Original subtitles

Tvrdi se da je kanap bio vezan odmah ispod plafona. Plafon je visok 3,80 metara.

Moji eksperimenti pokazuju da dužina konopca mora biti najmanje dva metra.

Da li je Jesenjin imao takvo uže i da li je ono moglo da izdrži njegovu težinu?

Uže je bilo samo namotano oko njegovog vrata, bez ikakvog čvora.

To je zabeležio i pozornik Gorbov. I to je veoma čudno.

Ako nema čvora, teško da će omča čvrsto da drži.

JESENJIN

1925. MOSKVA. STAN BENISLAVSKE

- Da? - Vasja? Galja ovde. - Zdravo, Galja!

- Da li je Serjoža kod vas? - Nije. Zašto? - Ništa... Izvinite!

Tolja, dobro veče, Galja ovde...

- Izvolite! - Ana Abramovna, dobro veče, ovde Galja Benislavska.

Zdravo, Galja! Odkud tako kasno, da se nije nešto desilo?

- Recite mi, jeste li videli skoro Jesenjina? - Svraćao je nedavno i obećao mi članak.

- Od tada se nismo videli. - Izvinite zbog nezgodnog pitanja, da ne shvatite pogrešno...

- Mislite li da bi mogao da bude kod Miklaševske? - Ni slučajno!

- Avgusta Leonidovna je ozbiljna žena. - Serjože nema nedelju dana, pa pomislih...

- Ne brinite, sigurno je sa prijateljima. - Hvala Vam... Doviđenja.

DEVETA EPIZODA

- Galja, spasavajte! - Šta Vam se desilo? - Meni ništa, Sergej je u nevolji.

- Kakvoj, je li živ? - Sve je propio, onda je sve založio...

- Vanja, a ti... - Bio je sa Ganjinom, ja sam slučajno svratio.

- Gde su? - Zar nisam rekao? U pivnici na Mesnickoj, ali... - Ali?

- Milicija... - Ne razumem! Je li u miliciji? - Milicija je u pivnici.

Treba da ga otkupim, ali nemam para...

- Dajte mi novac, Galja! - Daću ti takav novac, da...

Budi tu, odmah dolazim!

Gde je?

- Nema ga. - Kako nema? Rekao si da je ovde!

- Zakasnili smo. - Zakasnili? - Odveli su ga u miliciju.

- Koga su odveli? - Gde je Jesenjin? - Bila je milicija, sastavili su zapisnik.

- Hteli su da ga odvedu, ja nisam dao. - I gde je sada? - Sergej, došli su po tebe!

Gde je?

- Eno ga. - Noge... - Serjoža?

Noge...

Ostavi to, sedi!

Serjoža, mili... Serjoža, dobri moj, šta je sa tobom?

Serjoža, čekala sam te... Svuda sam te tražila, gde si bio?

Serjoža, zašto mi to radiš? Serjoženjka...

- Hajdemo kući! - Ja sam umro.

- Serjoža, šta to govoriš? - Nema me. - Šta ti je?

- Dosta, prekini... idemo kući. Ne govori, hajdemo! - Hajdemo, Sergej!

Ustaj, da krenemo... Vanja, pomozi mi!

- Vanja, pomozi mi, zašto stojiš? - Kakvoj kući, gospođo? Dok mi ne plati,

ribaće pod dok ne pomodri, a ako je komunjara, dok ne pocrveni! - Koliko?

- Sam ćeš da ribaš pod, kontrašu... - Tišina, Vanja, sedi! Smiri se!

- Smiri se... Koliko? - Koliko? Nikoliko! - Spavaće u podrumu.

- Spava u podrumu čika Ganja, odgovori ujka Vanja... - Idemo, Serjoža! Koliko?

Ako ne želite da platite, nemojte! Neka ostane, izvrstan je sluga.

Pažljivo!

- Pažljivo, Vanja! - Stigli smo kući... - Stavite me na krevet.

- Gde ćete, gde ga nosite? - Kako gde, na krevet!

- Kakv krevet... Vidiš koliko je prljav! - A gde? - Ne znam...

- Ovamo, na tabure. - Sedi! - Pažljivo! Neka se nasloni ovde...

- Sav je krvav... - Sergej, kako smo ih sredili? Ja u uvo, ti u oko...

- Pribludni, jesi li mu drug, ili šta? Izdajnici! - Dobro je da sam te sreo, Vanja!

- Zašto stojiš? Spusti lavor odozgo! - Dobro. - A ti zagrej vodu!

Idiotizam! Šta će mu voda, Galja?

Idioti!

Gubite se odavde! Mrzim vas!

Izrodi! Da vas više nisam videla!

Pao je!

Pao je, pomozite mi! Pomozite, pao je...

Sergej, zašto se valjaš?

Ustaj, ustaj!

- Šta je ovo? - Tako... - Pa on povraća krv!

Nije krv, to je vino. Pili smo zajedno. - Počistiću... - Sigurno je vino...

- Miči se odavde, odlazi! - Šališ se? Kakvo vino, pili smo pivo!

- Mrzim vas! - Dosta, dosta... - Spavajte tu, a sutra vaše pijane njuške više da ne vidim!

- Galina... - Kraj!

Obriši njušku, Puškine!

Prvi pesnik Rusije... Ustaj!

Ustaj!

Ustaj, kažem!

Ustaj! Skini košulju!

Skini košulju!

Gospode!

Svinja...

Ti si svinja!

Daj vino!

Čuj...

Nešto ne razumem...

- Kako ćemo nas dvojica da spavamo zajedno? - Kao i obično. Ja na krevetu, ti na patosu.

To su demoni, Serjoža, demoni!

Samo, ne pravite se da ste slab čovek!

Nije tako. Isterajte ih iz sebe, znam da to možete.

Zapravo, Serjoža... Jedino Vi to i možete.

Ne mogu sve vreme da budem uz Vas.

- Ljoša, zar nisam rekla da spavate? - Galja, imam nešto važno da kažem.

- Ljoha, prijatelju... - Ćuti, Serjoža... Galja, neću da Vas plašim, ali preti nam sud.

- Serjoža, šta on to govori? - Zašto pitate njega? Mene pitajte!

Kažem Vam, sudiće nam naši prijatelji pisci, Jevreji!

Drugarski. Ćuti, Sergej, ćuti!

Ljoša, tako Vas molim, idite i spavajte!

- Idite spavajte! - Galja, upozorio sam Vas!

Serjoža, polako... Tako...

- Boli me... - Pažljivo! - Glava... - Samo polako, polako...

- Serjoža, šta je Serjoža? Šta? - Glava me boli! - Serjoža...

Molim te... Molim...

Obriši njušku!

- Ne gledaj me, umirem! - Ne gledam, Serjoža... - Ne gledajte!

Mrzim te!

Ne gledam Serjoža! Šta je sa tobom? Serjoža, mili moj... Ovde, ovde... Hajde!

Serjoža...

Serjoža, šta Vam je?

- Ličim li na njega? - Na koga?

Na Puškina.

Ni najmanje.

Sergej, preti ti sud.

Ti si stvarno kao dete!

- Koliko je imao godina kada je ubijen? - 37.

Starac.

Neću da ih doživim.

Gospode, zaboravila sam!

Serjoženjka, mili moj, dragi moj, voljeni...

Srećan ti rođendan!

Mili moj, sasvim sam zaboravila, izvini!

Izvini!

1985. MOSKVA

Ovo je američka žena Sergeja Jesenjina, igračica Isidora Dunkan.

Tačnije, Ajzedora Dankan.

Lenjinova smrt je duboko potresla pesnika. Tih dana su stvoreni tužni, ali puni života,

jambovi njegovog Lenjina. Jesenjin je podvukao skromnost i dobrotu Lenjina...

Njegovu ljubav prema deci. I danas... Isključite!

Vraćajući se u prošlost...

Divimo se kakvom je... snagom,

kakvom je ubedljivošću pesnik uspeo da izrazi osećanja miliona ljudi tog trenutka,

u kome smo svi postali siročići.

Ima li pitanja?

Onda, sve najbolje. Zahvaljujem!

Imate li neka pitanja za mene? Izvinite, treba da zatvorim salu!

- Izvinite što Vas zadržavam, imao bih nekoliko pitanja. - Izvolite?

Zbog čega u svom predavanju niste ništa rekli o poemi Crni čovek?

To je jedno od njegovih najboljih dela. Vas ne slušaju samo odrasli, već i omladina...

Prvo što mogu da Vam kažem jeste, da u školski program Crni čovek neće ući nikada.

Zašto?

Škola je dužna da nam da očišćenu predstavu o nekom piscu, njegovu suštinu.

Možda grešim, ali mislim da je Crni čovek odraz Jesenjinove suštine, njegove tragedije,

njegove izmučene razdvojene ličnosti.

Tako mislite?

Da su u Jesenjinu živela dva čoveka?

Upoređivati Jesenjina sa njegovim Crnim čovekom je u krajnjoj liniji...

...naivno.

Čak bih rekla glupo. Izvinite!

Crni čovek nije pesnikov dvojnik. On je njegov neprijatelj, podmukao, zloban...

Dolazi pesniku noću, sedi na njegovom krevetu... Sećate se? Čita tu mrsku knjigu...

Ako...

Ako se sakupi sve ono što govori Crni čovek, dobija se optužba!

To nije ispovest grešnika.

Pre je odbrana. Opovrgavanje mrske knjige, po kojoj ne možemo da sudimo pesniku. Razumete?

Stvarno moram da krenem, imam još tri predavanja danas.

Razumeo sam Vas dobro.

- Crni čovek je, dakle, svojevrsni bunt protiv onih koji su ga proganjali. - Tako je!

Kako da shvatim kraj, kada pesnik razbija ogledalo, a vidi sebe u liku Crnog čoveka?

Tako ga i shvatite: Razbijajući ogledalo, pesnik ubija tog svog Crnog čoveka,

ali ovaj je već završio svoje rušilačko delo u pesniku.

Naterao je pesnika da sumnja u sebe. A to ga je dovelo ne do zamišljenog,

već do realnog, fizičkog samoubistva.

- Da li Vam je poznata ova slika? - Jeste. - Postoji mišljenje da je ovo rana od metka.

Gospode!

Gde nalazite sve te stvari?

Zamislite samo na sekundu, četiri metra visine, cev, nema dizalice...

Nema zašta da se uhvati, iz ventila strči deo za zatvaranje. Na to se udario, razumete?

Odatle i ta rupa.

- Izvinite, sada stvarno moram da idem. - Odvešću Vas kolima.

Mislite da ću u kolima da Vam kažem nešto drugo?

Ne znam gde Vi radite, ali moj posao je meni još uvek mio.

Koliko sam samo gadosti čuo!

Sve je prošlo veoma brzo.

Sve zbog Ljoške Ganjina... Ta budala će nas ubiti. Neću umreti prirodnom smrću.

Čestitajte mi, sada sam antisemita! Jedno ne razumem.

Zašto moju ljubav prema domovini mešaju sa nacionalizmom? To je različito!

Nisam protiv drugih naroda u Rusiji, već onih što je uništavaju i ubijaju njenu kulturu!

Boriću se za nju, zubima ako treba! Niko to ne shvata, čak ni moji prijatelji.

A i njih je malo ostalo. Marijenhof me je izdao, Vanja Pribludni mi liže cipele,

zajmi pare u moje ime, kupio odelo i nestao. Volođa Erlih je jedini ostao.

Moj učenik, dobar momak, upoznaću vas.

I Vi ste prijatelj, odani i pravi.

Nezgodno je samo što živim ovde, mogu loše da misle o Vama.

- Ako želite, venčaćemo se zvanično. - Ne.

Svejedno mi je šta govore o meni.

Ne, Sergej Aleksandrovič, neću da se udam za Vas samo da bih zatvorila nečija usta.

Galja, Vi ste izuzetni! Reći ću Vam iskreno...

Bez Vas bi mi život bio daleko gori. Vi ste prijatelj! Pravi prijatelj...

Kada to tako dobro shvatate, zašto se ponašate tako prema meni?

Dajte mi cigaretu!

Čekam Vas od 1916. godine.

Od trenutka kada sam Vas prvi put videla.

Na koncertu gde ste recitovali Lisicu.

Bili ste oženjeni Rajhovom. Ja sam čekala.

Posle se pojavila Dankan.

Na mene ste gledali kao na prazno mesto.

A ja sam čekala.

Onda ste došli meni i rekli kako želite da je zaboravite.

Zaboravili ste je. Onda ste počeli da dolazite pijani, sa pijanim prijateljima.

Oni me mrze jer Vam ne dozvoljavam da pijete.

Posle ste dovodili ovde žene.

A ja sam posle vas nameštala krevet.

I čekala... Sada je na redu Miklaševska, ja ću sačekati.

Samo, Serjoža, ako smo mi...

Ako smo nas dvoje takvi prijatelji...

Možda bi mogli da mi pomognete, druže moj?

Teško mi je. Nemam više snage.

Grebem i rukama i nogama da Vam pomognem da se spasite, a Vas nije briga za mene.

Ne pljuj u bunar, prijatelju.

Trebaće ti!

Iako Vas nije briga ni za koga.

Sada ste već i ogluveli. Nikoga osim sebe, niti vidite niti osećate!

Kažete, nisu Vam ostali prijatelji... Ne može ni da ih bude!

Zato što Vama, sem Vas, niko drugi i nije potreban!

Čak i sada, ja razgovaram sa Vama, a Vi me ne slušate.

Serjoža, ja bih da zapalim!

Jednostavno Vas ne volim kao ženu, i nikada i nisam.

Znam.

Hajde da popijemo čaj.

Ako sam toliko loš...

Zašto me trpite?

- Ako sam loš... - Nisam govorila o tome.

Ako sam loš,

zašto trčite za mnom kao kučence?

A možda nisam tako loš?

Naročito u krevetu.

Za razliku od drugih Vaših muškaraca. I ne govorite mi o Svetoj vernosti!

Ne verujem u Vašu vernost! Ne verujem! Je li to jasno?

Uopšte me nije briga, imate li nekoga ili ne.

Gubi se!

Šta?

Dobro.

Hvala!

Listala sam dokumente iz 1923. i otkrila nešto zanimljivo.

Tada se sastao drugarski sud u vezi pesnika Ganjina, Orešina, Kličkova i Jesenjina.

Bili su optuženi za antisemitizam. Bila je prisutna sva literarna Moskva.

U zaključnoj reči, Jesenjin se složio da je pravio skandale, ali je po njegovim rečima

to bilo dobro, jer po njemu: Kroz pijanstvo i skandale idem prema čoveku u sebi!

Odbacio je sve optužbe za antisemitizam.

- I kako se to završilo? - Optužbe su povučene i pesnici opravdani.

- Ali da se to desilo ranije, bili bi streljani! - Zašto to mislite?

- 1918. je doneta uredba da se svi pogromaši stave izvan zakona. - Tačno.

Uredba je doneta 1918. godine, a ovo se dešavalo 1923. Situacija je bila drugačija.

Imam osećaj da je Staljinu odgovarala takva situacija.

U to vreme su mnogi bili nezadovoljni sovjetskom vlašću, i svaliti sve na Jevreje,

bilo je veoma zgodno. Oni su krivi, a mi, iskreni komunisti, smo čisti pred narodom.

- Kome je onda bila potrebna smrt Jesenjina? - O tome i ja razmišljam.

- Pokušavam da razmotrim razne verzije, čak i one apsurdne. - Naprimer?

Naprimer, ubistvo u cilju pljačke. Da... Bio je u inostranstvu, imao vredne stvari...

Sačekajte! Druga verzija: Ubistvo iz ljubomore, osveta na ljubavnoj osnovi...

- A ko bi to izvršio? - Benislavska. Da, da... Benislavska!

Njihov odnos je bio složen. Mnogo puta ju je napuštao i vraćao se.

- Čak je i varao pred njenim očima. - I ona njega. - To je bio inat.

Ona je volela samo njega. Njen karakter je bio čvrst, muški!

Prelazila je više puta liniju fronta tokom Građanskog rata, radila u ČK.

Po Vama, ona je mogla da nagovori svoje prijatelje iz ČK da ubiju Jesenjina?

- Od ljubavi do mržnje samo je jedan korak. - Ubila se na njegovom grobu.

Griža savesti! Moguće?

Ne.

Žena koja voli ne bi ubila voljenog čoveka.

- To nije moguće! - Lenočka, još ste mladi...

Ne poznajete još dobro život. Setite se klasika. Otelo?

- On je muškarac. - A ledi Magbet? - Govorite li o životu ili o klasicima?

Ne, ne! Benislavska je volela Jesenjina više od života.

Shvatate li, više od života! Volela, mučila se, praštala mu mnogo.

Oprostila mu je i venčanje sa Tolstojevom unukom. To je bilo iznenađenje za sve.

Naročito za nju. Taj brak i nije bio iz ljubavi, bar sa njegove strane.

- Čak mu je i to oprostila. - Ma šta kažete! A Vi?

Ne, ja ne bih mogla!

1925. MOSKVA. STAN TOLSTOJEVIH

Ana Abramovna! Zašto tako kasno, Ana, odavno već sedimo ovde.

Upoznajte se: Ana Abramovna Berzin, novinar i izdavač. Molim za pažnju!

Njih poznajete: Moj brat Iljuha, Volf Erlih... Sofija Tolstoj. Sve unaokolo je ona!

Ne mogu ni da je dodirnem. Svetica moja!

Sonja, upoznajte se: Ana Abramovna!

- Stvarno se udajete za Serjožu? - Zar Vam nije rekao? Imamo dogovor.

- Serjoža, sedi! -Ja idem. - Nigde ne ideš, Vasja!

Ljoša, kreni od početka!

- Ovo je nepodnošljivo! Ništa drugo ne znate? - Meni se sviđa, dakle to će i da svira.

- Genije! Kreni od početka! - Sviraj!

- Mi idemo. - Sonja, draga moja, donesi tanjir i pribor, Ana je gladna.

Da je Lav Nikolajevič živ, Sergej Sanič ne bi sada bio ovde.

Izvolite, sedite!

Stvarno je nepodnošljivo.

- Veselo je kod vas. Kao na sahrani. - Primetila si?

Serjoža, sunce, zašto to radiš ako je ne voliš?

Nemam gde da živim. A želim i porodičnu sreću, ali me ovde ne vole. Tašta me mrzi.

Ovde Jesenjina ne vole. Vole samo svoga čuvenog dedu.

- Svuda okolo je jedna brada... - A Galja? - Galja me ne voli.

Zapravo, mene niko ne voli, kada me čak ni Galja ne voli.

Niko!

Možda... Ganjin, i još ti. Tako je. I još...

Ana Abramovna, jesu li Sonjine oči dobre?

Da, kao i kod njenog dede, Lava Nikolajeviča.

Isto lice.

Samo što nema bradu.

- A noge su joj dlakave. - Prestani! - Kako ću u krevet sa njom?

Ne mogu ni da zamislim!

Umreću!

Sonja, mila, treba još vina.

Još vina! Pićemo vino. I pićemo još i...

Stani! Hajde od početka! Ništa nisam stigao da čujem.

Još jednom!

- Kako mislite da živite sa njim? - Kako svi, tako i ja.

Ne bih Vam to poželela.

Posle svadbe idemo na putovanje po zemlji. Ja volim da putujem.

Ne brine Vas to što je Sergej neuračunljiv kada je pijan?

- Treba da se leči, a ne da se ženi. - Ne brine je! - Odvratiću ga od pića.

- Uopšte ga ne poznajete. - Zar je to važno? Može se zaljubiti i na prvi pogled.

Zaljubiti da, ali udati se?

Drago mi je što se brinete za moju porodičnu sreću, ali, izvinite, to nije Vaša stvar!

- Dragi moji, mili moji... Još jednom! - Sergej Aleksandrovič, može li nešto drugo?

Ne. Ne...

Poslednji put. Isto.

Molim vas!

Je li provrela voda?

Imaš gosta, Izrjadnova!

- Zdravo! - Tata! - Zdravo, Jurka, mili moj! Kako si? - Dobro.

- Majku slušaš? - Svakako! - Idi, uči! Zdravo, Anja!

Zdravo.

Kojim dobrom?

Onako, svratio sam.

Kod bivše žene se ne dolazi tek onako.

Promenio si se.

- Kada želim da sam trezan, budem trezan. - Držaće te to dugo? - Videćemo.

Doneo sam vam novac. Biće dovoljno za neko vreme.

- Hvala! - Nemm više. Rajhova će da me tuži za izdržavanje. Ovde da stavim?

Idem u Baku, tamo ću da zaradim, pa ću doneti još.

- Odlaziš, znači? - Da, Čagin me je zvao. - Ko? - Drugi sekretar CK Azerbejdžana.

- Ideš li sam ili na svadbeno putovanje? - Čula si već?

Sada sam grof Jesenjin-Tolstoj!

Da... Sam idem, sam... Hvala Bogu, sam! Ljubomorna?

Imam jednu molbu. Sakrij negde ovaj paket!

- Da ne pada u oči, važi? - Šta je unutra? - Nacrt za treći deo Zemlje lupeža.

Ima nezgodnih stvari, nije dobro da to nađu... Stavi tamo gore, što dalje!

Jurka, daj ruku! Stegni jako! Hajde! Pravi muškarac, još jače!

- Idem sada. - Doći ćeš opet?

Gde mogu da nestanem?

Hvala ti, Anja!

1925. BAKU

- Uđite, smestite se! - Ovde je vruće. - Molim? - Vrućina, u Moskvi je hladno.

Koga to vidim, živ klasik! Gledaj, nisi poznao klasika?

Klasiče dragi, ja sam tvoj poklonik. Daj mi autogram, molim te! Ovde, na čelo!

- Jaška, ti si to? - Odavno te nisam video. Šta radiš ovde?

- Ovde sam po pozivu drugog sekretara CK Azerbejdžana. - Čagina? Pili ste zajedno?

Ne, nije to.

Ne znam... Mislim da se Davidoviču to prijateljstvo neće svideti.

- U poslednje vreme se ne sviđaš Trockom. - Nisam devojka, pa da mu se sviđam.

Dobro, kada se smestiš, siđi u restoran da obeležimo susret.

Ovde je divna kuhinja, spremaju izvrstan ćevap, a šašlik... prste da poližeš. Čekam te!

Halo?

- Pjotr, ja sam. - Serjoža, ti si? Zdravo! Stigao si? Smestio se?

- Odlično. Dobro su te dočekali? - Da, hvala. Sada idem u restoran.

Dobro. Serjoža, kada večeraš, dođi odmah kod mene. Važi?

Posle večere, kod mene! Dobro, razumeli smo se. Ne zaboravi da dođeš! U redu!

Vas čekaju za onim stolom!

Evo ga, ide! Neočešljan, očešljan, sa glavom kao petrolejkom.

Vaše duše, tu jesen bez lista, on uživa da osvetljava u mraku!

Ura, zaplešimo! Pozdravimo druga Jesenjina!

- Prestani, Jakove! - Čestitajmo mu brak sa ćerkom...

Pardon, sa unukom ogledala ruske revolucije! Ura drugovi! Ogledaš li se u njoj?

Šalim se... Zavidim ti, Sergej, uvek si nalazio divne partije.

- I tvoja je dobra, komunistička! - Umeš da se šališ. Ono je moja partija, moja žena!

- Nova? - Putna. Dođite ovamo...

- Ti i ja padamo na plavooke. - Tako je.

- Upoznajte se: Lena... - Sergej. - Ne gledaj je u oči, udata je!

Uvrediće se i zaklaće se. Lena je moja žena.

Jaša mi je mnogo pričao o Vama, kako ste neobični kada ste pijani.

- A nije Vam pričao kako on postane budala kada je pijan? - Nemoj tako, Serjoža!

- Jašin posao je složen i odgovoran. On votkom leči živce. - Da...

Šta?

Rekao sam: Ćuti ženo! Sutra krećem za Iran.

- Mi smo užas za buržoaziju... - Ne za svu! - Za svu! Napravićemo im krvavi požar.

- Ne, Jaša, neću da pijem. - Od kada to?

Za sat imam susret sa Čaginom.

Razumem.

Odlično, Sergej... Znači, i sa našima i sa vašima?

Videćeš se sa Kirovim i onim... Gvardinom, je li tako?

Dobro, dobro... Kada ih budeš video, ne pozdravljaj ih u moje ime. Jasno?

Oni možda i ne znaju za moju misiju. Jasno?

Diskutovaćemo o tvojim troškovima.

Popij, Serjoženjka, za pokoj duše. Pomeni prijatelja!

- Kog prijatelja? - Ganjina.

Ganjina, Ganjina... Da, Serjoženjka, ukokasmo ga, zbog kontrarevolucije.

- Kako to, ukokaste? - Kako? Ovako: Tak!

Kako... Tak, tak...

Zašto si se rastužio, Jesenjine? Zašto se rastužio?

Kakvo si ti đubre!

- Ljoška Ganjin je bezopasna budala. - Ko je budala? Ljoška Ganjin je budala?

Znaš ko je on? Strašno je i reći... On je član Reda ruskih fašista!

- Upravo je on organizovao diverzije po Moskvi! - Jaša, i ti si, takođe...

Ja sam idejni terorist! A on je protivnik naših ideja. Jasno? Zato ćuti!

- Svi vi teroristi ste kukavice i ološ! - Bolje ćuti! - Ne ućutkuj me, Jaša!

- Zašto ne udariš direktno? Nego nož u leđa, ili baciš bombu. - Molim te ućuti!

- I nije te briga koliko će ljudi poginuti! - Ćuti, ima ljudi okolo...

Hrabar si kada streljaš nevine ljude u mraku? Ti si obična gnjida!

- Ćuti, majku ti, ne izazivaj me! - Ne pominji mi majku!

Njuška ti je pogana, pasji sine kukavički! Ti si đubre, razumeš?

Bog mi je svedok...

Jaša, nemoj!

- Pustite ga, ubiće Vas! - Mala šala, sedite!

Gde si krenuo? Uplašio si se?

- Uplašio si se! Pogledaj svoju njušku! - Nosi se!

- Može li? - Serjoža!

- Zdravo! - Zdravo! - Duni! Duni kad kažem, duni!

Već je bio doček, je li? Zamolio sam te, zamolio Serjoža!

- Izvini... - Koliko puta sam te zamolio? - Ubili su mi prijatelja. - Šta se desilo?

- Radiš? - Da, sakupljam materijal.

Za dva dana je sećanje na pogibiju bakinskih komesara, biće potrebna i pesma za jubilej.

- Ne znam šta da radim. Ne znam... Postoje samo slike... - Za kada je pesma?

- Za prekosutra. - Napisaću do sutra. - Ozbiljno? - Mogu li da ostanem ovde?

- Naravno. - Ne mogu u hotelu, a sreo sam i jednog prijatelja koji mi je pretio mauzerom.

- Ko je taj? Ko? - Nije važno, bitanga! - Čekaj malo... - Jesi li lud?

- Pjotr, ne pamtim kada sam poslednji put... - Uzmi, poklon od mene! - Pjotr...

Sakrij ga!

- Ako bude nešto, bar ćeš da ga uplašiš. - Kolika treba da bude? - Dvadeset redova.

- To je dovoljno, više ne tražim. - Daj mi materijal o komesarima. - Odmah!

- Čajnik sa čajem i dosta cigareta. - Izvini...

- Evo, ovde je 26 bakinskih.... - Biće u redu, Pjotr, ne brini.

- Čajnik je tamo. Cigarete... - U redu. Hvala!

Dobro...

Ja idem... Nećeš da spavaš?

Ne, spavao sam u vozu.

- Serjoža, zaključaću te. - Zašto? - Biću mirniji, i niko neće da ti smeta.

Idem! Ostaj zdravo!

Budi pesnik, pesniče...

Pevaj!

Ljoša, Ljoša...

Kakva glupa smrt!

Budi, pesniče, pesma sav...

Nebo plavo... Plavi cic neba...

Plavi cic. Cic, cic...

Budi, pesniče, pesma, pevaj... Eh, Ljoša, Ljoša!

Nebo, zemlja, more...

More, more...

Kakva glupost! More, more... more šumi.

Budi, pesniče, pesma sav! Nebo je plavo...

Budi, pesniče, pesma sav.

Cic neba je tako plav.

More isto šumi vest.

Njih je bilo 26.

26 ih je bilo,

26.

Genijalno! Genijalno!

- Kako ti izgleda, Pjotr? - Serjoža, ovo je... Ovo je sovjetska poezija.

- Potresni stihovi! I sve ovo samo za jednu noć! - Da, za jednu...

Sanjao sam neke gadosti... Mrtvaci, kao kod Gogolja.

Serjoža, ovo je genijalno... Ovo je...

Shvataš, ovo je prosto...

Ovo je biser sovjetske poezije, ovo što si napisao, Serjoška!

- Bilo ih je 26... - Molim te, ja bih da odspavam.

Kao da sam ih poznavao...

- Daj da te poljubim! - Nemoj... - Gospode!

Pjotr, hoćeš li da daš po rublju za red?

- Po rublju? Zašto po rublju? Za ove redove po rublju? - A koliko?

75 kopejki.

- 75? - Da. Šta je?

75 kopejki za biser sovjetske poezije? Pisao sam cele noći!

- Imaš pesmu za jubilej! - Ali redovi su mnogo kratki. Ima ih 176...

- Pisao sam cele noći... - Ne, Serjoža! - I Majakovski piše jednu reč u redu.

- Njegovi stihovi su kao stepenice. - Razumem... Dobro, 80 kopejki. Važi?

- Pomnoži 176 sa 80, koliko je to? Mnogo! - Vređaš me, Pjotr. Ne tražim ništa.

- Poklanjam je, poklanjam! - Čekaj, zašto tako? Neka bude rublja!

Rublja?

Za biser poezije?

Po... po rublju?

Eh, Pjotr, kako volim kada mi daju rublju po redu!

Tako...! Odmah, Serjoža... Znaš šta si ti? Pravi pesnik!

Tako... da izbrojimo!

Jedan, dva, tri...

Pozvaću šofera da te odveze kući, da malo odspavaš. Nisi spavao cele noći.

Posle ćemo da odemo zajedno u banju, kod Kirova.

To je sve.

A ovo je strahovito, prosto izvanredno! Fantastično!

- Šta je? - 150.

Dovoljno!

Još 26!

...26.

Bravo! Mnogo Vam hvala!

Sergej Aleksandrovič, ja prosto nemam reči! Odavno nisam osetio nešto ovakvo.

- Iskreno se radujem našem poznanstvu. Smestite se! - Hvala.

Sergej Aleksandrovič, Pjotr Ivanovič kaže da ste ovu baladu napisali za jednu noć?

Ovde je takav vazduh, čist i lep, pomaže nadahnuću.

To je tačno. Ovde vazduh nije kao moskovski, ustajao, zagušljiv...

Tamo ima ko da ga kvari.

Hej, ti! Da nisi pojeo naš šašlik?

- Ne, samo probam! - Vodi računa! - Ništa, ništa...

Uskoro ćemo zagađivače vazduha da iselimo iz toplih Kremaljskih stanova, Ilarione!

Da. Oblasni će sve da ih počisti. Nije mu ime uzalud čelično.

- Telegram će pokazati kakav je ko. - Kakav telegram? - Reći ću ti posle.

Šašlik je veoma ukusan. Šta ste još novo napisali?

Slovo o Velikom pohodu, upravo izlazi.

Takođe veoma savremena poema. Ali se plašim da posle njenog štampanja u našem Oktobru,

neki u Moskvi Sergeja Aleksandroviča neće da dočekaju tako toplo.

Hvala...

Ali mi ćemo da Vas zaštitimo u tom literarnom ratu. To je politička stvar.

Mada ne mogu da se tučem na njegovoj strani kao iskreni komunista.

Nevolja je što komunizam volite više nego literaturu.

To je tačno, Sergej Aleksandrovič, ali ni literaturu, ni ljude slične Vama,

komunista ne sme da zaboravi! Postaviću pitanje izdavanja Vaših celokupnih dela.

- To bi bilo lepo! Predlažem da popijemo u to ime. - Živeli, živeli...

Šagane moja, ti, Šagane draga,

Valjda zato što severnjak ja sam, Pričaću ti polja puna klasja,

Ražnih polja talasanja blaga,

Šagane moja, ti, Šagane draga!

Valjda zato što severnjak ja sam, U nas luna lepša je i šira,

I ma kako divan bio Širas, Za rjazanske ja širine glasam,

Valjda zato što severnjak ja sam.

- Kao dama kod Čehova: U Moskvu, u Moskvu! Ne sviđa ti se ovde? - Pjotr, ovde je lepo.

- Ljudi su gostoljubivi, ljubazni. Mirno je kao u Hristovom naručju. - Zašto onda?

Uželeo sam se crnog hleba, Rusije. Rus si, razumećeš me.

Ako želiš, idi. Ali Kirov je rekao da te čuvam. Kako ću ako si ti tamo, a ja ovde?

- Kiša! Dobar znak za oproštaj. Pa, Pjotr: U Moskvu, u Moskvu... - Serjoža, Serjoža...

- Reci mi iskreno, da li je loša poema? - Koja? - O 26. Loša? - Zašto? Dobra je!

- Video si da se i Kirovu sviđa! - Nekada sam odbio odu carici, a vama sam napisao!

Zato što se kod tebe rano probudila klasna svest. A Kirov ti je dobar politički potez!

Komunizam je zastava slobode. Ali da bi u komunizmu bio na slobodi,

moraš da se saviješ i ne ispravljaš. Kakva je onda to sloboda?

Tiše! Andrjuša, zašto stojimo?

- Serjoža, dobio si novac? - Dobio sam.

- Umilno jagnje dve ovce siše. - Šta radi? - Siše.

Bolje da pijem i budem slobodan.

- Doviđenja! - Doviđenja i hvala! - Kakav telegram je Gvardin pomenuo?

Kada je car abdicirao, Kamenjev je poslao čestitku Velikom knezu.

Zamisli? Pozdravljam Vas kao prvog građanina Nove Rusije! Kongres je blizu.

Pojavi li se telegram, Kamenjev je gotov. O Zinovjevu i da ne pričamo.

- Serjoža, o ovome ni reči, u redu? - Bez skandala i tuča. - Obećavaš?

- Dajem reč! - Gde si stavio? - U kofer, dalje od greha. Hvala za Persiju!

Zanimljivo je svedočenje bolničara hitne pomoći, Dobrovskog.

On je skinuo Jesenjina sa omče. Tvrdio je da je u sobi vladao veliki nered.

Na telu pesnika videle su se brojne modrice. Nered pominju i drugi svedoci.

Nered je prikazan i na crtežima umetnika Suvaroga. Nema ga samo na fotografijama.

Očigledno se neko potrudio da sobu mrtvog Jesenjina dovede u red.

Zašto na lice mesta nije pozvan sudski fotograf, već portretista Mojsej Nepelbaum?

Srpski titl: tplc

Prepev stihova: M. Sibinović, N. Bertolino