Original subtitles

Na prvi pogled, trag na čelu je ličio na opekotinu nastalu dodirom sa vrelom cevi.

Da li je u sobi bilo hladno? Neki tvrde da je vrela voda

puštena kasno tokom noći, kada je Jesenjin već visio uz cev.

Ako je tako, zašto nema opekotine na desnoj šaci kojom se navodno držao za cev?

JESENJIN

1923. NEMAČKA. BERLIN

Ovo me podseća na dane naše mladosti, Isidora.

Veličanstveno, istančano, uzbudljivo!

Čini mi se, da on tebe ne voli.

Znaš...

Posle smrti moje dece,

jedna vračara mi je rekla da ne tražim više sreću.

Više ne verujem u Boga, ali verujem u Jesenjina.

On je moja sudbina. On je moj genije.

- On je duševni bolesnik. - O čemu govore?

O školi, o plesu...

Pravi pesnik i treba da je malo lud. Znaš kako ga ljudi slušaju?

Prestanu da dišu!

Ne znaju jezik, ali ga slušaju kao da razumeju svaku reč.

Niko ne može da živi sa ludim čovekom.

Isidora, ne zaboravi na razliku u godinama, na ogromnu razliku! Govorim ti to od srca.

- Odvešće te u Moskvu, ostaviće te, i neću moći nikako da ti pomognem. - Ne.

- Da! - Ne!

Da, mila moja.

- Sandro, druže moj! - Sergej!

- Otkud ti ovde? Dođi ovamo! Sandro! - Sergej!

- Ne shvatam, kako su te pustili? - I ja se čudim. Rekao sam Lunačarskom:

- Želim da proučavam nemački folklor! I on je potpisao. - Radujem se što te vidim.

- Jedino drago lice na ovom putovanju. - A sa kim si ti ovde? - Sa njom...

Gde... Sa Dankan? A ko je onaj uz nju?

- Bivši muž, Singer. - Onaj što...

- Šta, ako ti je preotme? - Bio bih srećan.

- Gde da sednem? - Izvolite! - Kako je u Rusiji, Sandro?

- Kako da ti kažem... - Upravlja li i dalje Lejb Bronštajn, povlaka Trocki?

Neću ni da se vraćam. On će da se nasekira...

- Sergej! - Dobro, šalim se.

Lenjinu je mnogo loše.

Da. Priča se da mu mozak nije u redu.

Kada je boljševicima mozak bio u redu?

- Sandro, Gorki je ovde. - Gde? - Dođi, da vas upoznam! - Hajde, hajde...

SEDMA EPIZODA

Bolje poljubi Singera, možda će ti dati pare za to!

Zdravo, Aleksej Maksimovič, ovo je moj prijatelj, imažinist, Aleksandar Kusikov.

- Drago mi je, izvolite! - Hvala... Sedi! - Vratili ste se?

- Kako vam izgleda Amerika? - Obična selendra, ništa.

- Našta je Vi napraviste! - U glavi su im samo biznis i novac.

Užas! Samo: Mani, mani, mani...

Tako se odnose i prema umetnosti. Ako ne donosi zaradu, nije im potrebna.

A da li je uopšte potrebna nekome? Poezija... Postoji li potreba za umetnošću?

Ne mislim na Ameriku.

Ti, Rusijo moja!

Rusijo...

Azijatska... zemljo!

- Sergej... - Sve je u redu. - Izvinite... - Ahtung, drugovi... Buržuji!

- Sergej! - Kamaradi! Ja... Želim da pevam i igram.

- I šta sada hoćeš? - Za sebe, ništa.

Za moju školu u Moskvi!

Smatram da sam platila dovoljno.

Oduzimaju mi američko državljanstvo, mislim da uzmem rusko i preselim se tamo.

Ne mogu da iskopaju zlata koliko je potrebno. Uslovi za ples su tamo nepodnošljivi.

Bez mene je sigurno već sve upropašteno.

A sada svi zajedno!

Hajdemo svi!

Zašto te to čudi? To je Rusija.

Daću ti novac za školu.

Ali ne i za njega!

Jesenjin živi onako kao što živi i ta mlada i gladna Rusija.

Majku vam...

On je srcem tamo, razumeš?

Za Jesenjina, najvećeg ruskog pesnika!

- Preseli se, mala! - Internacionalu!

Prestanite!

Zašto sad ne svetli sunce?

Magla sve uvija u stud.

Il' kuršum u moje srce,

Il' ću brzo ja na sud.

- Kako si? - Nikako... Glava mi puca.

Pred zoru grakće vrana, Komunist oroz vuče!

To je moja sahrana, Ovde na dnu vrtače.

- Kakva je to pesma? - Antonovaca.

U Tambovu je izbio seljački ustanak, ako se sećaš. Tuhačevski je opkolio seljake,

a oni su pevali tu pesmu. Vode ih na streljanje, a oni pevaju.

- To je opasna pesma, Sergej! - Ne plaši se, Sandro! - Od koga ovde da se plašim?

Stoji li mi lepo smoking?

- Trampio si odelo za njega? I kapu si prodao? - Hajde da nešto pojedemo.

- Šta da ti naručim? - Šći, seljački.

Sandro, odakle ti novac?

Ideš u skupe restorane, častiš...

- Pozajmio sam. - Od koga? - Od Tolstojevih.

Sandro, nemoj da im vratiš!

Kada sam nekome vratio?

Šta je, Sergej Sanič?

Nije Vam dosadilo da se lomatate po inostranstvu?

Nije!

Hej, neka neko upali svetlo!

Hej!

Šta ti je, Sergej?

- Sandro, tamo... - Šta se desilo tamo? - Odraz... Video sam sebe u ogledalu!

- Sergej, šta si očekivao da vidiš? - Ne razumeš... Izvinite! Oprostite!

Dajte mi voter... vodu!

Dobro sam! Obećali ste Internacionalu.

- Idemo! - Drtina matora. Danka komunistka! - Dobro sam, dobro!

- Ti... šta si rekao? - Žena Vas kompromituje.

Sa ženom ću sam da raspravim! Šta si ti rekao?

Agitujete za boljševike? Oni će sami da Vas obese.

Ima za to vremena. Vi ste svoju Rusiju već otpisali.

Zato je ne oplakujte nego nosite tanjire, kada već ne umete ništa drugo!

Isidora, brinem za tebe.

- Ne treba tako da živiš: piće, ples... - Ja sam ruski oficir. - Briga me!

Ti si rob!

- Očisti! - Skote!

Ubiću te...

- Ne, ne! - Ne? Da! - Ne, ubiće te! Bože...

Isidora, nastradaćeš!

- Dođavola... - Pobiću vas, gubite se...

Bitange...

Ovamo!

- Singer je čovek... a vi? - Sve je u redu.

Izdajnici!

- Hoću da pijem sa tobom. - Drink sa mnom?

- Da. - O kej!

- Svaki čovek koga voli i kojim je ushićena Isidora Dankan, je pravi muškarac! - Dobro.

Sipaj!

Isidora...

Kako se završilo sinoć?

Lola, to si ti?

- A gde je Dankan? - Ne znam.

- A gde sam ja? - U predgrađu Berlina.

- U nečijoj smo kući? - Ne, nije kuća, ovo je pansion.

Ovde je mirno i spokojno, niko neće da te uznemirava.

- A kako sam se našao ovde? - Popio si mnogo, Sandro i ja smo te doveli ovamo.

- Ne sećam se. - Bio si tako nezadrživ: Još, još...

Kako se to desilo...

- Okreni se, treba da se obučem! - Dobro...

- Kako ćeš sada da pogledaš Isidoru u oči? - A ja i neću.

Za tebe je jasno... a kako ću ja da pogledam Isidoru u oči?

Ispalo je nespretno.

Lolačka, nemoj da ideš...

- Ničega se ne sećam... A treba da se prisetim! - Ti si najbolji...

Zdravo!

Sandro, Sandro... Stižeš baš na vreme!

Doviđenja!

Lolačka, ostani...

Molim te, nemoj da pričaš Isidori o ovome, važi?

- Kakva je bila? - Ko? - Kako ko? Pa ova, Lola!

Lola? Ne pamtim, bio sam pijan. Hteo sam da se prisetim, ali ti naiđe.

- Samo glavobolja sa tim ženama. Gde li je druga? - To je problem?

Sleću kao na med. Da li ih stihovima začaraš?

Naš je život - postelja i ćebe. Naš je život - poljubac i vrtlog.

- Kako je bilo na putovanju? - Ne pominji mi!

Isidora je to zamislila. Htela je da pokaže zapadu šta je to ruski pesnik.

I pokazala je... Evropa može da prođe, ali Amerika... Ne volim Ameriku. Ne volim!

Čim stigneš u Njujork, ubace te u svoju mašinu.

Zabranjeno za politički nepodobne! Tražili su da ne pevam Internacionalu.

To sam i obećao sa svoje strane, ali to sam ja, a ona moja...

Psovali su nas. Šta sam mogao? Idemo dalje, to ćemo zaboraviti.

U redu je, Sergej, hajde da odigramo partiju dame.

- Kakva dama... nije mi dobro. - Hajde, hajde... Koja ruka?

Daj ovu...

Bravo, ti si beli, ja crni!

Odavno nisam igrao...

- Znam koliko loše igraš! - Bolje da to nisi doneo - Napisao si nešto novo?

Da. Čak dve poeme: Zemlja lupeža i Čovek sa crnom rukavicom.

- Zašto sa crnom rukavicom? - To je slika, mislim na svet...

Nije bitna rukavica, razumeš? Posmatram ga... iznutra, naopako.

A može da se uvuče u crnu rukavicu i postane... Crni čovek.

Shvataš, čovek...

...i njegova crna suština. Ponekada ne mogu da zaspim.

Kao da se neki drugi čovek nalazi ovde u meni, i govori mi, govori...

Strah me je, a on mi govori, govori, govori...

Danju i noću, mira mi ne da moj Crni čovek.

- Da, ali taj je Puškinov, a ja imam svog. - A Zemlja lupeža?

U početku sam mislio na Ameriku, a ispalo je o nama. Glavni heroj je Nomah, razbojnik.

Savremeni Hamlet.

Plav. Srednjeg rasta. 28 godina. Za tvoje zdravlje!

Upravo si opisao sebe.

I Trockog sam pomenuo.

U poemi je to lik sa prezimenom Čekistov.

On govori, naprimer, ovakve reči:

Čudan ste i smešan narod vi! Živite ljudski vek ubogi kao slepci

I bogu dižete hramove i spomenike... A ja bih ih već odavno preuredio...

...u nužnike.

- I ti bi sa tim da se vratiš u Rusiju? - A gde da idem, Sandro?

Ja ostajem.

Ostajem.

Sergej, ni tebi ne savetujem da se tamo vraćaš.

Sandro, ja volim domovinu, razumeš?

Ne mogu bez nje.

Volim ono nebo, sivo, i naš pejzaž.

A oni neboderi tamo...

I ona...

Žena sa bakljom... A mi sa čašom, zar ne?

Taj pejzaž su u nas usadili:

Puškin, Ljermontov, Tolstoj, Dostojevski...

- I Jesenjin. - Hvala!

A ti ga izdaješ!

U tebe nije usađen?

- Počnimo novu partiju! - Sipaj!

Isidora Jesenjina!

Trebalo je da radi u GPU, vidiš kako nas je našla?

- Sviđa ti se, mila moja? - Mislim da je vreme da odete.

- Šta je rekla? - Serjoža, kaže da idem.

Sedi! Sada ćemo da pevamo...

- Vreme Vam je da idete. - Serjoža, idem... - Sedi, sedi...

- Pita: Kako se ovo zove? - To je žarač. - Žarač!

Jesi li luda? Šta ti je?

Sandro, to se uvek dešava kada ste zajedno.

- Uvek, kada se sastane sa društvom, počne da pije. Vi pijete! - Nemoj tako...

- Sergej, ćuti! - To mi je prijatelj!

Ti... Ubiću te, kravo!

Na mene si... Ubiću te, životinjo!

Dunja, mila moja! Ne mogu...

Ne mogu više ovako.

Ne mogu... Sestre tamo ne mogu bez mene. Moram u Moskvu...

Shvati me! Shvati... Razumi, mila!

Razumi me!

Mi idemo u Moskvu.

1923. RUSIJA. MOSKVA

Vanja, ne žuri!

Ana Abramovna...

Zdravo! I Vi dočekujete druga Jesenjina?

Zamislite...

- Želim da mu naručim seriju članaka o putovanju. - Razumljivo...

Rusijo moja, domovino krotka... Konačno! Zdravo, mili moji!

- Vanja, piješ od jutros? Kako nisi? Oseća se izdaleka! - Bio sam bolestan.

- Odakle šampanjac? - Kupio sam. - Upisano na mene? - Ne, pozajmio sam od Vasje, vratiću.

- Kako su naši na selu? Da li vam je dao Marijenhof udeo od knjižare? - Nije ništa.

- Kako nije? Pisao sam mu! - Nije... - Dobro, videćemo to. Pa, kako je?

- Sergej, bez tebe Moskva nije Moskva. - Polako... Pogledajte kakve cipele ima!

I tebi sam kupio iste takve! - Na vreme, ove su se izlizale.

- Slikaju nas! - Hajde, za uspomenu... To je za mene? Kaća, mila moja!

- A gde je Ganjin? - Luđi je od svojih ideja, traži istomišljenike.

Traži nevolju, budala!

Dogovoreno za cipele?

Vanja, Vanja... Galja... Drži, drži!

Galja, radujem se što Vas vidim! Ana Abramovna...

- Obećali ste mi članke sa putovanja. - Naravno, u stihovima! Galja, Galja...

Doneo sam Vam berlinsko izdanje Pugačova, sa autogramom. Imam jednu molbu za Vas...

Posle vašeg odlaska, zaboravili su nas. Zvali smo Lunačarskog, ali bez uspeha.

- Bez brige, razgovarala sam sa Singerom, daće novac za školu. - Stvarno? To je divno!

- Celog života sam bez kuće, nemam para za stan, pomoći ćete mi? - Za stan?

- Razume se! Zašto mi ranije niste rekli? - Kada? Putovao sam, leteo, plovio. Tugovao.

- Ko je to? - To je... stara poznanica Galina Benislavska, novine Bednota.

- A ovo? - Ana Abramovna Berzin, odgovorni urednik...

Dozvolite da Vam izrazim svoje divljenje, Vi ste sjajna igračica!

- Dovela sam ovo dete u domovinu, i sa njim više nemam ništa. - Instrukcije za školu.

Razumem...

Idemo li u školu da se odmorimo?

Da se odmorimo?

- Idete li sa nama, ili... - Idemo li? - Ne, idem kod mojih u Konstantinovo, u selo.

- Ide sa nama? - Ne, ide u selo. - Kako želiš.

- Još jednom, dobro došli! - Srećno! - Doviđenja! - I ne vraćaj se...

- Umorio sam se od nje. Popijte sa nama! Uvrediću se. - Obećali ste mi članke!

- Sipaj... Za cipele! - Za cipele!

Za cipele... Za Vas, Galja! Kako sam Vas se uželeo!

- Kako se kaže novac na njihovom? - Mani. - I sav novac je kod Manjija?

- Nije kod Manjija, nego kod Monje. Vanja, sačekaj... - Uzmite!

- Vanja, zaustavi neki taksi! - Šta da zaustavim?

- Ilja Iljič, mislio sam da ste već otišli. - To pitanje nije za mene!

- Vidimo se poslednji put, zar ne? - Šta?

- Pita: Hoćemo li se još videti? - Naravno da hoćemo!

Razume se... Putujete na Kavkaz? I ja bih. Tamo su išli Puškin, Ljermontov...

Sam bog mi je naredio da odem na Kavkaz. Tako će sve biti... o' kej.

Serjoža...

...Konju moj riđani!

Klen pijano pleše negde na poljani.

K njemu ćemo doći, pitati ga - što je?

I uz svirku ćemo plesati utroje.

Pametnica moja!

Dosta je bilo, Isidora, dosta! Gotovo, kreći! Hajde, hajde... Vozi!

Isidora... Stani!

Isidora...

Hvala ti za sve!

Ti si dobra... Ti si mnogo dobra.

Zbogom, Isidunja!

- Hajde... - Vozi!

Jesenjin...

Jesenjin!

Sergej Aleksandrovič...

Idete sada na Prečistenku?

A gde?

Galja...

Pomozite mi da se rastanem sa Isidorom!

Kako?

Ali, Vi je volite?

Strast je bila i prošla.

Treba da me spasite, a ne da me gurate nazad!

Pomozite mi!

Jesenjin je odseo u sobi broj pet hotela Angleter.

Već je odsedao u njoj, zajedno sa svojom ženom Isidorom Dankan.

To je baš ta soba?

Da. A ono je ta cev, o koju se obesio.

- Visoko... - Molim? - Kažem, plafon je visoko.

Verovatno se popeo na sto, stavio stolicu i dohvatio. Stolica nije sačuvana, razume se.

Da... Ipak je nezgodno.

- Koliko mi je poznato, Jesenjin je imao i revolver. - Stvarno? - Da.

Recite, ako je čovek rešio da se ubije, da li bi se obesio na vertikalnu cev,

vršeći brojne neprijatne radnje, a poseduje pouzdano sredstvo da završi sa sobom?

Majakovski je tako uradio, pucao sebi u srce i gotovo!

Jesenjin je, kažu, bio labilan. A možda je samo hteo da se našali?

Stvar se otela kontroli, pokušao je da se oslobodi, zato mu je ruka ovakva!

Ali, bilo je kasno. Uzgred, tu je bio i otoman na koji su ga posle položili.

Da li je sačuvana registraciona knjiga iz tog vremena?

- Da ne vršite neku istragu? - Vršim. - A dozvolu, imate?

Imam.

Idem da potražim.

- Uzgred... - Da?

Ne verujem mnogo u tu priču, a i tada niko od osoblja nije verovao.

Moja baba je u to vreme bila ovde čistačica, i pričala mi je da je Jesenjin ubijen.

Ali ne ovde, već u apartmanu GPU.

Pričala mi je da je u noći između 27. i 28. decembra 1925.

videla kako ovim hodnikom nose čoveka umotanog u tepih i unose ga u sobu broj 5.

Baba se veoma plašila jer je kasnije većina slučajnih svedoka bila streljana. To znam.

Oni koji nisu streljani, nestali su na drugi način. Poginuli su.

Upravnik Angletera, Nazarov...

- Bacio se sa prozora. - Zanimljivo. Kako se zovete? - Natalija Pavlovna.

- Natalija Pavlovna, hvala Vam! - Nema na čemu.

Vaš ključ!

- I požurite sa istragom! - Zašto? - Priča se da će nas srušiti. - Kako to?

Tako... do temelja. A posle... Glasine su nezvanične, naravno.

Kao i Vaša istraga...

1923. RUSIJA. SELO KONSTANTINOVO

Đi!

- Stjopa, peva li to neko, ili mi se čini? - Pelagija, ćerka Vašeg komšije. - Stvarno?

Sećam je se kao sasvim male. Zamisli!

Sigurno je i moja Šurka porasla?

- Kako trava miriše, zar ne? - Zrela je, zato miriše.

- Svi su u polju, kosidba je. - Gde? - Tamo!

Sačekaj!

Zemljaci!

Došao sam!

Rusijo drvena, sve mi na svetu!

Tvoj sam jedini pesnik i telal.

Pesama mojih zverinju setu Još hrani cveće iz tvojih sela.

Crna se strava po humlju šulja, Zlobu zlikovca u vrt nam mrvi.

No samo ja sam razbojnik, hulja

I konjokradica stepski po krvi.

Šta je bilo, zar me ne poznajete?

Jesenjin sam, Sergej!

- Serjoža! - Šurka! Mila moja sestrice! - Serjoža!

- Porasla si... Zdravo, Lobutja! Zdravo, Prone! - Zdravo, zdravo...

- Deda, poznaješ li me? - Zdravo!

Zdravo, dragi moji seljaci! Zdravo, zemljaci! Poslužite se!

- Serjoža, da li je tačno da si obišao celi svet? - U Americi su pisali o meni.

- Čak u Americi? - Da, u Americi. - Jesu li ljudi tamo stvarno crni kao ugalj?

- To su crnci! - Da, crnci.

- Bili su mnogo zli i jeli su jedan drugog. - Ovde u Rusiji se ujedaju međusobno.

- A crnci su dobri i muče ih kao nas seljake. - Zar si ti seljak? Pogledaj se, pravi gazda!

- Kao oni što dolaze kod Kašine! - Zar je Kašina ovde? - Došla je sa decom.

- A crkve više ne rade. - Zašto? - Pitaj Prona! - Ispravno, Boga nema!

- Ko me to vuče? - Gospod Bog!

Deda, daj mi kosu!

- Gospod ti pomogao, Sergej! - Hajdemo, seljaci! - Idemo...

Stani, Serjoža, čekaj... Nađi neku drugu zabavu!

Stani, Serjoža!

Umorni smo!

Tako...

Lepa si devojka, Pelagija!

Hajde da se poljubimo!

- Baš si lukav! Oženi se sa mnom, pa ćemo da se ljubimo. - I pametna! - Stvarno?

Popij malo mleka!

Momci, otrčite napred, neka otvore kapiju!

Sergej je došao, otvorite vrata!

Rođeni moji... Zdravo, oče, zdravo!

Zdravo, majko! Zdravo!

Mili moji!

- Dosta sa plakanjem! - Od radosti!

- Zašto tvoja Danka nije došla? - Nije mi se posrećilo sa njom.

Različiti smo. Majko...

Pogledaj!

- Šta? - Za tebe.

Probaj!

Gospode, to je za mene?

Lepotica. Prava lepotica!

Kako je lepo, sine!

- Sigurno si dao mnogo para. - Dolare. Zar su to pare?

Kako je ovde, majko?

Teško je, sine.

Da nije bilo tvoje pomoći, nastradali bi. Od tvog oca domaćinstvo nema nikakve koristi.

Uzmi ga! Treba da operem ruke.

Nema vajde od njega, sinko! Oprosti Gospode, ali nema!

Sedne... tu, uz prozor, i sedi kao panj ceo bogovetni dan.

Uživa u pogledu...

Daj da ga spakujem!

A životinje ga vole.

Konj, naprimer, samo njega sluša. Nikog drugog ne prihvata.

Šurku je, nedavno, tako ritnuo da još ima modrice.

Stvarno ćeš Šurku da odvedeš u grad?

Odvedi je, sine, možda će se udati tamo kada dođe vreme. Za nekog bogatog.

Za bogatog...

A da se vole.

Bez ljubavi ne vredi, sine!

Bez ljubavi, bogatstvo ne donosi radost.

A ti, sine, sa ljubavlju nešto nemaš sreće?

Postoji li uopšte ta ljubav, majko?

Postoji, sinko...

Još kako!

- Kako je naša Kaća sa onim, kako beše... Posevkinom? - Nasedkinom.

Da, sa njim...

- Bije li je? - Ne.

- To ne valja. - Kako ne valja, majko? - Muž koji ne bije ženu nije muž.

Žena to odmah oseti. Čim uzde malo otpusti, počne da švrlja.

- Ali ako bije, znači da voli. - Tebe otac ni prstom nije pipnuo!

To ti i pričam!

Sine, gde si, načekasmo se!

Daj... Za vas, dragi moji!

Deda!

- Da popijemo? - Neću da odbijem.

Živeli, deda!

Leti vreme, leti...

- Jesi li komunista? - Ne... hvala Bogu!

- Uzmi, poklon za tebe! - Šta će mi?

- Da zbariš devojke na praznik! - Samo kokošku sada mogu da obarim.

- A kako ti prihvataš sovjetsku vlast? - To je razonoda za omladinu.

Naša Šurka je postala komsomolka.

Lenjina je okačila u crveni ugao, umesto ikone.

- Je li to tačno, Šura? Pulover odgovara? - Odgovara, hvala ti! - Nema na čemu.

- A Pron je đavo! - Nemoj tako! - Skinuo je krst sa crkve.

Sada idem u šumu i molim se jasikama. Možda pomogne...

Sergej, dođi mi na sahranu!

- Za tebe mi je najviše žao. - Nemoj deda, ti ćeš nas sve nadživeti.

Ne slušaj staru kravu, sinko! Greh je da se oplakuje za života, greh!

- Evo, sine, jedi dok je vruće. - Hvala, majko! - Uzmi dok nije nestalo!

Vidiš, sinko, sada sam u izvršnom komitetu proizvođača. Imam platu i 30 funti brašna!

- Dnevno? - Ne, mesečno. - To je malo. - Stalno imamo lošu žetvu.

- On je sekletar Sirotinjskog komiteta. - Sekretar, ženo, sekretar...

Koja korist što si sekretar? Ljudima po tri puda, a nama?

- Nekako ćemo da izguramo! - Prestani... Dobijam za opštinski rad.

Komitet je tu da pomogne siromašnima. Imamo li kravu? Znači, mi smo srednja klasa.

Baš si ti srednjak!

- Da nije Sergeja, mogli bi da pokupimo prnje i krenemo u svet. - Dosta, ženo!

Znaš, sine, ova vlast je čak veoma dobra!

Zdravo!

Iljuha!

Brate!

Zdravo!

- Kažu da si se propio u Americi. - Tamo vlada suvi zakon! - Nemaju piće?

Sve su popili. Sedi!

- Da popijemo za tebe brate! - I nama bi trebao jedan takav zakon.

Ne, Aleksandre Nikitiču, ovde bi odmah izbila pobuna!

- Mi smo protiv. - To ne može da bude.

Vidim. Tako je to...

Ne upuštaj se u to, sinko, piće je mnoge uništilo.

Sažali se na sebe, misli na nas, ti nas izdržavaš, ti si nam nada.

I sestri treba da pomogneš!

- Sve je u redu, tata. - Izvini, sine! - Sve je u redu. Pođi sa mnom!

- Poklon za tebe, nosi ga u zdravlju! - Kakva pažnja... - Nosi ga! Evropsko je.

Lepo je. Sahraniće me u njemu.

Ama... Zašto svi govorite samo o tome?

- Deda, ti, svi samo o smrti. - Eh, sinko... Ne znaš kada će grom da te tresne odozgo.

Sine, ne idi tamo, ne idi! Ima ko će da pije i bez tebe.

Umoran si, sedi sa mnom!

- Zasviraj... Pamtiš li nešto? - Još kako...

Hajde onu našu... o polju. Hajde!

Sine...

Odavno sam hteo da te pitam...

Ovo što pišeš... Treba li to nekome?

Tatice...

- I posle sto godina će me čitati. - Onda piši, piši!

Nego... sve mi se čini...

- Tu nema stalnog prihoda, nema trajne koristi od toga. - Za sada imamo dovoljno...

Nisam mislio na to. Govorim o tome da...

Pisci... znaš da sam dosta čitao... Oni su... Tolstoj je grof. Grof!

Isto i Gogolj... Plemići! Bili su bogati, pisali su iz zadovoljstva.

- A... Gorki? - Drugo je Gorki... Kažem da treba da ostaneš u našoj sredini, našoj!

Sergej, sa tvojom glavom...

- Mogao bi da upravljaš celom oblašću! - Ozbiljno?

- A te poskočice... - Pesme, tata! - Pesme... To neka ti bude razonoda.

Ne razumete vi mene, tata.

Oprosti mi, oprosti ako nije tako!

Znaš, ja to zbog tebe...

Ne razumete.

Posle smrti pesnika, neki su govorili da je isekao vene u nameri da se ubije.

Onda se predomislio i odlučio da se obesi. Sa takvom verzijom ne možemo da se složimo.

Isekavši vene i videvši da smrt ne nastupa,

pesnik je trebalo da veže uže i napravi omču.

Da li je moguće vezati čvor rukama na kojima su presečene vene?

Pri takvom krvarenju, srednjeg rasta,

da li je mogao da se popne i veže uže za cev, na tako velikoj visini?

Srpski titl: tplc

Prepev stihova: M. Živančević, N. Bertolino