proveravali su me, a mene čudi što Đeržinski brine o mom zdravlju. Treba da se lečite...

- Mogao bi malo živce da polečiš... - Prestani, Volf, zdrav sam. Šta pričaš?

- Ne znam šta da radim sa manifestom. - Kakvim manifestom? - Ganjinovim.

- Pred polazak za Baku, dao mi je ceo paket. - U tvojim rukama je Ganjinov manifest?

- Zamolio me je da ga sakrijem. I ja sam ga sakrio. - Šta si uradio, Serjoža?

Shvataš li šta će ti se desiti ako ga nađu kod tebe? Ne živi ti se? Ubiće te!

1925. MOSKVA. GOSIZDAT

- Zdravo, Serjoža, ja i Ana ti čestitamo! - Zbog čega? - Zbog čega? Kako, zbog čega?

Doneta je odluka o štampanju tvojih celokupnih dela.

- Ne raduješ se? - Kako, ne raduje? Maštao je o tome!

- Razmotrićemo to... u bifeu! - Nema potrebe, kasnije!

- Ne prihvata se, hoću da popijemo! - Kasnije, Sanja! Ne ljuti se, Saša, kasnije?

Ne mogu sada. Radujem se, ali kasnije.

- Kada dođeš, napravićemo biografiju. - Zašto biografiju? Ne razumem?

- Ovo je celokupno izdanje tvojih dela. - Da... Zašto si obrijao bradu? Bila je lepa.

- Brada, brada... - Saša, ne ljuti se, svratiću kasnije. Ne ljuti se! Saša...

Frunze je ubijen!

- Anja, zaklali su ga! - Nađa, izađi dok porazgovaramo!

- Odluku o operaciji je doneo politbiro. - A onda su ga zaklali na operacionom stolu!

- Bukvalno sam o tome razgovarao sa Đeržinskim! I eto! - Zvao te u Lubjanku?

- I mene će ubiti! Razumeš, Đeržinski mi je rekao da idem u bolnicu... da me ubiju!

- Smiri se, molim te! Sedi! - Zar nisu ubili Frunzea? - Sedi!

- Smiri se! - Smiren sam. Jednostavno te ubiju, i gotovo!

Serjoženjka, živiš u nekom svetu...

Dobro... slušaj i ne prekidaj me! Posle smrti Lenjina, svi žele vlast.

Postoje dva tabora. Jedan čine Kujbišev, Gvardin, Čagin...

To su tvoji sadašnji zaštitnici, ljudi Staljina i Buharina. Buharin se malo ljutio,

zbog neumivene njuške! - To je za beskućnike. A Đeržinski?

- I on je u tom taboru. Još ti je zanimljivo? - Da, da...

Drugu, takozvanu levu opoziciju čine, Kamenjev, Zinovjev, Trocki...

Trocki ti je neprijatelj zbog Zemlje lupeža, a Zinovjev zbog Slova o Velikom pohodu.

Frunze je naginjao levima, bio je i na savetovanju u Kislovodsku.

- Želeli su da uravnoteže prostaljinske snage u CK. - Znači, zaklali ga?

- A Kirov? - Kirov je Staljinov čovek.

Majku mu...

Ne zna se ko drži adut, ali će posle kongresa sigurno doći do čistke u partiji.

Ako napraviš pogrešan izbor...

Serjoža, daj mi nož!

Daj...

U redu je.

- Šta da radim, Anja? - Idi u bolnicu! Ne, u Kremaljsku neću... - Idi u neku drugu.

Obećavam da tamo neće da te nađu. Psihički si rastrojen i nisi odgovoran za svoje reči.

Neću da idem u ludnicu!

To je taj vrtlog!

Kakav vrtlog?

Đeržinski mi je rekao: Pazite da ne upadnete u smrtonosni politički vrtlog,

iz koga nećete izaći živi! A ja sam upao.

Serjoža, ne plaši se, ja ću da te sakrijem.

- Serjoža, gde ćemo? - Da pijemo, Vasja! - Da pijemo? Sve je zatvoreno.

Ovde jedan moj prijatelj ima svoj vagon. On je velika zverka na železnici. Uvek je tu.

- Sonja će se brinuti. - Ne podnosi me otkad sam se vratio sa Kavkaza. Ne idem više tamo!

- Siročići, koga čekate? - Tebe...

Gladni ste? Dođite da vas nahranim!

Za mnom! A znate li ko je bio Oliver Tvist?

Bio je engleski beskućnik, kao i vi. Niste čitali?

U školu treba da idete, deco, da učite, dragi moji!

Vreme je da se popije. Otvaraj!

Mamaj je došao! Ja sam Jesenjin, prijatelj Kolobova.

Upoznaćete ga.

- Kolobov je rekao da pijanog Jesenjina ne puštam. - Pijan? Trezan sam, trezan...

- Otvori, striče, i zovi Grišu! - Nije tu. - Odmah ću vam dati da jedete. Otvaraj...

- Sergej, ne pravi skandal! - Otvaraj!

Majku li ti tvoju, zašto ne...

Majku ti... Daj to ovamo!

Izađi, gade! Dođi bitango...

- Dođi! - Serjoža...

-Ovamo, gade! Ovamo, kučkin sine! - Serjoža, milicija! - Razbiću ti njušku!

- Požuri! - Gde ćeš? Razbio si staklo!

Raziđimo se, da nas ne uhvate!

Milicija! Uzeo je čekić i razbio staklo!

- Stoj, pucaću! - Trči, trči... - Drži ga!

- Kako se zoveš? - Miška.

- Jesi li lud? Zašto pucaš? - Neću valjda da trčim za njima?

- A ko će da plati staklo? - Zatvori zadnjicom!

- Serjoža, požuri! - Nestanimo, brzo! - Dete, majku mu...

Neka mi neko pomogne, dečak je ranjen! Zašto stojiš tu kao proštac?

- Zovi doktora! - Brzo! - Doktora! Neka neko pomogne!

- Izdrži mili, izdrži dečko! - Šta se desilo? - Doktore, ranjen je!

Odmah će mili, odmah...

- Vi ste Jesenjin? Poznao sam Vas. - Kako mu je? - Gde ste ga našli?

- Iza Nikolajevske, ležao je na šinama. - Uzalud ste ga nosili. Mrtav je.

Mrtav!

Oprosti, momče!

To je bio moj metak.

Oprosti, mili... Gospode!

Doktore, možeš li da uradiš nešto? Daću ti novac. Hoću da on živi!

Ja nisam Bog. Ne umem da vaskrsavam. Zašto to doživljavate tako tragično?

Stotine beskućnika umiru svakog dana. Za njima niko neće plakati.

Treba da se opereš, ruke su ti krvave.

Hoće da me ubiju. Osećam to...

- Prekini! - Osećam, dođavola...

- Dosta, Serjoža! - Ne treba... - Sav si krvav.

Nije to moja krv! Skloni se! Sto puta sam ti rekao da žele da me ubiju. I ubiće me!

- Niko nikada nije hteo da te ubije! - Ubiće me. Imam predosećaj.

- Smiri se, to je bio slučajni metak! - Dečaka više nema. Ni mene neće biti!

- Imaš maniju! - Pogledaj kroz prozor moju maniju! Prate me otkad sam došao iz Amerike.

Osećam ih na kilometar. Zašto ćutiš? Od Šeremetjevke nas prati čovek, video si?

Izvini, nisam video nikoga. - Ni ja, Serjoža.

Sačekaj!

- ČK! Kaća, skloni se... - Sergej! - Ne otvaraj! - Smiri se!

- Serjoža, šta ti je? - Nemojte! Ne otvarajte! Sklonite se od vrata!

- Smiri se, smiri! - Šta ti je, Serjoža? - Ko je tamo? - Ja sam. - Ana Abramovna.

Nemoj, Vasja... Vasja!

- Ana Abramovna, šta da radimo? - Anja... Ugasite svetlo! - Smiri se!

- Anja, hoće da me ubiju. Oni su svedoci. Kao životinju... - Uzmi mu šal!

Ne pravite me na budalu! Svi vi želite da mene ubiju!

- I ti, Kaća. Svi! - Šta pričaš, urazumi se! - Ni njima se ne dam, ni vama! Ne dam se...

Serjoženjka, sunce, slušaj! Dogovorila sam se sa doktorom Ganuškinom. Moraš u bolnicu.

- Bolesnicima ne sude. - Zdrav sam, kako ne shvatate?

Naravno. Ovo je zbog konspiracije. Treba obavestiti Tolstojevu.

Nikoga ne treba obaveštavati! Vasja, ne zovi, niko ne treba da zna!

Jasno je, ali moramo reći Sonji, inače će da te traži. I više nikome!

U redu, ja... ići ću.

- Kada? - Odmah. Kočijaš čeka.

Idem!

Ali, ubiće me čim izađem napolje!

Imam ideju.

To je suludo, besno, krvavo vreme!

Šta si? Smrt? Ili si bogalju od leka?

Ta sprovedite, vodite pravo k njemu mene, Hoću i moram da vidim tog čoveka.

- Obožavam valcer. Da odemo u... - Ne! Idemo u Kalošu, da Marijenhofu razbijem nos.

Tako ću da ga... Teraj! Vozi Sina po zemlji!

- Rekao sam ti da nema nikog, nisi verovao! - Eno ga! Vi niste verovali! - Tiho!

- Stvarno! Hajdemo kroz zadnji izlaz! - Požuri, Kaća! - Hajde, hajde...

Dobro smo ih prešli Hej, druže, da nisi iz GPU?

Sumnje više nema. U Angleteru je izvršeno ubistvo.

Svi putevi su vodili ka tetki, tako su zvali GPU. Ali, zašto ga je trebalo ubiti?

Živ Jesenjin je mogao mnogo da ispriča, naprimer o slučaju Ganjin...

- Do Kremlja se čuje zvono! - Imam mnogo posla, nisam ni ručao.

- Treba nešto da ti kažem. Ali ne telefonom. - Reci slobodno.

Dobro.

Prate me. Sigurno su vaši.

- Prestani... - Moskvič, upada u oči, star. - Učinilo ti se, Saša!

Kako, učinilo mi se? Imam oči, a i trideset godina sam u ovom poslu.

- Molim te, proveri! - U redu, proveriću.

- Proveri! - Dobro. Vidimo se!

Vidimo se.

Molim jedan kompot i keks!

- Zdravo, Ljoša! Hoćeš li uskoro videti svog prijatelja? - Zašto te on brine?

Videćemo se. Planirali smo malo da pucamo.

- Idete u krivolov? - Zašto? Lovićemo vukove. - Nije vas žao? - Nije.

Između ostalog, Ljoša, oči su im ljudske.

Za oči ne znam.

Ali neki ljudi imaju prave vučije zube!

- Dođi, imam nešto za tebe. - Da vidimo!

Pogledaj...

Vidi gde su uperene strelice!

Kakve fotografije!

Kako je krenuo, i do Moskve će da stigne.

Već je i zaključak napravio: Ubistvo!

Zašto se muči, šta traži?

Čak poželim da mu pomognem.

Porazgovarao sam sa drugovima, dogovorili se...

Predaj mu ovaj izveštaj sa obdukcije.

Decembar 1925. godine.

Stručnjak za sudsku medicinu, profesor Giljarevski. Veoma cenjen u ono vreme.

Crno na belo.

Da se smiri!

Znači, samoubistvo?

Apsolutno.

- Siguran si da je bio čekist? - Siguran. - Šta je hteo od tebe? - Ko zna...

- Verovatno zbog Ganjina. Zavera protiv revolucije. - Imaš jake zaštitnike.

- Čekisti ne haju za to. - Ovde je prijatno i mirno. - Umorili smo se čekajući. - Zdravo!

Raskomotite se! Ti sedi ovde! Izvolite!

- Pjotr Mihalič, ja bih da porazgovaramo. - Ne uzbuđujte se, sve će biti dobro!

- Anja... Anja! - Samo minut, odmah se vraćam! - Anja... - Minut!

Nervi su mu napeti do kraja. Ako je moguće, volela bih...

- Razumem. - Ovo okruženje...

Sve razumem. Ne brinite, molim Vas ne brinite, biće sve u redu.

- Šta želiš? - Kako se zovete? - Ovo je Paša, divni Paša, osećajni čovek.

- Devojke, polako! - Idite u sobe, u sobe!

U sobe, rekao sam! A ti, zašto sediš tu? Obucite se, evo Vam pidžama!

Jesi li ti lud? Ovo neću da obučem.

Želela bih da Vas zamolim...

Ako je moguće, neka niko ne sazna da je on ovde.

- Odvežite me, mamicu vam... - Trenutak! Šta se desilo? U čemu je stvar?

- Anja, neću da ostanem ovde! - Neće da obuče pidžamu!

- Hoće da mi obuku zatvorsku uniformu! Odvežite me! - Takav je kućni red.

- Odmah ga odvežite! Smirite se! - Miran sam...

- Anja, ne govori nikome da sam ovde! - Idemo do sobe... - Ne govori nikome!

- Vaši lekovi! - Ne želim ih, ne gode mi.

Pij, doktor je propisao!

- Sada bockica. - Više nemam zadnjicu, već sito.

Polako, polako...

- Kako Vam je ovde? - Bolje od zatvora GPU.

- Svetlije je - Svetlije?

Dobro, svratiću kasnije. - Izvolite!

Jesenjine, lekovi!

Lekovi, lekovi...

Da li je drug popio svoje? Hoćeš još? Uzmi!

- Njegovi su drugačiji. - Drugačiji? Onda izvini, mili moj!

Ne daj Bože da poludim.

- Zanima Vas? - Sve će biti dobro.

- Kako si, Paša? - Mama je došla. - To je odlično. - Dobar dan.

Šta je ovo?

- Skladište. - Zašto ste ovde smestili bolesnika? - Mnogo ih je, a mesta malo.

- Zašto se onda ja širim sam u sobi? - Ispraznili smo je specijalno za Vas.

- Premestite ga kod mene, zašto da se guši ovde? - To nije moguće.

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica

Kome oko ispi magle let,

I svoj život uzgred, tužna lica,

Ja proživeh uz ostali svet.

- Vaši lekovi... - Neću to više da pijem. Zovite Berzinu! Anja!

Vaši lekovi.

Moji lekovi? Daj!

Voda.

Jedna bockica...

Tako... kako smo danas?

Jasno...

Sve je u redu.

Hristos je za mene savršenstvo.

Svi u njega veruju iz straha. Šta će biti posle smrti?

A ja u njega verujem kao u čoveka obdarenog bistrim umom i plemenitom dušom.

On je za mene primer ljubavi prema bližnjima.

Imaš li nalog?

Evo!

Smotaćemo ga kao detence.

Videće kontra kakvi smo mi neprijatelji!

Kreni!

Ja bih sve te pesnike smestio u logor, gori su od belih oficira.

Kakav nezahvalnik! A ti si mu poklonila sebe.

Ti... mi smo...

- Obezbedile smo mu krov nad glavom, a on? - Ja sam obična glupača.

Reći će da unuka velikog Tolstoja, pošto nema talenat, trči za tuđim.

Sonja! Sonja...

Sonja!

- Ne smeš tako da se ponižavaš! - Idem njemu, ja ne mogu... Idem!

Ne, dođi ovamo! Dođi, Sonja!

Tako, tako...

Gde ti je ponos? Gde ti je ponos, kćeri?

Obriši suze! Ja ću da otvorim.

- Izvolite, molim! - Gde mislite da bi mogao da bude? - Ne znam, ne spava noću u kući.

Treba da pregledamo njegove stvari.

- Izvolite, možete da se raskomotite. - Hvala. - Uzmite ovo! - Svedoci, uđite!

Izvolite unutra!

- Jesu li ovo njegovi papiri? - Ne, to je zaostavština Lava Tolstoja.

Tu nema nikakvih Jesenjinovih papira, niti će ih ikada biti. Pokazaću vam njegove stvari.

Izvinjavam se, kakve Vi veze imate sa građaninom Jesenjinom?

- Ja sam njegova supruga Sofija Andrejevna Tolstoj-Jesenjin. - Drugovi vrše pretres.

- Imaju nalog. - Nastavite!

Uđite!

Ako se drug... građanin Jesenjin pojavi ovde, pozovite nas!

U protivnom možete biti okrivljeni za skrivanje odmetnika. Treba li Vam to?

Evo, ovo su njegove stvari. I ovaj kofer. I onaj tamo.

Onaj onde? Počnimo!

- Odela su inostrana. - Ostala su mu od bivše žene, plesačice Dankan. - Znam, znam...

Drugovi, želim da dam zvaničnu izjavu... Moja ćerka je upravo ostavila tog ludaka.

Mi sa njim nemamo više ništa zajedničko.

- Nenormalan! Mesto mu i jeste u Ganuškinu. - Znači, u Ganuškinu je? - Kako znate?

Danas je došla njegova ljubavnica sa pismom. Ona je rekla Sonji.

Kakva kučka! Izdade čoveka tek tako.

Tašta.

Tašta je i kod buržuja tašta.

Prijatelju moj, prijatelju moj,

Teško sam ti, teško oboleo.

Gospode Bože, u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, blagoslovi! Sveti Bože! Sveto jarko Sunce!

Pospi mene, slugu božjeg Sergeja, rudom bakarnom, rudom gvozdenom i kalajnom,

i zaključaj istinitog Hrista sa Božanskim ustima u srce moje!

Crni čovek me gleda,

Uporno, oka sve tvrđa.

Beonjače mu prekri Plavičasta skrama,

K'o da mi želi reći Da sam tat i rđa

Što opljačka nekog Bez stida i srama.

Crni čovek, eno ga! Pogledajte, eno ga, eno ga...

Crni čovek...

Crni...

Mislite da ćete doći sebi, druže Jesenjine? Svi ste vi stado, stado, stado...

Obavezno treba prevesti gruzijske pesnike na ruski jezik.

Evo vam! Ovo je za vas! Ovo!

I danju i noću mira mi ne da moj Crni čovek. Moj... Moj!

On hoće da me ubije, ali ja ne želim da umrem!

- Ne želim da umrem! - Smirite se! - Ne želim da umrem!

Dobro veče! Izvinite, gde je soba broj 4?

- Sedam. - Sedam? - Pravo hodnikom. - Hvala.

- Drugovi, a ko ste vi? -Ne brinite! - Polako!

Šta ti je?

Ko si ti?

Paša.

- To je Paša. - Šta se dešava ovde?

- Gde je Jesenjin? - Još juče je izašao.

Paša, Paša...

Postaje čak i zanimljivo.

Prosto da poludiš!

U ČK Đeržinski je regrutovao bivše prestupnike, psihopate, paranoike,

sadiste i seksualne manijake, od kojih većina nikada nisu ni bili komunisti.

Sve odgovorne dužnosti u toj mašineriji, držali su najgori predstavnici svojih naroda.

Svoju delatnost, ČK je zasnivala prvenstveno na dojavama.

Komesari ČK su vrbovali tajne agente u svim slojevima društva,

u ustanovama, fabrikama, armiji, miliciji, partiji...

Svaki član partije, imao je obavezu da prijavi svakoga ko misli drugačije.

Srpski titl: tplc

Prepev stihova: R. Konstantinović, N. Bertolino, M. Sibinović, M. Topić

INDEKS SVIH PREVEDENIH RUSKIH FILMOVA I LINKOVE PREVODA, MOŽETE NAĆI OVDE:

http://rapidserbia.rs/viewtopic. php?f=22&t=2097&p=4759#p4759