Original subtitles

Prema svedocima, soba je bila u potpunom neredu.

Naročito su se kravate, zbog jarkih boja, isticale među razbacanim stvarima.

Koferi su, dakle, bili otvoreni, ali ko ih je otvorio?

Ako je to bio Jesenjin, šta je tražio u njima? Uže da se obesi?

Ili je u Angleteru jednostavno nešto traženo? U tom slučaju, šta? I ko je tražio?

JESENJIN

1923. SELO KONSTANTINOVO

Čudno... gledam, ti si, nisi ti...

Ja sam, Ljoha, polij me!

- Glava mi puca. - Promenio si se.

Stani... Drži se, drži!

Držim se... držim.

Sipaj!

- Čuo sam da ćeš sestru da vodiš u grad? - Nema ovde šta da radi.

Ja ovde umirem od dosade. Još ću i da se propijem.

Kao da sam siroče, nikome ovde nisam potreban.

Spremaj se, ideš sa nama!

Šta da spremam? Samo da uzmem preobuku!

Serjoža, za tebe u vatru i vodu!

Zbog tebe bih svakome odgrizao grkljan!

Nije potrebno. Ljoha...

- Sako mi je tamo, iznesi ga! Ne želim da se vraćam u kuću. - Odmah.

Serjoža...

Gde ćeš, noć će?

Prošetaću. Rekoše da je Kašina ovde.

OSMA EPIZODA

Ko je?

- Ko je? - Ja, Lida. Otvorite!

- Sergej Aleksandrovič, Vi? Nemojte, svi spavaju... - Videće me!

- Gde ćete? - Brzo ću... Videće me!

Tiho! Sergej Aleksandrovič, molim Vas!

Lida!

- Gde da ga stavim? - Tamo gde je i bilo.

Kakvi ste samo postali!

- Kakva? - Značajna, dama...

Ne, Vi ste ovde značajni.

Samo što se o Vama piše i govori svašta.

Šta?

Da ste huligan, što ionako već znamo, i da mnogo pijete.

Ništa više od drugih.

A kakav sam pesnik, ne kažu ništa?

Ne treba mi tuđe mišljenje.

Po meni ste...

Izuzetan pesnik!

Tiše... deca spavaju!

Stvarno me niste očekivali, Lida?

Znači, niste... Sada stanujete u pomoćnoj zgradi? Ne žalite za kućom?

- Bila je stvarno lepa. - Zašto bih žalila? Sama sam je dala, za školu.

Želela sam da pomognem.

A oni su odustali...

Ne žalite!

I ne žalim.

Samo, ponekad prođem pored...

I srce me zaboli.

Sećate li se, kada Vas je Timoša Danilin prvi put doveo kod nas?

Sećam se.

- Tada ste se snebivali. - Posle sam dolazio često. Svaki dan...

Majka se ljutila: Nije tvoj par, ne idi! Našla sa kim će da se poigra...

Nisam se igrala.

Sećate se, tamo na reci...

Bila je oluja, i nas dvoje.

Kakva sreća!

Mnogo sam bio zaljubljen u tebe, plemkinjo!

Prvi put...

Serjoža, ne bi imali budućnost.

Imam muža i decu.

Sada to razumem, tada nisam. Bio sam isuviše mlad.

Možda bi bili i srećni, ali nije nam bilo suđeno. Idite!

Ne želim da otac Mihail čuje!

Sačekajte... Poljubite me za zbogom!

- Zašto za zbogom, nigde ne idem. - Ja idem! U Moskvu, pa u inostranstvo.

Došla sam da vidim rodni kraj, a našla Vas, moju zabranjenu strast...

- Šurka, zašto ne igraš? - Još je mala.

- Ih, mala... - Uzmi ovo! - Zdravo, Serjoža! - Zdravo!

Dovoljno je, hvala!

- Nazdravlje! - Za sreću!

Serjoža, prošao si svet...

Reci, kada ćemo početi da živimo ljudski? Već tri godine zaredom, ili poplava ili požar.

Biće, Pron, biće. A kada, ne znam

Sloboda, mamicu joj...

Plemićku imovinu smo upropastili, pokrali i propili...

Imaju oni dovoljno! Treba da podelimo i ostatak imanja.

I kuću, i ambar. Treba da razorimo to buržujsko gnezdo, da ne ostane ni trag!

A imate li školu, bolnicu?

Odakle nam?

Tačno, odakle? Opljačkali, uništili, a korist nikakva. Da ste sve to sačuvali,

imali bi školu, ili bar... ambulantu.

Tačno, stvarno nemamo ništa. Idemo do doktora po osam kilometara.

Da te nije Kašina molila da je zastupaš?

Niko me nije molio. Bio sam na imanju, video sam. Nemam reči šta ste napravili!

Kosu ne treba žaliti! Imanje nije tvoje, ne treba da kukaš.

Ili, zbog starog prijateljstva, imaš neki interes?

Ne vredi, Serjoža. Zašto da i mi malo ne uživamo? Tvoji su donedavno gladovali.

Sada su dobro, novu kuću su napravili, puna kola poklona su dobili. Zar nije, Lobutja?

- Ti im dođeš kao krava mlekulja, Sergej! - Lakše, ljudi, lakše... Ne preterujte!

- Tuđe pare brojite! - Još si mali za naše razgovore! - Šta hoćeš, Pron?

Dosta, dosta, smirite se! Sedite! Iljuha, sedi! Eh, vi...

Neobrijani!

Glupi, gladni, gramzivi...

Naputovao se, narazgovarao... Pa sada kao da nisi od naših!

- I nisam! - A plaćaju ti dobro za pesmice?

- Plaćaju mi. - Pišeš poskočice i dobiješ pare, a ovde rmbaš kao konj i... šipak!

Vi rmbate? Nad flašom rmbate!

- Međusobno ste jedni drugima vukovi! Eh, vi... - Serjoža, gde ćeš?

Pusti te neznalice!

Ne možete da pomognete jedan drugome, samo znate da kradete i otimate tuđe!

Hoćete li večito tako? Moje, moje... Meni, meni... Njekrasov vas je lepo opisao:

Varvari, podmukla ruljo pijanica, Bez gospodara, u rušenju nemate granica!

- A ko je taj... Njekrasov? - Mislim, predsednik Izvršnog komiteta.

Ja uzdižem Rusiju, a vi je sramotite! Sramotite!

Oprosti nam, Gospode!

Serjoža...

1923. RUSIJA. MOSKVA

- Sergej, zdravo! - Zdravo, mili moji! - Kaća! - Prestani...

- Galja, i Vi ste ovde? - Blumkin je rekao da Trocki želi da Vas vidi. Hitno, danas!

Hajde, skači! Pozdravi se sa sestrom.

- Kaća, javlja li se Marijenhof? - Ne. - Bitanga! Naći ću ga ja...

- Galja, upoznajte se, moj brat od strica, Iljuha. - Drago mi je.

- Galina Benislavska, moja sekretarica. - Pitala sam Kamenjeva za Vaš stan.

- Gad! Kaže da se čeka nekoliko godina. - A gde ću živeti dotle? Na peronu?

- Zasada možete kod mene. - Ne, Galja, nezgodno je, treba mnogo da pišem. Ne, ne...

Zašto? Ne razumem... Dok sam ja na poslu Vi pišite! Rekla sam Vam da ste slobodni.

- Ja sam samo Vaš lični sekretar. Za ceo život! - Vi ste pravi... Ne kao neki.

- Jedino se plašim da ćete opet početi da pijete. - Zašto svi govorite o tome?

Na selu mi se otac popeo na glavu: Pij, pij... Neću da pijem! Gotovo!

Obećavam.

- Izvinite... - Avgusta Leonidovna!

- Zdravo, odavno se nismo videli. - Da Vas čekam danas? - Ne znam, ne obećavam.

Idite Vi, stići ću Vas, idite!

- Zdravo, Avgusta Leonidovna, kako ste? - Hvala, dobro sam. - Čekate nekoga?

- Sina i muža. - Udati ste? - Razvedena, ali mu dopuštam da se viđa sa sinom.

I meni Rajh dozvoljava da viđam decu. Deca nisu kriva što odrasli nisu uspeli.

- Gde mogu da Vas vidim? - Večeras pevam u kabareu Ne kukaj.

- Doći ćete? - Obavezno! - Dođite! - Do skorog viđenja!

Šta označava izraz: Leviji od boljševika?

- Ne znam. - A kako da razumem Vaše reči: Ne želim da se vraćam u domovinu,

dok tamo vlada Lejb Bronštajn?

Odgovorni ste za svoje reči, Jesenjine, one mogu da se okrenu ne samo protiv Vas,

već i protiv mene! Možete biti optuženi za antisemitizam.

To je direktni izazov meni, Trockom! Možete li to da shvatite?

Dođite ovamo, Jesenjine! Sedite na moje mesto!

- Ne razumem... - Sedite!

I kako se osećate?

- Malo je neudobno... - I meni je neudobno. Dok moji protivnici ne prezaju ni od čega.

Igraju na nacionalne arhaizme. Teraju neobrazovane da se pitaju:

Možda nacionalna pripadnost zaista sprečava Bronštajna-Trockog da veruje

u mogućnosti ruskog naroda? - Kakve budale!

- Evo im ovo. Ovo! - Lave Davidoviču, kakav sam ja antisemita?

Moja deca su... Jevreji. Da sam, recimo, antigruzin...

- Gruzin... - Da. - U redu.

Ne pravdajte se! Sećam se i drugih Vaših iskaza.

Lenjin se rasplinuo u revoluciji, a Trocki se prema njoj odnosi kao prema ličnosti.

Lepo rečeno, lepo. Hvala.

Dođite ovamo, Jesenjine!

Sedite!

Može partija šaha?

Više igram damu.

Recite iskreno, jeste li se uplašili? Uplašili ste se...

- Želite li da izdajete sopstveni časopis? - Časopis? - Da, debeli književni časopis.

Mogao bi da se zove, recimo... Rus?

To je nekako... neočekivano.

Da, neočekivano. Ali mislim da ste ga zaslužili.

Mislim da je sada jedina prava književnost u Rusiji Vaša i Vaših simpatizera.

Ko bi, ako ne najbolji pesnik Rusije, mogao to da uzme u svoje ruke?

- Kako ste to zamislili, Lave Davidoviču? - Prosto. Štampaćete ono što Vam se dopada.

Razume se da ćete imati finansijsku i političku odgovornost. Sve zavisi od Vas.

Plaši Vas politička odgovornost?

Štampajte sve, osim pornografije i kontrarevolucionarnog materijala.

Oko pornografije se slažemo...

- Ali u vezi finansija... - Šta je sa finansijama?

Ja sam slab u vezi finansija, ni sa svojim džepom ne mogu da se izborim, a sa ovim...

Shvatam.

Sergej Aleksandrovič, ne brinite za finansije, naći ćemo dobrog knjigovođu.

Ako taj počne da krade, hoću li ja da odgovaram?

Lave Davidoviču, hvala na ukazanoj časti, ali ne želim da stvaram sebi probleme.

Ne želim.

Znači, odbijate?

Ispada tako.

Dakle, ravnodušni ste prema časopisu?

Ravnodušni za sudbinu Vaše braće po peru?

- Uopšte nisam ravnodušan. - Onda zašto?

Ne mogu.

Doviđenja!

Doviđenja!

Hvala što ste me ovekovečili u Zemlji lupeža!

- Već ste čitali? - Da, imao sam zadovoljstvo. Samo, Čekistov je ispao bedno.

- Zašto? - Nacionalista, rusofob...

Ja sam iznad tih običnih, primitivnih strasti.

- Kraj nisam razumeo. Kao da nema tačke. - Poema nije završena. Radim na trećem delu.

Biće zanimljivo da se pročita. Zanima me, hoće li uhvatiti heroja?

Ne.

To je već oblast fantastike.

Da... Složićete se da je efekat Hamletovske klopke izostao.

Nisam se prepoznao u Čekistovu.

A o stadu je Vaš Nomah tačno rekao:

Svi ste vi stado! Stado! Stado!

Ali neko mora da upravlja tim stadom. Treba mu pastir sa bičem. Obavezno bič!

- I šargarepa. - I svirala!

- Da bi stado znalo da pastir nije daleko. - Tih svirala imate mnogo. - Imamo ih.

- Božjih svirala je malo. - Na njima i ne može svako da svira.

- Mislite da ste Hamlet? Ili Robin Hud? - Razbojnici imaju pravo da pljačkaju,

ako to čine i sudije. Oni su, takođe, lopovi. - Imajte nešto u vidu, druže Jesenjin!

Razbojnik je uvek izvan zakona. I njega niko neće dugo da toleriše.

Srećno!

Razgovarali ste?

- Poslao sam ga u majčinu. - Šta? - Ali inteligentno! - Jesi li lud? Šališ se?

- Mene kompromituješ. - Sve je u redu. - Žalim što sam te izvlačio iz zatvora!

- Ja ne žalim. - Nosi se!

- Koliko god vuka hranio... - Znam. - Neka zna i on!

Poslednji put mu je pružena ruka.

Dosta mi je tog seljaka.

- Uvredio te je? - Lukav je! Hoće da budem Benkendorf, da sopstvenim rukama ugušim

rusku književnost. Evo ti ga Rus... - Šta je bilo tamo? - Svašta je bilo!

Trocki mi je predložio da napravim časopis pod njegovim patronatom.

- Tvoj časopis? Nisi valjda odbio? - Dugo smo pričali, nadmudrivali se...

Do guše se valjali u blatu!

Šteta, Sergej, mogli su samo naši ljudi da pišu u tvom časopisu!

- Gde si navro? - I Trocki mi je rekao isto.

Idi u Kremlj i reci Trockom: Jesenjin je odbio, ja ću da uređujem časopis!

- Neće da me puste. - Onda ne pričaj gluposti! Ne mogu da nas kupe za sitniš.

- Nije se prepoznao u Čekistovu... Drhtao je kao prut! - Da probamo sa časopisom?

Braćo...

Znate li šta je Trocki ranije govorio za Rusiju? Daj...

Imamo štalu koja zauzima šestinu površine kopna.

Štalu, razumeš? Štalu!

- U vezi časopisa, Serjoža... - Saška, tu je stvar prosta.

- Ovako ili onako, upadaš u septičku jamu! - Gde ćeš? - U Kalošu, da vidim Marijenhofa.

- Da pođem sa tobom? - Nema potrebe, sam ću. - Ako treba da ga pomilujem? - Čekajte me tu!

- Gazda je unutra? - Da, Sergej Aleksandrovič.

Izvolite!

- Tolja, zdravo! Prijatno, druže! - Sergej! Zdravo, Sergej!

- Došao si! - Porastao si! - Isti sam. Nedostaju mi tri centimetra do dva metra.

- Svašta sam slušao... Kada si se vratio? - Iz sela, nedavno. Iz tuđine, odavno.

- Ali Evropa je veliko selo. Znači, nedavno! - Izvolite za sto, ser! - Tenk ju! I Vi, pliz!

- Serjoža, šta želiš? - Sve! - Preporučujem kotlet Marijenhof!

- Cela Moskva ga voli. - Dobro, daj! - Tanja, kotlet!

- Ne, ne, Tolja, ne pijem! - Malo! - Ne, Tolja! A Marijenhofa ću pojesti.

Tanja, votku ne, kotlet ovamo!

- Tolja, gde su pare? - Kakve pare, Serjoža? - Moje pare, parice... Moje pare, gde su?

- Kakve pare? - Od mog dela ništa nisi dao mojoj sestri. A pisao sam ti.

Iz Amerike, iz Berlina... A tebe uopšte nije briga. Ili ćeš da kažeš da nisi dobio pisma?

Tolja, tako? Tolik, Tolik...

Zahvaljujem! Smem li da Vam poljubim ruku?

Ali zašto? Nije potrebno...

Zašto stojiš? Idi dočekaj goste!

- Kotlet nije nešto naročito. - Sergej, već sam ti pisao o tome!

- Pisao sam ti da je firma pred bankrotom. - Da nisu od mačke?

Malo je mačaka ostalo na svetu, Marijenhof ih je pojeo.

- Sa knjižarom je još gore, prodavci kradu! - Čijim si parama ovo napravio, Tolja?

Čijim parama? Da nije mojim?

Slušaš li ti mene, Sergej? Slušaš li me?

Ti i ja smo bankrotirali. Mogu da ti pokažem dokumente.

Ne razumem se u te dokumente. Znaš to odlično.

- Onda ne znam kako da ti dokažem. - Budi uveren da si sve dokazao.

Sada si punopravni sopstvenik. I knjižare i udruženja.

- Zauvek. Odnosno, ti zauvek, a ja... za nikad. Je li tako? - Da, Sergej.

Odlukom konferencije, obogatio sam se.

Dobro, dobro... Navikao si da živiš na moj račun.

Ali znaj...

Ja, takođe... imam prava na sve ovo!

I slava mi nije kao tvoja. Naći će se ljudi, koji će da se zauzmu za mene.

Zauzeće se, jer mene vole! A tebe ne.

Daj šapu!

Srećno!

Pazi da me ne uplašiš!

- Jedite, jedite... - Ovo nije Evropa, Sergej, ovo je Moskva.

Uzgred, vratio si se sam, ili su vas oboje isterali iz inostranstva?

Zajedno sa tvojom... bakicom?

Poješću te, Marijenhof!

Ja nisam Crvenkapica.

Kakva si ti bitanga, Tolja!

Bitanga.

Bitanga!

- Čini mi se da sam rekao da ga ne puštate! - Je li dao pare? - Da, i još će da donese!

Daj meni malo! Daj, daj...

Druže... Druže! Milicija!

Milicija!

Sergej, zašto si to napisao?

Video sam mu po očima da laže bitanga. Laže! Ne možeš da ga uhvatiš, zmija!

Takav je oduvek, ali ti nisi obraćao pažnju.

Momci!

- Sklanjajte se od mene! - Ulica ratuje sa Moskvom... Baci ovamo!

Drži! Daj... Baci!

Saška, daj mi je...

- Sergej, krenimo! - Ni armije joj ne može pomoći. Dosta, to su samo deca!

- Malo ti je skandala, šta će ti to? - Dobro, dosta! - Zašto to radiš, zašto?

Uplašio si se? Misliš da bi nas uhapsili? Ma kakvi... Slušaj, Vasenjka...

I da dobiješ časopis, morao bi da štampaš šta ti se naredi!

Popularnost Jesenjina je bila ogromna, zato ga je Trocki podržavao.

- Znači, Trocki ga je štitio? - Neko vreme.

1923. Jesenjin je odbio da izdaje časopis pod nadzorom Lava Davidoviča.

Takve stvari se ne praštaju, a Trocki je bio zlopamtilo.

- Zajedno? - Da.

Rublja i dvanaest.

- Sledeći! - Da Vas nije neko uvredio? - Zadržavate red, sledeći!

32 kopejke.

Suština je u frazi Trockog: Ako 90% Rusa treba da pogine

da bi se upalio plamen Svetske revolucije, Rusija će upaliti taj plamen!

- Sergej, šta ćemo ovde, izgleda skupo? - Moja poznanica ovde peva. Eno je na sceni.

1923. MOSKVA. KABARE NE KUKAJ

- Ja ne pijem, za mene čaj. - Serjoža, ja bih popio malo.

- Dobro, bokalčić votke za moje prijatelje. Ja neću, obećao sam Galji. - Onda u redu.

Sergej, spavaćeš kod nas ili ideš kod Benislavske?

Ne ide mi se tamo, nadaće se...

Shvati da to ne može tako u nedogled.

Uostalom, za nju ne brini, ima nju ko da uteši.

- Nisam razumeo? - Priča se o sinu Trockog, Lavu Sjedovu.

I još nekom iz redakcije, nekom... Pokrovskom.

- Lažeš, Vasja! - Pričam šta sam čuo. - Ima prava, slobodna je!

Jesi li jeo u kuhinji? Gde si se ogrebao?

- Zdravo, Avgusta Leonidovna! - Pomislila sam da nećete doći.

- Zar nisam obećao? Kako se zoveš? - Igor. - Ja sam Sergej. Kao mali bio sam tako tršav.

- Nema ko da ga pazi, pa ga vodim sa mnom. - Imate božanstven glas.

Sergej Aleksandrovič, izvinite... Ili odigrajte numeru, ili platite penale!

Smilujte se, nemam para, nemam čime da hranim sina, nisam platila stan...

- Sve je to u redu... - Kakav je problem? - U programu je tango El Čoklo.

- A moj partner nije došao... - Kako se zove tango? - El Čoklo.

Sedi tamo, Igore...

- El Čoklo, kažeš? - Vreme je, gospodo! - Idi i najavi! - Da najavim, šta?

- Pa El Čoklo! - A ko će da igra? - Ja ću. - Umete li? - Žena mi je bila igračica.

- To je poseban ples... - Idi! - Stani!

Čekajte!

Dragi drugovi, izvinite zbog ove pauze.

Napolju je kišna jesen, a u našem kabareu vrelo argentinsko leto!

Tango El Čoklo izvodi... ne, izvode Avgusta Miklaševska i Sergej... Dankan! Aplauz!

- Jeste li ikada plesali tango? - Ne. Samo ciganske i narodne igre.

- Strašno rizikujemo... - Ne brini, kada si uz mene. - Čekaj me tu, dečače!

Stanite, Sergej Aleksandrovič! Molim Vas, nemojte...

Gospode!

Da krenemo!

- Ruku, Gutja, ovamo! - Ne vucite me toliko!

Izvinite...

Da, ipak, prekinemo ples?

Dajte podršku, drugovi!

- Bravo, Gutja! - Kada će ovo da se završi? - Nikada!

- Sergej Aleksandrovič, nemojte, nemojte... - Stvarno se toliko plašite?

Dešava se.

Pustite me, šta Vam je...

- Hajde, hajde... - Stanite odmah... Kome govorim?

Stani! Dva koraka prema meni i...

Jedan, dva, tri, četiri...

Čučanj nisko...

- Još niže? - Bravo!

- Osećam se kao gimnazijalac... - Jedan, dva, tri, četiri...

Gutja, tako želim da kažem...

Četiri...

Oh, Bože moj... To je bio El Čoklo?

To je bilo nepotrebno, Gutja... Ovamo... Ne puštam te!

Sutra na politehničkom imam debatu sa Majakovskim. Doći ćete?

Obavezno.

- Vi ste rođeni za ples! - Trudio sam se.

- Koga tražite? - Benislavsku. - Ličim li na nju? - Ne naročito.

- Zašto mi onda zvonite? - Nisam Vama, Benislavskoj. - Za nju se zvoni triput!

- Drugi put ću tako da uradim. - Drugi put neću da otvorim.

- Mogu li da uđem? - Uđite! - Hvala.

Galja?

Galja!

Galja.

Majku mu... Galja, ja sam!

- Ja sam, ne plaši se! - Serjoža? Serjoža...

- Mnogo sam se uplašila. - Galja, mogu li da prespavam kod Vas? - Šta?

- Nećete da izbacite beskućnog pesnika? - Uvek sam govorila da ću Vas uvek čekati...

- Uvek ste dobrodošli... - Zaključajte, svakojaki dolaze...

Serjoža!

- Sedi tu, pokupiću... - Ja to onako...

- Tako ste me uplašili! - Leći ću u hodnik. - Zašto? Lezite na krevet!

- Ne želim da smetam... - Ne smetate! Planirala sam da radim cele noći.

- Nisam ni mislila da spavam. Može li jedan čaj, sada? Sa slatkim? - Pojeo bih nešto...

- Imam kobasicu! - Hvala, Galja... - Ništa, ništa... Odmah ću doneti.

Hvala!

Čaj?

Onda...

Hoćemo li na spavanje?

Galja...

Sutra imam težak dan...

Imam debatu sa Majakovskim.

Treba da se naspavam, sutra odlazim u bitku.

Ne ljutite se!

- Šta Vam je, Serjoža? - Ništa.

Danas ste nekako drugačiji.

Trezan?

Ne samo to.

Laku noć.

- Koliko je sati? - Pola deset. - Zamolio sam Vas da me probudite ranije!

Serjoža, rekli ste da želite da se naspavate!

- Obrišite, molim Vas, noge! - Brišem, brišem...

- Gde ste bili juče celog dana? - Gde nisam! Trojica iz Gradskog saveta su dobili stanove.

Trojica! A meni šipak! Kamenjev glumi nekog vođu.

- Dabogda crkao kao pas pored nekog plota. Gadovi! - Da su Vaši prijatelji bar jednom

tražili kolektivno, u ime moskovskih književnika...

- Dobra ideja, reći ću im. - Ideja jeste dobra, ali Vaše prijatelje baš briga za Vas.

Prijatelji su Vam samo u kafani, kada imate novac. Posle se prijateljstvo završava.

Dobro, a Aljoška Ganjin i Vanjka Pribludni? Mada njihovi potpisi ne vrede ništa.

Upravo tako, Pribludni i Ganjin su za društvo prilično nepodobni.

- A Saška Saharov? On me voli. - Saharov Vam zavidi. I smešta Vam!

Sa njim možeš da se razumeš, kao sa pesnikom.

Zašto Vas onda neprestano vuče sa sobom po kafanama?

Šta znači, vuče? Nisam tele da me vuku!

- Ne vređajte me, Galja! - Sami sebe vređate.

Uzgred, arhiva mi je kod Saške. Neki rukopisi su nestali. Hoćeš li da je uzmeš?

Razumem! Vaše naređenje će biti izvršeno. Odavde ništa neće da nestane.

- U redu. - Gde ćeš sa mokrom kosom! - Osušiće se usput. - U koliko je diskusija?

Ne sećam se, u sedam mislim... Znam da je kasno. Nemoj da dolaziš, biće velika gužva...

- Nisam ni mislila, večeras radim. - Odlično... Svako dobro!

Galja...

- Predivni ste! - Prekinite!

1923. MOSKVA. POLITEHNIČKI MUZEJ

U naše materijalističko vreme, pesnik je onaj, koji je koristan!

A ja mislim da je u svako vreme koristan onaj, koji je pesnik!

Pitanje je, druže Jesenjin, ko je pesnik, a ko nije!

- Vreme će da pokaže, druže Majakovski! - Pokazaće. - Zašto da čekamo, drugovi?

Oni su ovde, a vi budite sudije!

Predlažem pesnički dvoboj: Majakovski - Jesenjin!

Sami ste to tražili!

Ovo je... pesnički dvoboj:

Majakovski - Jesenjin!

Tiše drugovi, tiše!

Pravila dvoboja: Jedan pucanj je jedna strofa od najviše četiri reda.

Gospodo duelisti, pružite jedan drugome ruku!

Tiše, drugovi, tiše! Tiše...

- Ko će prvi? - Ustupam.

- Sergej Jesenjin! - Hvala!

Ko je pesnik, tom je neizbežno

Da, zbog pravde u životu, seje

Ožiljke po svojoj koži nežnoj,

Svojom krvlju tuđe duše greje.

Majakovski, molim!

Kako smete sebe zvati pesnikom

i gugutati k'o gugutka stara?

Danas se ručnim bokserom

po svetskoj lobanji šara.

Žalosti moje kad te gledam!

O, kakva bol, o, kakva tuga!

Kao da s tobom jesen bleda Pruža nam samo bakar luga.

Želim da odgovorim ljubitelju žena:

Dosta nam je života po tragu što ostaviše Adam i Eva.

Ošinimo istorije ragu!

Leva! Leva! Leva! Leva...

Dok se derete ovde, razmišljam treba li uopšte da vam otkrivam svoju dušu...

Bog neka je sa vama, bar danas... Slušajte, drugovi bez ukusa!

Ostade mi zabava jedina:

Prst u usta i zviždanje orno.

Glas me bije kao bludnog sina

Što skandale pravim neumorno.

Ah, smešnog li ovog jada moga! Smešni jadi život ispuniše.

Narušava uslove dvoboja!

Stid me što sam verov'o u Boga,

Neka ga!

Boli me što ne verujem više.

Zlatne moje daleke daljine!

Svakodnevje mrtvilom me tače.

Svi skandali moji i sve psine

Behu zato da izgaram jače.

Svirepi i nežni biti znaju

Pesnici, što kobni nose pečat.

Ja sam hteo da u zemnom kraju

Belu ružu s crnom žabom venčam.

Nek se nisu ni obistinili Svi naumi mojih cvetnih dana.

Duša, gde su đavoli gnezdo svili, Anđelima, znači, beše dana.

U radosti koju nemir muti,

Čas kad stigne da se otud krene,

U svojoj ću poslednjoj minuti

Da zatražim od ljudi kraj mene

Da za grehe moje nebrojene

I neveru u milost za nas

U rubaški ruskoj stave mene

Pod ikonu, u samrtni čas.

Druže Majakovski, Jesenjin Vaše pesme zove agiteze.

Agiteze?

Moje su agiteze...

A njegove, kobileze!

Svejedno, njemu se sviđaju moje pesme, iako tvrdi da su njegove bolje.

Videćemo...

Istorija će oceniti.

- Zašto ste pobegli? - Ne smem tamo, rastrgnuće me, a i Vas. Hajdemo!

- Jesenjin! Jesenjin... - Bežimo! - Jesenjin...

- Kakva je bila? - Šta?

- Debata. - Bio si dobar. - Nagurali se u poeziju s koca i konopca...

- Ima on i dobrih stihova. - Da, ljubavnu liriku.

- Majakovski Vam se sviđa? - Zgodan je. - Zauzet je, sanja samo Ljilju Brik.

Ne volim tu uličnu poeziju, volim liriku, kao što znate.

- Volite, znači, propale pesnike? - Zar ste Vi propali pesnik?

Dešavalo mi se. Ne stalno, ali se dešavalo.

Vaša poezije je bliska narodu.

Sećate li se Puškina: Dar zaludni, dar slučajni, na dar nam je i život dat...

Il' će usud prepun tajni, da me gurne u sunovrat.

Nisam propao, ali ako bih sada napisao nešto slično, svi bi povikali: Propao! Propao!

- Vreme će da pokaže, istorija će da presudi. - Često me pitaju, Gutja: Ko je Vaša muza?

- Ko je Vaša muza? - Vi!

Sedi pored mene draga, I u oči gledaj meni.

Osećanja naših snaga Krotki pogled nek zaseni.

Ranije sam mislio da huligan nije sposoban da voli, već da kao Don Žuan, samo broji pobede.

- Pogrešio sam. - Don Žuan je loše završio.

Ni ja to ne želim.

Tako ste čisti... kao voda na izvoru!

- Nemojte... - Želim čistu, istinsku ljubav.

Nemojte. Jednom sam se opekla, ne želim ponovo.

Kako je svet nepravedan, Gutja!

Onog ko mene voli, ja ne volim, a koga ja volim, taj ne voli mene.

Već smo stigli, ovde stanujem.

Razumeo sam. Sve sam razumeo. Doviđenja, drugarice Miklaševska!

O, kako čvrsto steže njena kamena desnica!

Ja umirem, o, dona Ana!

Nestajem...

Mogu li da Vas volim izdaleka, na rastojanju?

A odavde?

A može li odavde?

- To ne mogu da Vam zabranim. - Vi ste kao hladnoća u avgustu!

Gde je ta ulica, gde je dom njen, cure u koju sam ja zaljubljen.

Ovo je ulica, ovo dom njen, cure u koju sam ja zaljubljen...

Dragi moji, mili moji! Odmah, odmah ću da vas nahranim.

Flašu vina i kobasicu!

Jedan, po jedan! Tako... Dobar pas, dobar...

Zanimljivo je svedočenje bolničara hitne pomoći, Dobrovskog.

On je skinuo Jesenjina sa omče. Tvrdio je da je u sobi vladao veliki nered.

Na telu pesnika videle su se brojne modrice. Nered pominju i drugi svedoci.

Nered je prikazan i na crtežima umetnika Suvaroga. Nema ga samo na fotografijama.

Očigledno se neko potrudio da sobu mrtvog Jesenjina dovede u red.

Zašto na lice mesta nije pozvan sudski fotograf, već portretista Mojsej Nepelbaum?

Srpski titl: tplc

Prepev stihova Jesenjina: N. Bertolino