Original subtitles

Ovaj dokument sam sastavio ja,

pozornik drugog odeljenja milicije, Gorbov,

u prisustvu upravnika hotela, druga Nazarova, i svedoka,

u vezi sa telefonskim pozivom druga Nazarova,

zbog građanina koji se obesio u sobi hotela.

Druže Gorbov, došli su po leš!

- Jeste li završili? - Završavamo.

Da ga nosimo?

Dalje... Stigavši na mesto našao sam muškarca...

JESENJIN

...obešenog o cev centralnog grejanja...

1985. MOSKVA. PETROVKA 38

Profesionalno gledano, dokumenat izaziva nedoumicu.

Prvo, Gorbov nije trebalo da sastavlja dokumenat, već obavi uviđaj na licu mesta.

Drugo, trebalo je da navede vreme uviđaja, kao i imena i adrese svedoka,

da bi kasnije mogli da potvrde tačnost onoga što je napisano.

Pozornik realno nije izvršio uviđaj. Nije zabeležio prisustvu krvi na podu i na stolu.

Aleksandre Jevgeniču! Uzmite poštu!

Zdravo, Vera Nikolajevna!

- Nije službeno, već prijateljski, skuvajte jedan jak čaj! - Indijski?

- Ostala je jedna kesica. - Hvala...

Pozornik nije objasnio čime je naneta posekotina na desnoj ruci Jesenjina.

Odakle u sobi uže kojim se obesio? Nije popisao stvari obešenog ni količinu novca.

Nije opisao materijalne dokaze: Uže, brijač, i slične predmete.

Gorbov nije zabeležio bitne okolnosti: Da li je gorelo svetlo kada je leš otkriven?

Nije precizirao u kakvom su stanju bile brave na vratima i prozorima.

Nija napisao kako su se našla u sobi lica koja su otkrila leš, i tako dalje...

Sve sam to uvideo kasnije, dosta kasnije, vršeći sopstvenu istragu...

- Uđi! - Skloniću koferče.

PRVA EPIZODA

- Kako stoje stvari sa ubistvom u Berjosci? - Imamo nešto, Aleksandre Jevgeniču.

Po meni... pljačka socijalističke imovine je poprimila velike razmere.

O tome brine posebna služba... Kakvo je stanje svedoka?

Srčani udar. U ponedeljak ćemo imati rezultate ekspertize.

Čudno...

Prepozna ubicu i odmah umre!

Ne sviđa mi se to. Postoji mogućnost da su mu pomogli da umre. Ima li nešto u krvi?

Treba svratiti do laboratorije oko 12 sati.

- Pisaću mašinu treba da promenite! - Promeniću je.

Aleksandre Jevgeniču, problem je u tome, što je jedan od osumnjičenih velika zverka.

- Zatvoriće slučaj, samo gubimo vreme. - Slušaj Stepanov, to prepusti meni!

Šta znači, zatvoriće? Dokazaćemo njegovu vezu sa ubistvom i neće imati kud. Jasno?

- Jasno. Mogu li da idem? - Slobodan si!

- Povežite me sa generalom Simaginom! - Ko ga traži? - Hlistov, privatna stvar.

- Trenutak... - Hvala. - Izvolite čaj! - Halo?

- Zdravo, druže generale! - Zdravo, Sanja! Kako si saznao? General sam tek od juče.

Da...

- Curenje informacija. - Žena se izlajala? - Da. - Eh, te žene!

- Ne možeš od mene da sakriješ. Možemo li da se vidimo? Majci mi je godišnjica. - U redu.

U početku, na tu fotografiju nisam obratio pažnju.

Tim pre što je bila stara. Ali, na neki čudan način, ona me je pratila.

- Zdravo, Mihalič! - Zdravo!

- Lepo miriše kod tebe! - Da, samo ne miriše na parfem. Pre na javni klozet.

- Jesu li gotovi rezultati? - Na stolu su, uzmi ih.

Smrt je nastupila usled nedovoljnog rada srca...

Mihalič, zar mi nisi sam rekao da su mu pomogli? Šta je sad ovo?

Jesam, ali sam pogrešio.

Ranije nisi grešio, kako sada?

Ne želim pod stare dane da pišam uz vetar!

Jevgenič, ni tebi ne savetujem.

Gospode, šta mu je...

Pomozi mi!

Koliko nam je ostalo do penzije?

- Želiš časno da odeš u penziju? - Da... Da, želim!

I tebi želim... Neće, zar ne?

Da... Unaprediće te u čin pukovnika, pre nego što odeš u penziju.

Ići ćeš na koncerte...

- Šta ti je? - O čemu se radi?

Preporuka odozgo! Rekli su da je infarkt.

- A odozgo se u to bolje razumeju. - Dobro su te pritisli, čim si se uplašio.

Da, zato ja i radim sa pokojnicima, a ti sa živima. Kakva je to antika? Odakle si uzeo?

- Ima li veze sa ovim slučajem? - Ne, slučajno je ovde. - Naš klijent!

Smrt je nasilna, ne moraš da budeš prorok. Tresnuli su momka nečim teškim po glavi.

Kažeš to tako hrabro zato što je fotografija stara?

U redu, Jevgenič, ne ljuti se!

- Razgovaraj sa upravom. Ako oni kažu, novi izveštaj je gotov za tren oka! - Razumem.

Sipaj!

Za majku, za sve tvoje...

Bila je dobar čovek... Dosta, dosta!

Hajde!

U zadnje vreme je često sanjam.

I oca, takođe. Mada ga se jedva sećam.

Uzgred, nisi čuo ništa u vezi rehabilitacije?

Još ništa, Sanja, još ništa.

Sve u svoje vreme...

Kao u vreme Hruščova, i na tvog oca će doći red.

- Koji ono član beše? - Uobičajen, 58.

- Neprijatelj naroda. - Uobičajeno. Da popijemo za sve nevino stradale!

Drugovi, krenite za mnom! Ovde se nalazi 17. aleja.

Tu je sahranjen veliki pesnik. Požurite, nemamo mnogo vremena.

Treba još mnogo toga da vidimo.

Ovo je grob poznatog ruskog pesnika, Sergeja Jesenjina.

Ovde je sahranjen 31. decembra 1925.

Sedam dana posle samoubistva u Lenjingradu, u hotelu Angleter.

Pesnik je stradao od alkoholizma, što je utvrdila istraga.

Obesio se u stanju psihičkog rastrojstva.

Pored pesnika je sahranjena Galina Arturovna Benislavska.

Ona je mnogo volela pesnika. Ubila se na njegovom grobu posle godinu dana.

Pred smrt je napisala u svojoj beležnici:

Ako ovaj nož padne posle pucnja na zemlju,

to znači da ne žalim ni za čim. Ako zažalim, baciću ga daleko.

Vidiš kako su ga žene volele?

Posle toga je uzela pištolj,

usmerila ga prema srcu, i...

Promašaj!

Neki kažu da je promašaja bilo pet, neki čak jedanaest, ali poslednji hitac je bio tačan.

Galina je pala bez svesti,

a nož se zario u grob.

Treba još da posetimo mauzolej Lenjina i Večni plamen.

- Može li CUM? - Ili Dečji svet?

- Hoćeš li celog života da ostaneš neženja? - Ne znam, Ljoša.

- Verovatno posle Tatjane neće biti nikoga. - Koliko je prošlo? - Skoro sedam godina.

Nešto se pokidalo u meni, Ljoška. Neka praznina...

Da mi nije bilo majke, ne bih izdržao. I ona je otišla... A i star sam za to.

- Za šta? - Šta, za šta?

Seda kosa, vrelo srce!

Pogledaj ove dugonoge!

- Video si? - Video... - Hoćete li da nas slikate?

Mi smo vas već odavno snimili.

A kod spomenika?

- Idi! - Prestani! - Idi, pomozi ljudima!

Tako... tako devojke... Malo se razdvojte! Još malo...

Pažnja...

Hvala!

- Može li aparat... fotoaparat? - Da, izvolite!

Šta si se ukočio tamo?

- Poznaješ ga? - Ko je to? - Naš sused. - Jesenjin?

- Odakle ti? - Dobio sam anonimno pismo, samo sa tom slikom.

Ovde ne liči na samoubicu.

- Ne... - Zašto? - Lice je bledo, jezik nije isplažen, ruka nije spuštena uz telo.

- I ova tamna linija iznad očiju... - Čekaj... Želiš da kažeš da je ubijen?

Ništa ne želim da kažem. Pričam gluposti, Saša!

Slici je šezdeset godina, možda je izgubila oštrinu, to može da prevari.

A zvaničnu verziju niko nije promenio. Postoji strangulaciona brazda, evo ovde...

Možda si u pravu, Ali treba dati zvaničan odgovor u skladu sa instrukcijom.

Kome? Bezimenom?

- Želiš li dobar savet? - Da čujem? - Ne mešaj se u ovo. Nema nikakvog smisla.

Zašto?

Zato!

Koliko je godina imao ovde?

1915. je imao dvadeset godina.

I mene će nemo, u tišini, Sa psećim lavežom da sahrane...

1915. GODINA RUSIJA. ZAPADNI FRONT.

- Da li je tačno da si carici čitao stihove? - Da, bilo je. - Ama laže, laže!

- Kunem se krstom! - A kako je slušala stihove?

- Zar nije nemačka špijunka i ne zna Ruski? - Sve razume. I sluša, i odgovara.

- Obična žena, samo kulturna. - Imaš li dokaz? - Stvarno, imaš li dokaz?

Dokaz? Ne verujete mi?

Huligan sam, huligan, od stihova lud i pijan...

1915. PETROGRAD. STAN ALEKSANDRA BLOKA

- Odakle si? - Iz Konstantinova. - Gde je to? - Rjazanska gubernija.

Gospodine! Ovde je pesnik Jesenjin.

Iz sela je. Da ga pustim?

- Zašto stojiš? Uđi! - Gospode...

Znači, Vi ste pesnik iz sela?

- Ne ličite. - Došao sam kod Vas... Doneo sam Vam svoje stihove. Izvolite!

- Zašto baš meni? - Vi ste kralj poezije, zato!

Kako Vi kažete, tako će biti!

Nisam Bog da sudim. Želeo bih da čujem Vaš glas.

Nisam mislio da pevate. Mislio sam da recitujete svoje stihove.

Želeli ste da mi čujete glas pa sam... I to su moji stihovi. Dakle, stihovi...

Odmah...

Oj, Rusijo, draga moja,

Svaka kuća rizu vije...

Beskrajna su polja tvoja,

Plavetnilo oko pije.

Miris jabuka i meda,

Spasitelj u crkvi svuda.

Trešti, nosi, mira ne da

Sa livada igra luda.

- Zdravo, izvolite! Imate gosta! - Dobar dan!

Ako viknu sveci s neba:

Pusti zemlju, u raj amo!

Ja ću: Meni raj ne treba,

Otadžbinu hoću samo.

Kako je?

Vrućina?

Ne, samo...

Prvi put vidim pravog pesnika uživo... Zdravo!

Imate lepe stihove.

Slike su čiste i jasne, kao žive pred očima.

Nisam vas upoznao. Ovo je Sergej...

- Jesenjin. - Mladi pesnik, početnik. A ovo je Vaš imenjak, Sergej Gorodecki.

Serjoža će Vam pomoći praktično. Uvešće Vas u naš Peterburški literarni svet.

- Sada ću te upoznati sa Kljujevim. - Baš sa Kljujevim? - Da.

Rusija je seljačka zemlja. Umotvorine seljaka treba sakupiti i ozbiljno proučiti.

Uđi, pogledaj ovu lepotu!

Mnogo sam nakinđuren. Kao ona, kako beše... Pepeljuga!

- Smejaće mi se! - Neće se smejati.

- Nezgodno je... - Slaže ti se sa očima! - A oko? - Oko? Stavićemo puder!

- Klovnovi. - Niste ni Vi bolji.

Serjoža!

- Ne ljuti ga, zatvoriće ti sva vrata! - Ja ću sam da otvorim sva vrata!

Jesenjin!

Jesenjin...

Zoja Buharova, pišem za Petrogradske novine. Ne ljutite se, nisu loši, samo ste različiti.

Sigurno ću pisati o Vama. Kljujev je u zabludi!

- To sam već shvatio. - Velika budućnost je pred Vama. - Iz Vaših usta u Božje uši!

Mobilisan sam, idem na front.

Možda se više nećemo ni videti, a Vi govorite o stihovima! Da se oprostimo?

- U kom smislu? - Da se poljubimo! - Zašto? - Vojnik se ne odbija, šta ako pogine?

Našli gde da se ljube!

- Budalo... - Zoja, neću da vas zaboravim!

Sledeći!

- Prezime, ime, očevo ime? - Petrov Ivan Ivanovič. - Godište? - 1879.

- Razumeš se u konje? - Snaći ću se. - Da ne padneš sa sedla? - Neću.

U konjicu. Sledeći!

- Šta je ovo? - Koliko imate godina? - 66, Vaše blagorodie! - Šta ćeš ti ovde?

- Za veru, cara i otadžbinu, dobrovoljno! - Učesnik Rusko-Japanskog rata? - Jesam.

- Vrati se kući, stari! - Razumem!

Sledeći!

- Ime i prezime? - Opet neka maskarada? - Semjonov Sergej Vladimirič, 1883.

- Zašto si bez gaća? Krenuo si na kupanje? - Nisu imali ništa za mene u skladištu.

- Gde želite da služite? - Ja sam bolničar.

- Vaš kolega! - Baš nam takav treba!

- Sledeći! Prezime, ime, očevo ime? - Jesenjin Sergej Aleksandrovič.

- Godište? - 1895. - Dobro građen. Pokaži zube!

- Dobro. - U pešadiju!

Čekajte, mladiću!

- Sergej Aleksandrovič Jesenjin? - Da, ja sam.

- Znači, to ste Vi! - Poznajete ga?

Njega pola Peterburga poznaje. U sanitetski bataljon puka iz Carskog Sela. Srećno!

1915. ŽELEZNIČKA STANICA CARSKO SELO

- Zdravo! Pošalji mi vojnika Jesenjina! - Razumem! - Požuri, dragi moj!

Jesenjin!

Jesenjin!

Jesenjin?

- Šta? - Nije šta, nego ja! - Šta ja? Ja... - Pukovniku Lomovu, brzo!

- Dobro. - Nije dobro, nego razumem!

- Trkom! Seljak... - A šta si ti?

- Sergej Sanič? - Da... Ja! - Zašto tako pozdravljate?

- A kako treba? - Ispruženim dlanom! Niste zaboravili svoje stihove? - Nisam.

- Hoću li opet da recitujem ranjenicima? - Carica Aleksandra želi da vas upozna.

Zanima je Vaš talenat, i to što ceo Petrograd govori o Vama.

- Zar ćemo pravo u dvor? - Bićete predstavljeni, dragi moj!

- Ne, nikako, vaše blagorodie! - Šta je sad? - Treba da operem kosu... - Propustiće Vas.

- Krenite za mnom! - Razumem.

Ne ljutite se što vas učim, ali to mi je dužnost. Budite prirodni, ali ne slobodni.

Ne zagledajte domaćine! Ne uzimajte ništa sa stola dok Vas ne ponude.

- Ako Vas nešto pitaju, odgovarajte jasno, bez mrmljanja. - Kada sam ja mrmljao?

I bez suvišnih reči!

- Imajte na umu ko ste Vi, a ko su oni. - Ja sam pesnik. - Tačno tako.

Bože moj... Raspućin! Vaše blagorodie, vidite li?

Dimitrije Nikoilajeviču, da li tačno da bez njega gospodarica ni korak ne napravi?

- To se nas ne tiče. - Odakle si, sine?

- Okolina Rjazanja, Jesenjin. - Znam te.

Nije tebi ovde mesto. Ovde svi zaudaraju na leševe.

Kreni!

Na klanje ideš, jagnje Božije!

Sergej Aleksandrovič, zašto ne jedete?

Zahvaljujem, Vaše visočanstvo, nisam gladan.

Uzmite pirog, izvrsni su. Uzmite, ne ustručavajte se!

Veoma su ukusni. Poslastičar ih je ispekao specijalno za čaj, malopre.

Dozvolite da Vas poslužim.

Sama ću!

- Izvinite, Sergej Aleksandrovič! - Zahvaljujem, Vaše visočanstvo!

Oprostite, Vaše veličanstvo! Izvinite, visokoblagorodie! Gospode...

I ja mislim da je Nemačka shvatila, kako nije sposobna za velike ofanzivne akcije.

Daće Bog, daće Bog...

I gospodar je optimista u pogledu uspešnog ishoda.

On je u Glavnoj komandi?

Da.

- Sa nestrpljenjem očekujemo od njega dobre vesti. - Daće Bog!

Vaše veličanstvo, izvinite...

Vaše veličanstvo, dozvolite da recitujem! Osećam da svi to čekaju, a ja pijem čaj!

Popijte čaj, posle ćemo rado da poslušamo Vaše stihove.

Zahvaljujem, ali bolje je odmah.

U jame potanja seoce do bola, A kućice zaklonio lug.

Samo se vidi, sa brega, iz dola, Parče neba, plavičasti krug.

Gavrani su crni predskazali Strašnu bedu za ove prostore.

Iz šume će vihor da navali, Da zapeni savana ko more.

Ah, polja moja i brazde usnule, Tuga vam je lepa ko iz bajki!

Volim vaše kolibice trule S večnom zebnjom osedelih majki.

Oj Rusijo, krotka zemljo moja!

Moja ljubav sva tebi pripada.

Vesela je kratka radost tvoja

S gromkom pesmom prolećnih livada.

Kako su Vam stihovi lepi...

Ali su veoma tužni!

- Takva je Rusija... - Dođe mi da zaplačem.

- A kakve su kneginje? - Kneginje...

Obične devojke, kikoću se, lepe su.

Nećeš valjda da kažeš da si imao nešto sa njima?

Ne, neću da lažem, nisam!

Nisam.

Kako je lepa bila Tanjuša...

Nije bilo lepše u selu... Carskom!

Vaše visočanstvo, ne treba da idete vojniku, to nije pristojno, i Vi to znate vrlo dobro!

- A šta ako treba sa njim da razgovaram? - Ako Vam je toliko bitno, biću posrednik.

Kakav je to razgovor sa pesnikom preko posrednika?

Biću prinuđena da o tome izvestim njeno veličanstvo!

- Sergej Aleksandrovič! - Mirno!

Voljno!

- Dobar dan! - Dobar dan, visočanstvo!

Želela sam da Vam kažem da...

Vaši stihovi su izuzetni. Dok ste ih govorili, ja...

- Plakalo mi se. - Ne plačite, imam ja i veselih.

Znate, i ja pišem pesme. U jambu, huremu... sve mi je poznato!

- Hoćete li mi reći koji? -Ni stricu ih ne govorim!

- A ko je stric? - Konstantin Aleksandrovič. - Naravno, Konstantin Romanov. Pesnik K. R.

Bili ste tako smešni...

Naravno, svi su me gledali, svako bi se uplašio.

Izvinite, Vaše visočanstvo!

Ne izvinjavajte se!

Danas ste sasvim drugačiji.

I Vi ste danas drugačiji.

Vaše visočanstvo...

Vaše visočanstvo!

- Šta ste sakrili u džep kada sam se približila? - Ja... ovo...

Svirala.

Evo, probajte! Lako je.

Ne... Zatvorite rupice prstima, onda će se čuti. Ovako. Duvajte...

- Divno je. - Sviđa Vam se? Poklanjam Vam. Ja ću da napravim drugu.

Hvala, Sergej Aleksandrovič!

Zamoliću majku da Vas opet pozove na čaj.

Doći ću sa velikim zadovoljstvom.

- Sviram na harmonici i znam poskočice. - Vesele? - Ne udajte se devojke...

- Izvinite... vesela je. - Visočanstvo, vreme je!

- Moram da idem... - Do skorog susreta.

- Doviđenja! - Doviđenja!

Gospodarica me je zamolila da Vam ovo predam.

Za uspomenu, kako je rekla, na prekrasno veče poezije koje ste im poklonili. Uzmite!

Zlatan!

Nije stvar u zlatu, već u carskoj zahvalnosti.

Shvatate li da ste dobili sat za uspomenu lično od carice?

U svakom slučaju, ja takav nemam.

- Šta treba sada da radim? - Nosite ga i nemojte da ga izgubite!

To se podrazumeva.

- Možda treba da se zahvalim sa par reči, da napišem pismo, ili... - Napišite pesmu!

Pesmu? Što da ne!

Sutra je za gospodaricu važan dan, i možete da napišete nešto kao odu.

Lično pročitajte za vreme parade garde i carskoselskog puka, njenom veličanstvu.

- To je velika čast, Jesenjine. - Ne mogu da napišem odu. Bolje je da vratim sat...

Jeste li poludeli? To je carski poklon! Ako nećete odu, onda neke pozdravne stihove.

- Za sutra? - Ceo dan i noć su pred Vama. - Plašim se da neću uspeti.

- Puk Vam ukazuje čast da proslavite rusku caricu! - Pokušaću.

Nije pokušaću, nego razumem!

Razumem!

Pogledajte!

Poklon od Njenog veličanstva!

- Daj da ga vidim! - Ne... Ne pipajte!

- Samo gledajte! - A gde je natpis?

Nije smela da napiše, muž joj je ljubomoran.

Poslušajte muziku!

Samo carski satovi sviraju takvu muziku! Skloni ruku, samo gledaj! Ne može!

Otadžbino moja!

U srcu plamena...

U srcu plamena ljubav svetim ognjem plamti,

U slavu domovine, cara, carice... U slavu domovine, cara i majčice carice,

Čije svetlo lice i iskrene oči...

Sedite, sedite! Kako ide?

- Gotovo? - Uvod sam nekako...

...napisao.

Osvetlite mi, molim Vas!

Brezice bele, kneginje sa svojim krunama,

Zlatom sijaju vaši božanski likovi,

Onima, koji u boj odlaze za vas...

- Mislim da nije loše. - Mislite?

Brezice bele, kneginje sa svojim krunama,

Zlatom sijaju vaši božanski likovi...

- Šta to radite, jeste li poludeli? - Izvinite, Vaše blagorodie...

- Kako se usuđujete, dovraga? - Oprostite, ali ne mogu. Ne...

- Pišite ponovo! - Ne mogu! Nisam Deržavin, da pišem ode.

Kroz harmoniku može, a kroz doboš moja duša ne može da se izlije. Da vratim sat?

Gospodarica će da razume. Važi?

Molim Vas!

Recite da sam bolestan, da imam tuberkulozu. Ili zauške! Dimitrije Nikolajeviču, može li?

Neprekidno vas štitim!

Pisce, glumce, umetnike...

- I Vas, Jesenjine! - Znam, Dimitrije Nikolajeviču... - Ne znate, i ne cenite!

Cenim, cenim... Ali šta da radim? Ubijte me, ako hoćete, ali ne znam...

- Otići ću na front, ali odu ne mogu da napišem! - Ako ćeš na front, onda na front!

Dimitrije Nikolajeviču...

- Hej, šta se dešava? - Odvajamo vagon. Jeste li čuli novost? - Kakvu?

- Raspućin je ubijen. - Stvarno? - Pričaju u stanici. - Namučio se starac!

Umro je blažen, jeo je i pio za trojicu! Da spavamo, sutra ustajemo rano.

Ne treba tako govoriti o čoveku. On je od naših, iz naroda.

Vidiš, Serjoža, a ti im recituješ pesme!

Neka ti to bude nauk!

Sa gospodom ne treba da imaš nikakva posla!

Čuj, Miheič...

- Da daš jedan duvan? - Da dam.

Čuj, Jesenjine...

- Priča se da si pametan i pismen. - Priča se...

- Pročitaj! - Šta je to? - Dobio sam na stanici. Reklamacija.

Reklamacija...

Ništa ne razumem. Posle ću da je popušim.

Drugovi vojnici, radnici i seljaci! Ne slušajte oficire...

To je proklamacija!

Ne plašiš se?

Dalje od fronta nas neće poslati. Čitaj!

Drugovi vojnici, radnici i seljaci...

Piše da ne slušamo oficire i njihove naredbe. Da bacimo oružje i odemo kući. Kraj rata!

Stvoriće se nova država, radnika i seljaka! Biće druga i religija.

- Šta? - Vera će biti drugačija.

Kakva će da bude? Koja?

Busurmanska, ili neka druga?

Socijalistička!

Iscepaj pola, pa da zapalimo!

- Zemlja će se dati seljacima! - Kako će se dati?

Pričaju svašta... Najviše ono što želiš da čuješ.

Jezik kosti nema. To je kao kada loviš ribu.

Sve zavisi od mamca. Ako si pljunuo na zemlju...

Vide li te, i ako te uhvate, rasporiće te, izvadiće ti iznutricu...

Pa u čorbu!

1985. MOSKVA. PETROVKA 38

Zdravo!

Kako ide, Aleksandre Jevgeniču?

- Jesam li rekao da će zatvoriti slučaj? - Stepanove, nerviraš me! Šta još ima?

- Slučaj iz Rjazanja, radi provere. Podizanje optužnice. - Ne sećam se.

Partijski sekretar u fabrici se vraćao sa odmora kroz Moskvu, pa svratio do rođaka.

Izašli su u Arabiju, upoznali se sa nekima, popili, posvađali, i mašili se noževa.

Ne sećam se... Šta je ovo?

- Zapisnik sa saslušanja. - To vidim. Gde je potpis svedoka?

- Rjazanjcima je, očigledno, promakao. - Njima je promaklo, a ja da odgovaram za to?

- Neka momci odu po potpis! - Aleksandre Jevgeniču...

- Zar za jedan paraf da trošimo gorivo? - Stepanove...

Ako želiš da ostaneš na poslu, budi pažljiviji!

To ne odlučujete Vi, potpukovniče... U redu, poslaću ih.

Čekaj... Daj mi to!

- Tako... - Šta je bilo?

Znaš šta, Stepanov, ja ću otići lično.

- Da ode neko od nas? - Rekoh, idem lično! - Dobro, samo da pošaljem... - Slobodan si!

- Slobodan si, Stepanov! - Razumem.

Pozornik mi je rekao, da će u mojoj mreži uskoro da završi sva riba iz Oke.

Ti si najveća ribokradica! Živeli!

- Ranije su ribu... - Zdravo, momci, gde da nađem Grigorija Samohina?

- Ja ne znam. - A ko zna? - U vezi posla? - Da, ja sam iz fabrike.

- Tablice su ti moskovske. - Vi, Rjazanjci, sve vidite.

- Službeno sam ovde. Treba da odemo u ribolov. - Kod kuće je. Video sam ga jutros.

A gde mu je kuća? Bio sam samo jednom, ne sećam se.

Opasno lažeš!

Dakle, ideš pravo...

- Onda skreneš desno. - Znači, levo. - Pa, da... Ne možeš da pogrešiš!

- Primakni se, ako želiš! - Ne, hvala... Vozim. Bog vam pomogao! U zdravlje!

Prihvati se...

Domaćine!

Domaćine!

Na mesto!

Pre mesec dana, sa Vama su radili momci iz Petrovke. Niste potpisali izjavu. Formalnost.

Legalisti mogu da zakeraju.

Otkada potpukovnici prikupljaju potpise?

Pukovnici i generali su na odmoru.

- Da uđemo u kuću? - Zašto? Potpisaću ovde.

Ovo ste Vi poslali?

Uđimo u kuću!

Kod Vas je kao u muzeju. Odakle Vam sve ovo?

Onako... slučajno sam dobio.

A ova? Zašto ste mi je poslali?

A Vi, zašto ste došli?

Da neki kriminalistički inspektor otpočne istragu povodom ubistva,

samo na osnovu jedne jedine slike, po meni je prilično glupo!

Treba podvrći sumnji zvaničnu verziju koja važi već 60 godina.

Vidite, ni jedan ekspert neće dati precizan zaključak.

Fotografija vremenom gubi oštrinu, konture se menjaju, i tako dalje...

Ne ide nam razgovor, Grigorije Mihajloviču!

Kako želite...

Izvinite, treba da se vratim u Moskvu pre mraka. Doviđenja.

Vidi ga kako je brz!

Prešli ste dvesta kilometara samo da mi vratite fotografiju?

U redu...

Ne želim ovu tajnu da odnesem sa sobom u grob.

Direktno sam povezan sa tim.

- Sa čim? - Sa ubistvom Sergeja Jesenjina.

Krivični postupak za tragičnu smrt Jesenjina 1925. godine, nije sproveden.

Nije sprovedena nikakva istraga uzroka tragedije.

Istraga se svela na to da je pozornik Gorbov uzeo četiri izjave svedoka tragedije,

i uprkos njihovoj protivrečnosti, potpuno se zadovoljio time.

Celokupna istraga mu je oduzela dva do tri sata, jer je u 16:00 istog dana,

leš Sergeja Jesenjina već bio dovežen u lenjingradsku bolnicu Obuhov.

Srpski titl: tplc

Prepev stihova: M. Sibinović, R. Nešović